SAMO ZA ONE KOJI VOLE DA PIŠU "ONAKO"

"A možda me i jeste strah da se opet zaljubim, da opet zavolim, i opet sve to izgubim. Ćutke se privio uz toplinu mog grudnog koša. Mogla sam osetiti kako prestaje drhtati, iako je temperatura i dalje bila ispod nule. Verovatno se tu, uz mene, osećao sigurno, osluškujući ubrzane otkucaje moga srca. Čudno je to, kako ni jednog drugog nisam mogla zavoleti, kako ni zbog jednog drugog moje srce nije lupalo tako jako, kao što je slučaj sa njim. Znam da vredi, da ga moram čuvati i da ću biti prvoklasni idiot ako ga pustim da ode.Bili smo pravi, ali je vreme bilo pogrešno. Nisam bila savršena, al' stvarno sam te volela. Bez glume i lažnog sjaja, ali sa previše ponosa. Suviše različiti da bi se voleli. Suviše slični da bi se mrzili. Suviše navikli jedno na drugo da bi se rastali, a suviše jedno drugom važni da bi prijatelji ostali. Još uvek te tražim po ulicama davne prošlosti. Tražim onu sreću, koju sam samo s tobom imals. Tražim nekog ko će bar približno probuditi onaj osećaj u meni, kako si samo ti znao. Osećaj da neupitno pripadam tu. I tako hodam dalje, u nadi da ću te sresti. Ali, nema te. Ni tebe. Ni one naše sreće. Ni starog osećaja. Prokleto fališ...Jednom me neko pitao:" Nedostaje li ti? " Nisam odgovorila, okrenuls sam se, otišls i tiho šapnula:" Previše".

Šta posle ljubavi ostane? Telefonski broj u memoriji telefona, koji s vremenom izbledi, sve dok ga jednog dana ne osetim potrebu pobrisati. Lozinke od raznih računa kao kombinacija mog i njenog datuma rođenja. Ostanu i neke pesme koje me sete na nju, i neka mala praznina u srcu kad negde u pozadini zasvira neka balada. Ostaju i neke ulice kojima smo skupa prolazili, koje još uvek u svojim zavučenim kamenjarima skrivaju njegove mirise. Ostane i njegov miris u nosu, i danas toliko intenzivan, osetim ga na kilometre. I neke stare poruke u inboxu mail-a, koje mi je žao pobrisati jer su svedoci jedne velike ljubavi. 'Pa zar sve ljubavi na vreme prekinute, nisu velike?. Ostaje i pokoji pogled slučajnog prolaznika koji više ne vidi tvoju ruku u mojoj ruci; ostaju njegove raširene zenice shvativši da su među mojim prstima sada neki drugi prsti. Ostaje i lančić bez priveska, jer sam tada rekao da mrzim pločice, srca i ostale gluposti koje vise po lančićima. Ostane u ustima okus gorak k'o pelin. Spoznaja da više nisi i nikad nećeš biti tu. Jedno više iskustvo i jedno poveće razočarenje. Ne ostaje baš mnogo, zar ne?

Bio je neko kome sam verovala, neko jak i miran. Neko bolji od mene. Znao je moje najgore strane, a i dalje me je voleo.

Daleko si. Ali svejedno daleko. Udaljen hiljadama razloga, pogresnih ljudi, losih odluka. A to je vise od hiljadu kilometara. To razdvaja zauvek. To je sudbina.

Čekala te je pospana dok sam si lutao mračnim ulicama bezimenog grada, i ljubio neke lake i nepoznate. Za svaku suzu koja ide na tvoj račun, jer sam bio hladan i grub, jer me nije bilo kad sam ti trebao. Za svaku ružnu reč, neuzvraćeni osmeh, neispunjeno obećanje i pogaženu reč. Bio je od onih koji ne znaju ostati. Ne znaju čuvati. Ne znaju zaslužiti. Nije srećna...

Sa svim sto joj je priredio mogao je da se nosi. A onda je prestala da ga voli. I tu je izgubio svaku bitku.

Nisu se birali, jednostavno su se desili jedno drugom. Nepitano je postalo njen nemir, njena radost najveća, njen osmieh i bol. Ljubav im se, jednostavno, čitala na licima, odisali su njome. Gde je sada da ponovo prizna da sam ono najbolje što ti se moglo dogoditi. Da će moje ime zauvek imati najlepši prizvuk kad ga izgovoriš, da me nikada ni jedna zameniti ne može.

Takve kao ona se ne ostavljaju. Nikad. Ali ipak je otisao jednog dana. Naime, to je ono sto mi, mangupi muskarci, cesto cinimo bez razloga. Ona nije poslala vojsku za mnom, iako sam itekako zasluzio da budem prebijen. Istina, trazila me je jos dugo i zbunjeno, a onda je odustala. Malena oficirka je izgubila bitku zivota. Ali ja sam izgubio rat.

