Раткo Мартиновић - Од Равне горе до Врховног штаба

[proka]

"Ovaj Lenac je još veći fanatik nego oni u Banjaluci. Znaš šta, Ratko, glavno je da odguramo do Srbije pa ćemo onda videti šta ćemo. Neće biti oni jedini, a možemo se i odvojiti."
Ja se složih i odoh do kapetana Uzelca da uzmem platu.
Žandarm koji je stajao pred kućom bio je suv i povisok. Odavao je utisak jakog, koščatog čoveka. Bio je to Blagoje Kovačević. O njemu će još biti reči. Dobio je naređenje da prijavi svakog ko hoće k Draži. Upitavši me koga tražim, odgovorio sam da sam pošao do kapetana Uzelca po platu. Blagoje mi pokaza na susednu kuću.
Stigavši tamo, primetio sam ovna, obešenog o jednu granu i dopola oderanog. Pored ovna stajao je Uzelac i posmatrao seljaka koji je derao ovna. Kad sam mu rekao da nemam novaca i da bih molio da i meni da platu, pogledao me je i rekao da pričekam. Bio je okrugao, širi nego duži, odelo masno, donja dugmad na koporanu otkopčana da mu ne stežu salo na stomaku koji je prelazio preko širokog vojničkog opasača.
Čekao sam dok seljak nije izvadio džigericu koju je Uzelac uzeo i tada tek pošao sa mnom. Gustirao je kako će za gospodina pukovnika napraviti gulaš. Uzelac je bio smešten u drugoj kući, sa još dva žandarma. Od seljanke je uzeo zdelu i stavio džigericu u nju. Prišao je jednom sandučetu. Zatim, pogledavši me, izvadio hiljadu dinara iz njega i pružio mi ih. Upitao sam šta je to.
"Nemamo više para, i ne možeš dobiti ratnu platu."
"Kako su ostali dobili?"
"Pukovnik je sinoć naredio da više ne dajemo."
Ovaj čovek nije ostavljao loš utisak, jer je cela njegova fizionomija odavala dobričinu kome je važno šta će pojesti. Video sam i da je malo nakresan, ali tada još nisam znao da je Uzelac alkoholičar.
"Od čega ću plaćati hranu za svoje vojnike? Do sada sam gotovo celu svoju platu potrošio."
Uzelac se uputio ka zdeli sa džigericom, a ja, videvši da je on sve što je smeo rekao, krenuh ka svojoj grupi. Novaca je sigumo bilo, jer mi je Živić rekao da je pre dva dana ovde bio blagajnik bosanske divizije sa sandukom novca, blagajnom divizije. Taj sanduk je sada kod Uzelca.
Postepeno sam upoznao ovu grupu, koja je docnije postala nosilac "ravnogorskog pokreta". Obavešteni smo da danas neće biti pokreta i da ćemo za ručak svi dobiti ovnujskog pečenja. Znači, još je neki ovan zaklan. Živić i ja smo imali vremena da pričamo o aprilskom ratu.
"Bio sam u 41. pešadijskom puku. Bez borbe, ne opalivši ni metka, napustili smo Baranju", pričao je Živić. "Širili su se razni glasovi." Sve isto, kapitulirali su samo nekoliko dana pre 33. pešadijskog puka. Možda stoga što je veći deo ljudstva bio iz tih krajeva pa su mogli brže do svojih kuća. Stav njihovog komandanta puka, pukovnika Ukmara, bio je kao i Majetićev. Prema Živićevom kazivanju, major Mirko Stanković okupio je dvadesetak oficira i podoficira. Dogovorili su se da formiraju "Srpski odred" i da krenu prema Srbiji. Kako je dogovor trajao dugo, od tog odreda ostala je samo jedna grupica u kojoj je bio i narednik-vodnik Božo Perović. Kao pukovski zastavnik, poneo je pukovsku zastavu. Sada mi je bilo jasnije zašto sam, odstupajući od Virovitice, već između Našica i Đakova sretao vojnike iz raznih jedinica, pa i iz 41. pešadijskog puka.
"Major Stanković, vodnik Boža Perović i nekoliko vojnika prebacili su se sa mnom preko Save kod Brčkog. Stanković je saznao da je u Gračanici štab II armije i krenusmo tamo. Svugde haos. Niko nikom ne komanduje. Jedan pukovnik u planinskoj uniformi galami, bio je to Dragoljub-Draža Mihailović. Sakuplja vojnike i oficire za borbu sa Nemcima. Sedamo u kamione i krećemo prema Derventi. Uskoro nailazimo na nemačku prethodnicu. Posle kraće borbe odstupili smo preko Doboja ka Maglaju. Ostalo nas je malo. U ovom pokretu sam prvi put sreo i upoznao pukovnika Dražu Mihailovića", pričao je Živić. "Tu, u blizini Maglaja, Draža nas je sakupio i, kao što vidiš, poveo u Srblju. Još smo uz put pokupili kapetana Uzelca sa nekoliko žandarma."
"Kako da ranije nisam naišao na vas?"
"Mi smo već 16. aprila krenuli vododelnicom reka Spreče i Krivaje pa smo se posle spustili na prugu."
"Ja. sam još 17. aprila bio u Gračanici i tako sam išao iza vas."
Živić nije ni pokušavao da ovu borbu sa nemačkom prethodnicom prikaže kao podvig.
"Ostao sam sa četiri vojnika i prihvatio borbu, dok su se ostali ili povukli ili razbežali. Jedva sam se izvukao, da bih ih kasnije stigao, i sad vidiš koliko nas je."
Dobili smo dobar komad ovnujskog mesa i vruće "kuruze". Tek što smo pojeli, pojavio se poručnik Ilija Pažin sa naređenjem za pokret. Prebacićemo se u selo Sjeversko, da bismo bili bliže Drini. U Sjeversko ćemo ući kad padne mrak, radi tajnosti.
Razvlačeći u govoru bosansko-hercegovačkim dijalektom, Pažin je dovoljno isticao svoju važnost. Kada je otišao, Živić mi reče da je on ađutant pukovnika Mihailovića. A šta je onda Lenac? I on je ađutant ili sekretar, tako nešto. Izgleda da je baš dobru dvojicu izabrao, s njima nećemo lako izići nakraj.
Počeli smo se spremati za pokret. U stvari, nismo imali šta da spremamo, već smo došli do kuća gde su bili Draža Mihailović i ostali oficiri, koji su stajali posmatrajući kako žandarmi i vojmci tovare konje. Šaroliki izgled ove vojske podstače me da počnem brojati koliko nas je: 8 oficira, 4 žandarma podoficira i jedan kaplar, već pomenuti Blagoje Kovačević, zatim još 4 podoficira, sa vodnikom Božom Perovićem i zastavom. Ako pribrojim Živićeve i moje vojnike (nas osam), znači da je ova "velika vojska" brojala oko 26 ljudi raznih činova.
Predvođeni pukovnikom Dražom Mihailovićem, krenuli smo dalje ka Srbiji. U koloni po jedan, sa patrolom na čelu i patrolom na začelju, baš kao prava vojska.
Na jednoj poljam između sela Babljak i Sjeversko. iznenada smo ugledali seljaka koji beži pred nama. Ugledavši relativno dugu kolonu, verovatno se uplašio i počeo bežati preko livade.
Čelna patrola je otvorila vatru na njega a on je, vrdajući, i dalje bežao. Draža je imao jahaćeg konja, ali ga nije jahao. On naredi Pažinu.da.uhvati seljaka. Pažin, koji .je bio artiljerijski oficir, uzjaha konja i potera ga u galopu da sustigne begunca. Seljak je baš prilazio jednoj ogradi kada ga Pažin sustiže.
Čuli smo na ovoj daljini slab pucanj iz pištolja poručnika Pažina, koji i ne zaustavi konja. Onda obiđe oko seljaka, koji je pao, i u galopu se vrati. Svi ostali smo stajali i posmatrali šta se događa, kao da gledamo film.
Pažin pritera konja do Draže pa skočivši stade mirno i raportira:
"Gospodine pukovniče, jedan Turčin manje." Draža ne reče ništa, već samo kruto naredi:
"Pokret."
Prošli smo dosta blizu seljaka koji je ispružen ležao na livadi. Po odjeći se moglo videti da je Musliman. Umesto crvenog fesa koji je ležao pored njega, sa čela mu je tekao mlaz crvene krvi.
Niko nije proveravao da li je mrtav, niti je ko izdao naređenje da se pokopa. Ugrabivši u jednom trenutku priliku, pitao sam Pažina zašto je ubio seljaka.
"Šta se ti mešaš? Da nije kriv, ne bi bežao. Šta bi bilo s nama da nas prijavi Nemcima?"
"Kojim Nenicima, po bogu brate? Odakle ovde Nemci?"
"Jesam li vam rekao da se to vas ne tiče. Zna se ko ovde naređuje."
Baš kao da je on, poručnik Pažin, komandant ove grupe.
Ućutao sam, ali nisam prestao razmišljati. Gotovo da sam zaboravio na katedralu u Đakovu. Tamo su ustaše pucale na vojsku, na nas, i mi na njih. To je ipak nešto drugo, a ovo, šta ovo znači? Kod Đakova, uostalom, nisam video mrtve, a ovde u planini, kako se kaže, daleko i od boga i od sveta, pade jedan Musliman, jedan "Turčin", kako reče poručnik Ilija Pažin.
Major Mirko Stanković, osrednjeg rasta, smeđe kose i plavih očiju, da nije imao duguljasto lice, rekao bih sličan meni, samo znatno stariji, smatrao je da je potrebno da mi i on ponešto objasni. Slušao je moj razgovor sa Pažinom, pa mi reče:
"Video sam i juče da ste se svađali sa Lencom. Čini mi se da se vama ovde ne sviđa. Vidite, svuda oko nas je šuma pa izvolite kuda vam volja."
Počeo sam se pravdati, a major je u zgodnom trenutku počeo da se hvali kako je spasao pukovsku zastavu, kako se Draža borio kod Dervente i da su Lenac i Pažin u borbi bili hrabri. Uzdržao sam se da ne odgovaram, jer sam osetio da sve ovo i ono što je pričao Živić ne idu jedno s drugim. Nisam ni slutio da će Stanković biti jedan od prvih koji će napustiti Dražu. Možda je na njega uticao Lenac, koji je i ovog puta, a i docnije, gotovo stalno bio uz Stankovića.


Kad smo nastavili pokret ka Sjeverskom, iznenada mi pade na pamet da upitam Živića zašto Draža nije organizovao onu silnu vojsku koja se slegla kod Doboja. Rekoh mu da je nas onoliko moglo progutati ono malo Nemaca što je prodrlo do Doboja.

