Evo ti malo o "interesima" i o ljubavi:
Руски добровољци на Балкану
«Исте смо крви и ви и ми»
Већ више од 200 година руски добровољци ратују за своју словенску браћу на Балкану. Многи наши читаоци, судећи по њиховим одзивима, желе да више сазнају о руским добровољцима на Балкану. Зашто они и даље по сваку цену одлазе на ту вечиту «територију раздора»? Шта, зар им је мало и својих ратова? Како схватити те смућене душе? Шта их онамо вуче, шта их приморава да ризикују живот у, рекло би се, сасвим туђој земљи?
Неко те људе сматра најобичнијим плаћеницима и пустоловима. Истина, неће се баш свако притом замислити зашто су Русе на Балкану одвајкада називали управо добровољцима а не плаћеницима. Врло је велика разлика између та два појма...
Још увек је мало оних којима је познато да лепа традиција узајамне помоћи између православних народа Балканског полуострва (Срба, Црногораца, Бугара, Грка, Румуна) и Руса постоји већ преко 200 година. И какве нам је само судбине донела историја, каква имена! Уосталом, идемо редом.
Средина XVIII века. Српски устаници, протестујући против јачања муслиманског угњетавања, шире борбу против Турака. Пошто нису у стању да им се одупру, хиљаде српских породица беже у Аустрију у нади да ће им «хришћанска браћа» помоћи. Међутим, однос Аустријанаца према њима мало се разликује од односа Турака. Тада се избеглице пребацују у Русију где су врло топло дочекане. Од Срба је чак образовано неколико коњичких пукова на јужној граници, где постају поуздана препрека против Татара. Многи ће касније постићи изванредне успехе у руској служби.
Чувени генерал Милорадовић, херој Отаџбинског рата 1812. године, био је Србин. После пораза у Кримском рату, руски протекторат над балканским хришћанима замењен је «општеевропским». Међутим, европске земље нису мариле за положај истовераца, бринуло их је само једно – да Русија не стекне пређашњи утицај на те земље (како се овде не сетити садашње ситуације на Балкану).
Нагло се погоршао положај Бугара и Срба у Босни и Херцеговини. Нарочито је било страшно ропство Бугара: ту је по наредби турског султана насељено до сто хиљада Черкеза и Чечена – придошлица са руског Кавказа. Султан им се тако захваљује за дугогодишњу борбу против Руске империје и ствара «здраву протурску климу». Дошљаци су свирепи и љути због свог пораза у борби против Русије и губитка земаља. Они уништавају села, силују жене, одводе омладину у ропство. У међувремену, у Босни и Херцеговини недела чине одреди Арнаута, Албанаца, спроводећи политику геноцида против Срба-хришћана.
Не долазе пустолови, долазе јунаци
Срби у Босни и Херцеговини дижу 1875. године устанак, подржан од Бугара. У Србију стиже искусан руски војсковођа, херој освајања Ташкента и покоравања Средње Азије – генерал Михаил Григорјевич Черњајев. Он стаје на чело српске војске. Његов најближи помоћник постаје чувени руски официр Висарион Комаров, кога је пред крај рата заменио Димитрије Дохтуров. Обојица су потомци хероја Отаџбинског рата, као и многи други који су дошли да ратују – гроф Коновњицин, кнез Чавчавадзе, мајор Мињих, капетан Фермор.
Николај Рајевски не само што доводи одред руских добровољаца, већ и доноси у оно доба огроман новац за српску армију – 50 хиљада рубаља. Редовна српска војска као таква и не постоји. У основи је то слабо обучена народна војска. Катастрофално је мало официра.
Черњајев сачињава посебан план дејстава против огромне редовне турске војске, по коме словенске војске треба да изведу неочекиван удар на Турке, освоје њихову тврђаву Ниш на граници са Србијом, који затвара пут на Софију, а затим да муњевито продиру у дубину Бугарске ради дизања општег устанка против Турске на Балкану. Проблем помањкања официра покушава да реши њиховим врбовањем у Русији. У српску војску још пре почетка активне фазе рата пристиже најмање 200 официра (док је до августа 1876. године само у Моравској војсци Срба било 2.200 руских добровољаца, од чега око 650 официра и приближно 300 здравствених радника).
