Quantcast

Samoubice

OnlyYourShadow

Ističe se
Poruka
2.476
Kažu da kad pomisliš da se ubiješ, to znači da si zaista došao do ivice.
Neko pak kaže da je to samo sredstvo da privučeš pažnju na sebe (implikacija - čovek popije veliku dozu tableta, a znamo da će želudac sam da mu izbaci tu preveliku količinu).
Kako onda objasniti samoubistva koja su se zaista dogodila?

Kod hrišćana samoubica neće dobiti opelo, dakle naša vera ne podržava ovaj čin. To je najveći greh, i tada je čovek sebe lišio prava na pokajanje.
Sa druge strane planete, istočni svet samoubistvo smatra begom protiv nečasti, i podržava isto.

Koliko čovek mora daleko da ode da bi razmišljao o tome? Šta sve može da bude uzrok za to?
 

Egreta27

Ističe se
Poruka
2.265
Ne mora se daleko otici da bi se razmisljalo o tome...cak se i nehotice katkad izjavi "Joj, ubicu se!"...naravno da se istinski ne misli bas tako...
Poznavala sam nekoliko ljudi koji su izvrsili samoubistvo... (mada vise povrsno)
...zacudila sam se kad sam cula...mislim da to urade osobe od kojih se najmanje ocekuje...tj. postoji ta prikrivena tuga/depresija ili sta vec (uzrok koji natjera), i ona jasno vidljiva...kad je jasno vidljiva, valjda se moze i reagovati, pomoci, uputiti na razgovor/lijecenje...
Za jednu osobu, kad se to desilo sam se bas potresla, rastuzila, zacudila...ona se ubila, popivsi kiselinu zavrsila u bolnici, pokajala se pred smrt...svestenik nije bio na sahrani, ali na 40 dana jeste, i odrzao iskren, realan, govor koji bi svakog natjerao na razmisljanje i oprost...
To su valjda sekunde nepromisljenosti...(drugo su samoubistva u sklopu samoubilackih napada, vjerskog fanatizma itd.)
 

OnlyYourShadow

Ističe se
Poruka
2.476
Na temu me je inače asocirala ona tema o pozitivnim stavovima.
Čini mi se da su ovo osobe koje nisu kadre da ni u čemu pronađu svetlu tačku. Da ne bih ovo postavljala previše bezdušno, onda ću to ublažiti i pretpostavkom da se ljudi često jako napate u životu, i šta onda sledi kad izgubiš duh? Možda ono najgore?
Čovek bude samo bezvoljna mrcina, koja više nema svoj cilj, da li je to onda kad neko postane imun na nešto što ga je dotad činilo srećnim, a ne može da nađe novi izvor sreće? Ili što je još gore... NE ŽELI!

Kad usamljenost uzme maha, i još osećaj pojača hiljadu puta jačom mukom, da li je to trenutak da skončaš? Kad potrebna samoća putem depresije postane neizlečiva usamljenost?
 

gost 271475

Buduća legenda
Poruka
26.924
Kažu da kad pomisliš da se ubiješ, to znači da si zaista došao do ivice.
Ne znam čoveka koji jednog trenutka u životu nije pomislio: ubiću se.
Velika je razlika pomisliti i planirati...

Neko pak kaže da je to samo sredstvo da privučeš pažnju na sebe (implikacija - čovek popije veliku dozu tableta, a znamo da će želudac sam da mu izbaci tu preveliku količinu).
Kako onda objasniti samoubistva koja su se zaista dogodila?
U većini slučajeva samo traže pažnju, kada vide dokle du dogurali, pričam o onima koji imaju vremena da potraže pomoć, to uglavnom i urade.
Zavisi... možda je bila loša procena, ako su pilule u pitanju.
Onaj koji zaista hoće da se ubije, taj će se i ubiti. Pištolj u čelo. Sve ostalo je čista patetika.

