Ne znam da li je dobro opominjati na svrhu postanka SFRJ. Ne znam ima li svrhe ovo što pišem, kada je osećanje tako duboko u vama. Ali, slobodno tvrdim - ovde mi, koji izbegosmo Tita, na sreću ili nesreću, imamo koliko-toliko manje pomućen vidik. Što ne znači (daleko od toga) da i mi nemamo svoje zamagljene naočare...
Ono što su za vas bile godine vladanja Tita, to je za nas 78 dana bombardovanja. I sav taj divni patriotizam koji je bio u vazduhu, nada i ponos. I ljubav. I vera. Vera u vlast.
Avaj, šta se desilo posle... To je jedinstven poraz naroda u svetu. Nikada niko do tada nije bio tako poražen kao mi, mi koji smo mladi ušli u svu tu priču o super Srbima i o našoj borbi za istinu i pravdu koja nam je, tako brutalno, oduzeta...
Mi, kojima je rečeno da smo velikomučenici.
Dotle su nam usta bila puna slobode i ponosa. I, iznad svega, spremnosti da sve učinimo za pravedni završetak sopstvenih zabludelih shvatanja.
A nije bilo drugačije ni pre čuvenih 78 dana. Jer, behu naši i žrtve i zločinci, ali uvek naši. I znalo se šta su naši, a šta njihovi. I moja, nesrećna, generacija nije bila toliko obmanuta kao vi koliko, prosto, unesrećena raščišćavanjem onoga što ste vi, vaša generacija, ostavili da crkava ispred nas, umesto da mu lepo pucate u glavu...
O, da, uživali smo mi u svom užasu. Sećate li se? Hleb od tri dinara bio je ponos i dika...
Nije mi, doduše, mnogo toga bilo jasno. Kamo sreće da jeste. Da jeste, sada ne bih bila ovčica u stadu Mladog Čobanina, već bih bila čobanica bez stada, koja sedi sa strane i plače. A i to bi bilo neuporedivo bolje.
Pa zar, posle svega, nismo u stanju da ignorišemo užas koji nas uvlači u tu priču, a koja neminovno vodi svom večitom cilju – razočarenju?
Zar posle svega nailazim na poruku nade da neka od tih „velikih istina“ predstavlja i konačnu? Zar to da gledam i dokle?
Kao i uvek, ovde ima samo jedno pitanje: Ako smo mi zayebani, da li to moraju biti i naša deca?
A ja vam garantujem, dragi moji predstavnici silnih i silnijih generacija, garantujem vam da razočarenje neće ni njih zaobići. Našu decu, našu budućnost.
Osim ako, a možda i hoće, naredni poredak zaživi i potraje veoma dugo... Dovoljno dugo da oni ne dožive njegov pad. Tada neće shvatiti svoje zablude, a mi ćemo biti pametni, pa ćemo o svojima prijateljski da im ćutimo. Ne moraju sve da znaju.
Mada, ja sam, ipak, za varijantu da deci kažemo, da ih upozorimo, da slepo ne veruju svetini. Da preziru medije i da ne idu na radne akcije. Dokle god mogu tako.
Sve je to laž... A što je lepša, laž kraće traje.
