Trazim_curu_zabrak
Domaćin
- Poruka
- 4.292
Što je Bog sastavio
čovek da ne rastavlja. (Mt. 19,6)
Ove reči Spasiteljeve izražavaju suštinu hrišcanstva o razvodu. Toliko su jasne, da nikakvo tumačenje nije potrebno. Za hrišćane ne postoji važniji zakon od jevanđelskih reci Gospodnjih. Brak je neraskidiva veza. Bračna pravila Srpske Pravoslavne Crkve samo ponavljaju da je pravoslavni brak „doživotna duhovna i telesna veza“ (clan 1).
Kaže sv. Teofan Zatvornik: „Postoji samo jedan zakonit razlog za razvod, neverstvo supružnika“.
A sveti Kozma Etolski veli: „Vlast da se rastavljate nemate, i jedino vas smrt i blud mogu razdvojiti“.
Naš najpoznatiji stari stručnjak za crkveno pravo, ep. Dalmatinski Nikodim (Milaš), kaže da se brak završava samo smrcu ili fizickom ili duhovnom.
Prema tome, razvod hrišćanskog braka predstavlja zapravo samo konstataciju duhovne smrti.
Preljuba je jedini uzrok za razvod braka koji postoji u Svetom Pismu Novog Zaveta: Ko otpusti ženu svoju, osim za preljubu, i oženi se drugom, čini preljubu (Mt. 19,9).
Sveti Oci vele da su muž i žena dužni da odu arhijereju da ih rastavi ako se dogodi da žena padne sa drugim muškarcem ili muž sa drugom ženom.
Još jedno interesantno pitanje: da li je u slučaju preljube razvod obavezan? Ovo pitanje razmatra se već u Jerminom Pastiru, starohrišćanskoj proročkoj knjizi sa početka drugog veka. Evo šta tamo piše:
„Gospodine, ako neko ima ženu verujuću u Gospodu i nađe je u nekoj preljubi, da li greši muž ako i dalje živi sa njom? Ako muž sazna za njen greh i žena se ne pokaje nego ostane u bludu svome, a muž i dalje živi sa njom, biva kriv za njen greh i saučesnik u preljubi njenoj. Šta će onda učiniti muž ako žena ostane uporna u toj strasti? - Neka je otpusti, a on neka ostane sam. Ako pak on otpustivši ženu oženi se drugom, i sam čini preljubu. - A ako Gospodine posle otpuštanja žene, pokaje se žena i htedne da se vrati svome mužu, zar neće biti primljena? - Hoce, jer ako je muž ne primi, greši i navlači na sebe veliki greh; nego treba primiti onoga koji pogreši pa se pokaje, ali ne mnogo puta, jer slugama Božijim pokajanje je jedno. Dakle, radi pokajanja muž ne treba ponovo da se ženi“.
A evo šta o tom pitanju kaže sv. Kozma Etolski: „Ali i onaj o koga se žena ogrešila, a on se ne rastavi od nje, ima platu za svoju dušu. Zar postoji način da se tvoja žena ***** sa drugim, a ti da joj oprostiš? Postoji.“ Dalje sveti Kozma preporučuje mužu da oprosti preljubu ako ju je žena uz krajnje smirenje i pokajanje odmah sama priznala, u suprotnom ne.
No, i pored ovako jasnog stava Crkve o braku i njegovom razvodu, krize hrišcanskih brakova danas predstavljaju realnost. Ovo prvenstveno stoga jer su supružnici nespremni na žrtvu.
Jedan savremeni bogoslov piše: „Radi se o načinu života koji se danas u potpunosti okreće oko jedinke i koji izgleda isključuje mogućnost nadilaženja individualizma. Odnosi među ljudima sveli su se na potčinjavanje: ili potčinjavaš ili bivaš potčinjen. Život se odvija brzo. Osoba suprotnog pola postaje predmet želje. Pre ili kasnije, kada želja bude zadovoljena, prestaje potreba za tom osobom i pojavljuje se ravnodušnost. LJubav je, kao i skoro sve drugo, potčinjena individualnim potrebama i željama. Jednostavno tako funkcioniše pali čovek. Zaboravlja se da je zajednica hrišćanskog braka nešto mnogo trajnije i uzvišenije. Tu se traži potuno predavanje jedno drugome po uzoru na Hrista i Crkvu."
Protojerej Aleksej Jang piše: „Iako veoma uspešni brakovi sadrže izvesnu dozu erosa, to definitivno nije najznačajnija komponenta dugog i srećnog braka. Naprotiv, tamo gde se osobe drže mita o romantičnoj ljubavi, propast nije daleko“.
