Pa potreslo me je. U prvom slučaju, reč je poznaniku, momku s kojim sam se povremeno družila. I bez obzira na površnost našeg odnosa, dugo nisam mogla da izbacim iz glave slike njega u ovoj ili onoj situaciji i trenutku. Što je najcrnje, ja sam ga poslednja videla živog: srela sam ga ispred zgrade par dana pre samoubistva i bio je dobro raspoložen. Kasnije mi je jedan psihijatar njegovo dobro raspoloženje protumačio na sledeći način: on je tada već bio doneo odluku šta će učiniti, kako i kada, i osećao se euforično, unapred oslobođen muka, pun sreće čiji je intenzitet – paradoksalno – snažan koliko i intenzitet sreće onih koji, posle dijagnoze teške bolesti, dobiju vest da su ozdravili.
Što se tiče drugog slučaja, on mi je pao teže, jer, kao što rekoh, u pitanju je mladić s kojim sam bila u emotivnoj vezi. Pa iako je od našeg poslednjeg viđenja pa do njegovog samoubistva prošlo pet godina, bile su potrebne godine i godine da prevaziđem bol. Njega sam poznavala, što bi se reklo – u dušu, znala sam kako diše i kako razmišlja, i negde podsvesno slutila da srlja ka smrti. On, naravno, nikad nije priznavao samoubilačke sklonosti, no sve što je radio, radio je na svoju štetu, uz ludačke rizike. A kada, nakon tragedije, postanete svesni koliko su vam predosećanja zapravo bila tačna, onda postoji i onaj faktor griže savesti: jesam li mogla pomoći, jesam li mogla uticati, jesam li mogla nešto promeniti … šta bi bilo kad bi bilo? Nažalost, ponekad prekasno uđete u nečiji život.[/QUOTE]
To sam pominjala. Dosta nas poznaje nekoga ko se ubio, ili nekoga ko ima nekog ko je to učinio. To je taj, pomenuti talas. Svakako da na nas utiče čin samoubistva. Makar nas podstakne na razmišljanje, na potrebu za stvaovima tipa "život je lep, nema razloga da se to radi", ili pak "ko zna što je to učinio, nije pričao o tome..." i drugo.
Ti si bila u emotivnoj vezi ranije sa momkom koji je kasnije izvršio samoubistvo. neko ko je bio deo tvog života 8makar i u prošlosti) je to učinio. Imala si neke naznake da "srlja ka smrti", iako nije priznavao. Eto, vidiš, neki ljudi imaju sklonosti ka autodestruktivnom ponašanju, ali o tome nerado pričaju.
Ničija smrt nije naša krivica. Nismo odgovrni za tuđe postupke ili osećanja. Ipak, uvek možemo nešto učiniti. Ponuditi razgovor, dati do znanja da smo tu za razgovor, pokušati da razumemo tog nekog ko je u problemu, podstaći ga na razgovor. Pitati ga da li razmišlja o suicidu.
Upamtimo: PITANJEM O SUICIDU OSOBI NE MOŽEMO TU IDEJU USADITI U GLAVU!
Moguća pitanja: Da li si razmišljao da sebi oduzmeš život?
Da li u tim trenucima kada se osećaš loše možda razmišljaš o samoubistvu?
Postoje li trenuci u kojima pomišljaš na smrt kao na rešenje?
Ukoliko osoba negativno odgovori, a možda ima razmišljanja o samoubistvu, možda kasnije bude spremna na razgovor o tome.
Ukoliko potvrdno odgovri, pokušajte da razgovarate sa njom (bez onog: "Batali, život je lep, postoji rešenje za sve" ; "Ja sam imao veće probleme, i šta mi fali.." Svako od nas jeste drugačiji, i drugačije reaguje na spoljašnje faktore, ili na emotivne lomove), bez ustezanja. Ispitajte koliko su ta razmišljanja ozbiljna, koliko česta, an koji način bi to učinio, kada, šta time želi da postigne, da li je sa nekim razgovarao o tome, šta bi se dogodilo ako ne bi uspeo u tome, da li misli da bi nekome nedostajao, da li bi njemu neko nedostajao... Najbitnije je da ne paničite, ma koliko vam možda strašno delovao razgovr sa tom osobom. Dajte joj priliku da sa nekim može otvoreno da razgovara o tome, da shvati da nije sa svima tabu razgovarati na temu suicida. Dajte osobi šansu da se kroz razgovor možda oseti bolje.
