eremita
Zaslužan član
- Poruka
- 117.180
Хрватска повукла тужбу
Влада Хрватска повукла тужбу против Србије и Црне Горе страхујући од спомињања Републике Српске Крајине и од одредница Резолуције УН о агресији
Пресуда Међународног суда правде у Хагу, с одбаченом тужбом Муслиманско-хрватског кантона у БиХ против Републике Србије, освестила је хрватске државнике. Први пут после 1990. године, ова пресуда одудара од свега што је јавно мњење слушало од већине светских влада и средстава јавног информисања – да је Србија дежурни кривац за сва недела.
Суд правде у Хагу је спасио образ данашњој цивилизацији и није подлегао вољи најмоћнијих земаља Запада – пресудио је на основу чињеница, строго се држећи одредница свог Статута, Повеље УН и међународног права. Суочена с оваквом правичношћу, Влада Хрватске је морала да устукне. Она није имала ниједан аргумент да су Србија и Црна Гора, како су наводили у тужби, извршиле агресију на Републику Хрватску.
Пресуда је упутила на истину о разбијању СФР Југославије од 1990. до 1995. године и она ће угушити тако узгајане злонамерне гласине да су Срби изазвали рат, планирали и извршили геноцид над несрпским становништвом у многим крајевима бивше Југославије. Сад неће бити тешко да се препознају кривци у републичким руководствима Словеније и Хрватске – од 1990. до 1995. године. Они нису своје етничке и историјске територије издвајали из Југославије по Уставу (који је то предвиђао), него су се одлучили за рат и агресију на СФР Југославију. Суд не жели више да скрива чињеницу да је напад на војску и касарне суверене државе чин агресије - по Резолуцији Генералне скупштине ОУН, број: 3314/1974, од 14. децембра 1974 – Члан 2. Суд, такође, има у виду да је сецесија, којој су прибегле Словенија и Хрватска, забрањена. То је регулисано и Чланом 38 (ц) Статута Међународног суда правде у Хагу, у којем пише – сецесија је најтеже кривично дело. Ову оцену садрже и закони: Француске, Немачке, Швајцарске, Русије, Пољске, Мађарске и других. (Неопростив је пропуст државника Србије што се нису позивали на ову забрану сецесије у случају Словеније и Хрватске, а не позивају се ни данас – кад сецесију захтева и национална мањина на Косову и Метохији. Могло би се Шиптарима предложити да свој однос према Србији регулишу, например, према законодавству Француске).
Влада у Загребу се суочила и с још једном непремостивом препреком. Хрватска је била двонационална, попут Белгије. Суд у Хагу би забранио Валонцима да укину државност Фламанцима, па то не би одобрио ни Хрватима – који су (надам се привремено) укинули државност српском народу, 1990. године. Овом једнонационалном одлуком Сабора, Срби су претворени у људе нижег реда (попут нацистичког поступка према Јеврејима), па би Влада Хрватске морала да објасни овај корак пред Судом, за који се мислило да је нестао с влашћу нациста и фашиста у Немачкој и Италији. Хрватске власти су палиле и српску културну баштину – књиге писане српским писмом, рушиле цркве, манастире... и то у унутрашњости Хрватске. Да је према Србима поступано као према људима ниже расе, сведочи и чињеница да им је колективно, после прогона, одузето и држављанство, права из радног односа, заплењене уштеђевине, итд.
А кад је реч о злочину геноцида и етничком чишћењу, Суд је имао извештај пред Саветом безбедности Генералног секретара Бутроса Бутроса Галија, бр. С/25777, од 15. јула 1993, у којем је наведено да су хрватске власти прогнале из градова, од 1990. до почетка 1993, 251.000 Срба и то у Југославију и Републику Српску Крајину. Само из Задра је прогнано 25.000 Срба, итд. Недостајали су подаци колико је прогнаних Срба побегло у европске и ваневропске државе. Даље, Суд је имао на располагању податке да су хрватски војници и полицајци убили у Сиску 600 српских цивила, у Госпићу око 150, у Загребу 200, а десетине и у: Вуковару, Карловцу, Задру, Сплиту, Пожеги, Огулину, Пакрацу, Подравској Слатини... А 22. јануара 1993, приликом агресије на РС Крајину, Хрвати су убили 348 Срба и стотине Срба у осталих неколико агресија – пре ''Олује'' и ''Бљеска''. Хрватска полиција је уклонила (још 1993) лешеве око 1500 убијених Срба у Марином Селу и Пакрачкој Пољани, па се види да су ова и друга убиства Срба недело органа хрватске државе. У та недела треба урачунати прогон Срба у броју између 500 и 800.000, уништавање 1.100 насеља, рушењу 30.000 кућа и станова, одузимању 50.000 станарских права, заплену приватних предузећа, пољопривредних имања, итд.
Влада Хрватске се није смела суочити на Суду ни с чињеницом да је окупирала РС Крајину – Зону под заштитом Уједињених нација, јер Резолуција СБ – 743 (1992) о стављању РСК под заштиту још није опозвана. Штета је што Република Србија не покрене то питање у телима ОУН и што не прозива Хрватску на одговорност за прогон више од пола милиона Срба. Да је неким случајем Србија прогнала толики број Хрвата, Влада у Загребу не би остављала на миру Србију ни 24 часа. А потпредседник српске Владе (Чедомир Јовановић) изјавио је у Загребу да између Србије и Хрватске нема нерешених проблема.
За разлику од Владе Србије, Влада РС Крајине у прогонству је 27. марта саопштила да за злочине над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату мора да одговарају наследнице Независне Државе Хрватске – Република Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ, а за злочин геноцида и етничко чишћење Срба из РСК и Хрватске, од 1990. до 1995, Република Хрватска – и то пред часним Међународним судом правде у Хагу.
