Kočo, ne može se sve uništiti, ljudi pamte. Eto, to za komunikaciju komunista sa ustaškim pokretom, stvari su izbile na videlo, pričali su učesnici NOR-a da su čak i ustaški zločinci krajem rata postajali njihovi saborci, da su nalazili delimično spas i u partizanskim jedinicama. Pa pobogu da su se crveni borili rame uz rame sa okupatorom znali bi za to ljudi koji su eventualno u tome učestvovali, ne može se izbrisati svest ljudi, zinuo bi neko o tome.
Voleo bi da više saznam o legalizaciji, moj utisak je da je to bilo mračno i podlo, izdajnički. Srbi se ni 1914. nisu legalizovali pod Švabama, jadni su oni koji su to 1941. učinili. I ako je bilo neke koristi po srpski živalj na tom području gde se saradnja DM četnika sa okupatorom odvijala u formi legalizacije sramno je u odnosu na celokupne srpske žrtve.
Odlična je ideja, pronađi materijal o tome i prikaži nam ga. Ne pratim proces rehabilitacije, može i o tome da se piše, zato što ga smatram isforsiranom akcijom koju podstiču politikanti.
obecao sam sto se tice
legalizacije....dobre i lose strane....realno, onako kako je bilo...
Postojale su, dakle, dve vrste četnika: legalni (u odnosu na okupatore i kvislinge) i ilegalni. Još po propasti ustanka 1941. godine Draža je naredio legalizaciju dela trupa, kao vid ubacivanja svojih ljudi u neprijateljske redove.
Ubacivanje svojih ljudi među neprijatelje je uobičajena pojava u istoriji ratova. Ali, teško se može naći primer ubacivanja tako velikog broja oficira i vojnika, kao što se to desilo u italijanskoj okupacionoj zoni, pa i u Srbiji, krajem 1941. i početkom 1942. godine. Dražina ideja pokazala se uspešnom zbog povoljnih okolnosti, jer je okupator dozvolio formiranje, ili je tolerisao postojanje, formacija sastavljenih od domaćeg stanovništva. Na nemačkoj okupacionoj zoni u Srbiji to su bili Pećančevi četnici, nedićevci i ljotićevci. Dok su se prve dve formacije, a pre svega Nedićeva, pokazale veoma pogodnim za sprovođenje taktike legalizacije, sa vernim nemačkim saveznicima ljotićevcima to nije bio slučaj.
Prema tome, naredba nekoj jedinici da se legalizuje značila je da ona privremeno stupi u druge formacije, na primer u nedićevce, i formalno stane pod tuđu komandu. Za to vreme, ta jedinica bi ostajala u tajnoj vezi sa Dražom i izvršavala njegove zadatke. Operacija je utoliko lakše uspevala, ukoliko su u toj drugoj formaciji postojali oficiri naklonjeni četnicima, ili, još bolje, ako su tajno radili za četnike. Najpoznatiji je primer potpukovnika
Milana Kalabića, oca Nikole Kalabića, koji je bio komandant najveće jedinice "Srpske državne straže" generala Milana Nedića (tzv. nedićevci). Preko Milana Kalabića legalizovali su se mnogi četnici, ali je on to na kraju platio glavom, kada su ga Nemci otkrili.
Neki istoričari, poput
Dejvida Martina, smatraju da je saradnja nedićevaca i četnika - naročito ispoljena kroz legalizaciju - došla isto onako prirodno kao, na zapadu, saradnja ustaša i komunista. U oba slučaja osnov je u pripadnosti istoj naciji. Nedićevci i četnici našli su se kao Srbi, a često i komšije, prijatelji ili rođaci. Ustaše i partizanske vođe bili su Hrvati, a sem toga u velikom broju slučajeva i prijatelji iz predratnih jugoslovenskih zatvora, u kojima su delili ćelije kao politički osuđenici.
Četnici legalizovani u odredima generala Milana Nedića imali su zadatak da se snabdeju oružjem i municijom, pa da se zatim, u zgodan čas, vrate u šumu. Legalizovanim oficirima specijalni zadatak bila je obaveštajna služba.
