Rimska vojska

[Eric Draven]

Ima u Rome:Total War-u ta bitka da se igra...Nikako nisam uspevao da je predjem.

Pa rekoh ja da je vojskovodja nesposoban....
Moze se preci...samo je proces komplikovan(tj usralo me da pobedim)....
Pokusavaj i dalje,zrtve bi morale biti velike......dakle pirova pobeda!
A sto se tice Rl,uveren sam da su Rimljani slagali gde se odigrala bitka.
Znas i sam da "sasica" "varvara" "ne moze" imati sanse protiv"velikih" rimskih legija!

 

[Eric Draven]

Ne znam odakle ti da su ih rasturili u "otvorenom polju" kada sam naziv bitke kaže da je bila u šumi. Engleska Vikipedija (http://en.wikipedia.org/wiki/Battle_of_the_Teutoburg_Forest) kaže da su Rimljani napadnuti iz zasede i da da je njihova marševska kolona bila i do 20 kilometara dugačka.

Ostalo je predanje o Cezarevom vapaju: "Vare, vrati mi moje legije!"

Jesi ikad cuo poslovicu "Istoriju pisu pobednici!"?
Ne veruj nicemu sto si sagledao iz jednog ugla,tj ovog puta iz ugla rimljana!

 

[DJoxiii91]

Jesi ikad cuo poslovicu "Istoriju pisu pobednici!"?
Ne veruj nicemu sto si sagledao iz jednog ugla,tj ovog puta iz ugla rimljana!

Mislim da postoje veoma jaki izvori da se ta bitka odigrala u sumi, od pisanih, pa mozda do nekih materijalnih.
Fora je u tome sto je Oktavijan naredio da se 5. god. n.e. oplovi sa severa Germanija, i da se ti brodovi sastanu sa vojskom koja je dolazila sa jugozapada, a rezultat je bilo osnivanje provincije Germanije. Za guvernera, namesnika, ili koju je titulu vec nosio, izabran je Kvintilije Var. U Germaniji je izbila pobuna, i on je morao da intervenise, Germani ga uvukli u Teutobursku sumu, i tamo desetkovali njegove jedinice. Var nije bio vojskovodja, bar ne odredjen za to, a i da je na njegovom mestu i Cezar, ili neki drugi "opasan" general bio, verovatno bi izgubio. Germani su na legionare skakali sa drveca, iz zbunja, sa svih strana, to je bio njihov stil borbe.
Ne znam odkud nekome ideja da se bitka odigrala na otvorenom polju, kad takvih prostora u Germaniji u to vreme skoro nije ni bilo.

 

[bilosta]

Slazem se, kada bi suprotstavio jednog rimskog vojnika jednom galskom ili germanskom, bilo bi jasno da ce verovatno varvarin pobediti.

Ovo ne potpuno netacno, rimska vojska je bila dobro obucena i jaka u duelu 1 na 1 rimski vojnik niti je bio jaci niti slabiji od galskog ili germanskog.

Ono sto je znacajno uticalo na snagu rimske vojske, pored velikog broja vojnika

Pa ne bi se slozio sa tobom da je rimska vojska brojnija od varvarskih armija, mozda na celokupnoj teritoriji ali ovako nikako. Primera radi Rimljani su imali oko 40.000 vojnika u bici kod Alezije dok su gali imali armiju jacine 250.000 ljudi. I da rimljani su pobedili

 

[Khal Drogo]

Погрешно је и на Рим, а посебно на војску древног Рима гледати као на неку константу коју можемо дефинисати у пар реченица. Јок, и Рим и римска војска се мијењала, то су наравно условиле околности, мијењала би своју форму, уређење, тактику и стратегију ратовања.
Ваља раздвојити римску војску у вријеме краљевине, у вријеме републике (509. прије Христа до око 107.прије Христа) до Маријеве и послије Маријеве реформе, те римску војску у вријеме принципата и касније домината.

Већ у времену краљевине, имали су војску и формиране прве легије гдје би опрема и оружје зависила од имовинског стања и припадности сталежу.
У времену републике по први пута у историји уведена је војна обавеза, сви су морали у војску. Друга важна ствар је дисциплина, као и част. Захваљујући дисциплини су постали моћан ратни строј, ту би свако знао своју улогу, намјену, они који би се лоше показали у борби (ово се све односи за времена републике, касније ће се то промијенити), осим казне били би посрамљени, то би некад значило и губитак грађанске части или статуса грађанина Рима, то је у то вријеме било зајебано.

