Reci vizionara Zorana Djindjica !

[Lepi Bora]

U OVOM TUZNOM .. MOMENTU .. TESKO JE NACI PRAVE RECI O ZORANU .. OCU NASE NACIJE ...

 

[SonjaSavic]

Mislim da su nam njegove reči itekako potrebne kao podstrek u opštoj društvenoj apatiji.
Rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Gimnaziju je završio u Beogradu 1970. Studirao je filozofiju i 1974. diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a 1979. doktorirao na Univerzitetu u Konstancu.
Govorio je da je studirao filozofiju dvadeset sati dnevno i da je istovremeno pohađao studije istorije umetnosti, sociologije i ekonomije. Na prvom času na Filozofskom fakultetu sukobio se s komunistima jer je tvrdio da veliki Marks ne da nije najveći, već uopšte nije filozof. Drugi veliki i značajniji sukob imao je s policijom zbog organizovanja "ilegalnih aktivnosti u studentskoj organizaciji protiv komunista, zbog čega je sam putovao po celoj Jugoslaviji". Zbog tih aktivnosti bio je i osuđen, čak se i Vili Brant, nemački kancelar, zauzimao za njega pa se, umesto u zatvoru, našao u Nemačkoj. Doktorirao je na tezi "Problemi utemeljenja kritičke teorije društva" kod Jirgena Habermasa.
Bio je viši naučni saradnik u Centru za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu, poslanik u sva tri višestranačka saziva Narodne skupštine Republike Srbije i Veću republika Skupštine SRJ. Bio je profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Napisao je sledeća dela: "Subjektivnost i nasilje", "Jesen dijalektike", "Jugoslavija kao nedovršena država" i "Srbija ni na Istoku ni na Zapadu". Preveo je mnoga filozofska dela i autor je velikog broja novinskih prikaza.
Nikada nije bio član Saveza komunista. Ipak, politikom se bavio sve vreme, aktivno od 1989. kada je sa još 12 intelektualaca inicirao obnavljanje Demokratske stranke, a na Skupštini Stranke 1990. bio je jedan od osnivača. Septembra 1990. je izabran za predsednika Izvršnog odbora, a onda, januara 1994. postaje predsednik Demokratske stranke.
Za Demokratsku stranku je govorio da je kao preduzeće, nikako mesto za druženje, pojašnjavajući da svako u stranci mora da ima proizvod, "a to mogu biti plakat, poruka, kritika, nastup... i mora se znati ko taj proizvod koristi, da li je njime zadovoljan". Objašnjavao je ko može da bude političar: "Čovek, da bi se bavio politikom, mora da ima jak i čvrst karakter, autoritet, da ume da preseče, da se zameri, kaže 'ne' i da ga mrze, jer je to priroda politike. Neko ko isuviše ide na širenje simpatija, udvaranja i izbegavanja sukoba mora još mnogo da nauči da bi vodio jednu ozbiljnu stranku".
Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije "Zajedno" koja je na lokalnim izborima 1996. odnela pobedu u više gradova u Srbiji.
U sudskom sporu sa predsednikom Vlade Republike Srbije Mirkom Marjanovićem, 20. septembra 1996. osuđen je na 4 meseca zatvora, uslovno na dve godine. Vrhovni sud Srbije 9. jula 1998. preinačio je presudu i izrekao novu u kojoj je osuđen na 7 meseci zatvora, uslovno na 3 godine.
Američki nedeljnik "Tajm" u septembru 1999. uvrstio ga je među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma.
U junu 2000. Đinđić je preuzeo funkciju koordinatora u Savezu za promene, a potom postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator promotivne kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000. Na tim izborima Đinđić je izabran za poslanika u Veću republika Skupštine SRJ.
Dobitnik je ugledne nemačke nagrade "Bambi" za 2000. u oblasti politike.
Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 2000.
Đinđić je avgustu 2002. u Pragu primio nagradu Fondacije "Polak" za doprinos razvoju demokratije u Srbiji. Nagrada se dodeljuje svake godine za doprinos sprovođenju demokratskih i ekonomskih reformi u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Voleo je takmičenja i provere. Bio je veoma strpljiv, obrazovan i pragmatičan. Trudio se da se ne ponavlja, birao bi jednu sliku, poruku, rečenicu i oko toga gradio priču. Priznavao je da nema pretenzija da kaže nešto epohalno, ali je smatrao da će ostati upamćen po velikim stvarima. Život nije mogao da zamisli bez ljudi jer ljudska komunikacija mu je bila potrebna kao uslov za proveru ideja i sposobnosti. Kod sebe je cenio spremnost da uči i priznaje greške, kao i spremnost da ih ispravlja, a kod drugih je cenio pouzdanost. Govorio je da nema poroka.
Dr Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade Republike Srbije, zato što je pokušao da Srbiju oslobodi prošlosti i odvede je u budućnost.
Zoran Đinđić je iza sebe ostavio suprugu Ružicu, kćerku Jovanu i sina Luku.