Sta ja znam, ja bih radije bila pravim muškarcem kratko, nego sa pogresnim čitavi zivot.

Vezao ju je ,mozda je samo znao kako , a mozda se ona uopste nije ni opirala jer...osecaj njegove blizine bio je isuvise lep.. i nije mogla vise da ceka ..umorila se od zavaravanja da voli samocu.. mozda je zaista tu samocu i volela ..a mozda je pored njega umela da se oseti kao zivo bice, bice kao svako drugo. Uz njega .. upoznavala je sebe.. onaj deo sebe za koji je zaboravila...

Ponekad najteže pada upravo to što ne mogu vrisnuti tvoje ime pred svima. Priznati, odgovoriti na upitne poglede zašto mi oči sjaje, čak i kad nema osmeha na licu. Da im kažem, da on je taj sjaj, moja ljubav i sreća, tiha patnja i bol. Zbog njega poželim drugu sebe, drugo vreme, druge godine.

Želim, a ne mogu, i krivca nema, jer smo zajedno u ovome. Sjedinjeni a istovremeno razdvojeni. I tako prokleto srećni. "

:zmeda:
 
"Koliko je trajalo?! Ne, ne može se reći da je trajalo. Trajati, za mene je to reč koja znači previše, obećava mnogo i traje večno. Ma koliko god to bilo i šta god to značilo. Zato se ne može reći da smo mi trajali. Mi smo se dogodili, onako na tren zasjali. I jos brže se ugasili. Poput plamena u olujnoj noći.

Mogli smo mi uspeti, naravno da smo mogli, samo, trebalo je neke stvari žrtvovati. Obično, to tako i ide.. Da bi nešto dobio, nešto moraš i izgubiti. Nažalost, ti si izabrao da izgubiš mene.

I onda shvatiš da onog pravog sretneš samo jednom u životu. I nikad više. Da su samo jedne najdraže oči, samo jedan zagrljaj u koji se savršeno uklapaš. Jedan osmeh kojem se uvek obraduješ. I onda kada to izgubiš, celi život tragaš za takvim istim, pravim. Ali ga nikad ne nađeš. I sa svakim pogrešnim, uvek se vraćaš njemu, jedinom pravom. Koji je daleko našao ono što mu ti nikad nisi pružila. A mogla si.

Uvek tražim pravi trenutak da ti se javim. Da ti kažem da si mi još uvek sve. I kad pomislim da je taj trenutak došao, moj glupi ponos izmisli neki izgovor. I tako svaki put iznova.

Prešao sam hiljade kilometara da nađem neku istu ti, da ti dokažem da nisi jedina. Hiljade kilometara, a jedan metar je bio potreban da shvatim koji sam ja kreten.

Onda sam prijatelju shvatio sve iz nekog drugog kuta. Ona je bila uz mene kada to nisam ni znao a ponekad ni osetio. Nisam shvatao koliko je ljubavi posvetila i dala meni. Znas, prisetio sam se svega, i bilo mi je zao sto sam je pustio da ode. Jednostavno je postala umorna od moga nemara, jos samo jedna teska greska. Brinula se za mene a ja to nisam shvatao. Kad mi je govorila da cu jednom pogledati natrag i videti sve greske nisam joj verovao. Ali, znas, tek sad shvatam da sam pustio najbolje sto sam imao da ode.

Nije bilo lako sa njom. Bila je prkosna. Divlja. Ponosna. Umiljata. Vedra. Srcana. Hrabra. Preduzimljiva. Gorda. Uvek spremna na pustolovinu. Bila je zaneta pesnikinja. Begunac iz svakidasnjih rasprava. Sve je to bila. Sve u jedan mah. I sve istinski i iz dubine duse. Nisam mogao da joj kazem idi! Idi od mene! Kako, kada bih time svoju dusu raspolovio, iskopao ranu na srcu. Zato sam progutao svoje reci kao trnje. I osmehnuo sam joj se. Kroz suze. Trazio sam jos vremena. Trazio sam da ceka ne znajuci da je cekanje tihi i surovi ubica. Okrutan krvnik. Mora. Ono ustvari oduzima coveku sve. Volju. Veru. Samopostovanje. Nagriza nadu kao rdja. Plasi. Kida dusu i misli.

Bila je ona lepa, ali bilo je lepsih. Posebna jeste, u to sam siguran. Postojao je u njoj neki magnet koji je privlacio te muskarce, nijedan joj nije odoleo, svaki bi je zavoleo, ali musko ko musko misli '' za mene nema tuge'' . E ona ga je naucila i na to, slomila bi svakog. Bilo je nesto u njoj prokleto, neki veliki oziljci.