Ako je suština braka u ljubavi izmedu supružnika, šta biva kada se ta ljubav ugasi, bilo na jednoj, bilo na obe strane? Šta dakle da se radi kada do neslaganja u braku dode? „Treba pretrpeti, kaže sv. Teofan Zatvornik, i nastavlja, jer nama je data sveopšta zapovest da nosimo teret jedni drugima; tim pre je to dužnost onih koji su toliko bliski kao supružnici“.
Nikad ne očekujte i ne tražite ljubav za ljubav, pohvalu za smirenje, i zahvalnost za služenje savetuje jedan starac. Iskusni duhovnici obično kažu da se ljudi koji žive u braku spasavaju trpljenjem teškog karaktera svoga supružnika i popuštanjem jedan drugome. Jer upravo je trpljenje i podnošenje svega svojstveno istinskoj ljubavi, kako veli Apostol Pavle (1. Kor. 13,7). Osim trpljenja i popuštanja za bračnog druga se treba i moliti Bogu. Valaamski starac, Shiiguman Jovan, preporučuje jednostavnu molitvu:
„Spasi Gospode i pomiluj mog muta (ili moju tenu) (ime), sacuvaj ga (sacuvaj je) i urazumi“.
Naravno, ovim zahtevima mogu da odgovore samo oni koji imaju jaku veru. I šta je uopšte prava mera trpljenja? Zamislimo dve krajnosti. Neka žena podiže decu, radi, kuva i sprema, a muž se prema njoj ophodi bez ljubavi od njega doživljava samo prekore, čak i fizičko maltretiranje. Ona sve to podnosi bez roptanja, uz blagodarnost Bogu. Druga pak žena „zbog karijere“ ne želi decu. Muž je okružuje pažnjom, poštedena je kuvanja i staranja o kući, ima vremena da se doteruje, provodi i putuje, pa ipak, njoj se čini da u tom braku neizdržljivo mnogo trpi. „Ne mogu više da trpim!“. Ili zamislimo muža kome je žena izrodila i podigla decu, a sada ga više ne privlači, nije mu interesantna, pa on koristi svaku priliku da odsustvuje od kuće i utehu traži negde drugde i kaže. „Hocu da se razvedem!“.
Nameće se jedan zaključak odnos prema braku i njegovom razvodu pokazatelj je čvrstine tvoje vere. Zajednički život dvoje ljudi izuzetno retko može u dugom periodu da opstane kao filmska idila. Crkva na to podseća od prvoga dana zajednickog života: mladenci na venčanju dobijaju vence, što izmedu ostalog označava da se od njih traži podvig, a zatim se u najsvečanijem delu obreda venčanja peva tropar: „Sveti mučenici, koji ste slavno stradali i vence dobili“, jer hrišcanski brak podrazumeva upravo smirenje, trpljenje i nošenje krsta.
Koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan, kaže Hristos (Mt. 10,38).
U redu, ako hoceš da odložiš krst koji si dobio prilikom stupanja u bračnu zajednicu, ako želiš da skineš sa glave venac koji si dobio na Svetoj Tajni venčanja svakako si slobodan da to uradiš. Ali onda postaješ nalik Judi izdajniku i više se ne možeš nazvati hrišćaninom. To je onda vec jedan oblik duhovne smrti, koja će kasnije, kao što smo rekli, samo biti konstatovana razvodom. Jer ti činiš ono što ti je volja, a upravo to predstavlja glavnu ideju Satane. I nema ni jedne ideje čiji bi duh bio tako protivan Hristovom učenju kao što je ova.
Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju Svoju, nego volju Oca, Koji me posla, kaže Gospod. Mi treba da se ugledamo na Gospoda.
A ovo je volja Oca Koji me posla: da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim (Jn. 6,38-39).
Tako ste i vi kao supružnici dati od Boga jedno drugom, i dužni ste da se čuvate, da ne izgubite jedno
drugo. „Zbog toga je muž, buduci da je glava, kaže sveti Grigorije Bogoslov, dužan da zna kako da isceli telo; čak i kada na njemu ima bezbroj rana, glava nikada ne odseca sebe od tela. Zato nemoj da povreduješ svoju ženu, jer je ona tvoje telo. I kao što je nezamisliva stvar da neko nanosi rane sopstvenom telu, tako je nezamisliva stvar da se neko razdvoji od svoje žene“.
A sveti Jovan Zlatoust savetuje mužu: „Makar trebalo žrtvovati dušu za svoju ženu, makar trebalo hiljadu puta biti posečen, makar trebalo podneti i pretrpeti svakovrsna stradanja, nemoj odbiti“. Misli se nemoj se razvesti. Naravno to važi i obratno za ženu.