 

[Battlecat]

Pa dobro, govorio je ok stvari koliko sam popamtio, al sad da je neki veliki mudrac, mislilac, mesija i šta ti ja znam nije... To možeš da čuješ od svakog drugog seljaka po zapadu pogotovo po germanskim zemljama i nikom ništa. Glupo je da se oduševljavaš normalnim stvarima što neko kaže jer samo prikazuješ koliko si ustvari retardiran.

 

[daxt]

djidndjic je otvorio vrata pljackasima sa zapada, danas je srbija rasprodata, porobljena i zaduzena za sledecih 100 godina, nista novo, to su metode zapadnih zelenasa. A narod glup i retardiran, i jos se zamlacuje djindjicem, koji je klasicna marioneta, izdajnik i jajara.....

 

[SonjaSavic]

Jbte, ovaj pdf je pljunuti Mordor.

Dalje. Jedini legitimizacijiski okvir građanske opcije je nacija. Samim tim, građanska opcija podrazumeva nacionalizam, ali naravno ne etnički. Građanski nacionalizam bi se tu mogao nazvati patriotizam - u svom čuvenom poslednjem predavanju održanom u Banja Luci. Odlomak:

Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam.Mislim da je, ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma njegova supstancijalnost, da se odnosi na neku etničku ili neku drugu pripadnost, da je statičan, da polarizuje, da nije komunikativan, da ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu što je uslov za uspeh u modernom društvu, nego je on zapravo karakterističan za statična društva i za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. I možete da vidite da taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju na drugim linijama, znači i ekonomsko, i državno i istorijski, društvima koja postoje u regijama gde se taj proces nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje i kao posledica toga imamo društvenu strukturu koja onda kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osjećanje, kao što je osjećanje nacionalizma.

Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni su našli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali na kraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti.

Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja.
Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju nije kriva priroda. a međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu sitaciju i ko kaže, ja imam namere i sa tim namerama onda ulazi u nešto i na kraju dobije po glavi. je ili naivan ili nesposoban. To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava gde se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I da se kaže, mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugoga, pa ako ne uspemo, onda kažemo, verovatno postoji neka svetska zavera koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zbog čega nikad ne uspevamo.
Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nečem modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etiku namera imati etiku odgovornosti i gde ćemo praktično umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanje za motive. I to je ogromna razlika. I na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti.
Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi, šta su to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tome niko nema osećaj da polaži neke račune i niko ne misli da je on grešio, i svi misle da su drugi krivi. I da li je to jedna pozicija koja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti. Ja mislim ne. Ja mislim da je to pozicija koja u budućnosti u priličnoj meri garantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Znači ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao što ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati ponovo iste rezultate. Znači ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu....
Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. Znači, to su neke realne činjenice. Ponekad se to smetne s uma, jer imate neke primere zloupotreba, jer je ogromna moć skoncentrisana sada u nekim instrumentima zbog toga što su društva dobila ogromnu moć. Ali u relativnom smislu, danas se vlast mnogo manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji zbog toga što postoi jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači naravno da nema zemalja u kojima ne postoje velike zloupotreba i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista jer je politika nešto plemenito.

