Odmah po izlasku iz lifta moj pacijent je video sebe kako se kao petogodisnji decak penje na drvo.Zna da je velika jabuka u njegovom dvoristu.Cuje majku kako ga zove.Iz straha da ga ne vidi, pokusava da se sakrije.Neoprezno staje na tanku granu koja puca i on pokusava da se zaustavi hvatajuci druge grane oko sebe.Sve mu izmice iz ruku i pada na zemlju.Odnosno, na zemlju pada njegovo telo dok on ostaje na drvetu i posmatra ga.
Vidi majku kako trci prema njemu, saginje se nad telom, podize ga i glasno jeca.Nije mu jasno zasto jadikuje kad je on sasvim dobro.Zove je, ali ona ga ne cuje.Spusta se polako sa drveta i leti za njom.Vidi svoje telo iz kojeg tece krv.Razmislja da li da se vrati u njega ili ne.Pokusava opet da se obrati majci, ali ga ona ne primecuje.Ljuti se na nju.Naljucen i povredjen odlazi u belu svetlost, gde se oseca lako i sigurno.
Bilo je sasvim izvesno da su dogadjaji iz ranije inkarnacije uzrokovali njegov kratak zivot i tragicnu smrt.Dok je bezbrizno uzivao u beloj svetlosti, zamolila sam ga da me povede u zivot pre tog.
Vracali smo se dugo i polako kroz prostore raznobojnih svetlosti.Prosli smo mracan tunel pun zastrasujucih bica, poredjanih kao u spaliru.Nisu ga ometala vec samo posmatrala.
Izasavsi iz tunela, osetio je sebe kako slobodno, kao ptica leti iznad zemlje.Video je uzburkano more, gole litice, leteo iznad velike sume i beskrajnih livada.Nije zeleo da se spusti na zemlju i udje u zivotu kome se nalazio odgovor na njegovo pitanje.
Insistirala sam da se spusti.Posle dosta oklevanja pristao je i pronasao sebe kako sa grupom ljudi prolazi kroz sumu.Isao je napred a oni za njim.Rukama je razgrtao isprepleteno siblje i vodio ih sve dublje u sumu.Razlikovao se od njih.Tamne puti, bosih nogu i skoro golog tela.Za razliku od njih, pripadao je sumi.Oni su bili naoruzani nozevima i puskama.Nasli su ga dok je na morskoj obali sakupljao skoljke.Zna da ih vodi u svoje selo, koje se nalazi na malom proplanku.Dvadesetak koliba poredjanih u krug.Nije trebalo da ih vodi u selo.Bili su grubi i bucni.Bockali su ga nozevima i udarali stapovima.Mozda je ipak bilo bolje da su ga ubili.Bez njega nikad ne bi pronasli selo.Sada je suvise kasno.Selo je pred njima.Sada ga i sami mogu naci.
Odjednom oseca jak udarac u potiljak.Pada na zemlju i oseca kako ga gaze.Ne moze da se pomeri.Cuje vrisku iz svog sela.Hteo bi da ustane, ali mu je suvise tesko.Pada u sopstveni mrak...
Budi se dok je sunce visoko na nebu.Svuda oko njega tisina.Polako ustaje.Sve ga boli.Hteo bi da zove pomoc, ali mu je glas suvise slab.Ispred sebe vidi srusene kolibe.Staresina sela sedi na jedan naslonjen kamen.Dotice ga i pada.Na grudima mu velika rana.Njegove kolibe nema.Samo gomila nedogorelog granja.Malo dalje, njegov otac lezi licem okrenut zemlji.Velika rana na potiljku i zgrusana krv.Jos nekoliko leseva okolo.Stare su pobili, a mlade odveli sa sobom.Nije smeo da se uplasi i odvede ih u svoje selo.
Ugleda sebe kako stoji na visokoj litici.Ispred njega mirno more, a na njemu jedrenjak.Vidi samo bela jedra i zna da se u utrobi broda nalaze njegovi prijatelji.Oseca jaku vrtoglavicu.Tlo mu izmice pod nogama i pada na tvrdu morsku obalu.
"Osecam se uzasno.Kriv sam za sve sto se dogodilo.Od straha i u zelji da spasem sebe, unistio sam celo selo.Mislio sam da ce biti lakse ako i sam umrem.Nista necu znati.Samoubistvom se nisam iskupio.Sada mi je jasno zasto sam morao u svom predhodnom zivotu da umrem mlad i na takav nacin.Tom smrcu, ja sam otplatio svoj dug."
Razlog zbog kojeg je dosao na regresoterapiju bila je njegova potajna zelja za samoubistvom a u isto vreme i veliki strah od smrti.Priznao je da je nekoliko puta pokusavao da se ubije, sto mu nije polazilo za rukom.Uvek ga je neko u tome omeo.Jos nesto zanimljivo, rodio se kod svojih roditelja dve godine posle tragicne smrti njihovog prvog sina.U kuci se malo o tome govorilo.Kao da su svi hteli da zaborave.Ubrzo posle nesrece roditelji su se preselili u grad.Samo majka i sada, cetrdeset godina posle nesrece, jednom godisnje, na dan tragedije, odlazi na groblje.
Stanislava
