Petre, zašto osećam u tvojim rečima neku potrebu za napadom, neki pritajeni hejt? Evo objasniću redom.
Nesigurna sam jer znam kroz šta sam prošla kada sam sa tim detetom izašla na golu livadu, što ti kažeš. Ne ponovilo se. Plaćali smo stan i u braku, ja sam izašla u drugi stan, podstanar sam i dalje sa svojim detetom i biću verovatno ceo svoj vek. Nemam šta da nasledim, otac mi nije živ a majka živi podaleko odavde na selu u staroj kući i potpuno je posvećena sestri i zetu i njihovoj deci koji žive sa njom. Kuća će verovatno ostati njima, i nek ostane, zet ima automehaničarsku radionicu u sklopu kuće i to im je jedini izvor prihoda. Sve i da se jednog dana ta kuća proda, što je teško, dobilo bi se tek par hiljada evra sa kojim ja ne bih mogla ništa ozbiljnije da uradim.
Sama sam kao podstar i sama izdržavam svoje dete sa jednom platom i alimentacijom. Prošle smo jako težak period dok nismo stale na noge. Nebrojeno puta sam znala da pošaljem bolesno dete u vrtić ili da ja odem na posao mrtva bolesna jer sam tih meseci preterala sa bolovanjima i znam da će mi plata spasti na crkavicu a treba platiti kiriju i pregurati mesec. Zaista mi je pakao bio, nema ko ni na minut da ti pričuva dete, njen otac u životu nije jedan dan slobodan uzeo zbog deteta a kamo li bolovanje. Sada sam se stabilizovala, dete je već veliko i može da ostane samo kod kuće ponekad, da sam ode na trening, sam skuva čaj i sam da se snađe kad ja nisam tu na par sati. Našla sam način da dodatno zarađujem, dajem časove, radim još ponešto sa strane i sad smo ok, onaj početni period je bio da poludiš. Uglavnom kroz godine sam postala jaka, snalažljiva, samostalna, ali nije bilo lako. I sad treba sve to da batalim i da rađam dete, pa ako ne uspe, da opet prolazim kroz sve? Ne bih to ni u ludilu. Zato nesigurnost, zato strah.
Njegovi imaju mini fabriku u kojoj proizvode određene sirovine. On ima brata, svi su situirani, pokupovali su im stanove. Na njega su svi slabi jer je on najmlađi u familiji, uvek je bio porodični razmaženko. Majka mu je umrla prošle godine i od tada svi još više njemu titraju, jer ga je ona pazila kao bebu. On je dobar čovek ali od tog silnog titranja ja ne mogu da vidim njegove realne sposobnosti, uvek je tu neko njegov da uskoči i reši bar pola problema. Najmlađi je i najslađi, velika je razlika između njega i brata koji već ima veliku decu, pa zato njega svo još uvek tretiraju kao malo dete iako je prešao 30. I zato sam nesigurna, jer se plašim da ću u zajednici sa njim dobiti još jedno dete na čuvanje, a ne zrelog i odgovornog čoveka. Njegovoj porodici se ja jako dopadam, jer su videli vođu kojem mogu da prepuste svog malog dečaka. Tako sam skapirala. A šta ću ja kad taj mali dečak prvi put doživi bebine grčeve, plač, sve? A pn navikao da neko drugi uskače uvek i svuda, iako govori da će s detetom biti drugačije?
Eto, nadam se da me sad razumeš.