 

[SonjaSavic]

Maksimalno pojednostavljeno:

Za mene je patriotizam da moja deca ostanu da žive u mojoj zemlji, da govore maternji jezik, a da ne moraju po belom svetu trbuhom za kruhom. Patriotizam je to da cene moju zemlju, da ja sa svojim pasošem mogu da idem ponosno preko bilo koje granice.

 

[gost 23146]

Још само да је рекао да ће да обезбеди паре за све то што је напричао,па да му верујемо.Накарадни рецидив комунизма.

 

[SonjaSavic]

Dalje, o politici:

Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu, kažu neću da se bavim politikom jer se političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti i onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro. Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju zaista politika postane ono što danas u medijima važi, a to je, delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vama ne vredi što vi dnevno nešto radite i privređujete ako on to na kraju sve upropasti. I može vas milion takvih da budu dobri koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste to privređivali- bolje da ste spavali ili da ste pecali. Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da treba eksperti nešto da rade, oni hoće da vas prevare.
Znači mora da se prizna činjenica da su u modernim društvima politička struktura, političke institucije jedini instrument koji može da služi za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe jedan veliki megatrend od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji. Znači od toga da glasate jednom u četiri godine za nekoga, do toga da svakoga dana ili u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vi zapravo vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu. Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu.

 

[gost 23146]

Криминалац прича бајке о политици.Смехотресно заиста.

 

[Life is a bich]

Dalje, o politici:

Pita učiteljica decu šta su im očevi po zanimanju. Deca odgovaraju uobičajeno: nekome poštar, nekome inženjer, nekome prodavac, samo se Perica neuobičajeno ućutao.
Pita ga učiteljica: "Perice, a šta je tvoj tata?"
Perica odgovara: "Moj tata je muška striptizeta u klubu za pedere, i igra go pred drugim muškarcima. Ponekad, kad mu dobro plate, uzme sobu u jeftinom motelu, pa spava s njima."
Učiteljica u šoku izvede Pericu iz učionice i upita ga: "Perice, nije valjda to istina?"
Perica odgovara: "Nije. Moj tata je poslanik u skupštini Srbije, ali me je bilo sramota da kazem pred svom decom."

 

[SonjaSavic]

Prvo pročitaj, pre nego što prokomentarišeš. Pokušaj malo da treniraš mozak, bez vežbe i mozak postane trom, debeo i spor, baš kao i telo. Umesto što piskaraš tek da bi napisao nešto, pokušaj da malo razmisliš.
Još jedna od često ponavljanih rečenica koje su karakterisale Đikija: "Čekaj, moram da razmislim."

 

[gost 23146]

Još jedna od često ponavljanih rečenica koje su karakterisale Đikija: "Čekaj, moram da razmislim."

Сад може да мисли колико хоће а не мора да никог смара глупостима.

 

[SonjaSavic]

Sačekaj, sad ću vam dati materijal za trolovanje, moram da bacim trulo meso pred lešinare, pa da nastavim da se bavim temom. Izvinjavam se za off, umesto Zorana, malo ću citirati neke ljude koji nemaju puno veze s njim, ali...eh, recimo da - odudaraju od ovdašnje gomile:

I onda oni meni pričaju - e, ako ti se ne sviđa Srbija, idi negde. Pa puši bre *****, ko će mene da tera iz ove zemlje, marš ti u ***** materinu bre, ko će mene da tera iz ove zemlje, ovo je moja zemlja, ja volim Srbiju više od svih tih zajedno, da se nose u ***** materinu. Neka idu u Rusiju kod Putina nabijem ga na *****. Ja sam taj koji voli Srbiju, on mrzi Srbiju kad nosi Putinove slike, on mrzi Srbiju kad se loži na Ratka Mladića koji ubija decu i žene ******, on mrzi Srbiju jer ta Srbija je ovako sjebana zbog takvih koji samo vole pare! A taj smrad krezubi, bezpari, bez posla, bez ičega, on ne voli ni pare jer zna da ih nema, a ne voli ni Srbiju, jer ni nje nema te Velike Srbije, on voli samo svog Putina. Marš bre u ***** materinu!