Зависно од броја војно способних у раној фази сви би морали у војску, но временом се популација повећавала, и није било толико потребе, зависи већ у којој прилици, и наравно од опаснсти по римску републику. А и није било лако дуго одсустовати, ваљало је породице збрињавати, неки начин плаћања бјеше повремена накнада.

О римској војсци за времена краљевине и републике доста је пажње посветио у свом дјелу Тит Ливије (овдје) а о бројности и начину попуне легија у II вијеку п.н.е. (значи прије Маријеве реформе) нам пише Полибије (овдје).стр.496

Даље на стр. 497-499 нам пише да су легије попуњене са 600 тријарија који су најстарији, те по 1.200 хастата, принципа и велита који су најмлађи.

Укупно 4.200 легионара који чине једну легију, повећавати се може равномјерно број хастата, принципа и велита до неких 5.000 легионара, с тим да број тријарија увијек остаје 600.
Такође ту нам пише о наоружању легионара.

 

[Khal Drogo]

Важан у причи је извјесни Гај Марије који је видио, а посебно што се римска република ширила и ваљало је обезбиједити дуге војне кампање, дугогодишња одсуства,. да тако више не може, па је око 107.п.н.е спровео реформе и увео прву професионалну војску.
Нагомилало се становништво у римској републици, међу пролетерима у градовима бјеше много оних од којих су се могли добити добри војници, и наредми вијек су они који су могли то искеширати стекли и већу моћ и већу стварну власт укључујући Краса, Помпеја или неког Гаја Јулија.

Римска војојска је професионална војска. Дужина службе варирала је зависно од времена до времена, за легионаре је у доба принципата износила би у распону од 16 до 20 година (Снежана Ферјанчић Насељавање легијских ветерана у балканским провинцијама стр. 10-11)

Сви војници, било да су служили у легијама или помоћним одредима, преторијананској гарди или градским кохортама, обичних грегарија, па до центуриона, називани су по завршетку војне службе ветеранима. Као синоним за реч veteranus коришћен је термин emeritus, више пута посведочен у епиграфским изворима. У изворима за ислужене војнике налазимо и термин missicius. Момомзен (Th. Mommsen) је сматрао да је missicius војник ототпуштен пре истека службе, боле сти, а Мипуле (Mispoulet) misissicius значи исто што и veteranus. Данас је опште прихваћено тумачење, које је први изнео Домашевски (A. von Domaszewski) , да је missicius ветеран који је након истека рока од 16, односно 20 година, задржан још четири године у резерви, sub vexillo.
Римска војојска је професионална војска. Дужина службе варирала је зависно од јединице, за легионаре је у доба принципата износила прво 16, затим 20 година. Зна се да је Август 13. године пре н. е. спровео реорганизацију војске и, према казивању Диона Касија, одредио да легионари морају одслужити 16 година. Године 6. н. е. рок је поново продужен на 20 година, јер војна благајна није располагала довољном количином новца да свим војницима исплати praemia militiae . Као други разло г за ово продужење наводи се Августово настојање да оживи организацију војске и традицију из доба Републике.7 Побуна панонских и рајнских легија непосредно након Августове смрти, 14. године н. е., о којој говори Тацит, нагнала је Тиберија да врати рок од 16 година.
Међутим, већ неколико година касније војна служба је поново продужена на 20 година. Након истека предвиђеног рока, ветерани су још четири године задржавани у служби, као нека врста резервних једидиница. Чинили су vexillum veteranorum, који је у мирнодопдопским условима предводио curator veteranorum, а у рату му је заповедао centurio veteranorum.

Након истека службе, легионари би добијали статус ветерана а били би задржани још 4 године у резерви, злу не требало.

Како нам Снежана Ферјанчић пише у наставку приложеног дјела;