Hrišcanski brak treba da bude, kako je to jednom prilikom rekao Mitropolit Amfilohije, zajednicki hod supružnika u čistotu večne ljubavi Hristove. A to je put koji nije lak. Carstvo nebesko se sa naporom osvaja i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11,12). Brak svakako nije samo napor i odricanje. Brak može i treba da bude i blagoslov i sreća. Ali kako? Zapravo, potrebna je spremnost na odricanje i svest o dužnosti prema bračnom drugu i porodici. Kada toga ima, onda supružnici mogu da budu nagrađeni blagoslovom i da uživaju u sreći. Kada pak toga nema i kada se od zajedničkog života traže samo uživanje i zadovoljstvo, onda će sa prestankom tog uživanja početi da se akumulira netrpeljivost, koje će na kraju dovesti do sloma braka i njegovog razvoda.
A razvod je, po Zlatoustovim rečima: „čin koji je protivan kako prirodi, tako i Božijem zakonu. Prirodi zato što razdvaja jedno telo, a zakonu zato što pokušavate da razdvojite ono štoje Bog sjedinio i zabranio da se razdvaja“. Zato Crkva na razvod gleda kao na katastrofu, tragediju i veliki greh. Protojerej Aleksandar Šmeman piše: „Razvod ostaje tragedija, možda i najveća, jer je to trenutak kada dvoje, koji su bili jedno makar i u naznačenju, sada prestaju da budu jedno i otuđuju se“.
Apostol Pavle savetuje u Prvoj poslanici Korinćanima: Neoženjenim i udovicama velim: dobro je da ostanu kao i ja što sam (tj. u devstvenosti). Ako ne mogu da se uzdržavaju, neka se žene i udaju; jer bolje je ženiti se i udavati negoli raspaljivati se. Apostol ovde govori o mogućnosti drugog braka samo za one kojima se bračni drug upokojio, a ne za razvedene.
A o tome kakav su stav prema ponovnom braku ovih drugih imali najraniji hrišcanski pisci, svedoče i već pomenute reči Pastira svetog Jerme: „Radi pokajanja ženinog muž ne treba ponovo da se ženi“.
čovek da ne rastavlja. (Mt. 19,6)
Ove reči Spasiteljeve izražavaju suštinu hrišcanstva o razvodu. Toliko su jasne, da nikakvo tumačenje nije potrebno. Za hrišćane ne postoji važniji zakon od jevanđelskih reci Gospodnjih. Brak je neraskidiva veza. Bračna pravila Srpske Pravoslavne Crkve samo ponavljaju da je pravoslavni brak „doživotna duhovna i telesna veza“ (clan 1).
Kaže sv. Teofan Zatvornik: „Postoji samo jedan zakonit razlog za razvod, neverstvo supružnika“.
A sveti Kozma Etolski veli: „Vlast da se rastavljate nemate, i jedino vas smrt i blud mogu razdvojiti“.
Naš najpoznatiji stari stručnjak za crkveno pravo, ep. Dalmatinski Nikodim (Milaš), kaže da se brak završava samo smrcu ili fizickom ili duhovnom.
Prema tome, razvod hrišćanskog braka predstavlja zapravo samo konstataciju duhovne smrti.
Preljuba je jedini uzrok za razvod braka koji postoji u Svetom Pismu Novog Zaveta: Ko otpusti ženu svoju, osim za preljubu, i oženi se drugom, čini preljubu (Mt. 19,9).
Sveti Oci vele da su muž i žena dužni da odu arhijereju da ih rastavi ako se dogodi da žena padne sa drugim muškarcem ili muž sa drugom ženom.
Još jedno interesantno pitanje: da li je u slučaju preljube razvod obavezan? Ovo pitanje razmatra se već u Jerminom Pastiru, starohrišćanskoj proročkoj knjizi sa početka drugog veka. Evo šta tamo piše:
„Gospodine, ako neko ima ženu verujuću u Gospodu i nađe je u nekoj preljubi, da li greši muž ako i dalje živi sa njom? Ako muž sazna za njen greh i žena se ne pokaje nego ostane u bludu svome, a muž i dalje živi sa njom, biva kriv za njen greh i saučesnik u preljubi njenoj. Šta će onda učiniti muž ako žena ostane uporna u toj strasti? - Neka je otpusti, a on neka ostane sam. Ako pak on otpustivši ženu oženi se drugom, i sam čini preljubu. - A ako Gospodine posle otpuštanja žene, pokaje se žena i htedne da se vrati svome mužu, zar neće biti primljena? - Hoce, jer ako je muž ne primi, greši i navlači na sebe veliki greh; nego treba primiti onoga koji pogreši pa se pokaje, ali ne mnogo puta, jer slugama Božijim pokajanje je jedno. Dakle, radi pokajanja muž ne treba ponovo da se ženi“.
