Mama, jesi li zaradila dovoljno da mi kupiš novo detinjstvo?
Kada sam imao 4 godine, tata i ti ste odlučili da je bolje da napustite zemlju i odete negde gde ćete moći da zaradite više novca, kako bih ja imao sigurniju budućnost. Niko me tada nije pitao šta bih
ja najviše voleo. Više novca ili mamu i tatu uz sebe. Znam da sam bio premali, ali ipak mislim da sam znao šta najviše cenim na ovom svetu.
Prvog dana u školi, kad sam imao 6 godina, baka je išla sa mnom, a ti si nas pozvala da vidiš kako je prošlo. Dve nedelje me je učiteljica molila da prestanem da sedim u svojoj klupi po čitav dan i ustanem da se poigram sa drugarima. Na kraju je došla do mene, pomazila me, uzela za ruku i pokušala nežno da me podigne sa stolice i priključi igri. Tada sam počeo da plačem i odvažio se da joj kažem:
– Mama mi je rekla da budem dobar u školi i da ne pravim probleme jer se ona u tom slučaju neće vratiti!
Nasmešila mi se, a zatim me uzela u naručje, govoreći mi da se šališ. Rekao sam mu da ne znam kad se šališ da te ne poznajem baš dobro. Tada su joj se oči napunile suzama i ja sam se strašno uplašio da sam uradio baš to što nisam smeo – uznemirio učiteljicu, napravio problem i ti se sad zbog toga nećeš vratiti!
Dugo sam se plašio, majko, bez obzira koliko ljudi prema meni bili dobri!
Kada su se druga deca svađala jedno s drugim, to bi se obično završavalo rečenicom: „Reći ću te mom tati, videćeš!“ Uvek sam se pitao, šta bih mogao ja da kažem?
Negde u 4. razredu već sam se navikla na misao da imam neke virtualne roditelje. Da, znala sam šta je to virtualno zahvaljujući novcu koji ste zarađivali, pa ste mogli da mi kupite i računar, i tablet i telefon. Sve sam imao i koristio da razgovaram sa vama. Sećam se, u školi smo pravili osmomartovsku čestitku za mame i ja se nisam naročito trudio. Učiteljica mi je skrenula pažnju na to, a ja sam joj rekao da nije važno jer ćeš tu čestitku ionako videti samo na slici.
Moje rođendanske torte bile su slike, cveće za Dan žena bile su slike… Bila si slika, majko!
Imao sam 9 godina kad sam te ponovo video. Došli ste nakon što ste dobili državljanstvo. Sećam se da ste me pitali zašto vam se nisam obradovao. Ćutao sam. Rekli ste da ste očekivali topliji prijem. Nisam ja, majko, bio stidljiv. Jednostavno nisam navikao da grlim strance.
Bilo je noći kada sam ružno sanjao i sve što sam želela bilo je da me uzmeš u naručje da se više ne bojim. Bilo je dana kada sam postizao neke važne stvari, dobijao dobre ocene i tako želeo da to vama kažem i da me zagrlite. Ali, vremenom sam se navikao da zagrljaji nisu za mene.
U međuvremenu sam odrastao i sa 18 godina kupili ste mi auto i stan, ponosno mi rekli da ste se žrtvovali za to.
Iako sam uzrasta u kojima većina momaka ima devojku, znate da sam sam. Ja sam „divljak“ koji ne zna kako da voli…
Sada imam 19 godina i eto, preselio sam se iz stana koji ste mi kupili. Živim kao podstanar, od svog novca, vozim se prevozom. Ne želim da koristim ništa od materijalnih stvari koje su mi ukrale porodicu. Sa 19, kao i sa 4, verujem da novac nikada neće ispuniti prazninu u mojoj duši. Mama, nije bilo tih para koje bi te mogla zameniti… nažalost.
Autor nepoznat.