Hranio se njenom blizinom, i ostajao je stalno gladan. Nigde nije nalazio smirenje. Trazio je njene tragove nestrpljivo iscekivajuci sledeci dan da je ponovo vidi i u njenim dodirima potrazi mir. I novi nemir. Birao je za nju svoje najlepse reci i najvaznije snove i poklanjao joj ih. Celo telo bridelo mu je od njenog dodira. Topio se od vreline njenih usana. Sam njen glas klizio mu je po kozi kao milovanje. A ona, ona je ostavljala ljubavne uzdahe u naborima njegove postelje, u vrelini njihovih zagrljaja. Da bi on jos dugo potom osecao njen miris na svom jastuku i njenu dugu i meku kosu pod svojim usnama...

I mada znam da je to sto sam je toliko voleo moju nesrecu ucinilo vecom, mada znam da bi mi kada sam odlazio bilo lakse da sam je manje voleo, da bi mi bilo mnogo lakse da je uopste nisam voleo, ipak, da opet mogu da biram ne bih se odrekao ni jednog zanosa koji smo proziveli zajedno.

I eto, rastali smo se, baš onako kako sam i mislio da će biti, ali nisam mogao priznati sebi, niti ću moći. Ubi me tišina koja je ostala, posle svega smo samo poznanici, dvoje ljudi koji su sada ništa, a nekad su bili sve.

Znao je da će deo njega zauvek ostati s njom. Tamo gde su onoga dana stali, ostao je njegov ponos, njen inat, prokockana šansa i jedno obećanje. Imali su sve, a izabrali su ništa.

Bio sam zarobljen, oduzet, iznenađen i osvojen. Ne njenim izgledom, već inteligencijom, hrabrošću, dobrom pričom, smišljenim provokacijama. Svideo mi se njen stav, iako nadobudan, sama činjenica da poseduje petlju da mi se suprostavi - inspirisala me da nastavim. Više nisam obraćao pažnju na njenu lepotu, njeno lice, usne, već me nahranio izazov, probudio onu pritajenu uobraženost u meni, koju sam oduvek skrivao. Nesvesno me je naterala da priznam da smo isti. A to me nerviralo. Mnogo. Mislio sam da tako pozitivnu dozu bezobrazluka imam samo ja. Na trenutak me je naterala da se osetim kao kralj, na trenutak sam postao bednik. Jedini problem je što sam se i kao bednik, pored nje osećao savršeno.

Bilo je ljudi koji su videli ono najbolje u njemu i "prodali" ga, ali ona je videla ono i najgore u njemu. I ostala.

"Da" rekoh te noći, svima onima za tim stolom koji mi nisu želeli ništa dobro "on je moj bivši". Jeste me ostavio ali nije gad, jeste ponekad u ljutnji svasta znao reći ali nije kreten, i ne, nije nikakva greška, jer smo se voleli. On je osoba koja je ulepšala moju prošlost i dala čvrste temelje mojoj budućnosti. Zato ne čekajte uzalud da čujete lošu reč o njemu iz mojih usta; to se desiti neće.. jer ove usne moje nekad su ljubile i volele njegove... a ja sebe, za razliku od vas, poštujem.

Ostavio sam je valjda zato što sam smatrao da postoji bolja od nje. Bolja, lepsa i pametnija, koja nije ni nalik njoj. Onoj, koja je sve činila zbog mene. Otišao sam od nje samo zato što me je isuviše volela, svim srcem, svom svojom dušom. Volela me je neizmerno i jako, kao što se voli samo jednom u životu. U njenom životu ja sam bio jedini, ljubav za sva vremena. Ostavio sam je misleci da postoje još hiljade takvih, hiljade onih koje ce činiti svakojake ludosti zbog mene. Ostavio sam je i zaista u tom trenutku sam bio srećan zbog toga. Ljubav, šta uopste znači ta reč? Znam da je plakala zbog mene, mogao bih se zakleti u to. Povredio sam je kao što je niko nikad u zivotu povredio nije. Znam da sam u njen život uneo nemir i da joj telo svaki put zadrhti kad neko spomene moje ime, znam da je još uvek slaba na mene. Pitam se kako sam mogao da budem tako okrutan i zao?
Ostavio sam je sa osmehom na licu.
Želeo sam da nahranim sujetu saznanjem da sam i dalje neodoljiv.

Ti i ja nikada nećemo biti isti. Iz samo jednog razloga. Ja sam tebe nekada ispustila iz uplašenosti i istinskog straha, da se neću snaći u svemu tome kako valja. Ja sam istinski htela, a nisam znala kako. A ti si mene ispustio potpuno svesno, iz pukog inata, sujete i ega.

