Rezonancija memorija

msm se nego šta to , ma da to , tačno to, ponekad mozak se uključi sam, iako u pozadini rade par programa, iako ni on sam ne zna šta su to programi , dali su to zvuci, da li je to boja, da li je to pogled , _koliko toga "da li" se nakupilo
ma dosta, i zvuka i boje , _samo oči _njih nemoj_ to je mesto gde duša spava
idemo,,,,,,,,,
 
Poslednja izmena:
Kliknite za proširenje...
CAGER
U staro vreme, Cager je bio jedna od najčešćih i najredovnijih ljubavnih aktivnosti. Kad bi neko pogledao na sat i video da su se u tom trenutku kazaljke poklopile, odmah bi uzviknuo: „Cager!“ To je značilo da automatski ispruži ruku sa (obično) dva prsta prema najbližem, koji bi rutinski povukao jedan od njih. Tako bi vlasnik prstiju saznao ko misli na njega, jer je svaki prst bio imenovan po nekoj bliskoj ili planirano bliskoj osobi. Oni koji su se smatrali velikim švalerima (ili devojke koje su bile neodlučne ili kokete) ispružali bi i po nekoliko prstiju, za svaki slučaj.
Iz ove istorijske distance, ja kao psiholog-psihijatar smatram da to uopšte nije bila obična igra. Naprotiv. „Cager“ je bio naša ritualna magija (jedna od mnogih) kojom smo pokušavali da se suprotstavimo istorijskom materijalizmu i surovom darvinizmu. Da sačuvamo tajnu i misteriju ljudskog života. Da održimo ljubavnu hemiju na radnoj temperaturi. Narodski rečeno: Konačno da osvojimo devojku! Kakvu devojku? Ne postavljaj glupa pitanja! Prema memoarima Canka Kurbla, devojka je devojka i uvek će biti devojka! On nije birao i tako je dobio nadimak „skotoj**ebac“.
Tu su postojale i tragikomične situacije. U starim dobrim vremenima, većina tuča je bila zbog devojaka. U modernim vremenima izmislili su demokratiju i feminizam, pa su muškarci počeli da se biju zbog tendera! Danas su i tuče prljave. A tada su bile fer. Iz jedne takve slavne „ferke“ na korzou, Stole Džambaz je izašao kao „majski bumbar“, dok su za Canka Kurbla potrošili sav gips u Gradskoj bolnici. Njihove rane mogle su da pariraju samo solunskim ratnicima. Da ne preterujemo, svedoči činjenica da su obojica morali da vade nove lične karte.
Kao za maler, kad god bi pogledao na prokleti sat, Canko bi video „cager!“ Problem je bio što je svoje prste mogao da vidi samo bujnom maštom. Toliko zavoja nisu potrošili ni za balsamovanje faraona Ramzesa i Tutankamona zajedno! U ovako traumatičnim trenucima, filozofija uvek trijumfuje: „Nemamo stručnjake za atomske centrale, ali za lomljenje tuđih prstiju uvek će se naći neka džukela“, uzdahnu Canko kao makedonski Evropljanin, kad god bi naišao na nešto što „nije u skladu s ustavom i zakonima“.
___'''___
Kao stari zavodnik i ugledni ljubavnik, Canko je zatražio da mu skinu čarapu s jedne noge. Prsti su prsti, neka svako kaže šta hoće. Nije bilo tako. U krugu od mnogo kilometara nije se našao junak koji bi, za potrebe „cagera“, povukao nožni prst izvučen iz Cankove patike.
Srećom, te Nove godine u Taftaliđe se vratio naš zemljak iz dijaspore, poznat lovac na tvorove u Kanadi. On je tri puta povukao različit prst i sva tri puta ispostavilo se da je to Mariče! Tako je počela jedna od najvećih ljubavnih priča od Petrova Đorča preko Taftaliđa sve do Jurumlera. Canko je okrenuo ručni sat ka unutrašnjoj strani ruke, što je u to vreme bio znak da je „zauzet“. A Mariče je počela da gleda u vrh njegovih patika „šangajki“. Klasično žensko „guvljenje“, što je bio znak da je rešila da se uda za njega, pa makar bila i „begalka“.
___'''''___
Cager je propao zbog sulude brzine sveta. Dok ispružiš ruku sa označenim imenima i dok se neko konačno odluči da povuče neki prst, tvoja simpatija već je na porodiljskom s drugim detetom! U međuvremenu smo i mi sve upropastili. Naša magijska igra Cager dobila je značenje koje nema nikakve veze ni sa simpatijom, ni sa ljubavlju, ni sa ičim drugim! Najzaslužniji za ovakav neslavan kraj su naši klasici umetničkog pravca „renesansni prostakluk“. Kada bismo povukli jedan od njihovih ispruženih prstiju, oni bi istog trenutka „rafalno“ i glasno ispustili sve što su pojeli od pasulja proteklih dana! Ništa više nije ostalo sveto. Tako se usamljenost naselila u nas. I nije daleko dan kada ćemo Novu godinu čestitati sami sebi!
Bilo je 31. Snežnika (decembar) 1963. godine. Ded Bog je bacio šaku pahulja i celo naselje je postalo kao šampita. Velike pripreme su počele. Mama Darinka je na pregoreloj sijalici stavila čarapu i krpila je „pekla po pekla“ da bude kao nova. Tata Ivan je „najbolji nožić na svetu, Silver“, oštrio kružnim pokretima u staklenoj čaši. Posle je čistio rane komovicom i tešio se izgledom Čarlsa Bronsona. Sestra Dragica je birala najlepše salvete za novogodišnji sto, po mogućstvu duplikate.
A ja? Stajao sam na jednoj gromadi sa kapom za klempave uši i u kaputiću „moher“ pratio svaki korak Nove godine. Imao sam 11 godina, dve simpatije, tri džepa puna klikera i veliku želju da imam brkove.
Danas imam samo brkove.
___###___