Kod hrišćana samoubica neće dobiti opelo, dakle naša vera ne podržava ovaj čin. To je najveći greh, i tada je čovek sebe lišio prava na pokajanje.
Sa druge strane planete, istočni svet samoubistvo smatra begom protiv nečasti, i podržava isto.
To važi za vernike... :lol:

Koliko čovek mora daleko da ode da bi razmišljao o tome? Šta sve može da bude uzrok za to?
Kako ko... nekoga ostavi dečko, pa hoće da se ubije, nekome strada dete, pa mu na pamet ne padne da sebi oduzme život.
Nije poenta u uzroku... lako ga je naći... ako hoćeš da ga nađeš. Pitanje bi trebalo da glasi: ko su samoubice?
 

gost 271475

Buduća legenda
Poruka
26.924
Na temu me je inače asocirala ona tema o pozitivnim stavovima.
Čini mi se da su ovo osobe koje nisu kadre da ni u čemu pronađu svetlu tačku. Da ne bih ovo postavljala previše bezdušno, onda ću to ublažiti i pretpostavkom da se ljudi često jako napate u životu, i šta onda sledi kad izgubiš duh? Možda ono najgore?
Čovek bude samo bezvoljna mrcina, koja više nema svoj cilj, da li je to onda kad neko postane imun na nešto što ga je dotad činilo srećnim, a ne može da nađe novi izvor sreće? Ili što je još gore... NE ŽELI!

Kad usamljenost uzme maha, i još osećaj pojača hiljadu puta jačom mukom, da li je to trenutak da skončaš? Kad potrebna samoća putem depresije postane neizlečiva usamljenost?
Nemoj da ublažavaš, pobeći će ti suština. Oni koji se napate i nauče da se izbore sa nekim stvarima u životu, znaće da cene taj život.

Nije ti palo na pamet da većina potencijalnih samoubica ima neki psihički poremećaj (depresija sama po sebi je retko okidač)?
 

Regina Mills

Buduća legenda
Poruka
44.802
Kažu da kad pomisliš da se ubiješ, to znači da si zaista došao do ivice.
Neko pak kaže da je to samo sredstvo da privučeš pažnju na sebe (implikacija - čovek popije veliku dozu tableta, a znamo da će želudac sam da mu izbaci tu preveliku količinu).
Kako onda objasniti samoubistva koja su se zaista dogodila?

Kod hrišćana samoubica neće dobiti opelo, dakle naša vera ne podržava ovaj čin. To je najveći greh, i tada je čovek sebe lišio prava na pokajanje.
Sa druge strane planete, istočni svet samoubistvo smatra begom protiv nečasti, i podržava isto.

Koliko čovek mora daleko da ode da bi razmišljao o tome? Šta sve može da bude uzrok za to?
Da bi covek zaista i izvrsio samoubistvo za to u njegovoj licnosti mora da postoji patlogija. Zdrav covek, koji cak i bude na ivici (nema para, bez posla, stana ili cega vec) nece tek tako skociti sa Brankovog mosta. Najverovatnije ce razmislajti o tome, ali se na krajnji cin nece odluciti. Moze i da se desi da ode do mosta, ali nece skociti. Cak ni klinicka depresija (a pogotovo ne "tmurno raspolozenje" koje smo skloni da nazivamo depresijom) nije dovoljan okidac za samoubistvo.
Na "pokusaj" samoubistva se odlucuju emotivno nezrele osobe koje su isle kroz zivot prezasticene od strane roditelja/prijatelj/partnera, pa kada osonac nestane (roditelji umru, partner ih ostavi), a one nemaju potrebnu zrelost da se nose sa stvarnim svetom "pokusajem" privlace paznju na sebe i na taj nacin podsvesno traze novog zatitnika. Pokusaj stavljam pod navodnike jer nije pokusaj u pravom smislu reci, vec ocajnicka potreba za privlacenjem paznje. Takve osobe znaju tacnu kolicinu tableta koju treba da popiju da bi digle uzbunu, ali da ostanu zive, na koji nacin da preseku vene, a da ne iskrvare i slicno.
Inace, onaj ko zaista hoce da se ubije secenjem vena na zglobovima, sece ih uzduz, a ne popreko jer je iz tako presecene vene teze zaustaviti krvarenje.
Na samoubistvo ce se odluciti osoba koja tim cinom stavlja tacku na neki period svog zivota i koja smatra da je svaki dalji njen korak besmislen i/ili bez vidljivog resenja. U pitanju su uvek neke zaokruzene celine - tipa brine se o roditeljima ceo zivot i od toga je sebi napravila smisao zivota, pa kada roditelji umru ni ta osoba vise ne smatra da ima zbog cega da zivi. One smisao svog zivota ne vide u zivotu kao takvom, nego su do te mere patoloski neigurne u sebe da kada smisao zbog koga su zivele nestane, one okoncavaju i svoj zivot. Najcesce odlaze bez velike dramatike, tiho i uredno, cak znam za slucajeve gde su ostavljale otvorena vrata stana da ne bi morala da se razvaljuju.
 