Neka ti bude. "

:zmeda:
 
Poslednja izmena:
Ne razumem svoju glupost.... Jesam li toliko glup da ne mogu da shvatim koliko je to u stvari? Koliko je glupo reći nekome istinu, samo istinu? Volim te, ne volim te, ružan si, lep si, crn si, beo si, pametan si, glup si... Želim da budemo prijatelji, ne želim da mi budeš ljubav, želim da ti pišem, hoću te u blizini, hoću objašnjenje, ne tražim ništa od tebe, ne zahtevam, želim ali neću tražiti... Zašto iko kaže hoću ovo pa posle pet minuta neću, bez objašnjenja? Ja sam se predomislio hiljadu puta i nisam nikada odbio da kažem zbog čega je to bilo... Znam ja da pokušavam da zalečim staru ranu novim ljubavima, znam da to želim očajnički i znam da ne biram kako ću popuniti tu prazninu.... Jedanput u životu voliš stvarno i sve ostalo su blede kopije, kada taj jedan put završi loše ostaje ti rana kakvu bi imao da te stave na cev topa i opale ti kroz grudi... Kada pokušaš da pronađeš novu ljubav koja će popuniti tu ranu radiš uzaludan posao, baš kao kada na ranu od topa stavljaš hanzaplast... Ali hteo to ili ne moraš to da uradiš, moraš jer rana traži da bude zatvorena, traži način da zaceli i da ne bude samo praznina... Nije pošteno ne reći da je stari bol nezajažljiv i da ne možeš voleti onako kako zaslužuju da budu voljene, ali ako već priznaš da nikada neće biti kao "onda" čemu onda da se svi nadaju tome... Ja ne mogu da dam mnogo, ali to što dajem dajem od srca, ja ne tražim ama baš ništa sem prilike da napišem šta osećam, a i to ne mogu da dobijem, ja znam da nije lepo kada neko tvojom ljubavlju popunjava prazninu koju je neko drugi ostavio na njegovom srcu a opet ja nemam gde da smestim ljubav sem tu gde je neko ranije napravio prazninu... Mogu da volim, ne onako kako sam voleo ali mogu, mogu da ne zatražim ništa zauzvrat, ali ne mogu da dozvolim da ne želi da me čuje i da ne želi da kaže istinu, ma kakva ona da je....

- - - - - - - - - -

Ne razumem svoju glupost.... Jesam li toliko glup da ne mogu da shvatim koliko je to u stvari? Koliko je glupo reći nekome istinu, samo istinu? Volim te, ne volim te, ružan si, lep si, crn si, beo si, pametan si, glup si... Želim da budemo prijatelji, ne želim da mi budeš ljubav, želim da ti pišem, hoću te u blizini, hoću objašnjenje, ne tražim ništa od tebe, ne zahtevam, želim ali neću tražiti... Zašto iko kaže hoću ovo pa posle pet minuta neću, bez objašnjenja? Ja sam se predomislio hiljadu puta i nisam nikada odbio da kažem zbog čega je to bilo... Znam ja da pokušavam da zalečim staru ranu novim ljubavima, znam da to želim očajnički i znam da ne biram kako ću popuniti tu prazninu.... Jedanput u životu voliš stvarno i sve ostalo su blede kopije, kada taj jedan put završi loše ostaje ti rana kakvu bi imao da te stave na cev topa i opale ti kroz grudi... Kada pokušaš da pronađeš novu ljubav koja će popuniti tu ranu radiš uzaludan posao, baš kao kada na ranu od topa stavljaš hanzaplast... Ali hteo to ili ne moraš to da uradiš, moraš jer rana traži da bude zatvorena, traži način da zaceli i da ne bude samo praznina... Nije pošteno ne reći da je stari bol nezajažljiv i da ne možeš voleti onako kako zaslužuju da budu voljene, ali ako već priznaš da nikada neće biti kao "onda" čemu onda da se svi nadaju tome... Ja ne mogu da dam mnogo, ali to što dajem dajem od srca, ja ne tražim ama baš ništa sem prilike da napišem šta osećam, a i to ne mogu da dobijem, ja znam da nije lepo kada neko tvojom ljubavlju popunjava prazninu koju je neko drugi ostavio na njegovom srcu a opet ja nemam gde da smestim ljubav sem tu gde je neko ranije napravio prazninu... Mogu da volim, ne onako kako sam voleo ali mogu, mogu da ne zatražim ništa zauzvrat, ali ne mogu da dozvolim da ne želi da me čuje i da ne želi da kaže istinu, ma kakva ona da je....
 
