3. USTAŠKA CRNA LEGIJA I PROLETERSKE BRIGADE PROTIV ČETNIKA
Kao ni u Zapadnoj Srbiji krajem 1941, komunisti nisu mogli da se održe ni u Istočnoj Bosni početkom 1942, pošto je narod tih krajeva podržavao samo svoju vojsku. A upravo ta vojska je komunistima bila trn u oku, jer su je smatrali glavnom preprekom u ostvarenju svog ratnog cilja, tj. u osvajanju vlasti. Zato je J.B. Tito 8. februara 1942. izdao naređenje da partizanska glavnina, umesto ka Sarajevu i Zapadnoj Bosni, gde su se nalazile ustaše, napade usmeri ka Istočnoj Bosni:
Svi odredi treba da usaglase svoja dejstva, a to je: da se teritorija Istočne Bosne očisti od četnika i bude van svakog četničkog uticaja.23
Komunističke snage bile su, međutim, isuviše slabe za sprovođenje ovakvog plana. Prema nemačkim dokumentima, major Jezdimir Dangić, komandant Istočne Bosne, imao je 20.000 četnika, a partizani ukupno 6.000 ljudi (lokalne jedinice plus ostaci glavnine prebegli iz "Užičke republike"). Tako komunisti donose odluku da u borbu protiv četnika krenu u saradnji sa ustašama. O tome je general Paul Bader, komandant nemačke Komande Srbije (koja je obuhvatala i Istočnu Bosnu), prvi put javio pretpostavljenima 20. marta 1942. godine:
Između hrvatskih komunista, ustaša i iz Crne Gore nastupajućih delova proleterske brigade, izgleda da je postignut sporazum po kome se ove grupe ne bore jedne protiv drugih.
U izveštaju od 31. marta on je imao više informacija:
Ustaše, domaći partizani i na kraju nastupajuće bande iz Crne Gore bore se ovde rame uz rame protiv borbenih srpskih snaga pod Dangićevom komandom.24
U zborniku dokumenata nemačkog rajha, tom XII, knjiga 2, koji su komunisti objavili 1976. u Beogradu, iz Baderovog izveštaja od 20. marta izbačena je rečenica o saradnji partizana i ustaša (str. 231-234). Međutim, u Baderovom izveštaju od 31. marta takva rečenica nije izbačena (str. 267). Verovatno je razlog taj što se "nastupajuće bande iz Crne Gore" u izveštaju od 31. marta ne nazivaju "proleterskim brigadama", kao u izveštaju od 20. marta.
O ishodu borbi četnika s jedne, a partizana, ustaša i domobrana s druge strane, Bader je javio 10. aprila:
Izgleda da je četnička grupa Dangić jako razbijena u borbama sa hrvatskom vojskom i ustašama u saradnji sa komunistima, tako da Dangić sada može da postigne samo lokalne uspehe.25
U pomenutom zborniku dokumenata nemačkog rajha ostavljen je deo Baderovog izveštaja od 10. aprila o saradnji ustaša i partizana. Ali, reč "saradnja" zamenjena je rečju "sadejstvo". Evo kako, prema ovom zborniku, glasi cela Baderova rečenica: "Izgleda da je četnička grupa Dangića teško potučena u borbama s hrvatskim oružanim snagama i ustašama, u sadejstvu s komunistima, tako da Dangić, po svoj prilici, nije više u stanju da postigne više od lokalnog uspeha". Uz ovu rečenicu komunistički istoričari u fusnoti daju sledeći komentar: "U to je vreme Operativni štab Udarne proleterske grupe (2. i 1. proleterska brigada) a prema naređenju Vrhovnog štaba NOP i DV Jugoslavije, čistio Istočnu Bosnu od Dangićevih četnika" (str. 276-277). Dakle, komunistički istoričari su ovim praktično potvrdili navode iz Baderovog izveštaja o "sadejstvu" partizana i ustaša. Zajedno sa ustaškom najozloglašenijom jedinicom, Crnom legijom, protiv četnika se borila partizanska glavnina (jedine dve proleterske brigade koje su tada imali) i to po naređenju Vrhovnog štaba, tj. J. B. Tita.
Nešto kasnije, nemačka Komanda Srbije raspolagala je novim podacima: u izveštaju od 16. aprila ona spominje da se "ustaše i partizani" bore zajedno, ali da Dangić "još nije slomljen", iako se povlači zbog nestašice municije.