OnlyYourShadow

Ističe se
Poruka
2.476
Nemoj da ublažavaš, pobeći će ti suština. Oni koji se napate i nauče da se izbore sa nekim stvarima u životu, znaće da cene taj život.

Nije ti palo na pamet da većina potencijalnih samoubica ima neki psihički poremećaj (depresija sama po sebi je retko okidač)?
Da, naravno, mislim da sam to zaboravila da napišem u uvodnom postu.
Depresija kao psihički poremećaj je samo prolazna faza, a ako se previše raširi, onda prerasta u neki vid manijačne depresije, i tad može da postane vrlo opasna, zar ne?
Hajde da napravimo disktinkciju između psihičkih poremećaja, i psihičkih oboljenja.
Među ovim prvim može se naći i recimo afektivno stanje. Smatram da je dovoljno da se čovek oseti neprijatno, i da napakosti samom sebi, ali da tada nije spreman da ide toliko daleko.

Kad neko "planira naglas", čini mi se da je to čisto privlačenje pažnje, i da verovatno to ni ne želi da uradi, nego želi da postigne neki cilj, koji ne može da dobije na drugi način. Poprilično neinteligentno, ali u isto vreme manipulativno. I da li dobiju ono što su hteli da dobiju? U većini slučajeva da, a to je zato što mi ne znamo kako da se postavimo u slučajevima kad je "potencijalni samoubica" naš sagovornik. Možda smo previše mekani?
 

marixa

Domaćin
Poruka
4.516
Kad neko "planira naglas", čini mi se da je to čisto privlačenje pažnje, i da verovatno to ni ne želi da uradi, nego želi da postigne neki cilj, koji ne može da dobije na drugi način.
Meni se ipak čini da je ovo poslednji vapaj potencijalnog samoubice koji niko oko njega ne čuje. Ono što mi u našem društvu smeta je doživljavanje samoubistva kao velike sramote za jednu porodicu, tabu tema o kojoj se samo šapuće i nikada ne spominje pred osobom koja je u svom okruženju imala takvu priču.
 

*moonlight*

Domaćin
Poruka
3.944
Uvek pre čina samoubistva postoje naznake da će osoba to učiniti, ili da postoji rizik da će učiniti nešto sebi. Drugačije se ponaša, sređuje stvari, možda je zaboravnija, ili se ponaša dobro i fino prema svima (nešto nalik opraštanju), depresivnija, je, tugaljivija, ili živi kao da joj je svaki dan poslednji. Oblik ponašanja zavisi od same ličnosti osobe.

Nikada nisam dozvoljavala da ljudi svoj stav o samoubistvu baziraju na izjavama tipa: To rade kukavice! ili: to je čin hrabrosti.

Dakle, samoubistvo je ODLUKA osobe da prekine svoj život. I ona ima prava na to.

Suicidne osobe uglavno u sebi gaje osećanje samomržnje ili samo prezira, i njihovi faktori rizika mogu biti različiti. Dakle, neki od faktora su: prethodni pokušaj suicida, suicid nekog bližnjeg, bolest zavisnosti, usamljenost, finansijski problem, bračna ili emotivna kriza, duševno oboljenje, želja da nekog kazne ili se osvete, fizički nedostatak, smrt člana porodice ili bliske osobe , drugi faktori.

Osobe koje razmišljaju o suicidu uglavnom mogu biti sa osećajem AMBIVALENCIJE (neodlučnosti)- da se u njima bore želja za smrću, a i želja za životom.
Slažem se, neke osobe to čine da privuku pažnju, ali ima i onih ozbiljnih u toj nameri. Treba ovakve osobe shvatiti ozbiljno. Jedan čin samoubistva utiče na 10ak osoba iz okoline.

Samoubistvo se nužno ne mora dogoditi. Nije tačno da osoba koja jednom oseti suicidni poriv uvek ga čuva u sebi. To je zabluda koju imamo o samoubistvu.
 

*moonlight*

Domaćin
Poruka
3.944
[B]U nastavku su navedene najčešće predrasude o samoubistvu:[/B]
1. Ako je neko jednom bio suicidan, ostaće suicidalan zauvek.