Naprosto kroz život, nisam shvatala, da će u isto vreme moja jačina, postati ono u čemu ću biti slaba. Kao i da će ono u čemu sam najtanja kao čovek, se pokazati kao najčvršće u meni, kada dođe vreme, da se desi ono što se mora desiti. Kao dan kada se danio...meni je postalo kristalno jasno. Danas na primer nne mogu da pohvatam konce, kako ja to nisam shvatala, da ja uopšte važna nisam. Da je sve u pitanju, samo ne jedna nepomućena iskrenost i ono šta je meni očajnički bilo potrebno u životu, a da prepoznam u nekome...Odanost. Možda je upravo u tome, trik, da nikada zapravo ne možemo ili da nećemo doboti ono šta očekujemo, a možda ipak i hoćemo. Negde duboko verujem u to, da će me neko takav jednog dana pronaći (pošto sama ja očito ne umem da odaberem), možda je vreme...da budem odabrana. Čak i ovako...nasmejana, umiljata i nadalje i vesela. Čak i ovako najtužnija. POnekad imam utisak, da je to u meni kao neki bezdan, vir ili jaz...koji nikada neće naći utočiste, neku svoju reku ponornicu, neku pritoku ili ušće...gde će se izliti. Ili uliti. Ne znam šta bi bilo bolje naprosto, od ta dva. Trećeg nema. Ponekad mi dođe da vrištim, a ponekad tako mirno podnosim nepravdu. I duboko u sebi znam, da će se namesti sve; kada će se iznivelisati. Šta kome pripada. Šta je čije, po prirodi stvari. Šta sma zaslužila, a zbog čega treba(m) da..., ispaštam...Možda. Ja znam, da ja želim šta želim, i da ono šta ja dubinski želim ostvariti u životu, da to jednostavno neće da "umre" u meni; što smao znači, da moj je cilj ispravan. A, u čemu će taj obris biti, u kome ili kojim intenzitetom...ne znam ni sama. Sa jedne strane me to plaši, sa druge raduje. Možda se ne budem plašila, kada preko mene, konačno jednom u životu stane neko dovoljno jak, pametan i zreo...da zna šta hoće. Mislim dubinski da u meni prepoznaće tu strašljivost. Ne znam kako, ali osećaj mi to kaže. Da će me "snimiti" kao rendgenom; i da neću moći ništa da sakrijem, kada me budu gledale neke takve oke.

Možda će tako biti, a možda i neće. I ja to prihvatam. Sa tim sam se davno pomirila. Sve dok me nada ne napušta..dobro je. I ono što u meni je najdivnije. Ja mogu da izdržim sve.

Mene će naći to. Ako ništa drugo...umreću pokušavajući. Imam čitav život...Za to.

il_fullxfull.319875027.jpg


:zmeda:
 
" I dalje viđm srećne ljude, kako su uspeli. I dalje su mi, od nekud poznati...I dalje verujem, da jednog dana, među njima, biću i ja. "


Jednog dana, promeniće se sve, i za mene. Jednog dana kucnuće taj famozni čas i ja doći ću na red. Onaj red, gde se "deli" sreća. Mir. Ljubav. I razumevanje. Gde radujem. I gde se smejem. Osmehujem. Grlim. I najdivnije uživam. Gde sam voljena i istinski nekome važna. Odluka je već davno doneta. Ili tako - ili nikako. Jednog dana, doći će i mojih pet minuta.

Jednog dana, mora doći kraj svemu ovome.

Izdržaću.


http://2.***************/_yIX8FV8ZOXA/TRAnVZiK9CI/AAAAAAAAKhY/B2UYzzbkarc/s1600/heart_on_sleeve.jpg


:zmeda:
 
Verujem da je ovo čest scenario kod mnogih devojaka koje se ponadaju da su pronašle ljubav svog života. Sve te devojke su najjače kad najviše boli, a najslabije kad vole. Te devojke znaju divno da pate. Da se raskošno smeju, da bude lepe. A kada bi se ugasila svetla, gasio se i život u njima. Tada su mogle da odahnu, da se samoći prepuste potpuno. Sutra će već da narumene obraze, podignu kosu i sijaju u inat. Ima u njima i mrvica dobrote, i lavina besa, gneva i mržnje, more tuge, nečega osvetoljubivog, detinjastog. A najviše od svega ima unutrašnje drame, kada pronađu sebe same. Na kraju sve shvatimo isto: “On nikada nije bio moj. Čak ni onda kad je bio sa mnom. Možda, jer je već, pre toga, pripadao nekome, a možda i nije umeo da pripada, jer nije pripadao ni sam sebi. Ipak, čudno je gledati kako boli kad gubiš nekoga koga nikada nisi ni imao.”
v.s.
 
Moj post, sa jedne druge teme, ali pošto ja baš volim da pišem, baš onako, baš posve drugačije , imam osećaj, da je baš za ovu temu...Reč je o ljudskim dodirima, i o gladi, za istim.