A evo šta o tom pitanju kaže sv. Kozma Etolski: „Ali i onaj o koga se žena ogrešila, a on se ne rastavi od nje, ima platu za svoju dušu. Zar postoji način da se tvoja žena ***** sa drugim, a ti da joj oprostiš? Postoji.“ Dalje sveti Kozma preporučuje mužu da oprosti preljubu ako ju je žena uz krajnje smirenje i pokajanje odmah sama priznala, u suprotnom ne.
No, i pored ovako jasnog stava Crkve o braku i njegovom razvodu, krize hrišcanskih brakova danas predstavljaju realnost. Ovo prvenstveno stoga jer su supružnici nespremni na žrtvu.
Jedan savremeni bogoslov piše: „Radi se o načinu života koji se danas u potpunosti okreće oko jedinke i koji izgleda isključuje mogućnost nadilaženja individualizma. Odnosi među ljudima sveli su se na potčinjavanje: ili potčinjavaš ili bivaš potčinjen. Život se odvija brzo. Osoba suprotnog pola postaje predmet želje. Pre ili kasnije, kada želja bude zadovoljena, prestaje potreba za tom osobom i pojavljuje se ravnodušnost. LJubav je, kao i skoro sve drugo, potčinjena individualnim potrebama i željama. Jednostavno tako funkcioniše pali čovek. Zaboravlja se da je zajednica hrišćanskog braka nešto mnogo trajnije i uzvišenije. Tu se traži potuno predavanje jedno drugome po uzoru na Hrista i Crkvu."
Protojerej Aleksej Jang piše: „Iako veoma uspešni brakovi sadrže izvesnu dozu erosa, to definitivno nije najznačajnija komponenta dugog i srećnog braka. Naprotiv, tamo gde se osobe drže mita o romantičnoj ljubavi, propast nije daleko“.
Ako je suština braka u ljubavi izmedu supružnika, šta biva kada se ta ljubav ugasi, bilo na jednoj, bilo na obe strane? Šta dakle da se radi kada do neslaganja u braku dode? „Treba pretrpeti, kaže sv. Teofan Zatvornik, i nastavlja, jer nama je data sveopšta zapovest da nosimo teret jedni drugima; tim pre je to dužnost onih koji su toliko bliski kao supružnici“.
Nikad ne očekujte i ne tražite ljubav za ljubav, pohvalu za smirenje, i zahvalnost za služenje savetuje jedan starac. Iskusni duhovnici obično kažu da se ljudi koji žive u braku spasavaju trpljenjem teškog karaktera svoga supružnika i popuštanjem jedan drugome. Jer upravo je trpljenje i podnošenje svega svojstveno istinskoj ljubavi, kako veli Apostol Pavle (1. Kor. 13,7). Osim trpljenja i popuštanja za bračnog druga se treba i moliti Bogu. Valaamski starac, Shiiguman Jovan, preporučuje jednostavnu molitvu:
„Spasi Gospode i pomiluj mog muta (ili moju tenu) (ime), sacuvaj ga (sacuvaj je) i urazumi“.
Naravno, ovim zahtevima mogu da odgovore samo oni koji imaju jaku veru. I šta je uopšte prava mera trpljenja? Zamislimo dve krajnosti. Neka žena podiže decu, radi, kuva i sprema, a muž se prema njoj ophodi bez ljubavi od njega doživljava samo prekore, čak i fizičko maltretiranje. Ona sve to podnosi bez roptanja, uz blagodarnost Bogu. Druga pak žena „zbog karijere“ ne želi decu. Muž je okružuje pažnjom, poštedena je kuvanja i staranja o kući, ima vremena da se doteruje, provodi i putuje, pa ipak, njoj se čini da u tom braku neizdržljivo mnogo trpi. „Ne mogu više da trpim!“. Ili zamislimo muža kome je žena izrodila i podigla decu, a sada ga više ne privlači, nije mu interesantna, pa on koristi svaku priliku da odsustvuje od kuće i utehu traži negde drugde i kaže. „Hocu da se razvedem!“.