 

[banebeograd]

Колико фантазирања о Љотићу и то још у Дражином штабу, и то још априла 1941 године:
Још Дража Дрину сматрао за неку границу!!!!!!!

pa morao je da se nekako opere za ono "silno vreme" provedeno u četovanju kod draze dok ga nije izdao i dezertirao pa je tako s vremena na vreme malo nadodao nekakvih pikanterija u svojim memoarima

 

[proka]

nije on izdao dražu nego je draža izdao njega jer nije hteo da se bori protiv okupatora

- - - - - - - - - -

kako je ratovao draža tako je na kraju i prošao

- - - - - - - - - -

ali ajde d ane spamujemo temu

 

[banebeograd]

Kad smo nastavili pokret ka Sjeverskom, iznenada mi pade na pamet da upitam Živića zašto Draža nije organizovao onu silnu vojsku koja se slegla kod Doboja. Rekoh mu da je nas onoliko moglo progutati ono malo Nemaca što je prodrlo do Doboja.

kad malom perici nesto padne na pamet

 

[proka]

Kad smo nastavili pokret ka Sjeverskom, iznenada mi pade na pamet da upitam Živića zašto Draža nije organizovao onu silnu vojsku koja se slegla kod Doboja. Rekoh mu da je nas onoliko moglo progutati ono malo Nemaca što je prodrlo do Doboja. Nama je Majetić saopštio da je prodrla jedna oklopna divizija. Kad je on, kao "frankovac", tako govorio, sigurno ih je bilo bar upola manje, u vreme kada smo mi bili tamo. Svojim očima sam video bar pedeset novih topova. Bili su podmazani, kakve su iz ratnih magacina izdali, ni mast nije bila očišćena, a kamoli da je opaljen koji metak. Gomila municije, vojske desetine hiljada, ali ni ja ni Živić nismo nalazili odgovora.
"Peta kolona", reče Živić.
Nismo umeli da damo odgovor kakva je bila ta "peta kolona". Sada bih znao, ali u ono vreme sam osetio da sve propada.
Živić, koji je već nekoliko dana bio sa Dražom, kao da ga je malo branio, ispričao je da je sam Draža rekao kako je pukovnik Maglić, po izbijanju rata, otišao da leči uho, a njega ostavio u gužvi.
"Sećaš li se ti Maglića iz Akademije?"
"Kako da ne. On je zaista bio malo gluv. A kako su mu samo noge smrdele. Kada stane pored tvoje klupe, da se ugušiš."
"Da, ali teoriju je znao, a znao je da i nas natera da učimo. Nisam znao da je on bio načelnik II armije."
"Da", reče Živić, "Draža mu je bio pomoćnik."
Pri prvom susretu su mi rekli da je Draža bio načelnik II armije, pomislih u sebi. Posle ću slušati i od drugih oficira priče o borbi kod Dervente i Doboja i postepeno, ali neprekidno veličanje Draže, koje je izviralo iz njegove okolme, jer drugih izvora nije bilo.
Komandant kolone pukovnik Mihailović, ogrnut planinskom pelerinom, koračao je u sredini kolone a čelna patrola je ulazila u selo Sjeversko. Neprijatelja nije bilo. Seljaci se nisu dali iznenaditi, pa su se povukli u kuće da bi starci i babe dočekali nepoznatu vojsku.
Ađutant Pažin i kapetan Uzelac preuzeli su uloge intendanta i konačara. Dok je Uzelac određivao šta će koja kuća dati od hrane, Pažin je određivao gde će se ko smestiti.
Bio sam radostan, ali i nestrpljiv. Približavali smo se Srbiji i odjednom osetih neku snagu koja me vuče napred. Osećao sam da me je umor prošao i da bih mogao produžiti i preko Drine.
Pažin je rekao da je Draža poslao neke ijude još iz Mislova da izvide Drinu. Koliko ćemo čekati izveštaj, i šta će biti ako pobegnu i ne vrate se? "Treba čekati." Morao sam prihvatiti takve argumente, mada sam, gledajući u kartu, mislio da je dovoljno raspitati se kod seljaka gde ima kakav prelaz preko Drine.
Tek što smo se smestili, pronese se: "Uzbuna, k' oružju!" Nije bio određen nikakav položaj za posedanje pa smo, istrčavajući iz kuća, gledali na koju stranu i protiv koga da se okrenemo. Oko stotmu metara od nas videli smo gomilu od tridesetak različito obučernh i naoružanih ljudi.
Na dvadesetak metara od mene stajao je narednik Franjo Seničar sa puškomitraljezom u rukama. Klateći se, vikao je što ga grlo nosi: "Ko je tamo?"
Franju Seničara sam zapazio još ranije i Živić mi je objasnio da njega Draža vodi još iz Gračanice, iz štaba II armije. Ovaj momarički narednik, ili kako smo ga docnije zvali "marinac", u hodu se ljuljao kao da stalno ide po palubi broda na uzburkanom moru. Živić mi reče da je to od šljivovice. Franjo je bio, kao i ja, neobrijan i čupav, samo su mu brada i kosa bile riđožute. Oči su mu bile sitne i uvučene pa je izgledao kao da žmiri. Docnije, kad god smo se sretali, osećao sam se nelagodno od njegovog pogleda. Kao da je uviek mislio nekom o glavi. Pitao sam Živića zašto se Franjo ne brije. Nasmejao se i rekao:
"On to ne radi, kao ti, zbog žalosti za izgubljenom domovinom, on nema vremena da se brije jer treba naći toliko rakije koliko on može da popije, pa je i glavni snabdevač, kako bi se danas reklo, zadužen za rakiju."
Ne razvijajući se u strelce, ona gomila je polegla, slem dvojice. Jedan je bio u oficirskoj uniformi a drugi dosta nizak, sa šubarom na glavi. Neko od njih je isto tako viknuo: "A ko je tamo?"
Seničar se ponovo javio, dodavši: "Ako ste ustaše, pobićemo vas kao zečeve", i još više mahao puškomitraljezom.
"Mi smo četnici", odlučiše oni da se prvi predstave, i tako se ova neizvesnost prekide.
Počeli smo se sakupljati iz radoznalosti da vidimo ko su pridošlice. Bili su to pripadnici predratne "četničke organizacije". Njih je predvodio "vojvoda" Mitar. Sebe su nazivali Dobojskim četmcima. Pomislih, polazne tačke "kapitulacija i Doboj" su nam zajedničke.
Već pri prvim zagrljajima i stisku ruke videlo se da su se mnogi među nama obradovali. Razlog za radost bio je običan. Sada nas je više, jači smo, sem toga, ovo je prvo pojačanje i prva nada da ćemo na našem putu još više ojačati.
Bilo je takvih koji su se držali dosta hladno, a pukovnik Mihailović je primio vojvodu slično kao i mene, sa lulom u zubima, važno kao da ima iza sebe celu armiju, a ne ovu grupicu od dvadesetak vojnika, rekao bih "šarene vojske".
Draža Mihailović uvede oniskog četnika, okićenog redenicima i bombama, sa šubarom na glavi, u kuću na razgovor, prethodno naredivši poručniku Pažinu da se nađe smeštaj za četnike.
Pozdravljajući se redom sa četnicima, iznenadih se kada sam među njima našao jednog poznanika iz Otočca. Bio ie to Žnidaršić. Stanovali smo kuća do kuće. Ja, istina, kao podstanar kod jednog bogatog trgovca, a Žnidaršić u niskoj siromašnoj prizemnici.
Počeli smo razgovore o Otočcu.
Nisam mogao da mu odmah ne postavim pitanje otkuda on među ovim četnicima. Rekao mi je da je još pre rata bio učlanjen u četničku organizaciju i da se sada slučajno našao kod Doboja. Zaustih da ga upitam zar nije katolik, a onda odustadoh jer sam znao da je katolik. Video sam da je u tuči na fudbalskom igralištu, kad smo se tukli sa frankovcima, bio na našoj strarn, a protiv frankovaca. U ono vreme sam mislio da je to iz sportskih razloga.
Kao da je osetio da sam zastao, Žnidaršić mi reče da je katolik, ali da neće u Otočac. Tamo su sada sigurno uzeli vlast oni što su pisali parole "ŽAP", oni sa kojima smo se tukli.
Ispričah mu kako sam stanovao kod nekog Ljubića, koji je imao kafanu u "donjem gradu", i koji je istakao crnu zastavu kada su ubijene neke ustaše u Senju. Popeo sam se na prozor i makazama odsekao crnu zastavu. Zašto baš da visi preko prozora sobe gde sam ja stanovao. Ljubić, pokrupna ljudina, besan, upade u moju sobu.
"Šta ste uradili? Zašto ste odsekli zastavu?"
"Meni niko nije umro i ja nikoga ne žalim", odgovorih hladnokrvno.
On je još više pocrveneo kao da će iskočiti iz kože. Ja se približih mestu gde mi je visio pištolj na opasaču, a Ljubić, kao da je na izdisaju, reče:
"Otkazujem vam stan."
"Hvala, i sam bih se preselio."
Ujutro, dobivši neke podatke kako, navodno, Nemci i ustaše iz Rogatice pripremaju napad na nas, Draža Mihailović naredi pokret. Došle su vesti i od patrole sa Drine da kod Starog Brod.a .može da se prede Drina. Čamaca~ima a i dosta vojske je već tuda prešlo. Bila je to još jedna radost i nada kada se ta vest pronela među nama.
Valjda, da bi prikrio pravac pokreta, Draža je naredio da krenemo prema šumi i tek posle dva sata hoda kroz šumu i malog odmora, pred veče smo izbili pred selo Stara Gora. Odatle smo krenuli jednom konjskom stazom koja je gotovo okomito vodila pravo ka Starom Brodu. Bila je to teška noć i mi smo se spuštali kroz šumu i kamenjar. Zahvaljujući samo jednom vodiču, držali smo se staze da ne zalutamo. Pukovnik Mihailović nije dozvoljavao da se pali ma kakva svetlost, čak ni da se puši.
Odstojanje nije bilo veliko, ali je visinska razlika bila velika. Sa oko 1.000 metara trebalo se spustiti na oko 300 metara.
Huk Drine postajao je sve bučniji, a sjaj zore sve svetliji. Odjednom, kakav divan prizor. Iz kanjona, sa čijeg smo se vrha i mi spustili, otela se Drina u matici i bukovima. Po sredmi belela se kao srebro. Zastao sam i gledao lepotu Drine. Tek kasnije primetih nekoliko kuća pribitih uz padinu na jednoj i na drugoj strani. Bilo je to selo Stari Brod. Dolina, kojih stotinak metara široka i oko dva kilometra dugačka, bila je dovoljna za nekoliko njiva koje su hranile ovu sirotinju. Ubrzo sam video da ovi ljudi žive i od splavarenja. Jedan čamac bio je privezan uz obalu, a malo nizvodno i splav.