Netačno. Osobe koje žele da se ubiju su suicidne samo ograničeni vremenski period.
2. Ako je neko jednom pokušao samoubistvo, mnogo su manje šanse da će opet pokušati da se ubije.

Netačno. Oko 80 % svih izvršenih samoubistava desilo se nakon prethodnih pokušaja.
3. Ako je neko rešio da će da se ubije, ništa ga neće zaustaviti.

Netačno. Ambivalencija (neodlučnost u odnosu na život i smrt) je izražena karakteristika suicidalnih pojedinaca. Mnogi od njih ne žele da umru već jednostavno žele da pobegnu iz nepodnošljive situacije iz koje ne vide nijedan drugi izlaz.
4. Loša je ideja da osobu pitamo da li razmišlja o samoubistvu. Time bismo joj mogli dati ideju da razmišlja u tom pravcu.

Netačno. Ljudi često misle da je sigurnije ne pričati o samoubistvu sa osobom koja razmatra tu opciju (ili za koju sumnjamo da pomišlja da digne ruku na sebe). Naprotiv, razgovor može pomoći suicidalnom pojedincu da obradi teška osećanja i smanji nepodnošljivu tenziju. Spremnošću da osobu saslušamo šaljemo poruku da nam je stalo i da želimo da pomognemo.
5. Osobe koje pričaju da će se ubiti neće nikad preći sa reči na delo jer im je to samo način da manipulišu drugim ljudima. Oni koji izvršavaju samoubistvo inače ne govore o tome već to jednostavno urade.

Netačno. Većina ljudi koja je izvršila ili pokušala samoubistvo davala je na direktan ili indirektan način nagoveštaje svojoj okolini da razmatra tu opciju. Nema potrebe da krivite sebe ako niste primetili te znake, ali ako ste zabrinuti za nekoga koga znate, možete da se informišete o tome šta možete da učinite da pomognete.
6. Ako se depresivna ili suicidalna osoba bolje oseća, to znači da je problem prošao.

Netačno. Ako neko ko je bio depresivan ili suicidalan odjednom deluje raspoloženije, ne mora da znači da je opasnost prošla. Osoba koja je čvrsto odlučila („prelomila”) da oduzme sebi život, može imati osećaj olakšanja zbog načinjene odluke. Takođe, ponekad se dešava da nakon prvih poboljšanja od depresije i povratka energije osoba konačno skupi snage i realizuje svoje suicidalne fantazije.
 
Poruka
51.006
Negde na forumu smo već pisali o samoubistvu (i na Psihologiji postoji tema, ali prilično stara i dugo neaktivna). Samoubistvo nije uvek čin kojim se prekida patnja; ponekad je to odgovor na ravnodušnost prema životu, na beznađe.
Mislim da je u korenu problema uvek bolest, čak i kada (laički) procenimo samoubicu kao osobu sa izvesnom karakternom slabošću razmaženih i nenaviklih na životne plime i oseke, ili je proglasimo kukavicom. Katkad bolest pušta koren još u detinjstvu, ali je nevidljiva sve dok već izgrađen čovek ne pukne pod tovarom akumuliranih problema koji nekom posmatraču sa strane ne izgleda neizdrživo.