pronašao sam ovo , sada skoro skockano , neke stvari nikoga ne interesuju, ali ipak , bilo je to neko , itekako vreme
 
Screenshot_20250123-112505-426.png

napisano od moje prijateljice Nataše Turkalj
 
,,,Znaci visoke rezonancije,,,
_ljudi zure u tebe
_deca te vole
_zhivotinje se osećaju sigurno pored tebe
_nepoznati ti prichaju svoje zhivotne priche
_ energija se promeni kada uđesh u prostoriju
_nervirash toksichne ljude svojom autentičnoshću
,,, i za kraj,,,
_ ljudi ti zavide,,,a ti ne znash zashto
 
_Žena _to je privlačnost _

Privlačnost kod žene je

Kada ima malo stomače (ispod samog pupka taj deo).

Kada zna da te zagrli i poljubi.

Kada zna da te sasluša.

Kada zna da te nasmeje.

Kada zna da ti dozvoli da je častiš.

Kada zna da sve što joj šapućeš govoriš duboko iz sebe.

Kada zna da te pogleda i da ti pogledom kaže sve.

Kada tim očima, i tužnim i srećnim, pokazuje da je ne zanima ništa osim uspeha i lepšeg života sa tobom.

Kada ne stavlja ništa veštačko na sebe, osim možda obrve ako ih baš nema.
 
Screenshot_20250816-185137-995.png


Duša to samo zna. A ja ne mogu da opišem, teško mi je. Teško mi je da spominjem reči koje mogu da stvore sasvim pogrešnu sliku o onome što doživljavam. A doživljavam to svakodnevno. Ja tebe očekujem, da se javiš, da se pojaviš, da se najaviš, da otkažeš posetu. Boli. Sve više i više. Ovo besciljno nizanje reči. Kao da će neko da pravi ogrlicu od njih. Od ovih reči. I da se razmeće njome, kao paun. Za džabe. Ti mene sve ređe gledaš. Gubiš interesovanje. Na kraju bi trebalo da ostane samo tačka. Kao da se sve završava. Ali evo, posle svake od ovih tačaka, započinjem novu rečenicu. Novu nadu, novi izazov. Nov dan. Dobro jutro mučenici. Ostavite dušu da skuplja materijal za noćna razmišljanja i zaronite u svet ubrzanog društvenog druženja. Druženja bez iskrenosti, do mere da zaplačeš pred svima i niko da ne pomisli ništa loše o tebi. Ipak ostavite to za nasamo, noću, kada ni najbliži neće znati šta radite, vi dušo od ljudi.
Ochi,,, ochi,,,samo njih nemoj da dirash,,,u njima dusha spava,,,
 
_Moj tajni Život _
U spoljašnjem svetu nosim mirno lice,
kao da sve razumem, kao da sam čvrst.
Ali u sebi čuvam prostor koji niko ne vidi,
moj tajni život, gde koračam bos, nežan i ranjiv.


Tamo priznavam svoje slabosti,
tamo volim bez straha i krijem suze
koje ne smeju da poteku pred drugima.


U tom tihom zaklonu živim iskrenije
nego što ikad smem da pokažem.
I dok svet traži da budem snažan,
ja sanjam, nadam se i ponekad molim
u svom skrovitom, skrivenom životu.
®
 
Poslednja izmena:

​

Screenshot_20250822-101325-516.png

_Život bez senki_​


Ne postoje vrata koja zatvaram za sobom.
Sve što jesam _stoji jasno pred svetom.
Moja istina se ne skriva u uglovima,
ostavljam je da sija na trgu,
među ljudima, u svakom mom dahu.