 

[proka]

Počele su pripremie za prelaz. Draža je naredio da se podelimo u dve grupe: prva grupa, obezbeđenje — patrola; druga je bila glavna — oficiri i žandarmi; treća, podofidri i vojnici sa zastavom i, na kraju, Dobojski četnici vojvode Mitra, nad kojima je nastojao da preuzme komandu. Žandarmi su rastovarivali konje da bi ih naterali u vodu da preplivaju Drinu.
Kapetan Uzelac se trudio da što glasnije dovikuje da čuvaju radio-stanicu. Video sam da se to odnosi na sanduk sa novcem. Kasnije je nekome palo na pamet da priča kako imaju 1 radio-stanicu. Ja sam se nasmejao domišljatosti kapetana Uzelca.
Žandarmi nateraše konje pre nego što je neko prešao da ih na drugoj obali dočeka. Jedan konj nije mogao ida se uspne uza strmu obalu na drugoj strani. Mučio sa a matica ga je odnosila sve dalje, dok mu voda ne pređe preko glave i on nestade u bučnoj i hirovitoj Drini.
Nastao je zastoj. Nije bilo čamdžija, pa sam se ja ponudio. Draža je tada odredio Živićevu grupu, u kojoj sam bio i ja sa svojim vojnicima, da pređemo prvi i izvršimo obezbeđenje prelaza na drugoj obali. Prebacio sam u dve ture Živića i vojmke i kada sam se vratio po treću turu, pukovnik Mihailović je držao govor prikupljenoj grupi seljiaka i splavara. Govorio im je da nas se ne plaše, da mi ne priznajemo kapitulaciju i da oružje nećemo predati. Seljaci su se malo otkravili i javiše se splavari koji će dalje prevoziti. Ipak, gledajući kako upravljam čamcem, pukovnik je odlučio da njega ja prevezem. Seo je sam u čamac. Kada god se toga setim, požalim što mi nije neko proviđenje reklo šta će biti pa da prevrnem čamac, ali ovaj svet je toliko materijalan i niko unapred ne zna šta će se dogoditi kasnije.
Ovako, ponašajući se kao mlađi prema starijem, i to dosta starijem generalštabnom pukovniku, pažljivo sam prionuo uz vesla, objasnivši Draži kako da se drži da bi se bez muke prevezao na drugu obalu.
Splavari su predložili da se oprema preveze splavom. Opet je glavnu reč imao Pažin, koji je sa Uzelcem organizovao da se splav povuče uzvodno i kada je oprema natovarena, splav je otisnut na maticu. Splavari su vešto upravljali, koso sekući reku, pa je matica sama nosila splav prema drugoj obali.
Bilo je to 24. aprila 1941. godine, kada se Draža Mihailović, sa grupom od svega 26 oficira, podoficira i vojnika i oko 30 četnika Mitra "vojvode dobojskog", po lepom i vedrom danu prebacio preko Drine. Do granice Srbije bilo je još nekoliko kilometara. Radost među nama bila je velika, kao da smo već u Srbiji.
Draža je i sam bio uzbuđen i, odbijajući dimove iz lule, govorio je:
"Gospodo, još malo strpljenja pa ćemo u Srbiju."
Kada je prebacivanje završeno, kolona je krenula prema selu_Gostilj. Tamo je žandarmerijska stanica i granica prema Srbiji. Ovog puta Draža je naredio poručniku Pažinu da sa patrolom razoruža žandarme. Pažin se izdvojio, a mi smo se za njegovom patrolom, u dugačkoj koloni, penjali ka tvrdoj zgradi žandarmerijske stanice u Gostilju. Zastali smo da vidimo šta će Pažin uraditi.
Pažin je polako i oprezno krenuo ka stanici.

---

Bogdan Majetić, pukovnik bivše jugoslovenske vojske i bivši austrougarski porucnik; u NDH dobio čin generala i po-stavljen na dužnost komandanta 4. pješačke divizije domobran-stva sa stožerom u Banjaluci i Doboju. Sklopio je i pismeni spo-razum sa četničkim komandantom Radom Radićem "o skupnom domobransko-četničkom uništavanju komunističko-boljševičkih bandi". Majetić je osuđen kao ratai zločinac (dokumenti Drž. komisije DFJ, Beograd, 1945, knj. I, str. 194—196).

---

Docnije sam saznao da su oficiri kod Doboja bili zarobljeni 16. aprila i smesteni u školu. Jedan od tih oficira, kapetan Domazet, pisao je: "Tako smo, zahvaljujući izdajstvu, postali zarobljenici. Sutradan, 17. aprila, naređeno je da se svi zaroblje-ni oficiri postroje u dvorištu škole, gdje su ih prethodno strpali. )Dok su nas čuvali njemacki vojnici, neočekivano se ukazao puikovnik Bogdan Majetić, komaridant 33. peš. puka, praćen od nje-jmačkih oficira. MaJetić je bio okićen ustaškom trobojkom i vrlo oštro je zapovijedio da se oficiri odvoje u grupe, po nacionalnoj pripadnosti. Kad je to uradio, stao je ispred oficira srpske na-cionalnosti i počeo da se hvališe da je ,došlo njihovo, ustaško vrijeme'. Pogledali smo se između sebe, ne vjerujući ušima i oči-ma. Zar je moguće da je dojučerašnji komandant 33. puka u Banjaluci pripadao ustaškoj organizaciji? Kakva razlika između te hulje i velikog palriota Bogoslava Mažuranića!'

---

Petar Kleut je učesnik ustanka 1941. u Lici i nosilac partizanske "Spomenice 1941" i više vojnih odlikovanja. U JNA je napredovao do čina general-majora. Doktorirao je iz oblasti međunarodnog ratnog prava.

---

Branislav Bulovan poginuo kao sremski partizan.

---

ŽAP — skraćenica: Živeo Ante Pavelić

---

Mihailović je, kao načelnik operativnog odeljenja, u odsustvu načelnika štaba, vršio dužnost načelnika štaba Druge armije.

---

Vladimir Lenac, predratni fašista, starešina ljotićevske antikomunističke organizacije "Beli orlovi". U maju 1941. god. sa Ravne gore upućen kao emisar Draže Mihailovića u Beograd da se poveže sa Dimitrijem Ljotićem, u prvo vreme radi novčane pomoći koju je tražio Draža Mihailović od Ljotića. Pored službovanja u redovima Srpskog dobrovoljačkog korpusa (Ljotićevaca), bio je i na istaknutom položaju u policiji u Smederevu. Nemačkom pomoći emigrirao je iz Jugoslavije 1945. Proglašen je za rataog zločinca (Saopštenje br. 44 Drž. komisije DFJ, br. 235/45, knj. III, str. 550).

---

Blagoje Kovačevlć, žandarmerijski kaplar, bio je pratilac Draže Mihailovića i njegovo lično obezbeđenje. Nosio je na leđima, u drvenom sanđučiću, najpoverljiviju arhivu i novac. Poginuo je u Struganiku početkom decembra 1941, kada su Nemci izvršili prepad na kuću vojvode Mišića da bi zarobili Dražu Mihailovića, pošto su ocenili da je odigrao svoju ulogu u razbijanju ustanka. Blagoje je poginuo štiteći odstupnicu Mihailoviću i grupi oficira.

---

Mirko Stanković, major bivše jugoslovenske vojske, na dužnosti komandanta bataljona 41. peš. puka, posle emigriranja iz Jugoslavije bio aktivan pripadnik četnićkog pokreta u emigraciji. U svojim napisima o Draži Mihailoviću iznosio je netačne podatke, a sebe je prikazivao kao spasioca zastave 41. pešadijskog puka, što takođe nije tačno.

---

Kasnije je bilo pokušaja da se ovo spasavanje zastave predstavi kao veliki podvig.

---

Neki emigrantski pisci, među kojima i major bivše jugoslovenske vojske Mirko Stanković, preuveličavali su borbu koju je kod Dervente, pod komandom pukovnika Dragoljuba-Draže Mihialovića, vodio tzv. brzi odred. Prema kazivanju poručnika Milovana Živića, kada smo se sreli kod sela Mislova, ovoj borbi niko nije pridavao neku važnost. Bila je to izviđačka akcija koja se završila kratkom vatrenom čarkom pri susretu sa nemačkom prethodnicom. Vojnici brzog odreda Nikola Vučković i Dragoslav Popović, koji su živi, izjavili su da je bilo kratkog pripucavanja sa Nemcima, ali da do prave borbe nije ni došlo.

 

[Лекизан]

pa morao je da se nekako opere za ono "silno vreme" provedeno u četovanju kod draze dok ga nije izdao i dezertirao pa je tako s vremena na vreme malo nadodao nekakvih pikanterija u svojim memoarima

Ма и он и Миловановић Грба су били најурени као најобичнији олош, нормално да су нашли ухлебљење код истих таквих - комуниста.
После рата се прали како су знали и умели.

 

[banebeograd]

činjenica je da je bio glavni preogovarač u ime samog draže.

ima li igde u ovim tekstovima memoara koje citiras konacno taj momenat gde je ovaj lik bio "glavni drazin pregovarac" ???

 

[banebeograd]

Ма и он и Миловановић Грба су били најурени као најобичнији олош, нормално да су нашли ухлебљење код истих таквих - комуниста.
После рата се прали како су знали и умели.

cuo sam za neku urbanu legendu po kojoj je
svaki od preletaca dobio za zadatak da napise po minimum jednu ovakvu "sanitarnu" knjigu kojom su prali svoje biografije ,
doduse grba se zaigrao pa po navici i kad mu niko vise nije trazio nastavio da snove od prespavane noci prenosi na artiju i tako nastadose onolki "dokumenti" sroceni u knjige

a negde sam nacuo i da je u smislu napredka tehnelogije sa artije kasnije presao na internet , te da je tako nastao i jedan sajt kojim se na isti nacin kao u svojim knjigama bavio vremenom II SR ,
sve mi se cini da je to upravo onaj sajt koji proka svesrdno reklamira citirajuci tekstove sa njega

 

[Лекизан]

cuo sam za neku urbanu legendu po kojoj je
svaki od preletaca dobio za zadatak da napise po minimum jednu ovakvu "sanitarnu" knjigu kojom su prali svoje biografije ,
doduse grba se zaigrao pa po navici i kad mu niko vise nije trazio nastavio da snove od prespavane noci prenosi na artiju i tako nastadose onolki "dokumenti" sroceni u knjige

a negde sam nacuo i da je u smislu napredka tehnelogije sa artije kasnije presao na internet , te da je tako nastao i jedan sajt kojim se na isti nacin kao u svojim knjigama bavio vremenom II SR ,
sve mi se cini da je to upravo onaj sajt koji proka svesrdno reklamira citirajuci tekstove sa njega

Наравно, чуј Дража још тада наређивао да се не нападају Немци, а човек учествовао у априлском рату од почетка, док сигуран сам да за Броза још није чуо никада у животу.

Читаш ове њихове фантазије и оне су саме довољне да их демантују, документи других страна уопште нису потребни, видиш шта је све надробио овај 35 година после рата.

Пази шта каже о ослобађању источне Босне, Дангићу и тамошњим устаницима против усташке тираније:
"Jezdimir Dangić, žandarmerijski major, posle okupacije sklonio se kod brata u Ljuboviji. Odatle je dolazio i na Ravnu goru i slao dosta puta izveštaje o velikom klanju srpskog življa u istočnoj Bosni, što je sam izmišljao i što je bilo neverovatno, ali je "ravnogorcima^ služilo za raspirivanje nacionalne mržnje. Pošto su ustanici koje je vodio Pera Đukanović, bivši solunski narednik, oslobodili Drinjaču i Bratunac, Dangić se lukavo nametnuo za vođu ustanka u tom delu Bosne. Kada više Nemcima nije bio potreban, strpali su ga 1942. u logor. Saveznici su ga izručili kao ratnog zločinca i javno je osuđen na smrt u Sarajevu 1946. godine."

А да се договори са Родољубом Чолаковићем који каже да су те крајеве ослободили партизани!!