M.Vidojković

 

[Life is a bich]

Prvo pročitaj, pre nego što prokomentarišeš. Pokušaj malo da treniraš mozak, bez vežbe i mozak postane trom, debeo i spor, baš kao i telo. Umesto što piskaraš tek da bi napisao nešto, pokušaj da malo razmisliš.
Još jedna od često ponavljanih rečenica koje su karakterisale Đikija: "Čekaj, moram da razmislim."

To da li je i kako razmišljao Điki, videli smo i još se uvek vidi.
Bio je kao i mnogi naši "viđeni" ljudi, velika pričalica i to je sve.
A sve što je radio, bolje da nije.

 

[gost 23146]

Хахах...М.Видојковић је изашао из контејнера на рачун Ђикијеве популарности и вратиће се тамо.Данас га нико не слуша а читају га само они заостали у времену.

 

[SonjaSavic]

P. Luković

******, ovde je i ***** džabe, ali je slatko. I znaju taj mentalitet, naravno, svi će to džabe sad kad krenu kampanje, i to znaš šta će sve da se deli, kakve olovke, kakvi kalendari, sve će to da bude, majičice, nemam pojma, šta roze će biti za ovu gospodju - odvratno mi je, odvratno mi je kad vidim ovaj narod ****** ga majica...

 

[SonjaSavic]

P. Luković

Sećam se tvoje priče kad si bila besna na nekog Austrijanca koji je govorio da će Srbiji posle petog oktobra najviše biti potrebni psihijatri. Evo, to vreme je došlo i ja ne govorim o 10 psihijatara, govorim o nekoliko miliona psihijatara, po dva psihijatra na svakog Srbina. Jedan da ga drži a drugi da mu čekićem objašnjava kako treba da se ponaša, jer ovo su iracionalna ponašanja. Znaš, ja mogu da razumem da na kolektivnom nivou ima nacija koje povremeno polude, ali je teško da zamisliš bilo koju zemlju u bliskoj istoriji koja je non stop luda, koja je non stop u iracionalnom besu.

 

[SonjaSavic]

Eto, sad ćete imati čime da se hranite dok se ne vratim

 

[Poznavalac stvari]

Eto, sad ćete imati čime da se hranite dok se ne vratim

Код враћања... Обрати пажњу.... Па на хероин!

 

[SRV]

Ko se ovde citira

Vidojković, jedna neotesana seljačina za koju niko nikada ne bi bi čuo da nije DS-a, LDP-a i B92. Književnik Važi.
Drugi je Petar Luković koji je jeo iz ruke komunistima a sada drvlje i kamenje po tom sistemu.

Sve nekakve gnjide i beskičmenjaci i uopšte ne čudi što se ovi ljudi citiraju u kontekstu teme o Z.Đ.

 

[Lepi Bora]

Sačekaj, sad ću vam dati materijal za trolovanje, moram da bacim trulo meso pred lešinare, pa da nastavim da se bavim temom. Izvinjavam se za off, umesto Zorana, malo ću citirati neke ljude koji nemaju puno veze s njim, ali...eh, recimo da - odudaraju od ovdašnje gomile:



M.Vidojković

Ne verejum Vidojku ni rec otkako je napisao da je is+rao goMno kolko lokomotiva ... il bese sleper ...

Al sad makar znamo zasto mu se divis ...

Nego, citiraj nam malo i Travoltu iz Borca grede ... i on je kultna licnost nase postmoderne kulture ... I eh , recimo da i on odudara od ovdasnje gomile ... nije fora da ga zapostavis ...

 

[Gruban]

Rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu.

Zna li neko odakle su Đinđići,on je slučajno rođen u Šamcu.Verovatno su mu roditelji bili na službi u tom mestu.

