Пиноко, опет лажеш.
Мислим да модерација треба да реагује.
Srbija je htela rat a srpsku elitu nije nimalo bilo briga za svoj narod. Da jeste, ne bi za 3 dana izginulo na Ceru 25000 srpskih seljaka a tokom "Kolubare" 125000 ubijenihm ranjenih i nestalih.
А из извора стоји:
Srbi su izgubili 259 oficira, a 16.045 vojnika je izbačeno iz stroja, od čega 2.107 poginulih. Najteže gubitke imala je Kombinovana divizija – 3.145 poginulih i ranjenih. Stradalo je mnogo srpskih civila. U samom Šapcu ubijeno je preko 1.500 civila, staraca, žena i dece...
Ни 2.500 хиљаде погинулих. Односно, додао си нулу.
A sad si ti ne redu, nadam se da će Rojalista imati isti kriterijum.
Daj izvor da je Tucović pisao: у Радничким новинама од , "буквално, стотинама хиљада побијених албанских цивила..."
На енглеској врезији чланка која је доказ некаквих злочина над Албанцима током балканских ратова стоји Туцовићева оптужба Србије за нешто што се може окарактерисати, данас, као геноцид.То си могао да погледаш:
We have carried out the attempted premeditated murder of an entire nation. We were caught in that criminal act and have been obstructed. Now we have to suffer the punishment.... In the Balkan Wars, Serbia not only doubled its territory, but also its external enemies
док ''друг'' Коста Новаковић, сарадник, и у партији и
Радничким новинама, и пријатељ Туцовићев пише:
In 1912 and 1913, 120,000 Albanians were exterminated - men, women, boys, old men and women, children - hundreds of villages were shot by heavy guns, a large number of them were burned down, more in Kosova and less in Macedonia.
http://www.kosova.com/arkivi1997/expuls/dok5.htm
Što se tiče Karnegijeve komisije, evo da se ne zagrcneš smejući se:
Zločini nad Albancima u Balkanskim ratovima
Teško je danas biti četnički simpatizer pored interneta
Овим чланком сам се једаред позабавио на овом форуму.
Па 'ајде опет.
Као илустрација српских злочина и тога шта је писала светска штампа. нуди се наслов из Њујор Тајмса.
А шта у њему пише.
Е сада колико је овај текст комичан, и обилује неистинама, говори и то да ђенерал Стефановић у Српској војсци није постојао ; постојао је, наравно, чувени ђенерал Степа Степановић, који је у I балканском рату командовао Другом армијом која је наступала на правцу Брегалница-Ћустендил, али ђенерал Степа и Друга армија су већ 25. октобра ( по грегоријанском календару) упућени у Тракију као испомоћ Бугарима. Или податак да је ђенерал Живковић наредио неко стрељање у околини Сјенице: ђенерал Живковић , односно Ибарска војска није ослобађала Сјеницу, већ је то учинила Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковиђа Кајафе. Ђенерал Михаило Живковић Гвоздени је у том тренутку био стотињак километара удаљен од Сјенице, и ослобађао је Косовску Митровицу.
Као ''поуздани'' примарна извори ( сведочанства) у овом чланку је писаније само три аутора.
Један ''доказ'' је писаније ''ратног извештача'' Лава Бронштајна ( Троцког) у кијевској Лучи. Треба одмах напоменути је Бронштајн у том тренутку био резидент црно-жуте монархије, а
да се као ''ратни извештач'' најближе нашао фронту када је био у Софији. ''Извештај'' почиње овако:
This is what one of my Serbian friends told me. I wrote it down almost word for word.
http://www.albanianhistory.net/texts20_1/AH1912_2.html
(илити бла-бла-трућ)
( Бронштајн не зна ни да Скопље нема 60.000 становника, већ 35-40.000)
Недовољно за озбиљан научни рад, али довољно за будале које купе ''знање'' на Википедији.
Други извор је писаније надбискупа Лазара Мједе, биског сарадника аустро-угарског конзула Прохаске.
Шта више, надбискуп Мједа био је један од учесника у ''Афери Прохаска'' ( тврдио је да је ''нестали'' Прохаска убијен од стране Српске војске. Иначе, из аустро-угарског конзулата у Призрену је пуцано на српску војску, што је утврђено војно-полицијском истрагом), а затим је отворено подбуњивао локалне албанске прваке на побуну, да би и септембра и октобра 1913. узео и учешће у арбанашкој побуни организованој од стране АустоУграске, због чега је му је и забрањен улазак на територију Краљевине (из Албаније је организован напад на српску територију, уз организовање побуне појединих арбанашких првака у Маћедонији и Метохији. Истрага је утврдила да је Аустро-Угарска у Албанију, у коју је био забрањен извоз оружија, до фебруара 1913. прошверцовала 26.000 пушака новијег и 60.000 пушака старијег система, а аустро-угарску умешаност потврдио је и сам Иса Бољетинац).