 

[banebeograd]

А да се договори са Родољубом Чолаковићем који каже да су те крајеве ослободили партизани!!

dajte mi pola metra plavih i metar crvenih knjiga , imam neku policu u kancelariji da popunim ...to je bio pocetak i kraj bavljenja tim "knjigama"
svi oni su znali da to niko normalan i ne cita, njihove knjige su se pisale i prodavale po kljucu, drzavnim sluzbama, vojsci , bibliotekama, onima koji su morali da imaju feldvebelovu bistu, sliku i sabrana dela u svakoj prostoriji osim gde ima mokri cvor jer je u tom slucaju ta literatura sluzila u neprimerene da ne kazem brišuće svrhe
sad se setih mojih konstantnih dilema tamo neke 85-86 "tito, partija, mir" , ne mogu sad bas da se setim koja je od te tri teme bila najpogodnija tj najmeksa ali znam da se u komandi grada uzica neko bio zapitao u jednom trenutku bas pred moj odlazak odatle sta se to desava sa njihovim knjizevnim fondom koji prakticno nestaje iz dana u dan

e sad ne znam ste me je i ovim prokinim citatima asociralo na te dane, ali eto , ja napisah a ako nekome smeta nek se (i on) obrise

 

[antoanko]

dajte mi pola metra plavih i metar crvenih knjiga , imam neku policu u kancelariji da popunim ...to je bio pocetak i kraj bavljenja tim "knjigama"
svi oni su znali da to niko normalan i ne cita, njihove knjige su se pisale i prodavale po kljucu, drzavnim sluzbama, vojsci , bibliotekama, onima koji su morali da imaju feldvebelovu bistu, sliku i sabrana dela u svakoj prostoriji osim gde ima mokri cvor jer je u tom slucaju ta literatura sluzila u neprimerene da ne kazem brišuće svrhe
sad se setih mojih konstantnih dilema tamo neke 85-86 "tito, partija, mir" , ne mogu sad bas da se setim koja je od te tri teme bila najpogodnija tj najmeksa ali znam da se u komandi grada uzica neko bio zapitao u jednom trenutku bas pred moj odlazak odatle sta se to desava sa njihovim knjizevnim fondom koji prakticno nestaje iz dana u dan

e sad ne znam ste me je i ovim prokinim citatima asociralo na te dane, ali eto , ja napisah a ako nekome smeta nek se (i on) obrise

Па кад уђеш у војничку библиотеку оно шест комплета Кардељевих сабраних дела која никад нису отворена,дугогодишња прашина се наватала и паучина...

И наравно ''књига о титу''...''нови прилози за биографију'' итд...

 

[proka]

Наравно, чуј Дража још тада наређивао да се не нападају Немци, а човек учествовао у априлском рату од почетка, док сигуран сам да за Броза још није чуо никада у животу.

Читаш ове њихове фантазије и оне су саме довољне да их демантују, документи других страна уопште нису потребни, видиш шта је све надробио овај 35 година после рата.

Пази шта каже о ослобађању источне Босне, Дангићу и тамошњим устаницима против усташке тираније:
"Jezdimir Dangić, žandarmerijski major, posle okupacije sklonio se kod brata u Ljuboviji. Odatle je dolazio i na Ravnu goru i slao dosta puta izveštaje o velikom klanju srpskog življa u istočnoj Bosni, što je sam izmišljao i što je bilo neverovatno, ali je "ravnogorcima^ služilo za raspirivanje nacionalne mržnje. Pošto su ustanici koje je vodio Pera Đukanović, bivši solunski narednik, oslobodili Drinjaču i Bratunac, Dangić se lukavo nametnuo za vođu ustanka u tom delu Bosne. Kada više Nemcima nije bio potreban, strpali su ga 1942. u logor. Saveznici su ga izručili kao ratnog zločinca i javno je osuđen na smrt u Sarajevu 1946. godine."

А да се договори са Родољубом Чолаковићем који каже да су те крајеве ослободили партизани!!

eto i te 1946 godine saveznici partizana izručuju četnike u jugoslaviju na pogubljenje

kako sad pa to da ih još uvek i ti zoveš saveznicima četnika ?????

vidiš kako si sam lepo napisao

- - - - - - - - - -

nadam se sad da ti je jasnije zašto su četnici u SAVEZNIČKOM logoru eboli imali status SEP - predati neprijateljski vojnici

- - - - - - - - - -

toliko o borbi četnika protiv okupatora

- - - - - - - - - -

bilo bi zanimljivo otvoriti temu o broju pohvatanih četnika u austriji i celoj evropi od strane "saveznika" koji su vezni isporučeni titu u ruke

 

[Лекизан]

eto i te 1946 godine saveznici partizana izručuju četnike u jugoslaviju na pogubljenje
kako sad pa to da ih još uvek i ti zoveš saveznicima četnika ?????

Да нема проке требало би га измислити да се смејемо.

Који савезници га то изручили проко?????
Где је Дангић провео добар део рата такође питање за тебе?

Ко је заробио мајора Дангића?

Пошто на питања одговорити нећеш као по обичају, касније ћу одговорити ја чисто да потврдим о каквом се спамеру ради.

 

[proka]

Selo Zaovine ima nekoliko zaselaka. Glavni deo sela zove se Vežanja. Tu je škola, dve kafane, mala crkvica i dućan-zadruga. Ove podatke nam je dao odmah u prvom zaseoku Nikolići neki Marić, koji se tu zatekao na večeri kod kuma. Đurđevdan mu je krsna slava pa je do-šao da se dogovori hoće li u ovom jadu slaviti slavu.
Uzeli smo tog Marića da nas povede do centra ovog raštrkanog sela, a to je bilo još sat hoda. Plašljiv kao zec, Marić je pokušao da se izvuče da nam ne bude vodič, ali onda mu priđe Franjo, već podosta zarastao u žutu bradu, i stavivši fenjer tik između svog i seljakovog lica, iskezi svoje krezave i od duvana požutele zube i gadno opsova, dodavši: "Marš napred!" i još ga grubo gurnu rukom. Seljak poskoči i gotovo polete. Ne odupirući se više, tako je žurio da što pre stigne do zaseoka Vežanja da smo gotovo trčali. Razbacane kuće uokolo primećivale su se samo po svetlucanju koje se probijalo kroz prozore. Lavež pasa pratio je našu kolonu jer je svaka kuća imala dobrog i glasnog kera, koji su nas svojim lavežom najavljivali jedan drugom. Tek što bi jedan prestao da laje, javljao bi se drugi.
Prolazeći pored ponekih kuća, nismo ni čuli ni osetili žive duše. Kao da su se svi posakrivali, sa nadom da će to nepoznato proći pored njih ove noći, a sutra će svanuti novi dan.
Tako smo 24. aprila 1941... u četvrtak, nešto pre pola noći, stigli u Zaovine. Prošla napoma noć i ovih dvadesetak kilometara od Drine do Vežanja odjednom su oborili sve. Umor se uvek oseti jako kada se već stigne na cilj, pa smo tako i mi jedva čekali da legnemo i zaspimo makar i gladni, jer u ovoj žurbi nismo stigli da negde večeramo. Sve bi bilo dobro da nas je dočekalo selo.
Umesto sela i dočeka, gasile su se svetlosti i tamo gde je ko zna iz kojih razloga još gorela po koja svetiljka. Morali smo lupati na vrata kuća i kafane i trebalo je dugo dok bi se neko javio.


Prvi kojeg smo probudili, bio je kafedžija Nikodije. Pokušao je da nas smesti u drugoj kafani i u školi, pa se čak setio i seoskog kmeta da ga pozove u pomoć. Sve to mu nije mnogo pomoglo. Nikodije, koji je bio podebeo i već u godinama, morao je potrčati po selu da bi smestio ovu vojsku. Draža je ocenio da je za njega i oficire najbolje da budu u kafani, koja je bila i prostrana i solidno zidana. Nadajmo se da neće biti stenica, koje su nas dosad u seoskim brvnarama s one strane Drine dosta noću uznemiravale.


Podoficire i žandarme smeštiše po najbližim kućama, a četnike vojvode Mitra u školu. Živiću i mojoj grupi zapala je druga kafana, koja je bila nešto manja i po inventaru siromašnija.


Posle ovog razmeštaja, preko Pažina i kapetana Uzelca usledilo je naređenje da se donesu seno i slama, mada su neki zaspali čim im se ukazala prilika da legnu. Ipak Milojko Uzelac. nije zaboravio da kmetu naredi da razreže ko će od meštana šta sutra da donese da bi se vojska nahranila. Nijie zaboravio ni četnike vojvode Mitra. Kada je Uzelac rekao brojno stanje, trgao sam se. Po njegovom naređenju bili smo dobra pešadijska četa, mada nas je, ukupno sa Dobojskim četnicima, bilo jedva šezdeset.


Uplašio sam se kada su počeli da postavljaju stražare. Pomislio sam da nećemo ni ja, ni Živić oka sklopiti. Srećom, to je bilo blefiranje, u stvari, određeno je samo jedno stražarsko mesto, i to pred Nikodijevom kafanom, u koju se smestio Draža sa oficirima. Ono je, kao i do sada, pripalo žandarmima. Živiću je Pažin naredio da, čim svane, postavi jedno osmatračko mesto tako da nas niko ne iznenadi. Odredio je i znake raspoznavanja i znak za uzbunu. Nije zaboravio da kaže da se ne sme pucati, već da je gospodin pukovnik naredio da ćemo se, u slučaju nailaska neprijatelja, povući najpogodnijim pravcem. Umor nas je sve savladao i niko nije mislio šta nosi jutro.


Probudio me je kafedžija i tek sam tada video da je to visok, mršav i koščat čovek. Sinoć sam mislio da je to neki seljak koji je donosio slamu po naredbi. Oslovio me sa "gospodine kapetane", možda sam mu zbog brade izgledao stariji. U ruci je držao polulitrenjak rakije.
"Dobro nam došli!" i pruži mi rakiju.
Nisam mu mogao odbiti dobrodošlicu pa uzeh i malo se osmehnuh. Vukadin Kojadinović, jer tako se zvao kafedžija, osmehnu se i sam i, pošto sam malo otpio, posluži se i on. Živić, koga je probudio miris rakije i naš razgovor, pridiže se i mahinalno obrisa usne. Vukadin mu pruži flašu, i Živić je jednom rukom prihvati a drugom malo pređe preko očiju kao da je hteo da vidi koliko da potegne, i otpi podosta.
"Oho, dobra šljivka", puče jezikom.
"To je od moje, ova se ne prodaje u kafani", reče Vukadin.


Probudili smo vojnike i kada je umivanje bilo gotovo, seli smo za stolove, a Vukadin donese za svaki sto vruću proju i slaninu. Živića i mene odvoji i donese nam sira i pršute. U samom početku Vukadin je uspostavio između nas prisne odnose, pa ćemo za ovih nekoliko dana postati prijatelji. On će znati šta ova vojska namerava, a Živić i ja šta selo govori i šta sprema.


