Recitovanje poezije

https://voca.ro/16OEpN2ejObK

Dugo sam letio u prazno. Treba na zemlju stati. Uspravno iz nje rasti, uspravno umirati. Ptice su šumi krila, a šuma pticama korijen. List ne leti od sebe, on biva olujom gonjen. Pod zemljom i u zraku u isti mah drveće živi. Drvo je most što diše izmedju mrtvih i živih. I kada ogole grane, cvrkut ih zazeleni. Ja ništa rekao nisam: to jasen šumi u meni.

Enes K.
 
https://voca.ro/15efBqMSZ8NI

Nešto se divno dešava s nama, osjećaš li to i sama? U nama se pomiču neke granice što su nas stezale godinama. I naša ljubav, ko ptica u kavezu kad joj otvoriš vrata, ustreptala gleda u beskrajnu plavet, i od ljepote strah je hvata. Već sama pomisao da je slobodna, da može zaparati visine modre, kavez joj čini većim od svemira, većim od njene slobode.

Enes K.
 
https://voca.ro/16nX6MhtMGQk

Da sam te sreo poslije kruga kad sam se vraćao tebi, bio bih tvoj vjerni sluga, ništa se mijenjalo ne bi. Al ja sam bio radoznao, htio sam spoznati krug, letjet još nisam znao, a put je bio predug. I letio sam kao pčela, omamljen mirisom cvijeta, duša mi je pobjeći htjela, od tijela i od svijeta. I padajući naučio sam, kako se podiže sam, uzdižući se padao sam pa sad i koračati znam Al još mi duša mira nema, još kružim navikom kruga, još uvijek pjesmom pripadam svima, al samo orla imam za druga.

Enes K.
 
https://voca.ro/1mqpllcplCiZ

Do stola
Do stolice
Do kašike
Do police
Rastimo
Sa lastama lastimo
Sokolice
Delije
Dokolići
Junačine
Ne birajmo načine
Rastimo
Do tacne
Do plafona
Do mature
Telefona
Do dugačkih pantalona
Rastimo
Sa lastama lastimo
Hajdevije
Hajduci
Hajdetići
Junačine
Ne birajmo načine
Rastimo
Do vetra
Do krova
Do ljubavi
Do lova
Do poslednjeg milimetra
Rastimo

- Ljubivoje Ršumović
 
https://voca.ro/18Uj4dzSLXuM

Ako hoćeš da budeš jednom vredna
i da napuniš svoj krčag, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Voda će se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svežina kiše koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dođi, dođi na moje jezero,
ako moraš da napuniš svoj krčag.
Ako hoćeš besposlena da bezbrižno sediš,
dok ti voda nosi krčag, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveća
bezbrojno.
Misli će tvoje izletati iz tvojih tamnih očiju
kao ptice iz svojih gnezda.
Prevešće ti spasi na stopala.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da sediš besposlena.
Ako si sita igre pa hoćeš da zagnjuriš u vodu, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtač,
plava će te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi će se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho šapuću.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da se zagnjuriš u vodu.
Ako moraš u bezumlju da skačeš u svoju smrt, –
dođi, o dođi na moje jezero.
Jezero je moje sveže i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noći,
a pesma je ćutanje.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da utoneš u svoju smrt.