U izveštaju od 20. aprila, nemačka Komanda Srbije kaže da je situacija "i dalje nejasna i napeta, jer partizani se bore samo protiv Dangićevih pristalica, a ne i protiv ustaša". Pisac izveštaja, pukovnik Erih Keviš, dalje navodi: "Prema raspoloživim izveštajima ustaše su se, navodno, s hrvatskim komunistima borili protiv Dangića".26
Komunistički istoričari objavljuju ovaj dokument bez cenzure, uz komentar da su se četnici "igrom slučaja" našli između partizana i ustaša. Oni su, naravno, skrivali kontinuiranu saradnju ustaša i komunista još od 1929. godine.
Prema Baderovom izveštaju Komandi Jugoistoka od 20. aprila, "prodor hrvatskog ustaškog potpukovnika Francetića do Drine pretvorio se u uništavajući udarac protiv snaga Dangićeve grupe". Francetićev napad bio je uspešan zato što su se "ustaše navodno s hrvatskim komunistima borile protiv Dangića", kako stoji u Baderovom izveštaju, a svakako i zato jer su protiv četnika nastupale i jake nemačke formacije.27
U izveštaju operativnog štaba borbene grupe "Bader", upućenom 22. aprila generalu Baderu i Komandi Jugoistoka, stoji da je "raspoloženje srpskih ustanika vrlo potišteno pri početku ofanzive i iznenadnom prodoru kroz trostruki položaj Srba". Međutim, piše dalje u izveštaju, "pojava jedne nove grupe u Vlasenici, koja je došla iz Srbije, opet je položaj Srba vratila u pređašnje stanje". Nova pomoć prekodrinskim Srbima stigla je od generala Milana Nedića. Ovi ljudi su naoružavani, kako piše u istom izveštaju, "putem `takozvane izbegličke pomoći` u Beogradu". Nemci su utvrdili postojanje "i drugih grupa iste vrste".28
Te "druge grupe" stizale su po naređenju generala Draže Mihailovića, koji je stanje na frontu u Istočnoj Bosni pratio iz dana u dan, pomažući koliko je moguće. Naročito angažovanje Draža je tražio od jedinica naslonjenih na Drinu, poput Zlatiborske brigade kapetana Milorada Mitića i Cerske brigade kapetana Dragoslava Račića, a isto tako i od svojih ljudi legalizovanih u jedinicama generala Nedića na ovom sektoru. To su bili potpukovnik Radojko Jovandarić, negdašnji komandant Kotleničkog četničkog odreda, sada legalizovan u Bajinoj Bašti, i major Momčilo Matić, komandant Nedićeve Drinske grupe srpskih oružanih snaga. U radio depeši Lazaru Trklji od 15. aprila, Draža naređuje da se "potrebne snage" uzmu od Račića, Mitića, Jovandarića i Matića.29
Međutim, upravo u pristiglim četnicima i Nedićevim odredima - za koje su govorili da se "tobože bore protiv ustaša" - komunisti su videli svoje najveće neprijatelje. Dopuštajući mogućnost da lokalni četnici, ako budu zarobljeni, "dobrovoljno" pređu u partizane, u vezi s pridošlicama iz Srbije J. B. Tito je izdao ovakvo naređenje:
Sve četnike iz Srbije streljati bez ikakve razlike.30
Izveštaj operativnog štaba grupe "Bader" od 4. maja, daje sledeći opis situacije u Istočnoj Bosni:
Prodor u luk Drine-Vlasenice-Srebrenice, koji su izvršile ustaše pod potpukovnikom Francetićem, slomio je tamošnju dominantnu snagu ustanika i doveo do ponovnog osvajanja najvažnijih mesta na ovom području. Taj prodor je na taj način učinio nepotrebnom jednu veću akciju predviđenu Operacijom "Trio II".31
Komunisti su se još jednom povukli u italijansku okupacionu zonu, pošto su, kako piše u istom izveštaju, "očigledno o predstojećim događajima (bili) obavešteni od hrvatskih oficira". Jedan od Titovih ljudi za vezu sa ustašama bio je Edvard Kardelj, koji se tada nalazio u Sarajevu. Izveštavajući J. B. Tita o pokretima ustaških i nemačkih jedinica, u pismu od 15. januara 1942, Kardelj napominje: "To su vesti iz pouzdanih (tebi poznatih) izvora..."32