Poznavala sam nekoliko samoubica, i svi su imali različite motive da sebi oduzmu život. Jedan je živeo sam sa bolesnom majkom, koja je sistematski uništavala sve što je pokušavao da izgradi. Kada je upisao fakultet, u želji da pobegne iz osrednjosti i bede (posle diplome čekao ga je obećani posao), majka ga je ubeđivala da se okane studiranja i počne da radi ... pa je na II godini napustio studije i postao taksista – nezadovoljan i ogorčen. Onda je upoznao devojku, buknula je ljubav, planirali su venčanje ... ali se majka opet umešala, jer joj se buduća snaja nikako nije dopadala. Pravila je drame, glumila srčane napade. No, on nije hteo da odustane od devojke, i u njihovoj poslednjoj svađi, kategorično je odbio majčin ultimatum "ona ili ja", rekavši da će se odseliti i oženiti se. Takođe, majci je kazao da će mu ona uvek biti majka, da je voli itd, ali da on ima prava na svoj život. Situacija se smirila. Rasprava je vođena uveče, a ujutru je zatekao majku obešenu u dvorištu, i njenu poruku da je on "kriv" i "odgovoran" zbog njene odluke. Posle toga sve je krenulo nizbrdicom: ma koliko da se trudio i bio svestan da krivica nije njegova, na njega je majčino oproštajno pismo delovalo kao prokletstvo. Propio se, devojka ga je, nakon uzaludnih pokušaja da ga digne iz crnila, napustila; počeo je da se druži sa propalitetima, fizički se zapustio. Kad god bi se napio, pričao je da će se i sam jednog dana ubiti, jer mu je to "sudbina". Njegove priče uglavnom niko nije uzimao za ozbiljno, smatrajući da su deo pijanog trabunjanja. Samoubistvo nikada nije spominjao u treznom stanju. I onda se, jedne večeri, jednostavno nije pojavio na nekoj dogovorenoj sedeljki. Zvali su ga telefonom, zvonili na vrata, ali je sve postalo sumnjivo tek nakkon nekoliko dana. Došla je policija, provalila u stan, i našla ga obešenog o radijator. Nije ostavio nikakvu poruku.
Drugi slučaj: mladić sa kojim sam bila u emotivnoj vezi. U detinjstvu predmet prepucavanja između majke i oce, sredstvo njihovih manipulacija, fizički maltretiran – napravio je prekršaj i završio u zatvoru u svojoj osamnaestoj. Ne bi ni otišao u zatvor da otac, prilično uticajan, nije izdejstvovao takvu kaznu – da ga "prevaspitaju". Tamo su mu se desile strašne stvari, koje nisu predmet ove diskusije, ali koje su ga svakako dodatno oštetile (u psihičkom smislu). Kazna mu je produžena, i kada je izašao, nije znao kako da nastavi. Sloboda mu je bila nepoznat pojam. Ispalio je sebi metak u glavu.
Treći slučaj (četvrti, peti): moje prijateljice, različitih godišta, različitog mentanog sklopa, iz različitih sredina, obolele od bipolarnog poremećaja ili teške depresije. Nijedna nije pravila lažne uzbune gutanjem nedovoljne količine barbiturata; pokušaji i metodi bili su detaljno i dugo planirani. Nijedna nije uspela u pokušaju samoubistva – samo zahvaljujući činjenici što su im porodice bile u stanju pripravnosti, tj upozorene od strane lekara. Nikada nisu pričale o samoubistvu, ali jesu o tuzi ... o tuzi zbog nečeg što im se dogodilo i što su, poput teškog tereta, godinama nosile na srcu, o nagomilanoj tuzi, ili tuzi koju ne mogu da izbace ni lekovi, ni psihoterapija, pa čak ni ljubav i podrška najbližih. To su osobe koje se više ne sećaju kako izgleda sreća, i rukovode se mišlju da je bolje ne osećati ništa, nego nadalje patiti. Mrvica utehe: reč je o fazama bolesti, pa je samoubistvo periodična opcija, a ne stalna.
 

gost 271475

Buduća legenda
Poruka
26.924
Da, naravno, mislim da sam to zaboravila da napišem u uvodnom postu.
Depresija kao psihički poremećaj je samo prolazna faza, a ako se previše raširi, onda prerasta u neki vid manijačne depresije, i tad može da postane vrlo opasna, zar ne?
Hajde da napravimo disktinkciju između psihičkih poremećaja, i psihičkih oboljenja.
Među ovim prvim može se naći i recimo afektivno stanje. Smatram da je dovoljno da se čovek oseti neprijatno, i da napakosti samom sebi, ali da tada nije spreman da ide toliko daleko.
Faza je u slučajevima kada je izazvana sezonskim promenama, ili trenutnim problemom koji inicira osećaj bespomoćnosti. Klinička slika je malo drugačija... spoljašnji faktor + genetsko nasleđe, obično idu jedno sa drugim... moguće je suzbiti, u nekim slučajevima i izlečiti, ali postoje slučajevi gde spoljašnj faktor ne igre ulogu u pojavi depresije. Može je izazvati bilo šta, takođe se može manifestovati i kroz osećaj potištenosti i kroz osećaj razdražljivosti. I mislim da je velika greška tretirati je kao nešto što se dešava velikoj većini ljudi, ne kao bolest, a to jeste... ako i sasvim zdrav čovek pati od većine simptoma.
Psihička oboljenja karakterišu promene na mozgu i obično su praćena i psihozama... poremećaj je samo malo blaži oblik oboljenja.
Manijakalna depresija je bipolarni poremećaj... i varira od perioda depresivnog stanja, do periioda maničnog ponašanja. Obična depresija, a ima ih više vrsta, nema veze sa ovom vrstom poremećaja, tačnije, osoba ne mora da pati od obične depresije, jer ona ne matastazira u manijakalnu... za usopostavljanje dijagnoze ove druge, dovoljna je samo jedna epizoda... kroz, recimo, afektivno ponašanje, od stanja euforije, do stanja bezvoljnosti, česte promene raspoloženja, čest prekid sa realnošću... znači, čas smo gore, čas smo dole.
Skoro sam pročitala negde da je i epolepsija bipolarni poremećaj, koji daje simptome slične manijačnoj depresiji, i lekovi koji regulišu, odnosno suzbijaju napade, istovremeno dovodi do stabilizacije raspoloženja.
Imala sam slučaj u bližoj okolini, gde je posle više pokušaja samoubistava uspostavljena dijagnoza, ne depresija, ne psihoze, već epilepsija... lečenje je doživotno, ali ima efekta.
Nelečenje može da izazove niz drugih psihosomatskih poremećaja, tačnije, ne da može, nego će se to sigurno i desiti, od poremećaja rada hormona, koji opet povlači za sobom one promene raspoloženja, depresiju i ostalo... A ljudi su toliko skloni predrasudama da će radije negirati bolest, nego što će potražiti stručnu pomoć.