Ту је било и представника царске династије
У априлу 1876. године су против «раје» («стада», «стоке» – тако су Турци називали немуслимане) послате казнене јединице. Ватрени вихор захвата хришћане. Ређају се ужасна зверства: заробљеним Бугарима одрубљују се главе од којих се као у Средњем веку граде читаве куле. Турска не обраћа пажњу на поновљене протесте Русије против истребљења Бугара – та, иза леђа има подршку европских земаља, у првом реду Енглеске и Француске. Србија и Црна Гора више не могу да посматрају обрачунавање са истоверцима и 18. јуна 1876. године објављују Турској рат.
То наилази на огроман одјек у руским срцима. Само се у редовима једне од српских војски налази најмање 4.000 добровољаца (према другим подацима – 7.000), међу којима је много војних лица. Чак и представници царске династије Русије крећу да бране браћу-Словене. По неким подацима, Србију тада посећује и сам царевић Александар Романов, будући цар Александар III. Међу руским официрима посебно се истиче гроф Ф. Келер који постаје пуковник српске војске.
Кукавици – медаља, Русу – вечна успомена
То беху уистину самопожртвовани људи. Ево једног од првих добровољаца – то је Николај Кирејев. У чину мајора српске војске стао је на чело бугарске легије. Управо њему полази за руком да у лето 1876. године изврши успешне продоре у бугарске крајеве са српске територије. Тамо је, код превоја Кадибогаз и села Белградчик, извојевао једну од првих победа Словена у том рату. Током намераване операције Черњајева за уништавање Осман-пашиног корпуса Кирејев добија посебан задатак: да са српске територије изврши дубоки обилазак према граници са Бугарском и Турке нападне с леђа. Он 6. јула 1876. године лично предводи јуриш свог одреда. Турци почињу да беже. Кирејев шаље по резерву да докрајчи противника. Међутим, командир резерве Србин Цветковић без наредбе напушта бојно поље. Видећи да је пред њима свега шачица одважних људи, Турци крећу у напад. Кирејев у својој јарко црвеној кошуљи коју облачи пре сваке битке, предводи борце у противнапад, али је погођен. Покушај да се његово тело изнесе не успева, тако да бива изложено порузи.
Касније захвални Бугари село Раковице називају именом Николаја Кирејева, палог на бојном пољу. Морални дух српске војске, тада необучене и лоше организоване, није висок. У њој организационо језгро чине страни добровољци. Тако су 14. августа 1876. године Срби, Руси и Бугари извојевали највећу победу у том рату: код Фундине је уништена турска армија од 40.000 војника. Управо је истрајност руских добровољаца омогућила да се издрже напади Турака и изврше противнапади на њих. Тада се нарочито прославио гроф Келер, који уочи боја врши извиђање пред носем противника и открива његова слаба места.
Генерал Черњајев – стратег и војник
Међутим, Србима не полази за руком да се пробију у Бугарску. У другој половини августа 1876. године борбена дејства се постепено усредсређују на српску пограничну тврђаву насупрот Нишу – Алексинац. Ту је турски главнокомандујући Абдул Керим окупио своје главне снаге. Черњајев пак, предвидевши место главног удара Турака, лично руководи изградњом утврђења Алексинац. Срби су испољавали невероватну безбрижност и нису умели чак ни да направе јединствену линију одбране. Тако Черњајев уочи самог окршаја од 18. августа открива да правац према манастиру Шуматовац није утврђен. По његовој наредби ту је за буквално неколико сати направљен моћни шанац. Само што је завршено прављење шанца, Турци, рачунајући на то да пробију «слабо место» одбране Срба, на том правцу крећу у напад.
Генерал Черњајев стаје на чело одбране Шуматовца и соколи војнике-Србе после погибије српског команданта шанца. Черњајев стаје код топа и лично из њега пуца на Турке који у таласима навиру. Сва четири јуриша су одбијена, уз огромне непријатељске губитке. Део Турака успева да упадне у шанац, али је он захваљујући одважности самог генерала Черњајева одбрањен, а дрски непријатељи су на лицу места уништени бајонетима.