Prva Dražina naređenja o legalizaciji nisu sačuvana, ili su data usmeno. Ipak, postoje mnoga dokumenta iz kojih se vidi njegov stav. Na primer, u radio depeši komandantu Mlavskog korpusa kapetanu Siniši Ocokoljiću Pazarcu, od 29. juna 1942. godine, Draža naređuje:
U cilju prikrivanja odreda i sprečavanja razoružanja dozvoljene sve prevare. U krajnjem slučaju uzmite Pećančevu firmu.19
Potpukovniku Dragoslavu Pavloviću, delegatu Vrhovne komande u pojedinim sektorima, 24. avgusta 1942. Draža piše:
Legalizovanim saopštiti da budu na oprezi jer će Nemci hapsiti sve. Neka zapaze trenutak i na vreme se bace u šumu. Neprijatelj treba da bude prevaren, a ne oni.20
Kapetanu Ocokoljiću Draža na ovu temu piše i 8. septembra 1942. godine:
Legalni delovi po potrebi pretvaraju se u ilegalne delove. Služe za prevaru, a ne za korist neprijatelju.21
Kada su majoru Radoslavu Đuriću (šifra "Herman"), komandantu Južne Srbije, italijanske okupacione snage sa Kosova i Metohije ponudile saradnju, Draža mu je 17. novembra 1942. godine odgovorio:
Italijani svuda pokušavaju da dođu u vezu sa našim ljudima. Težnja im je da koriste naše ljude za svoje ciljeve. Mi samo da ih koristimo da se dočepamo oružja. U razgovorima sa njima držati čisto nacionalnu liniju. Nikakva milicija za njihov račun... Iskoristimo ih samo radi oružja, ali da se Arnautima ne daje, jer oni naoružavaju i njih, a to je protivu nas. Prevarimo ih da dođemo do cilja. Oni su lukavi, budimo još lukaviji. Herman lično ne ide na sastanak.22
Legalizacija je, međutim, vremenom pokazala i svoje
negativne strane. Legalizovano ljudstvo prevedeno je iz ratnog u mirnodopsko stanje, iz planinskih logora u život u krugu porodice (oficiri) ili u kasarni, sa redovnim platama. Deo ljudstva nije bio sklon da iz te pozicije izvršava zadatke zbog kojih je legalizovan, a zbog kojih se lako gubila glava. Zato je Draža, nizom naredbi, nastojao da ih trgne iz letargije.
Tako u njegovom raspisu svim komandantima od 28. avgusta 1942. godine, stoji:
Saopštite svima legalizovanim odredima sledeće: Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je njihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan život raznežio je mnoge koji misle da tako sačekaju kraj rata pa da posle samo izvlače koristi. Neka se zna da se o svakome vodi računa. Naređujem da svi legalizovani odredi najenergičnije unište komuniste na svojim prostorijama. Dalje da naše šumske odrede pomažu na svakom koraku, novcem, hranom, municijom, oružjem kao i u izvođenju organizacije i tajne propagande.23
Nedugo potom, 8. septembra, usledila je još jedna opomena, uz naređenje za obavezno formiranje letećih ilegalnih jedinica na terenima svih brigada:
U mnogim našim krajevima oseća se zastoj u radu. Mnogi legalizovani delovi prešli u mirnodopski život. Mnogi zaboravili da je rat i da neprijatelja ima mnogo i svuda. Naređujem da svi komandanti brigada organizuju leteće jedinice kako će biti za svakog naređeno. Ove jedinice ne mogu biti legalne. Njihovo je mesto šuma i planina. Njihova akcija brza i odlučna, protiv svih i svakoga. Legalni delovi da im posluže kao baza za snabdevanje i prikrivanje, kao grom ove jedinice ima da uništavaju narodne izdajnike i sve unutrašnje neprijatelje, ljotićevce, komuniste, Pećančeve... Pred događajima koji nastupaju, ovi leteći delovi poslužiće kao jezgro za mobilizaciju svih snaga brigada.24
U depeši generalu Miroslavu Trifunoviću, komandantu Srbije, Draža 21. novembra 1942. piše:
Od legalizovanih oficira skoro više nemamo koristi. Zato ih pojedini komandanti pozivaju da se odmetnu, ali oni se obično ne odazivaju jer misle da je glavno samo da se upišu kod nas, a da žive i dalje u mestima (gradovima).25
Istog dana Draža je poslao "raspis svima u Srbiji":
Legalni oficiri u masi ne rade ništa za nas. Često su korisniji Nemcima više nego nama. Neka komandanti na terenu vode o tome računa i upisuju takve u
crne knjige, a naročito one koji neće da se odazivaju našim pozivima za saradnju. Saopštite svima legalizovanim. Neka im se skrene pažnja da se karijera teče u šumi.26
Početkom 1943. godine legalizovano ljudstvo u Srbiji već je bilo retkost. Mnogi nedićevci i dalje su radili za četnike, da bi u poslednjoj fazi rata sve jedinice generala Milana Nedića prešle pod komandu generala Draže Mihailovića.
"srbi u ratnom dnevniku vermahta", gde je napisao da su se nemci bojali hitlera, pa su malo lagali u ratnom dnevniku, i gde je on ,kao prevodilac, uzeo sebi slobodu, da ispusta delove teksta (koji mu ne pasu), da dodaje objasnjenja koja nisu napisana, i sve u svemu se ponasa , kao da pise roman. imali smo jednu takvu knjigu vec ranije, "mihilovic u nemackim dokumentima" isto tako pisana.