Rabindranat Tagore
 
https://voca.ro/1fQykO7uvT5Q

P.Neruda
Meni dovoljna
f1e87e80606aa2843632b5350b553bcd.jpg
 
Konj_na_belom_princu:
https://voca.ro/18Uj4dzSLXuM

Ako hoćeš da budeš jednom vredna
i da napuniš svoj krčag, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Voda će se pripiti uz tvoje noge
i izbrbljati svoju tajnu.
Po pesku je pala svežina kiše koja ide,
oblaci se nagli pod modrim linijama drveta
kao bujna kosa nad tvojim obrvama.
Ritam tvojih stopa, koji dobro poznajem,
udara me u srce.
O dođi, dođi na moje jezero,
ako moraš da napuniš svoj krčag.
Ako hoćeš besposlena da bezbrižno sediš,
dok ti voda nosi krčag, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Padina se zeleni i divljega je cveća
bezbrojno.
Misli će tvoje izletati iz tvojih tamnih očiju
kao ptice iz svojih gnezda.
Prevešće ti spasi na stopala.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da sediš besposlena.
Ako si sita igre pa hoćeš da zagnjuriš u vodu, –
o dođi, dođi na moje jezero.
Ostavi na obali plavi ogrtač,
plava će te voda ogrnuti i pokriti.
Talasi će se prpinjati da ti ljube vrat,
da ti na uho šapuću.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da se zagnjuriš u vodu.
Ako moraš u bezumlju da skačeš u svoju smrt, –
dođi, o dođi na moje jezero.
Jezero je moje sveže i bezdano.
Crno kao san bez snova.
U dubinama njegovim isto su dani i noći,
a pesma je ćutanje.
Dođi, o dođi na moje jezero,
ako hoćeš da utoneš u svoju smrt.

Rabindranat Tagore
Kliknite za proširenje...

Коњу један. Дивно као и увек. :malav: :heart:
 
https://voca.ro/1lN7d4amzc22





Prosut mozaik jednog života

kao sudbina tu pred očima mojim...

Krhotine i parčad

opet, i opet iznova, brojim.



Koloritom boja

igra se svjetlost,

a sutra donosi oblik broja.



Prosut mozaik prepun slika,

staklo krhko,

razbacano svuda

Skuplja ga jedna pusta ruka

i kapi krvi padaju svud...



Svaka krhotina

po jednu ranu otvara,

od svake po damar strada,

svako parče u dušu se zabada.



Prosut mozaik, splet boja svih,

zvuk tišine što priču nosi,

prsti što krvlju pišu stih...



Prosuta slova prošlog vremena

pomješano sve u čaši čemera,

čuvano u duši prepunoj nemira.​
 
https://voca.ro/1ayQDQyqHM8S

Dušo moja
što umorna na vjetrometini stojiš
od oluja išibana i zimama zaleđena
dušo moja, ne zatvaraj vrata svoja.

Neka te vjetrovi tuku i miju hladne kiše
neka te kidaju i bez milosti ruše
ne zatvaraj, dušo, vrata svoja
ni kada na njih zakuca ruka nespokoja.

Dušo moja
što krvlju korak ti ispisan
tragove nebrisane ostavlja
ne, nemoj dušo, ne zatvaraj vrata svoja.

Neka te zadesi još rana koja
krvlju neka se ime zapiše
te tragove ne peru kiše
ime se u nezaborav vječnosti piše.

Pusti dušo
ne zatvaraj svoja vrata
ni kada čemer po rani zapeče
ni kada mržnja mačem siječe.

Pusti ruku što otrov sipa
pomiluj je, dušo moja, ne zatvaraj
pred njom vrata svoja
vrata sto vode ka nezaboravu vječnoga.

Dušo moja
blagoslovi krvlju vrelom
prste što po tebi ruju
ne zatvaraj vrata svoja, nemoj, dušo moja.
 
*pustinjakinja:
https://voca.ro/1ayQDQyqHM8S

Dušo moja
što umorna na vjetrometini stojiš
od oluja išibana i zimama zaleđena
dušo moja, ne zatvaraj vrata svoja.

Neka te vjetrovi tuku i miju hladne kiše
neka te kidaju i bez milosti ruše
ne zatvaraj, dušo, vrata svoja
ni kada na njih zakuca ruka nespokoja.

Dušo moja
što krvlju korak ti ispisan
tragove nebrisane ostavlja
ne, nemoj dušo, ne zatvaraj vrata svoja.

Neka te zadesi još rana koja
krvlju neka se ime zapiše
te tragove ne peru kiše
ime se u nezaborav vječnosti piše.

Pusti dušo
ne zatvaraj svoja vrata
ni kada čemer po rani zapeče
ni kada mržnja mačem siječe.

Pusti ruku što otrov sipa
pomiluj je, dušo moja, ne zatvaraj
pred njom vrata svoja
vrata sto vode ka nezaboravu vječnoga.

Dušo moja
blagoslovi krvlju vrelom
prste što po tebi ruju
ne zatvaraj vrata svoja, nemoj, dušo moja.
Kliknite za proširenje...
Расплакала си ме. :heart2:
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Rade Drainac - Poslednji boem srpske poezije
Odgovora
9
Pregleda
301
iamnotentirelyhere
iamnotentirelyhere

Back
Top