Прохаска је ''васкрснуо'' после две недеље, а ови побијени Арбанаси су се већином појавили на првом следећем попису Краљевине СХС...
А трећи ''сведочанство'', је нико други, но главом и брадом сам
конзул Аусто-Угарске у Скопљу, земље чија је штампа износила ове сплачине, подбуњивала светску јавност, а затим у наредних 12 месеци ( до октобра 1913.) упутила два , мало позната, ултиматума Краљевини Србији у којима се претило ратом ( влада Краљевине се повиновала захтевима из оба).
Е сада, како је он другачије зборио чувеном немачком новинару , који то преноси у тексту
Паника у Скопљу Хугу Бетауеру, и како чувени Бетауер није видео та ''клања'' која су ''видели'' Бронштан из Скопља и Хајмрот-Хесфелд затворен у своме конзулату :
Одмах по доласку у Скопље, отишао сам аустро-угарском конзулу др. Марјану од Хајмрот-Хесфелда, који, пошто овде нема немачког конзулата, има да заступа и интересе немачких поданика. Конзул, који станује са својом старом матером у једној кући у близини железничке станице, овако ми је описао узбудљиве догађаје, што су се збили, док нису умарширали Срби:
''У петак се по Скопљу био пронео глас о коначној победи Срба на Куманову и њиховоме маршовању на Скопље. Од тада је почео овде да влада хаос. Док су се наши и немачки поданици држали примерено и задовољили се тиме што су истакли црно-жуте и немачке заставе и што нису излазили из својих кућа, почело је право бегство турских породица. Кад се чуло, да ће цивилне власти и валија напустити варош, тада су Турци поврвели к мени и молили ме за заштиту, што сам ја, колико сам могао обећао.
Али је ситуација постајала с часа на час опаснија, јер су бегунци из околине и са бојног поља гомилама куљали у варош.
Када је валија напустила варош, светина је почела с пљачкањем. Разбијани су магацини, проваљиване радње, пљачкани магацини с муницијом, тако да су се и неодрасли дерани могли наоружати.
Имало се бојати, онога што је најгоре, те се ми конзули састанемо озбиљно саветовати о ситуацији. Истина, привремено нисмо могли ништа друго да учинимо, него да дамо склоништа турским породицама, које су к нама добегле; само код мене преноћило је у ноћи између петка и суботе 25 лица.
У јутро је био сам председник скопљанске општине, који ми се обратио, преклињући ме за помоћ и молећи ме да дејствујем, да умарширају у варош српске трупе, иначе ће варош снаћи ужасна судбина. Постојала је и бојазан, да ће се, ако би прошао још један дан, из пљачкања прећи на покољ и да ће наступити катастрофа, каква се ужаснија не би могла замислити.
Тако одлуче енглески, руски, француски конзул и ја, да идемо на сусрет српској војсци те да молимо за заштиту вароши.
док нешто слично пише и чувени
Гвелфо Чивенини у тексту од 1. новембра 1912. под називом
Освета Косова ( изашао у више италијанских листова, између осталих и у
Коријера дела сери) :
Дођосмо до првих бедних кућица, које личе на арапске колибе. Приземне собе пуне су олупина, крпетина, нечистоћа, дворишта су пуста. Пљачкаши су све испретурали и однели што је вредело. Стрвине, мртви пси и козе, куже ваздух. У првој кући , на прагу , лежи леш неког старог Циганина. На вратима друге једне куће , на степеницама, седи полунага жена и плаче. Приђох јој, она заплака још јаче, показа ми на зид упрскан црном усиреном крви. Сву њену породицу , мужа и двоје деце , исекли су пре пет ноћ Арнаути који су бежали.
Сиви, пусти, трагични пут иде даље између мало бољих кућа. Кроз обојена врата види се свуда полупан намештај, гомила тајанствених и чудноватих ствари. Ни једна кућа није поштеђена. Неке, од тих порушених и опустошених кућа окружују вртови пуни хризантема , које им дају извесну драж. Ти мали интимни вртови , који су најбрижљивије неговани, са својим зеленим клупама и столовима, са стакленим, посребреним лоптама, испод хладњака од бршљена, говоре нам о ужаснијим мукама и патњама него ли саме куће. Изгажене леје, покрхано дрвеће причају о жени и деци који су бежали, ако су могли побећи. Видео сам једно од те деце које није могло да побегне. Лежало је згрчено под једним пожутелим дрветом, главе размрскане секиром
.