Živić je krenuo sa podnarednikom Zorkićem, koji je bio u njegovoj četi još u 41. pešadijskom puku i koji je stalno nosio puškomitraljez "zbrojovku". Uputili su se ka crkvi da bi postavili osmatrača, kao što je naredio pukovnikov ađutant Pažin. Crkva je bila na uzvisici i na pogodnom mestu, pa je tamo postavljen osmatrač. Prvi osmatrač bio je Živićev vojnik Popović, Mačvanin. Nizak rastom a teško se kretao. Docnije sam saznao da je bolovao od bruha i da su mu dosadašrrji napori zadavali dosta tegoba. Imao je još jednu osobinu. Nije mogao biti bez hrane. Činilo se da će skapati od nervoze kada nema obroka, a mogao je podosta pojesti. Za ovih nekoliko dana mi smo se na njega navikli i prijala nam je njegova šala. Postavio je dosta pitanja, naročito šta da osmatra. Nikako mu nije išlo u glavu da bi i ovamo mogli naići Nemci, kao ni nama. Ali naređenje je izdato i nema pogovora. Mene i Živića su pozvali u štab. Iznenadili smo se tom novom pozivu. Mislili smo da se neko šali. Do sada su nas pozivali kod gospodina pukovnika, a sad odjednom u štab.

"Velika vojska pa nam i štab treba", dobacih Živiću.
"Ne treba vojsci, ali treba Lencu i Pažmu", reče Živić. Hteo je još nešto dodati, ali se samo pogledasmo.


Dočekao nas je Nikodije. Video sam da je to četrdesetogodišnjak, pa mora da je sinoć od straha izgledao stariji. Bio je to sada drugi čovek. Prišao je meni i Živiću, kao da nas je on pozvao, i odmah zapitao: "Šta gospoda oficiri piju?" Mi bismo ostali sa Nikodijem da nas nije pozvao Lenac. Kada smo došli do njega, dao nam je nekoliko na komade isečenih listova. Na njima je pisalo:


"Priznanica za izdatu" ... zatim nekoliko tačkica. Ispod toga samo "pukovnik Drag. Mihailović". Tada sam prvi put video njegov potpis. Drugi put sam dobio blanko potpisane objave lično od Drag. Mihailovića, kada sam odlazio sa Ravne gore, ali o tome će biti reči kasnije.

 

[proka]

U kafani nije bilo oficira, nekuda su izašli, pa ne otrpeh da ne upitam Lenca:
"Ko nas je zvao u štab?"


Lenac se podiže pa reče:
"Zvao sam vas obojicu da vas upoznam s tim da je sada formiran štab i da smo, do daljeg, kapetan Uzelac, poručnik Pažin i ja zaduženi da obavljamo štabne poslove. Ubuduće se nama obraćajte za sve što vam treba."
Podigoh ruke da bih iskazao svoje čuđenje, a Lenac mi se u brk podrugljivo nasmeja.


"Sada možete ići i sve što uzmete od seljaka ili iz zadruge, plaćajte tim priznanicama, to vam je kao novac. Gotovinu moramo čuvati za druge potrebe."
Okrenusmo se da pođemo i primetih da nas ovaj rezervni potporučnik, ljotićevac, ni ne pozdravi.
Tek što smo izašli, sreli smo Dražu. Pored njega je koračao podebeo seljak, obučen više građanski nego seljački. Videh da je to seoski starešma koji se takođe zvao Nikodije, ali prezime mu je bilo Božić. Za njima je išla grupa oficira, a malo podalje stajali su seljaci, njih dvadesetak, i živo raspravljali.


Prišli smo im Živić i ja da bismo čuli o čemu je reč.
"More, i ovaj je imao visoki čin. Kaže, neće da se predaju, a gde mu je ta vojska kojom je komandovao. Što je raspusti pa dođe ovde na našu grbaču?"
"Čekaj", upade Živić. "o kome vi to govorite?"
"Pa o vašem pukovniku, da o kome bi. Pokupite se vi, sinko, pa idite svojim putem i nemojte da mi zbog vas stradamo."
Živić, čije je lice, inače, uvek bilo nekakve žućkaste boje kao u Kineza, pa su mu i oči bile malo kose, pocrvene. Jedan seljak se ubaci:


"Ma. ko vas ovakve pokupi, boga vam. Kao da ste s koca i konopca."


"Zaveži, čiča", reče Živić. "Šta si rekao gospodinu pukovniku malopre? Jesi li pred njim bio duga jezika?"



"Ma. ume taj vaš pukovnik da zamrsi pa mu ne možeš ni sa jednog kraja prići."
Odjedanput čusmo kako se od crkve oglašava naš Popović. Davao je znak da nam se približava jedna grupa vojnika. Nisu ličili na Nemce, pa Popović nije davao uzbunu. Iz pravca otkuda smo i mi došli, videli smo da dolazi grupa od pet oficira i četiri vojnika.


Vratio sam se do Nikodijeve kafane i obavestio pukovnika Mihailovića da dolazi jedna grupa oficira i vojnika. Namerno nisam hteo da to saopštem nekom od tri člana novog štaba. Pukovnik mi reče da, za svaki slučaj, naša grupa bude u pripravnosti, a ppručniku Pažinu naredi da žandarmi zauzmu zaklon i budu spremni da otvore vatru na njegovu komandu. Majora Stankovića posla da dočeka i legitimiše oficire. Draža uze dvogled i reče pomalo nesigurmm glasom:


"Ovo su neki iz jurišnog bataljona." Spustio je dvogled pa obrisa oči ispod naočara i dodade: "Ne treba pripravnost, to su naši. Skinuo je naočare i pažljivo obrisao stakla kao da se bojao da ne slomi zlatni okvir.
Major Stanković, udaljivši se jedno pedesetak metara od nas, čekao je novu grupu. Odjednom videsmo kako širi ruke i ote mu se uzvik: "Paloš!" Potrča napred i kad dođe do oniskog crnog oficira sa kićankom na glavi, oni se čvrsto zagrliše i poljubiše.
"Novodošavši je bio major Miodrag Palošević. S njim su bili kapetan Milenko Reljić, poručnik Borivoje Ilić, potporučnik Pavle Mešković, narednik Gojko Ajvaz, za kojeg smo iz daljine mislili da je oficir, i četiri vojnika. O svima njima biće još reči.


Pre nego što je major Palošević raportirao, Stanković, koji je bio uzbuđen, reče:
"Gospodine pukovniče, ovo je moj klasni drug iz 48. klase Vojne akademije." Stanković je sve to rekao kao da je sada ovde u Zaovinama bilo važno ko je iz koje klase.
Palošević još jedanput sastavi pete, lupnuvši što je jače mogao, i raportira:
"Gospodine pukovniče, zovem se Palošević Miodrag, komandant 1. jurišnog bataljona. Posle borbe kod Bijeljine sa ustašama i Nemcima odstupio sam i već nekoliko dana idem za tragom vaše grupe." Sve ovo Palošević je izgovorio kao da je damma unapred vežbao šta će reći.
Po njegovom prvom nastupu videlo se da se o nama već uz put dobro raspitao.
Dolazak Paloševićeve grupe bio je povod za novo oduševljenje. Draža se, kao i pri mom dolasku, raspitivao o ratnim danima Paloševićeve jedinice, 1. jurišnog bataljona. Palošević je referisao kako su mu Nemci kod Bijeljine uništili gotovo ceo bataljon.
"Koliko ste imali mrtvih?" upitao je Draža.
Kao da je danima razmišljao, major ispriča priču kako su naišli tenkovi i kako se posle ogorčenog otpora morao povući.
"Nismo imali protivtenkovskih topova. Kada smo se povlačili, na nas su vatru otvarale i ustaše iz pozadine i tako se bataljon rasturio. Već smo bili čuli za kapitulaciju pa je i moral vojnika opao."


Zaželeo sam da porazgovaram sa oficirima koji su došli sa Paloševićem, ali sam video da za to nema prilike pa sam napustio društvo koje je ostalo da priča velike priče o malim borbama. Kroz glavu mi prođoše slike moje kapitulacije i 33. pešadijskog puka. Ma svugde je to isto, a evo i ovde se ne čuje da se negde vode borbe. Ovo je bio hladan tuš za moje vrelo raspoloženje, koje se javilo kada sam video da ima još onih koji se ne predaju.
Sa Živićem i dva vojnika otišao sam u seosku zadrugu da vidimo šta se tamo može dobiti. Para smo imali neograničeno, jer na priznanicama koje nam je izdao Lenac, sa potpisom Drag. Mihailović, nije bila ograničena suma. Čim smo ušli u zadrugu, videli smo da nismo jedini. Prvo nam je pao u oči kapetan Uzelac, ne zbog svoje podeblje figure i prostora koji je zauzimao, već zbog onoga šta je radio. U ruci mu je bio notes i lako je bilo zaključiti da vrši neku vrstu inventarisanja. Trgovac, čije ime ne znam, samo je lomio prste i kukao:


"Pobogu, braćo, nemojte, gospodo, ako boga znate, pa ovo je sva imovina zadruge. Zadrugari su godinama tekli dok su ovo stekli, a vi razneste sve."
Dućan je bio pun. Žandarmi, podoficiri, vojnici, četnici vojvode Mitra i, u prvom redu do tezge, gospoda oficiri. Svako je merkao šta mu treba, pa i ne treba, jer sve je ovo džabe i niko ne misli na zadrugare. Nestrpljivi nisu mogli sačekati trgovca koji je sa Uzelcem otišao u magacin, već su iz rafova sami uzimali robu.


Živić i ja smo se nekako progurali da bismo i mi uzeli šta nam treba. Našli smo omot žileta, desetak kutija duvana i cigaret-papira, nešto soli, brašna, graha i nekoliko kaiševa slanine. Dali smo zadružnom trgovcu priznanicu, a on nas je žalosrio gledao, a onda je pocrveneo kao da će da nam baci u lice tu priznanicu. U dućan upade seos-ki glavar Nikodije Božić, za koga sam čuo da je više puta pokušavao da postane narodni poslanik. Kada je video šta se radi, viknu na trgovca da prekine prodaju i zatvori zadrugu. Ugledavši kapetana Uzelca koji je izlazio iz ma-
gacina, zakuka:


"Sta je ovo, gospodine kapetane. Idem ja do gospo-dina pukovnika da se žalim."


Uzelac mu priđe i uhvati ga za prsa.


"Nemoj da galamiš, za sve što uzmemo, dajemo priznamce. Mi smo vojska, mi se ne predajemo Nemcima, i sve će ti biti plaćeno kad ih pobedimo", reče Uzelac nekako šupljim glasom jer ni sam rnje verovao u to što je govorio. Božića gotovo izguraše iz dućana i on se upu-ti ka Nikodijevoj kafani.


Među četmcima bio je i Žnidaršić. Držao je u ruci stotinarku i pokušavao da kupi "dravu". Drugih cigareta nije ni bilo jer su ih već odneli Uzelčevi žandanrn za potrebe štaba, tj. gospode oficira. Ugledavši ga kako drži stotinarku, trgovcu kao da se smuči, dohvati nekoliko paklica "drave" pa mu ih dade preko reda, a novac ni ne uze. Kada smo Živić i ja krenuli sa vojnicima koji su nosili naš pazar, krenuo je i Žnidaršić. Javih se Živiću da ću malo da porazgovaram sa
Mitrovim četnicima. Misao o borbi protiv Nemaca nije me napuštala. Bio sam do kraja rešen da se ne predajem, već da se borim. Sada sedimo u Zaovinama i čini mi se da više nigde nema vojske koja se bori. Do Zaovina se još i govorilo o gerilskoj borbi, ali sve to kao da jie ostalo sa one strane Drine. Sada su se širile vesti da Draža nastoji da pohvata veze, ali kakve i s kim, to se nije znalo. Neki su čak i otvore-no govorili da je najbolje da se rasturimo.
Kada sam došao do skole, nasao sam Mitra kako sedi sa svojim četnicima i pijucka rakiju. Onako malen, poskoči i zagrli me. Iznenadih se takvom dočeku, ali ću ubrzo videti o čemu je reč. Mitar je počeo izdaleka, da govori o gospodinu pukovniku, o velikoj vojsci kojom je komandovao, a onda, zastavši, dodade: "Vidi sada šta će biti od nas." Ćutao sam, čekajući da se izjasni.


