Ја сам увек имала тај неки начин да се спасем. Или сам умислила да сам се спасила, не знам.

Али хвала машти. И вери. У најгорим тренуцима оне су ме вадиле. И давале снагу. Када верујеш да ће бити другачије и машташ како ће бити лакше се превазиђе тренутно.
Неко ће рећи да сам себична, врв и јесам, али када ми све пређе преко главе правим се мртва. Може ко год хоће да легне на звоно, нема ме. И не гризе ме савест због тога.
Поготово ако сам болесна и није ми добро. Мани ме своје бриге, позива, супица, тетошења. Хоћу само да ме сви оставе на миру.