Nema „tajnog života“ u koji bežim.
Svaki dan je izložba, svaki trenutak svedok.
Ja sam ono što govorim,
i govorim ono što jesam.


Nema mesta za dvostrukost.
Svetlost spaljuje senke,
a ja dopuštam da me obasja sa svih strana.


U otvorenosti nema bekstva,
ali ima mira _
jer tamo gde nema tajni,
nema ni straha.
®
 
Beži odavde

Beži odavde, beži
pre nego što te razapnu
na izvrnut krst.

Skini strah
kao zmiju i
probodi
nevino srce
sa svim bolnim
željama i iluzijama
u njemu.
Stani gola
pred svima
kao naj skuplja
bez šminke.
Pre nego što ti pljune
u lice,
zbog otkrivenosti ružne
ne traži sjaj
u očima Krvnika,
one su već odavno mrtve.
Pre nego što zamahneš
oštricom
pitaj Mudraca
šta je hrabrost.
Ako ne zna, ubij ga
i ne žali zbog toga.
Potom sahrani
deo sebe
što je poginuo zajedno
sa onim mudrijašem gore.
Pali kišni pljusak
nek te ponovo krsti.
A ako zna
poslušaj ga,
pravi se hrabra,
zakopaj svaku sumnju
i svaki oblik straha
pa gazi po kostima
u blatnjavoj zemlji.

Ne, ipak
beži odavde, beži
pre nego što te razapnu
na izvrnut krst.
 
Chekaš da ti pruzhim ruku, a ja mogu obe da ti dam,,,
da te povuchem iz tvog svakodnevnog sivila,,,
od istih lica, od tog tvog istog Ja,,,
Mogu ti dushu pokloniti,,,
da te razdrmam, da te probudim iz sna
koji i dalje Ti sanjash,,,


Da budeš samo Ti _
bez dosadnih ljudi,,, praznih zajebancija,,,
bez lazhnog osmeha i te spoljashnje,,, materijalne maske,,,


Ne stoji u mestu, zakorači napred,,,
sa mnom,,,
_ochi,,,_ochi samo njih nemoj,,,to je mesto gde dusha spava,,,
®
 
peščani-sat1.gif


Živimo li sadašnost

Da li živimo sadašnjost?

Čovekova svest poseduje jednu posebnu sposobnost _ da ne boravi u trenutku. Dok hodamo, mislimo o jučerašnjim događajima. Dok radimo, planiramo šta će biti sutra. Dok razgovaramo, u mislima često vodimo neki drugi, zamišljeni dijalog. Na prvi pogled, to izgleda kao privilegija ljudskog uma _ mogućnost da napusti sadašnjost i da putuje kroz prošlost i budućnost. Ali svaka privilegija ima svoju cenu, a ovde je to cena sopstvene sreće.

Ispostavlja se da ljudi gotovo polovinu vremena provode u mislima udaljenim od onoga što stvarno rade. Umesto da budu prisutni u trenutku, oni ga napuštaju i lutaju: vraćaju se starim sećanjima, zamišljaju buduće ishode ili strahuju od mogućih scenarija. Taj mentalni „default“ možda jeste znak naše razvijene svesti, ali on istovremeno stvara i unutrašnji jaz _jaz između onoga gde jesmo i onoga gde mislima prebivamo.

Zanimljivo je da ono što najčešće odvodi ljude iz sadašnjosti nisu brige, već prijatne fantazije i maštanja. Ipak, paradoks je u tome da nas čak i prijatne misli o onome što nije ovde i sada ne čine istinski srećnim. Kao da sreća ne pristaje da se dogodi izvan trenutka, kao da se uporno vezuje za ono što je neposredno i stvarno.

Filozofska i religijska učenja već vekovima ponavljaju isto: sreća je u sadašnjosti, u trenutku koji živimo, u svesti da postojimo ovde i sada. Um koji neprestano beži, koji luta između „nekad“ i „jednog dana“, u suštini je _ nesrećan um. Sadašnji trenutak je jedina tačka u kojoj je moguće doživeti potpunost, jer sve drugo je ili senka prošlog ili iluzija budućeg.

Možda je upravo u tome skriven izazov savremenog čoveka: ne u trci za onim što dolazi, niti u stalnom vraćanju onome što je prošlo, već u učenju da bude prisutan. Jer živeti znači biti tu _ a sve ostalo je samo privid života.
®
 
Screenshot_20250916-205557-994.png


*NEKAD*

Nekad je život mirisao drugačije
Vatreno i u žarkim bojama

Lepršala sam k'o leptirica misleći na njegove ruke
Rojila milion bezobraznih misli
Trčala bih prema kutu u kojem bih stjerana emocijama navalila na vlastiti dah
Uvijek sam bila divlja
Sputana i s mislima na osmom nebu
Svaki pogled govorio mi je drugačije
A pomicanje njegovih bedara u meni je zaglupljivalo svu istinu
Vedra
I blesava
Budila sam život jutrima maštajući o danu kad ću s njim na krilu budit razum
Snivala sam puno
Možda i previše za ovdašnju buku