Nameće se jedan zaključak odnos prema braku i njegovom razvodu pokazatelj je čvrstine tvoje vere. Zajednički život dvoje ljudi izuzetno retko može u dugom periodu da opstane kao filmska idila. Crkva na to podseća od prvoga dana zajednickog života: mladenci na venčanju dobijaju vence, što izmedu ostalog označava da se od njih traži podvig, a zatim se u najsvečanijem delu obreda venčanja peva tropar: „Sveti mučenici, koji ste slavno stradali i vence dobili“, jer hrišcanski brak podrazumeva upravo smirenje, trpljenje i nošenje krsta.
Koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan, kaže Hristos (Mt. 10,38).
U redu, ako hoceš da odložiš krst koji si dobio prilikom stupanja u bračnu zajednicu, ako želiš da skineš sa glave venac koji si dobio na Svetoj Tajni venčanja svakako si slobodan da to uradiš. Ali onda postaješ nalik Judi izdajniku i više se ne možeš nazvati hrišćaninom. To je onda vec jedan oblik duhovne smrti, koja će kasnije, kao što smo rekli, samo biti konstatovana razvodom. Jer ti činiš ono što ti je volja, a upravo to predstavlja glavnu ideju Satane. I nema ni jedne ideje čiji bi duh bio tako protivan Hristovom učenju kao što je ova.
Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju Svoju, nego volju Oca, Koji me posla, kaže Gospod. Mi treba da se ugledamo na Gospoda.
A ovo je volja Oca Koji me posla: da sve što mi je dao ništa od toga ne izgubim (Jn. 6,38-39).
Tako ste i vi kao supružnici dati od Boga jedno drugom, i dužni ste da se čuvate, da ne izgubite jedno
drugo. „Zbog toga je muž, buduci da je glava, kaže sveti Grigorije Bogoslov, dužan da zna kako da isceli telo; čak i kada na njemu ima bezbroj rana, glava nikada ne odseca sebe od tela. Zato nemoj da povreduješ svoju ženu, jer je ona tvoje telo. I kao što je nezamisliva stvar da neko nanosi rane sopstvenom telu, tako je nezamisliva stvar da se neko razdvoji od svoje žene“.
A sveti Jovan Zlatoust savetuje mužu: „Makar trebalo žrtvovati dušu za svoju ženu, makar trebalo hiljadu puta biti posečen, makar trebalo podneti i pretrpeti svakovrsna stradanja, nemoj odbiti“. Misli se nemoj se razvesti. Naravno to važi i obratno za ženu.
Hrišcanski brak treba da bude, kako je to jednom prilikom rekao Mitropolit Amfilohije, zajednicki hod supružnika u čistotu večne ljubavi Hristove. A to je put koji nije lak. Carstvo nebesko se sa naporom osvaja i podvižnici ga zadobijaju (Mt. 11,12). Brak svakako nije samo napor i odricanje. Brak može i treba da bude i blagoslov i sreća. Ali kako? Zapravo, potrebna je spremnost na odricanje i svest o dužnosti prema bračnom drugu i porodici. Kada toga ima, onda supružnici mogu da budu nagrađeni blagoslovom i da uživaju u sreći. Kada pak toga nema i kada se od zajedničkog života traže samo uživanje i zadovoljstvo, onda će sa prestankom tog uživanja početi da se akumulira netrpeljivost, koje će na kraju dovesti do sloma braka i njegovog razvoda.
A razvod je, po Zlatoustovim rečima: „čin koji je protivan kako prirodi, tako i Božijem zakonu. Prirodi zato što razdvaja jedno telo, a zakonu zato što pokušavate da razdvojite ono štoje Bog sjedinio i zabranio da se razdvaja“. Zato Crkva na razvod gleda kao na katastrofu, tragediju i veliki greh. Protojerej Aleksandar Šmeman piše: „Razvod ostaje tragedija, možda i najveća, jer je to trenutak kada dvoje, koji su bili jedno makar i u naznačenju, sada prestaju da budu jedno i otuđuju se“.
Apostol Pavle savetuje u Prvoj poslanici Korinćanima: Neoženjenim i udovicama velim: dobro je da ostanu kao i ja što sam (tj. u devstvenosti). Ako ne mogu da se uzdržavaju, neka se žene i udaju; jer bolje je ženiti se i udavati negoli raspaljivati se. Apostol ovde govori o mogućnosti drugog braka samo za one kojima se bračni drug upokojio, a ne za razvedene.
A o tome kakav su stav prema ponovnom braku ovih drugih imali najraniji hrišcanski pisci, svedoče i već pomenute reči Pastira svetog Jerme: „Radi pokajanja ženinog muž ne treba ponovo da se ženi“.