Kad neko "planira naglas", čini mi se da je to čisto privlačenje pažnje, i da verovatno to ni ne želi da uradi, nego želi da postigne neki cilj, koji ne može da dobije na drugi način. Poprilično neinteligentno, ali u isto vreme manipulativno. I da li dobiju ono što su hteli da dobiju? U većini slučajeva da, a to je zato što mi ne znamo kako da se postavimo u slučajevima kad je "potencijalni samoubica" naš sagovornik. Možda smo previše mekani?
Često jeste, još češće osoba želi da pobegne od problema, ređe da stvarno umre. zato sam rekla: patetika. I bez obzira na postojanje poremećaja, bez obzira na okidač, i dalje tvrdim da su samoubice kukavice, jer sem onoga što medicina prepozna, tu veliku ulogu igra i karakter.
Retki su slučajevi gde samoubica na neki način teatralno ne najavi, ili ne nagovesti svoju nameru... odluka je uraditi to sada i odmah, što nije karakteristika samoubica. Oni planiraju, i uvek daju znake, može da se predoseti, u stvari traže pomoć, koja jako često izostane... to je onaj vid manipulacija na koji sam mislila. Ne ono: e, ako ne bude po mome, ubiću se, ili : ubiću se ako me ostaviš, ubiću se ako ne položim ispit... to nije manipulacija, to je debilizam, i šteta što ne postoji dijagnoza za ovakve slučajeve.
Kako god se postavila, dok ne postoji terapija, ne možeš ni da utičeš... depresivne osobe često su svesne svog problema, postoji i psihotična depresija, gde se gubi kontakt sa realnošću... i ako se postaviš pogrešno, možda mu baš ti budeš dželat. A sa tim osećajem treba živeti do kraja života.
 

gost 271475

Buduća legenda
Poruka
26.924
Treći slučaj (četvrti, peti): moje prijateljice, različitih godišta, različitog mentanog sklopa, iz različitih sredina, obolele od bipolarnog poremećaja ili teške depresije. Nijedna nije pravila lažne uzbune gutanjem nedovoljne količine barbiturata; pokušaji i metodi bili su detaljno i dugo planirani. Nijedna nije uspela u pokušaju samoubistva – samo zahvaljujući činjenici što su im porodice bile u stanju pripravnosti, tj upozorene od strane lekara. Nikada nisu pričale o samoubistvu, ali jesu o tuzi ... o tuzi zbog nečeg što im se dogodilo i što su, poput teškog tereta, godinama nosile na srcu, o nagomilanoj tuzi, ili tuzi koju ne mogu da izbace ni lekovi, ni psihoterapija, pa čak ni ljubav i podrška najbližih. To su osobe koje se više ne sećaju kako izgleda sreća, i rukovode se mišlju da je bolje ne osećati ništa, nego nadalje patiti. Mrvica utehe: reč je o fazama bolesti, pa je samoubistvo periodična opcija, a ne stalna.
Vidiš, moje je iskustvo sasvim drugačije... lažne uzbune je bilo, ovo ide u množini... sve dok se imalo čima manipulisti, dok je postojao cilj, sredstvo su bili pokušaju samoubistva. Kasnije tek ustanovljen i bipolarni poremećaj. Neće ni uspeti sve dok ne odluči da li želi da živi, ili umre... sve ostalo je skretanje pažnje, tačnije vapaj za pomoć. Bila sam gruba, možda nisam trebala da budem... ali ako ne znaš da rešiš problem, to ne znači da želiš da se ubiješ. Velika razlika, samo sam je podvlačila podvlačila... ne umem da osetim empatiju prema pojedinim slučajevima.
Ne ne želim... jer sam sigurna da nedostatak motiva za život zahteva kontantno hranjenje, ako se taj neko prepusti, niko ne može da ga izvuče na silu. Izbor.
Niko od njih i ne kaže: ubiću se... ali: ne mogu više, dosta mi je svega, ovaj život onakav, ili ovakav... suština je ista, samo se forme razlikuju.