Sad mi se trese biće
Pomutnja je učinila svoje i svaka prikaza mi djeluje prijeteći
Zrelost laje na maštu
A pretjerana sigurnost donosi ukrašenu laž kao epitaf sreći
Bojim se
Istina je vidljiva po koracima što u rikverc bježe
I jasna je
Prosta k'o zamorčev ringišpil
Vrte mi se upitnici sad već crno obojani
Vrti mi se i sudbina gdje rogati čiča rasteže mi srce k'o lastiš
A prijetnja
Veća od najveće vreba iz ogledala
Prostački vulgarno opsujem taj odraz kukavice što kvarno se zrcali
Uz mučno kleberenje i na bezazleno udara
Ugrizla bih se nemilosrdno za jezik
Za svako guknulo može rigala bi sumnju
Grdila bih razum kad pomisli na možda

Navike su očajni logoraši
Izjedeni vojskovođe pomućenog uma što prizivaju rat
Previše pretpostavki razrjeđuje požudu
Usmrćuje želje
I loše klonira duh

Ostajmo na nekad
Neka me u sjećanju
Bar ono lijepo liči
Milo
Poput laste u proljetnom preletu
.
.
#poezija
Nataša Turkalj
#_piši Nataša _#
 
Sigurno imaš pravo, mila moja. Imao bih manje bola ako se ne bih opirao maštanju, ako se prepuštam želji i oživljavam zadovoljstva koja skriveno tinjaju u meni _ZA TEBE.
Ali Bog zna zašto?
Ne znam da li se javljaju duhovi u meni, ili je fantazija u mom srcu razlog što mi se sve ovo ovde čini kao raj. Treba li sve ovo da ti kažem _ kome bi bilo zadovoljstvo da gleda kako moja tuga prelazi u razuzdanost, a nežna melanholija u pogubnu strast?
Ipak ću umiriti srce kao bolesno dete: pustiću mu sve.
Ne govori nikome za ovu zabludu; naći će se neko ko bi mi poželeo ovo zlo.

_-_-_-_-

Nе, mila moja, nemaš pravo. Ja sam oslobođen od zabluda i od maštanja koja bi me povukla u tamu. U meni nema skrivenih želja koje tinjaju, niti strasti koje bi me odvukle od mira. Sve što nosim u srcu jasno je i čisto, i nikome ne pripada osim meni. Ne postoji duh ni fantazija koja može da mi zamagli pogled_sve što vidim jeste istina i stvarnost. Nema raja u zabludi, već samo propast. Zato neću dozvoliti da tuga postane razuzdanost, niti da melanholija pređe u strast. Srce moje nije bolesno dete, već snažan stub koji samom sebi pripada. I nikome ne moram da krijem ništa, jer u meni nema zla _samo sloboda i mir.
 
Poslednja izmena:
Screenshot_20250924-200425-726.png


Samoharno majčinstvo nije slabost _to je hrabrost

Znamo koliko puta si ustala noću kada je dete plakalo, iako si jedva držala oči otvorene. Znamo koliko puta si ostala bez vremena za sebe, jer si prvo morala da misliš na njega. Znamo i onaj osećaj kada se pitaš da li daješ dovoljno, da li si dovoljno dobra.

Istina je _daješ više nego što misliš. I ti si više nego dovoljna.
Tvoja snaga je u svakodnevnim malim stvarima _ u doručku koji spremaš i kad si umorna, u osmehu koji izmamiš iako ti je teško, u zagrljaju koji leči i bez reči.

Samoharno majčinstvo nije slabost. To je tvoja tiha, ali ogromna hrabrost. To je ljubav koja ne staje, briga koja ne prestaje i borba koja traje iz dana u dan.

Ali znaj _ne moraš sve sama.
Nekada i jedna pružena ruka menja sve. Zato smo mi ovde da ti ponudimo:

_Emocionalnu podršku kada ti treba da se otvoriš
_Razgovor sa stručnjacima kada ti treba savet
_ Informacije, resurse i razumevanje kada osećaš da si izgubljena
_ Sigurno mesto gde nema osude _ već samo topline, pažnje i brige

Nisi sama. Čak i kada se osećaš tako.
Ponekad je dovoljno da neko pita: „Kako si zaista?“
I mi želimo da budemo taj neko _ da te saslušamo, da budemo uz tebe kada ti treba predah, kada ti treba rame, kada ti treba oslonac.

Jer tvoje majčinstvo je priča o ljubavi koja se ne gasi. A naša misija je da ti pomognemo da taj put bude malo lakši.
®
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top