Из текстова угледних правника, сакупљених у Јустинијановом кодексу сазнајемо да су постојале три врсте отпуста из војне службе. Мацер у другој књизи списа De re militari бележи: Missionum generale s causae sunt tres: honesta, causaria, ignominiosa. Honesta est, tempore militiae impleto datur. Causaria, cum quis vitio animi corporis minus idoneus militiae renuntiatur. Ignominiosa causa est, cum qui s propter delictum sacramento solvitur. Из његове дефиниције се вид и да је missio honesta представљала ототпуст након истека пуног рока службе. Улпијан такође спомиње три главне врсте ототпуста, али каже да се missio honesta могла добити од цара и пре испуњеног рока службе.
Уколико је неко отпуштен уз missio causaria значи да је услед неке болести или рањавања постао неспособан за вршење војничких дужности. Коначачно, missio ignominiosa била је последица неког преступа у току службе. Треба истаћи да је missio causaria , као и missio honesta, сматрана часним ототпустом. У тексту једне војне дипломе од 7. марта 70. године стоји: causarii qui militaverunt in le g(ione) II Adiutrice p(ia ) f(id eli ), qui bello inutile s facti ante emerita stipendia exauctorati sunt et dimissi honesta missione.
Ветерани су приликом отпуста, осим плате која им је следовала током година службе и своте предвиђене за трошкове сахрањивања, добијали и праемиа militiae - новац или земљишни посед. Сходно томе, постојале су две врсте ототпуста: missio nummaria и missio agraria , обе епиграфафски посведочене. Прва се, на пример, спомиње на два натписа из Петовиона са почетка II века (19, 20). Дио н Касије бележи да је висину своте која је за легионаре износила 12.000 сестерција одредио Август. Калигула ју је преполовио оптуживши војнике су похлепни, а Каракала поново повисио. Новац је исплаћиван из војне благајне (ae rarium militare) у коју су се слиивали приходи пореза на двадесети наследства (vicessima hereditatum) и стоти део свих купопродаја. Ислужени војници који су након ототпуста добил и новац могли су сами да одаберу место боравка.
Ветерани су приликом отпуста из војске осим новца могли добити и земљишни поседд. Ова пракса објашњава се тиме што средства из војне благајне често нису била довољна да се подмире трошкови ототпуштања. Август је 13. године пре н. е. наредио да се војницима уместо земље даје искључиво новац, али је већ Тиберије обновио додељивање земљишних поседа . Неки истраживачи, међу којима су Бец и Боек, сматрају да је missio agraria била уобичајена у I веку и да је напуштена у првој половини II века, за време Хадријанове владе .
Насупрот томе, Нојман верује да је додељивање земље упражњавано током читавог принципата, будући да је посведочено и у IV веку. У једном декрету Константина Великог из 320. године спомињу се ветерани који добијају напуштене парцеле : veterani iuxta nostrum praeceptum vacantes terras accipiant (CTh VII 20).
Missio agraria била је у тесној вези са дедукцијама ветерана и оснивањем војничких колонија. То доказује натпис из Петовиона, датован око 100. године,21 у коме се за Гаја Корнелија Вера, ветерана легије II Adiutrix, каже да је deduct(us) c(oloniam) U(lpiam) T(raianam) P(oetovionem) misission(e) agr(ariaia) II. Сасвим је јасно да је Вер учествовао у организованом насељавању, будућудући да се на споменику среће термин deductus. У даљем тексту нататписа помиње се missio agraria , што без сумње значи да му је додељена земља на територији Петовиона.

Постојала су три врсте отпуста. Ако би легионар одслужио пуни рок службе (missio honesta), ако би услијед болести или рањавања постао неспособан за вршење војничких дужности (missio causaria) те као посљедица неког прекршаја у току службе (missio ignominiosa), отпуштања missio causaria као и missio honesta сматрана су часним отпустом.
Ветерани су приликом отпуста, добијали новчану отпремнину која се у времену принципата кретала у распону од 6.000 до 12.000 сестерција или земљишни посјед, некад и једно и друго, наравно тада би следовала умањена свота новца, а у зависности од несташице новца у војној благајни прибјегавало се више додјељивању земљишних посједа.

Рим је кроз ове земљишне посједе додјељене ветеранима оснивао своје колоније по провинцијама, које ће имати најважнију улогу у романизацији освојених провинција и њихове интеграције у римску државу и друштво.
Тако су ови ветерани и након отпуста имали важну улогу у политичкој и културној експанзији Рима.

 

[Khal Drogo]

Када је бројност римске војске у питању, она се мијењала како се повећавала популација Рима.
Када је Рим постајао силом у времену I пунског рата римска војска бјеше већ распекабилна војна сила, моћан ратни строј, како нам пише Мирослава Мирковић у свом дјелу "Римска држава под краљевима и у доба републике, 753-27. пре христа" (овдје) стр. 128;

Рим је 260.године пр.н.е. располагао са војском од 140.000 војника те 330 ратних бродова.
Процјењује се да је популација Рима у том тренутку (260.год.п.н.е.) бројала око 3,8 милиона душа, што ће рећи да су за војску ангажовали значајан проценат мушке популације.
Касније ће се популација Рима за времена принципата повећати око 12 пута, но неће се наравно у истом омјеру повећати број војника, ни близу, а зависило би и од момента, времена, потреба и колико би војна благајна, а ту ваља имати на уму да је од 107.год.п.н.е римска војска доживјела трансформацију у професионалну, могла подмирити трошкове војних кампањи.

 

[TigarRr]

 

[suave]