Istocni Vetar
Domaćin
- Poruka
- 4.571
Не може се пронаћи много држава на свету са којима би Русију повезивале толико чврсте историјске, културне и духовне везе, као са Србијом. Та теза се већ одавно претворила у распрострањени клише о „браћи-Словенима“, често по историјској инерцији коришћен.
Као што су последњих 15 година до непрепознатљивости промениле Русију, исто тако је и Србија доживела озбиљан преображај. Зато посета савременој Србији не само што може пружити много живих успомена на виђено, већ и дати храну за озбиљна размишљања. Нашавши се у српској престоници, можете запазити да Београд представља царство архитектонске еклектике у коме споменици архитектуре и типични примерци градске изградње изразито одражавају историјске етапе развоја државе. Над историјским четвртима у старом граду, где се може наићи на зграде изванредне лепоте и истанчаности, којима би и сам Беч позавидео, док су им у суседству неугледни правоугаоници архитектонских облика социјалистичке епохе, лебди купола храма св. Саве - монументалног символа српског православља, по величини упоредивог једино са храмом Христа Спаситеља.
У Београду, као и у другим градовима земље, нећете видети шуме грађевинских дизалица које у кратком року подижу савремене пословне центре и облакодере. За разлику од, на пример, руске престонице, у Београду је немогуће одредити преовлађујући стил у архитектури.
И разлог, вероватно, није само у томе што су размере изградње неупоредиве. Београд, као и читава Србија, оставља утисак човека који се обрео на раскршћу. Стање ишчекивања избора будућег пута и промена с тим у вези оставља свој печат на свему без изузетка - од архитектуре до политике. То стање би требало да је житељима Русије добро познато по динамичним и драматичним 1990-им годинама.
Изгледа да се данас, после ере социјалистичког развоја и раздобља владавине социјалиста на челу са С. Милошевићем, Србија налази на прагу нове етапе свог развоја коме је својствено стицање самоидентификације у савременом свету, потрага за националним моделом привреде и спољне политике. Главно питање које данас стоји пред српским друштвом може се формулисати отприлике овако: у којој мери може себи дозволити да постане део западног света ради решавања сопствених економских и политичких проблема, али да при томе не изгуби сопствени идентитет, суверенитет и национални понос? А они су изван сваке сумње стожер на коме се врти читава унутрашња политика земље и истовремено главни узрок дубоких унутрашњополитичких неслагања. Природно да при томе унутрашњополитичку температуру повећава и савремено стање проблема Косова.
На грбу Србије се налазе четири слова „с“ од којих почињу четири речи древног слогана „Само слога Србе спасава!“.
Очигледно да данас национално јединство остаје за Србију циљ чије достизање се одлаже за будућност. Ипак се црте таквог консензуса већ данас назиру. За земљу која је пре свега десет година била жртва војне операције НАТО, ступањ подршке прозападних политичких снага сасвим једнозначно сведочи о популарности идеја евроинтеграције. И може се сасвим уверено прогнозирати да ће се, сразмерно зарастању косовске ране, социјална база прозападног курса ширити. Геополитички положај Србије неумољиво диктира нужност зближавања са Европском унијом и уласка у европски економски простор.
Измрцварена ратовима и притиснута санкцијама, привреда не демонстрира високу динамику и јако су јој потребни додатни фактори раста. У Србији то врло добро разумеју и, уморни од потреса и сукоба, приликом избора приоритета развоја предност дају економском развоју и социјалној стабилности.
При томе Срби не журе да се одрекну сопствене историје и помно чувају национално памћење. У центру Београда као неми укор организаторима бомбардовања Југославије стоји полусрушена зграда бившег генералштаба СРЈ, која се налази у четврти поред америчке амбасаде и сасвим свесно је не руше.
Нимало једноставни односи са Западом, свакако, коче социјално-економски развој Србије. И може се тврдити да ће пут Србије на Запад постати трновит и на крају ће се јако разликовати од оног пута којим су прошли њени источноевропски суседи. Поставши члан Европске уније, Србија ће у њој несумњиво заузети посебно место и играти посебну улогу. Разлог тога се крије не само у односима са Западом, већ и у снази српских културних, историјских и политичких традиција, у снази српског православља. Те традиције и вера као и пре дају своје обележје српском друштву, прожимајући све сфере делатности и обликујући у Србима осећај сопственог јединственог идентитета. И поред тешког економског стања, Србија и даље наставља да живи с осећањем културне самодовољности и крајње је осетљива на било које ограничавање суверенитета и политичке самосталности.