 

[Lepi Bora]

Zna li neko odakle su Đinđići,on je slučajno rođen u Šamcu.Verovatno su mu roditelji bili na službi u tom mestu.

Sace Soka da napise da su mu roditelji tamo proterani zbog disidenske delatnosti , ...

U stvarnosti , radili su u JNA ...

 

[SonjaSavic]

Primili ste se na Peru, jel da? Ne znam, ne vidim, moja troll-ignore lista sve je duža, ali nadam se da vas je Pera zabavio, on je živ pa može i sam da se brani - rečitost mu je jača strana, što se vidi iz priloženog, a sem toga može i da se spusti na vaš nivo, nije mu to problem. Điki nije voleo niti je ikad praktikovao takav način komuniciranja sa ljudima. S moje tačke gledišta, a nisam jedina verujte, vi ne vredite ni koliko čestica prašine na Đikijevom stolu. Dakle, idemo dalje.

antidemokratski nacionalizam

"U međuvremenu se, kao nusproizvod ideologizovanog stanja, pojavio snažan antidemokratski nacionalizam. On je prirodni otpadak koji nastaje kada se iz formule komunizam plus antidemokratija plus nacionalizam izbaci prvi element. Skraćena formula još je jednostavnija nego njen tročlani uzor, ali time nije istinitija. Ne u smislu neke večne istine, nego u tom smislu da ni jedna ni druga ne rešavaju probleme. Dobre su za podgrevanje emocija, ali samo za to. A emocije nam nisu nedostajale ni u starom komunizmu. Nedostajala su nam rešenja za probleme."

Borba, 1. jun 1991.

 

[SonjaSavic]

Zoran Đinđić, maj 1993. Potpuno aktuelno i posle punih 18 godina.

Prošlost

Od svih režima u bivšoj istočnoj Evropi ispade da je ovaj naš najžilaviji. Uspešno je prebrodio izbore. I to čak dva puta... Režim u Srbiji je opstao ne uprkos krizi, nego upravo zahvaljujući njoj. Postojeća vlast u Srbiji nije izazvala državnu krizu. Ona je puki proizvod državne krize. Tvrditi suprotno značilo bi pripisati joj snagu i sposobnosti kojima ona ne raspolaže. Ona je puki proizvod državne krize. Ona parazitira na državnoj krizi.

Srpski režim ne vodi nikakvu politiku, nego politika, poput stihije, nosi i vodi njega. Ovaj režim čak i ne postoji kao vrsta politike, kao vlada, nego samo kao čisto vršenje vlasti.

Idemo od početka. Milošević je došao na vlast posredstvom zahteva da se reši državni status Srbije u tadašnjoj Jugoslaviji. Zahtev je bio opravdan, ali odnosio se na samo jednu, državnu dimenziju političkog života. Kad je već došao na vlast, prirodno je bilo da se posveti pitanjima unutrašnjeg uređenja te države. Dakle, da se okrene privredi, političkim ustanovama, strateškim pitanjima opstanka naroda koji živi u toj državi. Međutim, to se nije desilo. Sva pitanja unutrašnje politike otaljavana su pod „razno". Za njih nije bilo ni interesovanja, ni vremena. Zavladao je apsolutni primat državne, tj. spoljne politike.

Unutrašnja politika svela se na prežvakavanje spoljne politike, tj. na zauzimanje stavova o onom što se događalo izvan Srbije. Pri ovakvom stanju stvari jasno je da je Srbija sve dublje zapadala u krizu i da je, paralelno sa tim, njena pozicija u spoljnoj politici postajala sve slabija. Međutim, čini se da epoha veštački forsiranog primata spoljne politike dospeva u poslednju fazu. Ekonomska i socijalna kriza u samoj Srbiji dobijaju razmere koje se ne mogu više prikrivati pozivanjem na više državne i nacionalne interese. Jednom rečju, dolazi vreme unutrašnje politike. Dolazi vreme da se postavi pitanje kompetencija, stručnosti, sposobnosti. Pitanje - kako to da su mnogi ljudi iz vlasti profitirali na našem propadanju."