Ne mogavši da nađe reči kojima bi produžio razgovor, Mitar reče otvoreno:
"Što vi, poručniče, ne biste prešli k nama. Eto poslao sam u manastir Raču kurira i čekam vesti. Znate, u svakom manastiru treba da bude obaveštenje od glavnog vojvode šta da se radi."
Gledao sam kao da ga ne razumem, a on mi reče da je štab vojvode Koste Pećanca u nekom manastiru. Možda je u Rači.

 

[banebeograd]

eto i te 1946 godine saveznici partizana izručuju četnike u jugoslaviju na pogubljenje

kako sad pa to da ih još uvek i ti zoveš saveznicima četnika ?????

bilo bi zanimljivo otvoriti temu o broju pohvatanih četnika u austriji i celoj evropi od strane "saveznika" koji su vezni isporučeni titu u ruke

ponavljajnje gluposti u nedogled nece od budalastine stvoriti istinu .
ljudi koji su vraceni u jugoslaviju nisu vraceni na pogubljenje nego su vraceni u svoju zemlju jer po proceni saveznika vise nije bilo bojazni od rata koji je zavrsen a pri tome i ********* je svojom "casnom reci" garantovao za bezbednost tih ljudi .

kako se ta prica zavrsila onako kako se zavrsila , tj masovnim ubistvima civila i vojnika , i kad je celi svet saznao za te masakre tako su saveznici i prestali da insistiraju na vracanju interniranih lica i oni su posle nekog vremena dobili dozvolu da ostanu u zemljama u kojima su boravili .
dokaz za to je da ni jedan od njih nikad nije ni optuzen ni sudjen za bilo koji zlocin i da su svi dobili definitivno resen pravni status,
to valjda najbolje govori o tome ko su bili cetnici i kako je bilo misljenje o njima medju saveznicima.

 

[banebeograd]

Да нема проке требало би га измислити да се смејемо.

Који савезници га то изручили проко?????
Где је Дангић провео добар део рата такође питање за тебе?

Ко је заробио мајора Дангића?

Пошто на питања одговорити нећеш као по обичају, касније ћу одговорити ја чисто да потврдим о каквом се спамеру ради.

ma on po svom starom obicaju sve izmesa i onda napise sta mu prvo padne na pamet.

 

[proka]

Mitar se oslobodio i rekao kako bi njemu i četnicnma dobrodošao svaki oficir. Kada sam ga upitao šta će raditi ako ne dobije vezu i naređenje od Koste Pećanca, Mitar se zbunio, ali je brzo odgovorio kako bi se vratili do Doboja ili bi prethodno potražili Pećanca u Crnoj Gori. Uzdržao sam se da odmah ne kažem da ja ne nameravam natrag u Doboj.


Ovaj razgovor ili, da kažem, vrbovanje, naglo je prekinuto ulaskom u školsku zbornicu, gde smo Mitar i ja razgovarali, kapetana Kovačevića, koji je stalno bio sa Dobojskim četnicima.


Umesto da objasni šta je bilo, zbog čega je ljut, kapetan Kovačević je psovao mater naredniku Franji.
"On će meni komandovati", i opet psovka, "Franjo je komandovao mom ocu u prvom ratu a sada meni opet da komanduje Franjo."


Smirivali smo ga da čujemo šta se desilo.
Kovačević ispriča kako mu je Franjo malopre u zadruzi tražio da pregleda šta su četnici sve potrpali u džakove, a on mu je sve bacio pred noge, ne treba mu ništa od Franje.
Samo jedan Franjo je bio među nama, Franjo Seničar, koji se uz neobjašnjivu podršku pukovnika Mihailovića tako bahato ponašao. Docnije sam video da ipak Franjo Seničar nije prema svakome takav. Jedan od prvih prema kome je bio snishodljiv, bio je major Palošević.


Vratio sam se u kafanu Vukadina Kojadinovića. Bilo je vreme ručku. Pasulj je mirisao. Čini mi se da od tada volim pasulj sa slaninom više od svakog drugog jela. Posle toliko dana bio je ovo prvi pravi ručak. Kafedžijin sin Miodrag, koji je imao devet ili deset godina, odnekud je doneo kutiju ratluka kojim nas je posle ručka poslužio. Miodraga sam zapazio i narednih dana. Svuda se vrzmao, sve je gledao i sve ga je interesovalo. Mi smo za njega bili kao neki junaci koji se ne boje Nemaca, istini za volju, treba reći da je strah od Nemaca već sve podobro zahvatio, jer su glasovi o njima sračunato išli ispred njih i u njihovu korist.


Miodrag Kojadinović, koji je tada bio u godinama kada deca upijaju sve kao sunđer, još i danas se seća mnogih dogadaja koji su se odigrali tih dana u raštrkanom selu Zaovine.
Živić je opet bio radostan. Video sam da nešto zna i da to hoće što skuplje da proda. Čekao sam strpljivo, jer nisam imao šta da mu ponudim. Tako sam u razgovoru počeo da mu otkrivam kako me Mitar pokušao pridobiti i kako je poslao u manastir Raču jednog četnika da uhvati vezu sa Kostom Pećancem. Živić prestade da se smeška:


"Pa ti meni prvi reče o toj vezi s manastirom."
"Misliš sa Kostom Pećancem."
"Ma, čekaj, Draža je poslao čoveka u manastir."
"Možda su pošla dvojica, svaki za sebe. Meni izgleda da će se Mitrovi četnici odvojiti", i ja Živiću ispričah šta se desilo kapetanu Kovačeviću. Živić se zagleda negde u daljinu pa kao za sebe reče:


"Možda ćemo se kasnije i mi odvojiti." Uveče smo se Živić i ja uvukli u Nikodijevu kafanu, u kojoj su bili smešteni oficiri. Kafana je bila puna i dima i vojske. Stolovi su bili zauzeti ovim neobičnim gostima. Krčmar Nikodije Kojadinović, oznojen, trčkarao je oko stolova za kojima su sedeli oficiri. Na čelu kafane, nasuprot šanku, bio je jedan sto prazan. Živić i ja htedosmo da sednemo, ali nam poručnik Pažin reče da je to rezervisano za gospodina pukovnika i majora Paloševića.


Malo smo se vrteli da nađemo mesto i odlučismo da sednemo za sto gde su bili poručnik Ilić, kapetan Reljić i potporučnik Mešković. Primili su nas rado za sto jer se među nama gledalo na to ko je kada prišao Draži. Kafedžija nam je brzo doneo stolice i pitao šta želimo. Živić pogleda na sto pa reče: "Što i ostali." Iznenadio sam sle kada sam video da se može dobiti i sira, i kajmaka, i proje, i šunke za meze.


Poviše šanka na polici stajao je radio koji nije svirao. Zašto ne svira. Slabe su mu baterije pa se slušaju samo vesti, odgovorio mi je Mešković. Živić je platio kafedžiji i ja videh da su cene otprilike pet puta veće nego pre rata.
Za jednim stolom sedela su četiri Paloševićeva vojnika. Prišao im je narednik Ajvaz i dvojica se udaljiše da bi se uskoro vratili noseći kazanče, iz koga su počeli jesti. Videlo se da jedu kačamak, a da li je bio začinjen, nismo videli.
Zatim su ovi vojrnci morali napustiti kafanu da bi večerali oficiri, i tek kada je kafana ostala prazna, mogli su ponovo ući i prostreti slamu u jedan ugao koji im je određen za spavanje.


U kafanu je ušao pukovnik Mihailović. Oficiri su se digli od stolova da pozdrave pukovnika, a neko je tamo gde su sedeli vojnici i podoficiri komandovao "mirno". Mahinalno smo svi ustali. Tako je počeo da se stvara, s jedne strane, autoritet pukovnika Mihailovića, a sa druge, vojna disciplina, koja je, mora se reći, i među nama za ovo vreme bila nešto drugačija. Moglo bi se konstatovati da je disciplina popustila ili, obrnuto, da je odnos postao prirodniji, kao da je rat počeo da zbližava ljude i briše izveštačene odnose koji su se u predratnom periodu u vojsci smatrali vrlinom. Bezuslovna poslušnost, koja nije dozvoljavala mkakvo razmišljanje, bila je temelj tih odnosa. Na jednom slučaju koji će se uskoro desiti, videćemo kako to izgleda.


Ulazak pukovnika Mihailovića kao da je značio da se i oficirima može da donese večera. Živić i ja nismo to znali pa smo hteli da odemo, ali nas kapetan Reljić zadrža. Ima dosta hrane, ostanite sa nama na večeri. Jedan crnpurasti vojnik donosio je tanjire i sa kafedžijom postavljao sto. Počeo je od gospodina pukovnika. Na jedan prazan kafanski stočić staviše veliku činiju. Prijatan miris rasprostre se kafanom. Kada je i u moj tanjir izručena velika kutlača, video sam da je to gulaš od ovčjeg mesa. Odmah je iz jednog kazančeta kafedžija svakom dodao i kačamaka.


Crnpurasti vojnik bio je Benjamin Samokovlija, koji će mi prvom prilikom ispričati u kakvoj se situaciji nalazi u ovoj grupi "vojske koja ne priznaje kapitulaciju" i koja, bar za sada, još nije dobila određeni naziv.
Te večeri Benjamin se samo usudio da me upita:


"Jeste li vi, gospodine poručniče, rodom iz Banjaluke?" Potvrdio sam mu, a Benjamin mi reče da bi me pitao za neke njegove poznanike. Uskoro ću videti da mu je to bio samo izgovor.
Marinski narednik Franjo Seničar, koji je već, kako se kaže, stekao pravo građanstva ili, bolje reći, apsolutne pripadnosti oficirskoj grupi, počeo je čeprkati oko radija. Imao sam izvesno sveže znanje jer sam pre nekoliko meseci završio školu za vezu i bio na praksi u fabrikama "Gođevac" i "Signal", gde su se izrađivale vojne radio-stanice. Nisam ni pokušavao da popravim radio koji je samo krčao, iz prostog razloga što sam malo razumeo nemački, jer sam po komentarima onih koji su znali nemački, među kojima je bio i pukovnik Draža, video da su saznali nešto o vladi i kralju. Naime, tvrdili su da nemački radio ni jednom rečju ne pominje kralja i vladu, već da stalno poziva na red i poslušnost. Komentarisali su da kralj i vlada nisu pali u ropstvo, i pravili razne pretpostavke. Pukovnik Mlhailović, koji je bio vršilac dužnosti načelnika II armije u Sarajevu, kao da je nešto znao, ubedljivo je govorio da su vlada i kralj izbegli preko Grčke. Svima nam je smetalo što su Mihailović i Palošević, ne obazirući se na prisutne, najviše govorili francuski. To je naročito revoltiralo Paloševićevog klasnog druga, majora Stankovića.