Da; jesam. Gladna i žedna. Što bi Điboni pevač rekao, za tim žeđam. Šalu na stranu...imam utisak, da sam toga gladna život svoj čitav. Da to nemam. Da to en imah. U meri kojoj to meni, prija, odgovara, treba. Ona količina i silina, za kojom žednim, koja mi je preko potrebna. I to je ok; sada sam naučila da se nosim s tim. NIje lako,a li nije ni toliko teško, koliko se isprva činilo. Koliko sam samo puta noćima zaspala i o nečemu mislila, ali mi je davalo opet nešto drugo snagu. I ja sam živi stvor. Kome ne treba pažnja, nežnost, ljubav, emocija, dodir, zagrljaj? Treba svakome. Taj najednostavniji način, da nekome pokažeš kako ti je stalo...jedan prokleti i nedostižni zagrljaj. Onaj osećaj, kao kada si mali, pa te zagrle, ušuškaju, utople i ti znaš da si sigurna, da sve biće ok. Da si enkome važna i bitna. Da si zaštićena. Da si u nečijoj zaštiti. I kao odrastao čovek, kome je falila ta nežnost i toplina, proletalo je glavom, mislima, kožom i osećajima, kako nije...živo sam biće, treba mi. Želim. Žudim. Ali...nisam želela po svaku cenu. Da ljubim bilo koga. Bilo šta. Da grlim bilo koga. Da mene ljubi bilo ko. Kada kažem bilo ko, zbog bukvalista, da pojednostavim...kod mene mora ad se stopi i skocka sve u jednom. Neću da me dotiče eto, samo neko, jer meni fali pažnja, jer meni fali, dodir, jer meni fali pogled...Crkavaću ali neću eto, čisto zato što sam željna. Jer sam gladna nečega. Jer mi fali. Jer iamm neutoljivu potrebu...da osetim nečije ruke, zagrljaj, blizinu...bliskost. Nežnost. Ja to ne mogu, kao dobra većina ljudi. Jednostavno, moraš kao čovek, da si mi toliko drag, da te moja duša zavoli, da ti srcem pripadam, ako govorimo o emotivnim partnerima. Što se tiče ovih drugih vrsta ljubavi, prijateljskih...volim da grlim ljude koje volim, koji su mi bliski i dragi, kako ne. Mamu, tatu, sestru, bake, tetku, prijatelje...Umem sasvim fino i lepo da iskazujem. Da im pokazujem. Ja sam čovek koji voli bliskost, nežnost. Dragost. Toplinu. Iz mene to izbija na sve načine, kada su oko mene bliske i drage osobe. Umem, da time "nahranim" druge; da ih ispunim. Da ih time "oživim" . Prepoznam i kada neće da kažu, a tako je očito i vidno. Prepoznam uvek.

Dodir nije uslov preživljavanja; da jeste, ja odavno ne bih bila među živima. To je sigurno. Možeš bez svega, ali je pitanje šta je cena i dokle možeš tako. Ali, da možeš...da se može...Može(š).

Da; tako sada živim. Danima, mesecima, godinama...I nije mi problem. Naučila sma da živim sa tim. Neću po cenu svega. Neću bilo s kim. Ako ne može na način, na koji meni treba, na koji ja želim i očekujem, onda ok...Ne mora(m) ni ovako...kako ne treba. Ja sam tu davno s sobom neke stvari rešila. Ili tako ili nikako. Nisam ja od onih...daj šta daš, jer mi treba, jer želim...da, reba mi i da želim...ali ne po cenu da se zbog toga trenutačno bolje tj. osetim gore, a ne dugoročno bolje.

U tim danima, ni ja sama nisam htela nikoga ni da grlim. Ni da dodirujem. Ni da pitam. Ni da pričam. Ni da pišem. Jednostavno...ništa. Zatvorila sam se u sebe.

Ali, sam u sebi...i dalje najdivnije mislila. Želela i očekivala...da mi neko uvija i mrsi kosu...da na nečijem ramenu spavam. Da se s ekim grlim i smejem, dok se golickamo. Golicamo, najstrašnije. Da mi neko ljubi rame, koje se nadzire ispod majice....da nekome ljubim nosić divni. Da moje ruke, prolaze kroz nečiju kosu. Da nekoga grlim od nazad. Da mi neko poklanja poljubac, za poljupcem, koji se sliva s leđa, duz kičmice....Ko se igra kažiprstićem, dok istražuje porice moga lica, dok me crta , kao po platnu...I sve tako neke, lepe i nežne stvari. To sam u sebi najdivnije (sa) čuvala, dok sam mogla.

Sada...ne znam. Možda, jednog dana...I dopustim...možda mi dopuste...Bilo bi lepo, da neko me takvu opet sretne. Da neko takav, sretne mene.

Možda. Više se ne ne nadam baš, ali ne mogu reći ni da sam odustala.

Znate kako kažu...laž je da postojimo, istina je da nismo umrli.

E, pa tako i ja. Pa, dokle, izdržim.