Органски део српске „посебности“ представљају и односи с Русијом. Да би се то уистину осетило, треба попричати с обичним Србима. Само тако се може оценити сва дубина и постојаност позитивних опредељења у погледу наше земље, диктираних историјским памћењем. Однос према житељима Русије у свакидашњој масовној свести остаје изванредно добронамеран и искрен. Доспете ли у Србију, моћи ћете да за себе појам „братски народ“ попуните стварним садржајем. То је двоструко запрепашћујуће ако се има у виду да је присуство Русије у Србији у раздобљу после распада социјалистичког лагера, мора се признати, било незнатно. Не само и не толико у сфери економије, колико у области остваривања хуманитарних пројеката и такозване народне дипломатије.
Истовремено, успешан економски продор Запада на тржиште Србије природно повлачи за собом ништа мање успешну културну експанзију. Тако у Србији већ поодавно и врло интензивно реализују своје програме Британски Савет, Гетеов Институт, Сервантесов Институт, па чак и сличне структуре из Кине и Јапана. Њихова делатност наилази на одзив од стране Срба, пре свега омладине, чије занимање за стране језике је диктирано економским разлозима. При томе се у Београду тешко може наћи књига на руском језику, није лако пронаћи ни преводе дела руских аутора на српски, али је зато ту читаво мноштво западних, углавном англоамеричких издавача. Срби не добијају у довољној мери објективне информације о животу савремене Русије, и све више их замењују стереотипи раширени на Западу. Али су без обзира на све руска култура и руски језик и даље изузетно тражени, као што је веома велико и занимање за нашу земљу у целини.
Уопште, тренутно стање ствари у тој области се не може сматрати прихватљивим. Данас се у односима Русије и Србије образовао одређени вакуум информација, заједничких пројеката и нових идеја. Треба бити свестан да се, и поред традиционално чврстих историјских веза између двеју земаља, тај пртљаг не може бесконачно користити, ништа не чинећи за његово јачање. Услед нечињења Русије може уследити постепено губљење културног утицаја, што ће се сместа одразити и у политици, и у економији. Још једна неопростива грешка било би сматрати да се у савременим условима значај Србије за Русију из неких разлога смањио. Србија је важна не само као кључни партнер у опсежним енергетским пројектима, већ и као историјски геополитички мостобран у Европи.
При томе, што даље Србија буде напредовала путем евроинтеграције, тим већи значај ће за Москву имати партнерство с Београдом. Штавише, поставши пуноправни члан Европске уније, Србија у свом новом квалитету може постати истински стратешки савезник Русије у спровођењу њене европске политике.
Садашњи тренутак пружа Русији јединствену могућност да на чврстом историјском темељу гради нову зграду односа двеју страна, узимајући у обзир поново стечено историјско искуство. Отварајући за себе данас Србију, можемо себи допустити да се у пуној мери, не ограничавајући се оквирима идеологије, ослањамо на историјско наслеђе предреволуционарног раздобља. Јер, значај Русије за Србију и Србије за Русију био је увек, у разним историјским етапама до 1917. године, изузетно висок. Русија је у више наврата под паролом заштите словенства прискакала Србији у помоћ. Србија је у својој земљи пружила уточиште не једном таласу емиграната из Русије, који су традиционално играли приметну улогу у културном животу те балканске земље. Било да је реч о позоришту, школству, науци или војсци - свугде је живо сећање на беле емигранте који су игром судбине били принуђени да стварају и раде у туђини. И у том смислу је Србија за нас такође посебна земља. Довољно је сетити се да је управо у Србији нашао своје последње прибежиште један од лидера белог покрета барон Врангељ, а у Сремским Карловцима близу Новог Сада створена је 1921. године Руска Православна Црква у иностранству. Касније, већ током совјетског раздобља, Југославија је такође одржавала високи степен свестраних веза са Совјетским Савезом.