 

[proka]

To veče pukovnik Mihailović je naredio da se sutra prikupe seljaci u što većem broju, a i mi svi da moramo biti prisutni, kako reče, da razgovaramo o situaciji.
Sutradan se situacija okrenula naopako. Umesto da seljaci dođu na zbor koji je zakazao pukovnik Mihailović, došla je delegacija koju je predvodio seoski starešina Nikodije Božić i tražila da ih pukovnik primi na razgovor.


Jutro je već poodmaklo, i Mihailović je već popio i kafu a i rakiju sa Franjom i Uzelcem, kada je delegacija došla. Mihailović kao da je od ovih ljudi očekivao neko priznanje zato što ne priznaje kapitulaciju, pa je bio iznenađen kad su počeli govoriti o, kako rekoše, pljački zadruge.


Jedan postariji domaćin žalio se da naši vojnici i četnici zalaze po kućama i uzimaju šta im se sviđa, pa da neki diraju i žene. Dok su se seljačke žalbe ređale, a one su bile teške, Mihailović je preko žandarma poručio da se prikupimo u što većem broju. Neka dođu svi. Već nas je i tako bilo podosta sa seljacima. U razgovorima nismo svi imali iste stavove. Neki su opravdavali ono što je urađeno u zadruzi, a bilo je vojnika koji su govorili da nije trebalo sve uzeti, i selo mora da živi.


Mislio sam da će Draža pokrenuti raspravu o našim nepravilnim postupcima prema seljacima. Međutim, kada se prikupilo dosta naše vojske, on poče iznositi svoja gledanja na kapitulaciju. Tesko bi bilo to reprodukovati, pre svega zato što je Draža govorio čas o generalima, ne ustručavajući se da pomene i Simovića, rekavši da im je glavna briga bila kako da pobegnu, a ne kako da komanduju. Onda bi prešao na to kako Jugoslaviju neće Saveznici prepustiti Hitleru. Besneo je kada je govorio o Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.


Seljaci, među kojima je prvi govorio Božić, tražili su da mi ostavimo njihovo selo na miru. Drugi su pitali mislimo li mi da se borimo, pri čemu je bio očigledan strah od te borbe jer bi im Nemci mogli, kako su govorili, sve spaliti. Gledajući sa strane, rekao bih da je svako pevao svoju pesmu, da bi, na kraju, seljaci bespomoćno sležući ramenima, otišli svojim kućama. Uskoro nam je bilo jasno da se oni nisu pomirih s tim da i dalje ostanemo njihovi neželjeni gosti. Videćemo da su našli načina da nas se reše.


Na drugoj strani, pukovnik Mihailović nije mogao sprečiti da zbog robe iz zadruge ne dođe do sukoba i među nama. Ako su seljaci naoko bespomoćno otišli, tako nije učinio rezervni podnarednik Sijačić. Kada su Lenac i Pažin vršili raspodelu šećera, cigareta, suvog mesa i druge robe, Sijačić se bunio, ako bi se tako moglo reći, što je vojnicima pripalo samo nešto slanine, brašna i pasulja. Svađao se sa Lencom, koga većina nije simpatisala, zbog njegovog isticanja Ljotića i dodvoravanja Draži. A Sijačić, koji je, kako sam docnije saznao, bio grafički radnik, kao da je posebno bio netrpeljiv prema Lencu. Poručnik Pažin je smatrao da i on treba da očita lekciju Sijačiću pa je, ne birajući reči, vikao na Sijačića, koji je, inače, vršio dužnost pisara i na mašini pisao sve što je tzv. štabu trebalo. Lenac je u više navrata nazivao Sijačića komunistom.


Sijačić se usudio da kaže: "Vi, gospodo oficiri, imate para i jedete pečenje i šunke, a mi postan kačamak i pasulj." Svi koji smo se zadesili u kafani, okupili smo se oko njih trojice. Zbog galame, iz sobe je izašao pukovnik Mihailović.


Lenac mu je odmah prišao i optužio Sijačića, ne ustručavajući se da kaže: "To su komunistički ispadi, on se stalno nešto buni."


Pukovnik Mihailović pozva Sijačića, koji se već povukao i seo za jedan sto. Očekivali smo da će i Draža vikati. Međutim, on oštro podviknu da neće trpeti nikakvu nedisciplinu ni komunističke ispade. Zapretio mu je da će pri sledećem ispadu biti kažnjen i da će ga oterati. Sijačić je samo rekao: "Razumem."


Razmišljao sam o ovome i setio se slučaja kada je u Vojnoj akademiji i mene jedan pukovnik, moj odeljenski starešina Vlajko O. Jevtić, nazvao komunistom. Dogodilo se to ovako.


U stroju za večeru pozvao me je dežurni da čitam "Očenaš". Bio sam zauzet šaputanjem sa drugom do mene pa nisam čuo. Dežumi oficir me je kaznio da posle večere pa do povečerja ispred šatora naglas deklamujem "Očenaš". Bilo je to za vreme letnjeg logorovanja.


Kaznu sam morao izvršiti, pa sam posle večere stao pred šator i počeo: "Oče naš, iže jesi itd." Odjedanput na desetak metara od mene moj drug Zoran Vasiljević poče da glasno pljuje. Šta se desilo?


Zoran je imao običaj da stalno kroz zube pljucka. Mi smo pokušavali da ga odučimo od tog ružnog običaja, ali on se često zaboravljao. Toga dana nije primetio da iza njega ide kapetan Bimbašić, i Zoran, kao da je gađao, pljucnu baš na vrh kapetanove čizme.


Bimbašić ga je na taj način kazrno što mu je naredio da posle večere do povečerja pljuje u testiju dok je ne napuni. Tako smo se nas dvojica slučajno to veče našli zajedno na izvršavanju kazne.


Mi smo se, i ne razmišljajući mnogo, brzo složili: ja bih viknuo "oče naš", a Zoran "pu", ja "iže jesi", a on "pu", i tako sve do "lukavago", a on opet "pu", pa sve iz početka.


Prisutni su počeli grohotom da se smeju. Pošto je smeh zarazan, on se preneo na ceo logor.


Naišao je pukovnik i, razume se, sutra na raport. Eto, tada me je prvi put neko nazvao komunistom. Mene je to jako uvredilo, jer su nas učili da su komunisti bezbožnici i ljudi bez ikakvog morala. Ja sam tada bio pitomac od šesnaestak godma, i kada mi je pukovnik rekao da pišem kući da mi pošalju civilno odielo, to je za mene bila prava tragedija.


Sada, ovde, bilo je nešto drugačije. Čudio sam se, jer su se moja shvatanja o komunistima ipak u razdoblju od sedam godina nešto promenila.


Sijačić je jednostavno negodovao s pravom. Nije bilo opravdano da oficiri peku ovna na ražnju, a vojnicima daju postan pasulj. U mojoj grupi i Živić i ja jeli smo svi zajedno, tek bi po koji bolji zalogaj ponekad uzimali, i na to se vojnici nisu bunili.


Pukovmk Jevtić je tada odustao da me predloži za isključenje iz Vojne akademije, ali šta će biti sa Sijačićem, kako li će on proći?


Primetio sam da nema majora Paloševića. U razgovoru, Živić mi je rekao da ga je video kako po selu traži seljačko odelo. Da neće i on, kao oni kod Doboja, u civil pa kući da zbrine porodicu.


"Neće biti tako". reče Živić.
"Otkud znaš?"
"Pažin mi je rekao da u Bajinoj Bašti ima banka puna para i da je neki Kojić, poslanik, poslao poruku da taj novac još nisu uzeli Nemci."

 

[Лекизан]

Дакле да одговоримо на питања.

Јездимира Дангића је заробила немачка 714. дивизија 12. априла 1942 године и послала у логор.

У немачком логору Стриј у Пољској је провео добар део рата, какав је то сарадник окупатора био!!!!!!

Побегао је и прикључио се пољском покрету отпора у борби прво против Немаца па против комуниста.

Тако је и заробљен од стране Совјета и после рата испоручен Југославији како се борио и против југословенских и совјетских комуниста.

На стаљинистичком суђењу је осуђен као издајник и сарадник окупатора што наравно није био.

Ето то су Раткови и прокини савезници који су га изручили.

Ајд сад ти проко настави даље са том комунистичком демагогијом.

 

[proka]

Ova prva misija majora Paloševića u civilnom, seljačkom odelu bila je uspešna. Doneo je dosta novaca, a koliko, to niko, sem Draže, Uzelca i njega, nije znao. Kakva će mu biti druga misija kada je u seljačkom odelu išao u Gornji Milanovac, videćemo kasnije.


Ušli smo već u maj, a još se ne mičemo iz Zaovina. Osećamo da smo se seljacima popeli navrh glave. Bilo je među njima i mnogo ratnika iz prvog svetskog rata, a bio je jedan čak iz srpsko-turskog rata. Oni su se iščuđavali brzoj kapitulaciji, i smatrali da je sramota što bez zrna baruta izgubismo rat. Uzalud smo i Draža i mi ostali govorili da Hitler mora propasti, i da će Englezi i Amerikanci pobediti.
Jednom prilikom jedan seljak postavi pitanje šta je sa Rusima. Zašto Rusi ćute?


Među oficirima bilo je govora o SSSR, tj. o Rusiji. To je bio i povod za strategijske misli pukovnika Draže i za političke napade i tirade Ljotićevog sekretara Lenca. Većina je izbegavala te razgovore. Jednom smo čuli od Draže, kada je malo više popio, da je SSSR sklopio sa Hitlerom pakt o nenapadanju. Tom prilikom je on rekao:


"Gurnuće njih Englezi u rat. A kada pukne između njih i kada se ta dva gorostasa uhvate ukoštac, onda će biti pravi rat. Za sada se ne može ništa očekivati, jer su Rusi i Nemci saveznici. Treba čekati, rekao je Draža, i to slučajno, tu u Zaovinama. A to treba čekati postala je osnovna zamisao Dražine strategije, kojom je u početku okupacije nastojao da spreči razvoj ustanka, ali je vrlo brzo prešao na svoju pravu i jedinu strategiju, borbu protiv svih snaga koje su se pokrenule protiv okupatora, i tu nije bilo "čekanja".



Živićev i moj domaćin, kafedžija Vukadin, znao je gotovo sve što se govorilo među oficirima, kao i o njihovim međusobnim odnosima, jer je njegov dečak Miodrag dobro pamtio sve šta se govori, a više je bio u kafani svoga rođaka Nikodija nego kod svog oca, gde nije bilo gospode oficira i štaba.


Da bi nam ispričao sve šta se dešava, počeo je sa uvodom kako se neki seljaci spremaju u Bajinu Baštu da nas prijave, kako reče, žandarmima. Nismo to poverovali. To bi značilo da će i Nemci odmah za nas saznati. Mali Miodrag je čuo, kaže Vukadin, kako se neki o tome dogovaraju jer ne mogu više izdržati naš zulum.