Juče, se nisam setila, još nekih stvari, da dopišem, na isto...I nakon otkucanog teksta, i odjave, sam se zapitala u sebi...da li ću danas - sutra biti pametnija ili tužnija, zbog ovakvog načina razmišljanja. Da li će danas sutra neko, ko ponovo ušeta, u moj život...razumeti to sve. Hoću li ja želeti, da mu to sve pojednostavim, da razume. Kao čovek, umorna sam od objašnjavanja, razjašnjavanja...pojašnjavanja. Pa, mi proleti kroz glavu...hoće li tog nekoga, uplašti ta silina, ta jačina, koju ja nosim u sebi...kao i ta žeđ neutoljena, ne vrednovana, ne voljena, isto takvom silinom jačinom...Pitam se, da li će ga ohrabriti, ili kao i sve do sada, uplašiti? Da li će mu to biti samo podsticaj ili samo dobar izgovor, da se kukakvički povuče, u meni ostavi osećaj krivice, a zapravo je istina, da nije jak karakterno? Ta su mi se pitanja juče otvorila, nakon pisanja ovog mog teksta. I opet moje misli, da li će biti ovako, ili onako, šta danas sutra neko reći će, hoće li shvatiti, neće...a onda ako neće, zašto neće...a ako hoće, poučena lepo svim, zašto baš njemu da ne smeta, tako. Valjda tako sada razmišlaju istraumirane duše, ne znam. Pojma nemam.

A, možda neće baš ništa od toga biti važno...jer ću konačno...možda biti nekome važna ja, kao baš ja. Što reče Balašević...možda i mene neko nekada bude tako divno, tako nežno, tako suptilno i tako zaštitnički bude grlio, voleo, ljubio, mazio...jedostavno, lepo se ponašao...da će u meni "slomiti" taj otpor. Da se opet nekome...dam...kao čovek...na takav način.

:hvala:
 
Poslednja izmena:
Djole kaze i ono poznato " sve prave su ljubavi tuzne", ona koja se ne zavrsi bolno izbledi od vremena a ako moram da biram, biram bol jer ostavlja uspomenu, ona izbledela ostavlja samo gorak ukus.... Sve se zavrsava, i svaki je zavrsetak pocetak neceg novog, i samo je nasa mogucnost da shvatimo ogranicena, nista drugo nije...
 
Moj nekadašnji tekst, naziva kao što gore piše, pisan u nekim teškim danima, za ovu budućnost, tada ne znanu, da biće još crnja. Izgleda bejah vizionar. Dalekovida. Ni ne sluteći, ni u najluđim snovima...I koliko god je crna, nema veze; ja sam inatan čovek, koji će u punom crnilu, da sjajni još nenormalnijom jačinom beline.