Слободан Јарчевић
Влада Хрватска повукла тужбу против Србије и Црне Горе страхујући од спомињања Републике Српске Крајине и од одредница Резолуције УН о агресији
Пресуда Међународног суда правде у Хагу, с одбаченом тужбом Муслиманско-хрватског кантона у БиХ против Републике Србије, освестила је хрватске државнике. Први пут после 1990. године, ова пресуда одудара од свега што је јавно мњење слушало од већине светских влада и средстава јавног информисања – да је Србија дежурни кривац за сва недела.
Суд правде у Хагу је спасио образ данашњој цивилизацији и није подлегао вољи најмоћнијих земаља Запада – пресудио је на основу чињеница, строго се држећи одредница свог Статута, Повеље УН и међународног права. Суочена с оваквом правичношћу, Влада Хрватске је морала да устукне. Она није имала ниједан аргумент да су Србија и Црна Гора, како су наводили у тужби, извршиле агресију на Републику Хрватску.
Пресуда је упутила на истину о разбијању СФР Југославије од 1990. до 1995. године и она ће угушити тако узгајане злонамерне гласине да су Срби изазвали рат, планирали и извршили геноцид над несрпским становништвом у многим крајевима бивше Југославије. Сад неће бити тешко да се препознају кривци у републичким руководствима Словеније и Хрватске – од 1990. до 1995. године. Они нису своје етничке и историјске територије издвајали из Југославије по Уставу (који је то предвиђао), него су се одлучили за рат и агресију на СФР Југославију. Суд не жели више да скрива чињеницу да је напад на војску и касарне суверене државе чин агресије - по Резолуцији Генералне скупштине ОУН, број: 3314/1974, од 14. децембра 1974 – Члан 2. Суд, такође, има у виду да је сецесија, којој су прибегле Словенија и Хрватска, забрањена. То је регулисано и Чланом 38 (ц) Статута Међународног суда правде у Хагу, у којем пише – сецесија је најтеже кривично дело. Ову оцену садрже и закони: Француске, Немачке, Швајцарске, Русије, Пољске, Мађарске и других. (Неопростив је пропуст државника Србије што се нису позивали на ову забрану сецесије у случају Словеније и Хрватске, а не позивају се ни данас – кад сецесију захтева и национална мањина на Косову и Метохији. Могло би се Шиптарима предложити да свој однос према Србији регулишу, например, према законодавству Француске).
Влада у Загребу се суочила и с још једном непремостивом препреком. Хрватска је била двонационална, попут Белгије. Суд у Хагу би забранио Валонцима да укину државност Фламанцима, па то не би одобрио ни Хрватима – који су (надам се привремено) укинули државност српском народу, 1990. године. Овом једнонационалном одлуком Сабора, Срби су претворени у људе нижег реда (попут нацистичког поступка према Јеврејима), па би Влада Хрватске морала да објасни овај корак пред Судом, за који се мислило да је нестао с влашћу нациста и фашиста у Немачкој и Италији. Хрватске власти су палиле и српску културну баштину – књиге писане српским писмом, рушиле цркве, манастире... и то у унутрашњости Хрватске. Да је према Србима поступано као према људима ниже расе, сведочи и чињеница да им је колективно, после прогона, одузето и држављанство, права из радног односа, заплењене уштеђевине, итд.
А кад је реч о злочину геноцида и етничком чишћењу, Суд је имао извештај пред Саветом безбедности Генералног секретара Бутроса Бутроса Галија, бр. С/25777, од 15. јула 1993, у којем је наведено да су хрватске власти прогнале из градова, од 1990. до почетка 1993, 251.000 Срба и то у Југославију и Републику Српску Крајину. Само из Задра је прогнано 25.000 Срба, итд. Недостајали су подаци колико је прогнаних Срба побегло у европске и ваневропске државе. Даље, Суд је имао на располагању податке да су хрватски војници и полицајци убили у Сиску 600 српских цивила, у Госпићу око 150, у Загребу 200, а десетине и у: Вуковару, Карловцу, Задру, Сплиту, Пожеги, Огулину, Пакрацу, Подравској Слатини... А 22. јануара 1993, приликом агресије на РС Крајину, Хрвати су убили 348 Срба и стотине Срба у осталих неколико агресија – пре ''Олује'' и ''Бљеска''. Хрватска полиција је уклонила (још 1993) лешеве око 1500 убијених Срба у Марином Селу и Пакрачкој Пољани, па се види да су ова и друга убиства Срба недело органа хрватске државе. У та недела треба урачунати прогон Срба у броју између 500 и 800.000, уништавање 1.100 насеља, рушењу 30.000 кућа и станова, одузимању 50.000 станарских права, заплену приватних предузећа, пољопривредних имања, итд.
Влада Хрватске се није смела суочити на Суду ни с чињеницом да је окупирала РС Крајину – Зону под заштитом Уједињених нација, јер Резолуција СБ – 743 (1992) о стављању РСК под заштиту још није опозвана. Штета је што Република Србија не покрене то питање у телима ОУН и што не прозива Хрватску на одговорност за прогон више од пола милиона Срба. Да је неким случајем Србија прогнала толики број Хрвата, Влада у Загребу не би остављала на миру Србију ни 24 часа. А потпредседник српске Владе (Чедомир Јовановић) изјавио је у Загребу да између Србије и Хрватске нема нерешених проблема.
За разлику од Владе Србије, Влада РС Крајине у прогонству је 27. марта саопштила да за злочине над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату мора да одговарају наследнице Независне Државе Хрватске – Република Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ, а за злочин геноцида и етничко чишћење Срба из РСК и Хрватске, од 1990. до 1995, Република Хрватска – и то пред часним Међународним судом правде у Хагу.
Слободан Јарчевић