Као што су последњих 15 година до непрепознатљивости промениле Русију, исто тако је и Србија доживела озбиљан преображај. Зато посета савременој Србији не само што може пружити много живих успомена на виђено, већ и дати храну за озбиљна размишљања. Нашавши се у српској престоници, можете запазити да Београд представља царство архитектонске еклектике у коме споменици архитектуре и типични примерци градске изградње изразито одражавају историјске етапе развоја државе. Над историјским четвртима у старом граду, где се може наићи на зграде изванредне лепоте и истанчаности, којима би и сам Беч позавидео, док су им у суседству неугледни правоугаоници архитектонских облика социјалистичке епохе, лебди купола храма св. Саве - монументалног символа српског православља, по величини упоредивог једино са храмом Христа Спаситеља.
У Београду, као и у другим градовима земље, нећете видети шуме грађевинских дизалица које у кратком року подижу савремене пословне центре и облакодере. За разлику од, на пример, руске престонице, у Београду је немогуће одредити преовлађујући стил у архитектури.
И разлог, вероватно, није само у томе што су размере изградње неупоредиве. Београд, као и читава Србија, оставља утисак човека који се обрео на раскршћу. Стање ишчекивања избора будућег пута и промена с тим у вези оставља свој печат на свему без изузетка - од архитектуре до политике. То стање би требало да је житељима Русије добро познато по динамичним и драматичним 1990-им годинама.
Изгледа да се данас, после ере социјалистичког развоја и раздобља владавине социјалиста на челу са С. Милошевићем, Србија налази на прагу нове етапе свог развоја коме је својствено стицање самоидентификације у савременом свету, потрага за националним моделом привреде и спољне политике. Главно питање које данас стоји пред српским друштвом може се формулисати отприлике овако: у којој мери може себи дозволити да постане део западног света ради решавања сопствених економских и политичких проблема, али да при томе не изгуби сопствени идентитет, суверенитет и национални понос? А они су изван сваке сумње стожер на коме се врти читава унутрашња политика земље и истовремено главни узрок дубоких унутрашњополитичких неслагања. Природно да при томе унутрашњополитичку температуру повећава и савремено стање проблема Косова.
На грбу Србије се налазе четири слова „с“ од којих почињу четири речи древног слогана „Само слога Србе спасава!“.
Очигледно да данас национално јединство остаје за Србију циљ чије достизање се одлаже за будућност. Ипак се црте таквог консензуса већ данас назиру. За земљу која је пре свега десет година била жртва војне операције НАТО, ступањ подршке прозападних политичких снага сасвим једнозначно сведочи о популарности идеја евроинтеграције. И може се сасвим уверено прогнозирати да ће се, сразмерно зарастању косовске ране, социјална база прозападног курса ширити. Геополитички положај Србије неумољиво диктира нужност зближавања са Европском унијом и уласка у европски економски простор.
Измрцварена ратовима и притиснута санкцијама, привреда не демонстрира високу динамику и јако су јој потребни додатни фактори раста. У Србији то врло добро разумеју и, уморни од потреса и сукоба, приликом избора приоритета развоја предност дају економском развоју и социјалној стабилности.
При томе Срби не журе да се одрекну сопствене историје и помно чувају национално памћење. У центру Београда као неми укор организаторима бомбардовања Југославије стоји полусрушена зграда бившег генералштаба СРЈ, која се налази у четврти поред америчке амбасаде и сасвим свесно је не руше.
Нимало једноставни односи са Западом, свакако, коче социјално-економски развој Србије. И може се тврдити да ће пут Србије на Запад постати трновит и на крају ће се јако разликовати од оног пута којим су прошли њени источноевропски суседи. Поставши члан Европске уније, Србија ће у њој несумњиво заузети посебно место и играти посебну улогу. Разлог тога се крије не само у односима са Западом, већ и у снази српских културних, историјских и политичких традиција, у снази српског православља. Те традиције и вера као и пре дају своје обележје српском друштву, прожимајући све сфере делатности и обликујући у Србима осећај сопственог јединственог идентитета. И поред тешког економског стања, Србија и даље наставља да живи с осећањем културне самодовољности и крајње је осетљива на било које ограничавање суверенитета и политичке самосталности.