To su prvenstveno osobe koje ne prepoznaju sreću, očekuju stanje sreće, intenzivno i dugotrajno, a to ne postoji... i to ne prihvataju. U svakom slučaju je bolje osećati nešto, nego ništa... te osobe su već mrtve, samo što to ne znaju. Ne mogu da dam utehu, u redu ako postoji konkretan problem, ali generalno nezadovoljstvo ne traži utehu, traži okončanje, na bilo koji način. Ne mogu da shvatim, ne mogu da prihvatim, ne nalazim opravdanje... sem da je bolest u pitanju. Samoubistvo jeste periodična opcija, ali taj period može da potraje i godinama... da li si spremna da budeš u stanju pripravnosti? Sebično možda zvuči ovo što sam rekla, ali svako ima svoje granice... depresija je zarazna, odrivcanje os sopstvenog života da bi pomogao nekome ko to ne želi je čisto gubljenje vremena. Znači, ili ga ošamari, ili digni ruke... ne hrani mu apatiju utehom.
 

tehduduk

Buduća legenda
Poruka
29.561
prosla sam dosta, kao i ljudi oko mene- ne poznajem ni jednog samoubicu ...

sada cujem za neke slucajeve( nepoznati ljudi)- ljudi koji nisu videli zlo ...
ono sto me muci, bez obzira na socijalnu situaciju- je mnogo veca realna opasnost od suicida u porodicama gde se suicid i odigrao ...
 

*moonlight*

Domaćin
Poruka
3.944
Negde na forumu smo već pisali o samoubistvu (i na Psihologiji postoji tema, ali prilično stara i dugo neaktivna). Samoubistvo nije uvek čin kojim se prekida patnja; ponekad je to odgovor na ravnodušnost prema životu, na beznađe.
Mislim da je u korenu problema uvek bolest, čak i kada (laički) procenimo samoubicu kao osobu sa izvesnom karakternom slabošću razmaženih i nenaviklih na životne plime i oseke, ili je proglasimo kukavicom. Katkad bolest pušta koren još u detinjstvu, ali je nevidljiva sve dok već izgrađen čovek ne pukne pod tovarom akumuliranih problema koji nekom posmatraču sa strane ne izgleda neizdrživo.

