...
Ne znam imam li omiljenu knjigu.
Ne znam imam li omiljenog pisca.
Ne znam imam li omiljeni citat.
U trenutku nisam sigurna ni da znam svoje ime.
Trenuci...mislim da ne volim trenutke. Bar ne ovakve trenutke u kojima sve stane.
Nikad nisam pitala mnogo. Nisam od ljudi koji pitaju. Možda, možda bi trebala to menjati...
Sva moja pitanja, najveći broj, bila su upućena Gore. On najčešće ćuti.
Prestala sam i ja da ga pitam. I od tada zajedno ćutimo.
A onda, potkrade se trenutak u vremenu, u jednom od onih dana kada bi da vrisneš ono "zašto?!".
Zatomiš vrisak, zatomiš pitanja, zanemiš.
Pogledaš ka Gore. Zadrhtiš. Uzdahneš...
I stojiš tako nem. Nemoćan. Kamen.
Čoveče, koliko si mali i nemoćan! I opet zaboli ta nemoć, opet se oslobodi lancima okovan demon pitanja.
"Miruj, miruj, miruj... - ponavlja tiho duša. Miruj i veruj i moli se. Moli se..."
I opet tišina. Tražim reči. Opet su pobegle. Lako je njima, samo pobegnu. Koliko puta sam poželela pobeći...
Skupilo se nešto u grlu. Nisu reči. Nisu ni pitanja.
"Hajde, hajde kapni! - šapuće duša. Kapni za Boga miloga!"
Ništa. Tišina. Nemost. Nemoć. Ništa.
"Tajanstvena je zemlja suza." - motaju mi se reči "Malog Princa".
" ...Voleo bih da sam započeo ovu priču kao što počinju bajke. Voleo bih da sam rekao:
„Bio jednom jedan mali princ koji je živeo na nekoj planeti jedva nešto većoj od njega samog, a čeznuo je za prijateljem…“
Onima koji razumeju život to bi se činilo mnogo istinitije. Jer ja ne volim da se moja knjiga čita olako. Ja ove uspomene pričam s mnogo tuge.
Prošlo je već šest godina otkako je moj prijatelj otišao sa svojom ovcom. Ako ovde pokušavavam da ga opišem, činim to zato da ga ne zaboravim. Žalosno je zaboraviti prijatelja. Nisu svi ljudi imali prijatelje. I ja mogu da postanem sličan odraslim osobama koje zanimaju samo brojevi.
– Veoma volim zalaske sunca. Hajdemo da gledamo sunčev zalazak…
– Ali, treba čekati…
– Šta treba čekati?
– Čekati da sunce počne da zalazi.
. . .
– Jednoga dana video sam četrdeset i tri puta kako sunce zalazi!
A malo posle si dodao:
– Znaš… Kad je čovek tužan onda voli zalaske sunca… "
Volela bih da sam umesto misli ispisala bajku.
Volela bih da sam umesto tišine ispisala melodiju.
Volela bih da ovaj trenutak zameni već sutra jedan lepši koji ću ispisati baš ovde.
Volela bih...
Zastaću ovde i sad. I neću više ni reč...osim:
Volim te.
...i oprosti što nisam ništa pitala.
Dođi sutra, dođi što pre...
( ...s Ljubavlju )
