Ja sam jedanom imala slicnu situaciju sa najboljom prijateljicom...imala je, odprilike, slican period u svom zivotu kao zena o kojoj pises...Obzirom da se poznajemo odlicno, i mene je jedino mucilo ovo sto si napisala:
..
Jesam sretna ....donekle....al' kad bi sa sigurnoscu znala da je ona stopostotno sretna....
.....
Osecala sam da joj je taj potez bio pokusaj bega od problema, u svet koji joj je bio nekad jako blizak...
Kroz par , do koske, otvorenih razgovora, shvatila sam da ona zaista nije 100% srecna time i rekla sam joj to, a, sto je najbitnije, shvatila je i ona istu stvar i nije se zamonasila..Smogla je snage da se suoci i izbori sa mrakom koji joj se desavao, i danas nosi svoj zivot daleko jaca no sto je tad bila...i, iako nebitno za ovu pricu- ja sam veoma ponosna na nju zbog toga, jer znam koliko je bilo tesko sve to izvagati, odluciti onako kako je odlucila i ziveti sa posledicama te odluke ..
Naravno, posto nismo bile bas predaleko jedna od druge, imaala sam vremena da obavim te razgovore otvorene sa njom na vreme, i mislim da je to bilo kljucno..Da je ipak, i pored svega, cvrsto odlucila da ode u manastir, jedino sto bih mogla da uradim je da je maksimalno podrzim i pomognem joj u tome koliko mogu...sa sobom i svojim emocijama bih , kasnije, vec nekako izasla na kraj..
I ja sam dosta vremena provela , kad sam bila mladja, u manastiru zenskom koji mnogo volim a koji mi je bio blizu kuce, medju zamonasenim zenama..nisam ni na jednoj videla taj sjaj u ocima o kom je neko pricao ovde..valjda se on gasi posle nekog vremena zbog specificnog zivota koji se tamo vodi, il je nesto drugo u pitanju sto ja ne znam a desava se iza zidina manastira, u njihovim odajama..