Органски део српске „посебности“ представљају и односи с Русијом. Да би се то уистину осетило, треба попричати с обичним Србима. Само тако се може оценити сва дубина и постојаност позитивних опредељења у погледу наше земље, диктираних историјским памћењем. Однос према житељима Русије у свакидашњој масовној свести остаје изванредно добронамеран и искрен. Доспете ли у Србију, моћи ћете да за себе појам „братски народ“ попуните стварним садржајем. То је двоструко запрепашћујуће ако се има у виду да је присуство Русије у Србији у раздобљу после распада социјалистичког лагера, мора се признати, било незнатно. Не само и не толико у сфери економије, колико у области остваривања хуманитарних пројеката и такозване народне дипломатије.
Истовремено, успешан економски продор Запада на тржиште Србије природно повлачи за собом ништа мање успешну културну експанзију. Тако у Србији већ поодавно и врло интензивно реализују своје програме Британски Савет, Гетеов Институт, Сервантесов Институт, па чак и сличне структуре из Кине и Јапана. Њихова делатност наилази на одзив од стране Срба, пре свега омладине, чије занимање за стране језике је диктирано економским разлозима. При томе се у Београду тешко може наћи књига на руском језику, није лако пронаћи ни преводе дела руских аутора на српски, али је зато ту читаво мноштво западних, углавном англоамеричких издавача. Срби не добијају у довољној мери објективне информације о животу савремене Русије, и све више их замењују стереотипи раширени на Западу. Али су без обзира на све руска култура и руски језик и даље изузетно тражени, као што је веома велико и занимање за нашу земљу у целини.
Уопште, тренутно стање ствари у тој области се не може сматрати прихватљивим. Данас се у односима Русије и Србије образовао одређени вакуум информација, заједничких пројеката и нових идеја. Треба бити свестан да се, и поред традиционално чврстих историјских веза између двеју земаља, тај пртљаг не може бесконачно користити, ништа не чинећи за његово јачање. Услед нечињења Русије може уследити постепено губљење културног утицаја, што ће се сместа одразити и у политици, и у економији. Још једна неопростива грешка било би сматрати да се у савременим условима значај Србије за Русију из неких разлога смањио. Србија је важна не само као кључни партнер у опсежним енергетским пројектима, већ и као историјски геополитички мостобран у Европи.
При томе, што даље Србија буде напредовала путем евроинтеграције, тим већи значај ће за Москву имати партнерство с Београдом. Штавише, поставши пуноправни члан Европске уније, Србија у свом новом квалитету може постати истински стратешки савезник Русије у спровођењу њене европске политике.
Садашњи тренутак пружа Русији јединствену могућност да на чврстом историјском темељу гради нову зграду односа двеју страна, узимајући у обзир поново стечено историјско искуство. Отварајући за себе данас Србију, можемо себи допустити да се у пуној мери, не ограничавајући се оквирима идеологије, ослањамо на историјско наслеђе предреволуционарног раздобља. Јер, значај Русије за Србију и Србије за Русију био је увек, у разним историјским етапама до 1917. године, изузетно висок. Русија је у више наврата под паролом заштите словенства прискакала Србији у помоћ. Србија је у својој земљи пружила уточиште не једном таласу емиграната из Русије, који су традиционално играли приметну улогу у културном животу те балканске земље. Било да је реч о позоришту, школству, науци или војсци - свугде је живо сећање на беле емигранте који су игром судбине били принуђени да стварају и раде у туђини. И у том смислу је Србија за нас такође посебна земља. Довољно је сетити се да је управо у Србији нашао своје последње прибежиште један од лидера белог покрета барон Врангељ, а у Сремским Карловцима близу Новог Сада створена је 1921. године Руска Православна Црква у иностранству. Касније, већ током совјетског раздобља, Југославија је такође одржавала високи степен свестраних веза са Совјетским Савезом.
Hocu da kazem da sve je na pojedincima a ne na kolektivu. Ti mozes imati sjajne prijatelje Ruse i Amerikance koji se slazu ili ne slazu sa politikom svoje zemlje,ali to ne znaci da ces na osnovu toga prosudjivati o generalnom stanju i interesnim smernicama celog jednog drustva.
Grci od Srba jedino ovcekuju da im ostave lovu posto dodju da letuju,idem svake godine tamo,znam o cemu pricam. Tu pricu koju prosipaju s vremena na vreme srpskim turisatima isto tako prosipaju i Englezima,kao oni su ih oslobodili od Turaka i tako to. Da ti se zgadi,prakticno im dajes lovu zato sto su ti se dopali jer su nesto lepo ispricali o tvom narodu 
Razgranicite pojedinacno i kolektivno.