"Svakako da je ovo nešto što ću sada reći i da nadalje nikada više neću želeti da pričam ili pišem o tome.
Boli to.N isam ja ničiji dobrovoljni davalac srca ili suza...U pravu ste svi Vi potpuno..moja je najveća greška što sam se toliko nenormalno i nesmotreno trudila, pričala, radovala, želela nenormalno da budem primećena i vrednovana..i što sam se više upinjala da u tome uspem, sve ste me manje i tiše čuli..i glat otkačinjali pod raznoraznim izgovorima, nadanjima, strahovima...pokušavala sam, činila sve šta sam znal i umela..milion puta išla na svoju štetu..i ne valja ni sada što pišem o tome, i baš me briga, jer je ovo samo još jedan u nizu postova što te neće taknuti vala a ni maknuti da nešto idiš, osetiš ili prosto ne želiš..nemam pojma..svakako će post biti zaboravljen pre ili kasnije i s toga, nije važno ni hoće li ikada biti pročitan tim tvojim lepim nedokazanim okicama ili neosećajnim srcem...svakako da je sve otišlo do djavola i da konačno postaje nezadrživo i neizdrživo do tačke pucanja šava na srcu..jer šta znače reči...šta znače slike..u pravu si, ništa...i što bi nekome značilo šta ja radim ili ne radim...i da vičem na sav glas ti to ne bi video..i možda je baš sreća što kažu kada nešto tako silno želite a to nešto se Vama a baš Vama ne dešava aman nikako..jer Jelena neće te baš pa neće to u životu...no, svakako da sam ja najviše kriva..jer sam kao dobrovoljni dabalac srca davala srce kao da je izložbeni primerak ili licidersko srce koje će svako sa svremena na vreme da zagleda a nikad dovoljno lepo ili vrednovano da ga neko makar bolje zageda ako ne i kupi...i pitam se što? Što baš meni ? U životu nikoga niosam zgazila i kako god da okrenem, dobijam samo glupe epitete ovde od ljudi koji me upšte nisu prepoznali kao nekoga vrednog paznje ili normalne komunikacije..vec samo da sam kao razmazena, pesimista, sve shvatam crno, nisam ovo nego ono...raznorazne glupe etikete nejasnih ljudi koji se ni najmanje ne trude da me najpre posve zavole da bi mogli da mi sude kakva sam ja..i večeras je puklo..jer ja nisam dobrovoljni davalac suza....sundjer koji će da trpi sve Vaše emotivne prtljage, ljubavi nedosanjane, srca koja ne žele da budu zarasla, one kojima je samo do igrica, izvrdavanjai lupetanja koješsta kao da sam ja igračka koju će baciti u kraj kada im dosadim--ja sam neko ko ima dušu kao pola planine i sreće pune dzepove...divno srce koje prepoznaje i kada je nevrednovano i oči šarene boje koje sve vide...i što više i sjajnije se trudiš da blistaš, uvek se nadje neko ko te uopšte i ne primećuje ili što je još gore nadje da te uprlja blatom...i ne mogu zaista više, jer je voda došla do grla..i ne želim da postanem neko drugi jer ja nikada ne mogu biti ono što oni žele da budem, a ono što ja jesam, to njima ne treba, nažalost..i jaz je prevelik i došlo je vreme da kažem stop...stop njima, stop..dosta je..i dokle više...puštala sam, čekala...ne vredi...oni to nikada neće videti, koliko god ja to htela..jer ja nisam ta..ili uvek nekako pogrešno prava ili prava u pogrešno vreme..a želela sam samo to...i svakako da se to odrazava na druge sfere života...i trebala bih da sam sretna, ali opet nisam..jer želim jutarnji osmeh na usnama, koji se makar jednan, makar jedan taj prokleti dan neće sk8idati sa mojih usana...da i ja znam i imam osećaj zašta se i rašta imalo vredeti roditi..jel to tako nemoguće ili prezahtevno...i savršeno me ne zanima šta će drugi reći ili neće reći...one koje je trebalo da dotakne nije uopšte pre..s toga sumnjam da će i sada...one koje jeste doticalo pre, ti će me razumeti i znaće koliki je to bol u meni...jer sve mogu podeliti..osmehe, poglede..ali tugu ne...tugu nikada neću jmoći podeliti...i večeras nisi ni svestan da si upravo ti, imao tu privilegiju i čast koji si mogao da upoznaš onu pravu mene, po zadnji put..jer od veceras "umire" ona Jelena koju si moga da znaš...ali ne...nisi to hteo..lakše me je neprimetiti, jer ko primećuje nenametljive osobe..odajem ti počast večeras...i posle nemoj da kukaš..jer svakome se redom mogla desiti sreća...i tebi se najzad osmehnula ..i ne znaš kolika...i posle nemoj da kukaš ne...svakako da sam ja ipak imala sreće, jer to nije ništa novo, već samo nešto staro..neko staro ponašanje meni tako staro..oduševilo bi me samo nešo drugačije...I dodje mi krivo i dodje mi žao..i da pitam zašto, zbog čega, kako, pa zašto..pa tako u krug..svakako da jasno shvatam sve. I zato od veceras prestajem i ne želim više da se trudim. Moj komadić neba, moja najvrednija stvar u mom koferu je moje srce...i svakako da će delovati kukavički, ali ja nemam više snage da se borim da uvidite...a moglo je biti posve drugačije..i zato ću sve ono najbolje sada opet duboko sakriti negde u sebi..jer ne mogu ja s takvima...da puštam više takve u svoj život i da njihove laži kupujem...dosta je bilo..jer nisam ja.. dobrovoljni davalac srca a ni suza...i onda Vam je posle život kriv pa se pitate sve i svašta...a sami ste krivi..jer je vidim ja ipak nekima još uvek draže kada umesto andjela ipak više vole da crtaju malog djavola...neka Vam bude. Odustajem. "

:zmeda:
 
ih nekako mi se ne ostavlja ipak :roll:
kao da sam izgnanik
kad sam vec toliko vezbala da budem nista sto mi je zapelo da budem nesto
da li sam muzicki mrtva tkao se osecam kao da je muzika neko zlo i zavidim tim ljudima koji zbijaju shale
mozda i lazem al valjda me opet niko ne cita
pa sto se onda skidam u izlogu
pa eto tako. pa valjda je ok sada u stvari sta znam ni ne pise mi se. sve je doslo do granica i preslo granice pa se promenilo
kad bi mi samo neko objasnio kako je sve ok i da jeste stvarno ali nije, nije ok
sve je tako apstraktno i valjda svima odbojno koliko je nenormalno ili sta
ma lako je
i tako
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

tab503
Da li oni koji su raskinuli mogu opet da se spoje?
2
Odgovora
34
Pregleda
773
paketije
paketije
Nina
Poljubac- da li je romantičan ?
Odgovora
3
Pregleda
201
Duki Lu
Duki Lu
Truman
"Ona je volela mene i ja sam voleo nju"
Odgovora
13
Pregleda
873
Duki Lu
Duki Lu

Back
Top