Poznavala sam nekoliko samoubica, i svi su imali različite motive da sebi oduzmu život. Jedan je živeo sam sa bolesnom majkom, koja je sistematski uništavala sve što je pokušavao da izgradi. Kada je upisao fakultet, u želji da pobegne iz osrednjosti i bede (posle diplome čekao ga je obećani posao), majka ga je ubeđivala da se okane studiranja i počne da radi ... pa je na II godini napustio studije i postao taksista – nezadovoljan i ogorčen. Onda je upoznao devojku, buknula je ljubav, planirali su venčanje ... ali se majka opet umešala, jer joj se buduća snaja nikako nije dopadala. Pravila je drame, glumila srčane napade. No, on nije hteo da odustane od devojke, i u njihovoj poslednjoj svađi, kategorično je odbio majčin ultimatum "ona ili ja", rekavši da će se odseliti i oženiti se. Takođe, majci je kazao da će mu ona uvek biti majka, da je voli itd, ali da on ima prava na svoj život. Situacija se smirila. Rasprava je vođena uveče, a ujutru je zatekao majku obešenu u dvorištu, i njenu poruku da je on "kriv" i "odgovoran" zbog njene odluke. Posle toga sve je krenulo nizbrdicom: ma koliko da se trudio i bio svestan da krivica nije njegova, na njega je majčino oproštajno pismo delovalo kao prokletstvo. Propio se, devojka ga je, nakon uzaludnih pokušaja da ga digne iz crnila, napustila; počeo je da se druži sa propalitetima, fizički se zapustio. Kad god bi se napio, pričao je da će se i sam jednog dana ubiti, jer mu je to "sudbina". Njegove priče uglavnom niko nije uzimao za ozbiljno, smatrajući da su deo pijanog trabunjanja. Samoubistvo nikada nije spominjao u treznom stanju. I onda se, jedne večeri, jednostavno nije pojavio na nekoj dogovorenoj sedeljki. Zvali su ga telefonom, zvonili na vrata, ali je sve postalo sumnjivo tek nakkon nekoliko dana. Došla je policija, provalila u stan, i našla ga obešenog o radijator. Nije ostavio nikakvu poruku.
Drugi slučaj: mladić sa kojim sam bila u emotivnoj vezi. U detinjstvu predmet prepucavanja između majke i oce, sredstvo njihovih manipulacija, fizički maltretiran – napravio je prekršaj i završio u zatvoru u svojoj osamnaestoj. Ne bi ni otišao u zatvor da otac, prilično uticajan, nije izdejstvovao takvu kaznu – da ga "prevaspitaju". Tamo su mu se desile strašne stvari, koje nisu predmet ove diskusije, ali koje su ga svakako dodatno oštetile (u psihičkom smislu). Kazna mu je produžena, i kada je izašao, nije znao kako da nastavi. Sloboda mu je bila nepoznat pojam. Ispalio je sebi metak u glavu.
Treći slučaj (četvrti, peti): moje prijateljice, različitih godišta, različitog mentanog sklopa, iz različitih sredina, obolele od bipolarnog poremećaja ili teške depresije. Nijedna nije pravila lažne uzbune gutanjem nedovoljne količine barbiturata; pokušaji i metodi bili su detaljno i dugo planirani. Nijedna nije uspela u pokušaju samoubistva – samo zahvaljujući činjenici što su im porodice bile u stanju pripravnosti, tj upozorene od strane lekara. Nikada nisu pričale o samoubistvu, ali jesu o tuzi ... o tuzi zbog nečeg što im se dogodilo i što su, poput teškog tereta, godinama nosile na srcu, o nagomilanoj tuzi, ili tuzi koju ne mogu da izbace ni lekovi, ni psihoterapija, pa čak ni ljubav i podrška najbližih. To su osobe koje se više ne sećaju kako izgleda sreća, i rukovode se mišlju da je bolje ne osećati ništa, nego nadalje patiti. Mrvica utehe: reč je o fazama bolesti, pa je samoubistvo periodična opcija, a ne stalna.
I sama kažeš da si znla te osobe. Kako su njihove smrti uticale na tebe? Kako si se ti tada osećala?
 

*moonlight*

Domaćin
Poruka
3.944
Samoubistvo nipošto nije nasledna odlika, već isključivo učenje po modelu. Stav osobe koja razmišlja o suicidu o tome da je takav vid smrti nasledan svakako povećava rizik da ona to učini.
 

Luna

Buduća legenda
Poruka
32.742
Kažu da kad pomisliš da se ubiješ, to znači da si zaista došao do ivice.
Neko pak kaže da je to samo sredstvo da privučeš pažnju na sebe (implikacija - čovek popije veliku dozu tableta, a znamo da će želudac sam da mu izbaci tu preveliku količinu).
Kako onda objasniti samoubistva koja su se zaista dogodila?

Kod hrišćana samoubica neće dobiti opelo, dakle naša vera ne podržava ovaj čin. To je najveći greh, i tada je čovek sebe lišio prava na pokajanje.
Sa druge strane planete, istočni svet samoubistvo smatra begom protiv nečasti, i podržava isto.

Koliko čovek mora daleko da ode da bi razmišljao o tome? Šta sve može da bude uzrok za to?
Neko meni veoma blizak je izvrsio samoubistvo.Iza sebe je ostavio devojcicu koja jos nije napunila godinu dana i suprugu koja se nikada od tog,njegovog cina nece oporaviti.Sta ga je nagnalo?Niko nikada nece saznati.Nisu ni vazni razlozi jer nijedan nije dovoljno dobar da neko odustane od zivota.
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.