I neki dan je uveče bilo lumpovanja, ispečeno je nekoliko prasadi. Čak je traženo od Nikodija da domaćica spremi gibanicu za oficire. Docnije sam saznao da je 27. aprila 1893. rođen Draža, i ta lumperajka je mogla biti na njegov rođendan, mada smo mislili da je to opijanje odraz nevolja u koje smo zapali.


Nismo verovali da bi nas neko mogao prijaviti Nemcima, ali smo ipak to referisali pukovniku Mihailoviću. To je učinio Živić kao starešina naše grupe. Kada se vratio, rekao je da Draža nije bio nimalo iznenađen, jer je već bio obavešten o tome. Živić mi je na karti pokazao da mu je pukovnik Mihailović objašnjavao kako bi nas Nemci mogli baciti u Drinu. Podstaknut ovim izveštajem, Mihailović je skupio sve oficire i podoficire. Sastank je ličio čas na predavanje, čas na govor. Pukovnik je izneo opširno situaciju po kapitulaciji, pa je rekao da Nemci ne mogu dobiti rat zbog svoje ekonomske slabosti i zbog velikog prostora na kome ratuju. Govorio je i o Englezima, Rusima, Amerikancima, a onda
neočekivano, pošto je rekao da je naš položaj u Zaovinama nepovoljan, ponudio je svima koji ne žele da i dalje ostanu, da priznaju, kako reče, kapitulaciju.


"Mi ćemo uskoro napustiti Zaovine i ne mogu vam reći kojim ćemo pravcem otići"; ipak, pošto je naglasio da Srbija treba da odigra glavnu ulogu, bilo nam je jasno da ćemo krenuti na pogodniji teren na kome će moći da se manevriše.


Dan kasnije, pukovnik Mihailović je opet dobio izveštaj da Nemci iz Višegrada i Bajine Bašte organizuju poteru za nama. Više se nije moglo znati šta je istina, a šta laž. Celu noć smo proveli u pripravnosti. Za 5. maj bio je predviđen pokret, tako da bismo Đurđevđan, 6. maj, proslavili na Tari. To je trebalo da nas podseti na staru tradiciju hajdučkog sastanka.


Pre polaska iz Zaovina izbio je sukob između poručnika Pažina i mene. Pažin je naredio da naši vojnici nose namirnice i prtljag za oficirsku grupu, pošto nisu mogli sve potovariti na konje. Mislio sam da je to Pažin izmislio; pa sam počeo da slobodno s njim raspravljam, kao poručnik sa poručnikom. Nećemo, valjda, mi biti njihova komora, odakle im sada toliko stvari. Nisam mislio da će me Pažin optužiti kod pukovnika. Kada smo bili postrojeni, Draža je naredio da se razvije zastava. Bilo je dosta seljaka koji su došli iz radoznalosti da nas isprate. Kada je zastava razvijena, oni poskidaše kape i kao da su zaboravili sve što se za ovih deset dana zbilo. Pukovnik Mihailović oceni trenutak i održa kratak govor koji za sve nas nije bio ništa novo, ali, govoreći o tome da smo mi vojska koja ne priznaje kapitulaciju, u nama se budio ponos i nada da ćemo naći mogućnosti da se borimo protiv Nemaca, kad se već nismo predali.
Posle ovog, da ga nazovem ceremomjala, krenuli smo u koloni po jedan. Na čelu je bila patrola iz jurišnog bataljona, sa narednikom Ajvazom, za njima žandarmi i podoficiri, pa oficiri, ispred kojih je bio ogrnut pelerinom i sa štapom u ruci pukovnik Mihailović. Tek onda je išla Živićeva grupa, a s njom ovog puta i tri vojnika koji su bili kao komora i kuvari oficirske grupe. Na začelju su išli četnici vojvode Mitra.
Tovarnog konja sa "radio-stanicom", u stvari, sa sandukom s novcem, vodio je jedan Paloševićev vojnik.



Razvučeni na oko pet i više metara odstojanja, ovih šezdesetak raznorodnih vojnika izgledalo je kao velika i dugačka kolona.

- - - - - - - - - -

Дакле да одговоримо на питања.

Јездимира Дангића је заробила немачка 714. дивизија 12. априла 1942 године и послала у логор.

У немачком логору Стриј у Пољској је провео добар део рата, какав је то сарадник окупатора био!!!!!!

Побегао је и прикључио се пољском покрету отпора у борби прво против Немаца па против комуниста.

Тако је и заробљен од стране Совјета и после рата испоручен Југославији како се борио и против југословенских и совјетских комуниста.

На стаљинистичком суђењу је осуђен као издајник и сарадник окупатора што наравно није био.

Ето то су Раткови и прокини савезници који су га изручили.

Ајд сад ти проко настави даље са том комунистичком демагогијом.

da si pročitao postove na temi, video bi da sam na to pitanje već odgovori i to puno detaljnije kao npr da ga je 12.04.1942 izdao srbin MILOŠ VOJNOVIĆ, te da je bio do avgusta 1944 godine u logoru u poljskoj kad su svi iz njega pobegli pa i on za vreme varšavskog ustanka, pa da je ubrzo uhvaćen od sovjeta koji su ga posle dve godine robije isporučili jugoslaviji koja ga je februara 1947 godine osudila i posle mesec dana mu presudila streljanjem a sahranila na način kako su se svuda tada u svetu sahranjivali izdajnici, da im se ni grob ne zna

- - - - - - - - - -

• Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.

 

[proka]

Crnpurasti vojnik Benjamin progura se do mene. Pokušao je da govori, ali uvek bi nam neko smetao, a on nije hteo da iko čuje šta hoće sa mnom da razgovara. Tek na jednom sastanku odvojio sam se malo u stranu i pozvao Benjamina da mi donese cigarete ako ima. Znao sam da toga u komori ima. Kada sam zapalio, pitao sam ga šta je hteo da mi se požali. Benjamin se još malo ustručavao, a onda, kao da skida veliki kamen sa vrata, reče:
"Gospodine poručniče, video sam i čuo da vi ne simpatišete Ljotića", zastao je, a ja ga podržah, dodavši onako kako sam mislio:
"Ljotić bi hteo biti jugoslovenski Hitler."
"Vidite, gospodine poručniče", produži Benjamin, "ja sam Jevrejin i još Nemci nisu ni okupirali celu Jugoslaviju, a mene je već razoružao potporučnik Lenac. Odredio me je za kuvara i preti mi da će me prvom zgodom oterati."
"Pa šta ti ja tu mogu pomoći?"
^Molio bih vas da budem u vašoj grupi." Zamislio sam se dugo, gledajući u praznu budućnost koju nisam mogao znati. Benjamin požuri da ga ne bi neko pitao šta je razgovarao sa mnom.
Kolona se pela kroz gustu šumu ka lovačkom domu na Mitrovcu. Imao sam još jedan značajan razgovor sa "dobojskim voijvodom" Mitrom. Brojno stanje njegovih četnika bilo je isto kao i naše. Možda se zato Mitar rnje ustezao da mi otvoreno ponudi da se odvojim.
"Ima kod tebe i jedan Crnogorac profesor", mislio je na Radomana, "povedi i njega pa da mi krenemo za Crnu Goru."
Mitar me je pozvao da uveče dođem k njemu na razgovor. Penjali smo se sve više, a i ja sam sve više počeo razmišljati kako bi bilo da krenem u Crnu Goru. Sutra je Đurđevdan, i ovaj Mitrov predlog povezao sam sa četovanjem i hajdukovanjem.
Stigli smo. Lovački dom na Mitrovcu jadno je izgledao. Nije bilo ni vrata ni prozora, unutra ništa, ni gde da sedneš. Neko je sve razvukao, kao da je samo čekao rat, pa da to uradi. U blizini još nekoliko koliba - ni u njima ništa, služile su pastirima ili drvosečama da sklone glavu od nevremena.
Kako smo pristizali, tako se formirao stroj, stajali smo u dve vrste, dok su Dobojski četnici bili u gomili ispred koje je stajao Mitar. "Ovaj neće dugo pod komandom Draže", šapnuh Živiću. Bili smo raspoređeni po kolibama. Sutra ćemo ovde na planini, kako dolikuje, slaviti Đurđevdan. Kreriuli smo svako ka svojoj kolibi. Došavši do naše kolibe, ustanovili smo da je isključivo služila za ovce i koze. Stoga se uputismo ka jednoj koja nije bila nikom određena, i tamo smo se smestili. Još nismo m vatru naložili, kad se pred kolibom zaustaviše Draža i Pažin. Na kolibi nije bilo vrata. Ne obazirući se ko je u kolibi, Pažin. je govorio Draži:
"Martinović se opet bunio. Neće da nose hranu i prtljag."
Draža dreknu:
"Šta on hoće", i opsova. Pre nego što su me Živić i Radoman uspeli zadržati, ja iskočih iz kolibe.
"Zašto psujete, gospodine pukovniče, poručnik Pažin laže. Mi nismo mogli nositi oficirski prtljag jer smo imali dosta i svoje hrane. Nije rekao da je to bilo vaše naređenje."
Draža se podboči na štap pa oštro upita:
"Ko ovde komanduje?"
"Vi, gospodine pukovniče."
"Na svoje mesto i nemojte da se to ponovi, inače ćemo po ratnom zakonu." Okrenuše se i odoše ka Lovačkom domu.
Ubrzo je žandarm sve oficire pozvao na hitan sastanak sa gospodinom pukovnikom. Vatra je već gorela, i nije nam se išlo. Naređenje je naređenje, i zato krenusmo nagađajući o čemu će biti reči. Mislili smo radi obezbeđenja. Ali Draža nas je iznenadio.
"Gospodo oficiri, opet smo obavešteni da Nemci kreću od Kaluđerskih Bara. Nemamo mnogo vremena za odlučivanje. Treba da se provučemo, da Nemci ne bi napravili obruč. Stoga se treba podeliti u više grupa i krenuti raznim pravcima."
Na sastanku je bio i vojvoda Mitar.
Oficiri su disdplinovano čekali naređenje ko će u koju grupu i gde će biti zborno mesto. Niko nije postavljao pitanje odakle izveštaj o Nemcima, pa smo docnije Živić i ja zaključili da je neko morao doći da javi ili je to maslo vodiča koji nam je sa Mitrovca pobegao. Mi smo se šalili, možda hoće Vežanjci da nas što dalje pokrenu, da im se ne bismo vratili.
Usledilo je naređenje. Prva grupa: pukovnik Mihailović sa oficirima, žandarmima-podoficirima i Paloševićevim "jurišlijama", ukupno oko dvadeset. Druga grupa: Dobojski četnici sa vojvodom Mitrom, brojno stanje trideset, i treća, najmanja grupa: Živić i ja sa Zorkićem i pet vojnika, ukupno osam.
Drugi deo naredenja bio je oštar, gotovo preteći, a odnosio se na zabranu bilo kakve borbe sa Nemcima. Draža je zaključio:
"Borbu sa Nemcima izbeći po svaku cenu... Neću da mi na leda natovarite poteru."
Treći deo naređenja bio je kratak:
"Zborno mesto Suvobor kad ko stigne, smeštaj u kolibama i hvatanje veze."
Pošao sam sa Mitrom, rekavši Živiću da me sačeka. Hteo sam još jedanput da vidim kakvi su planovi "vojvode dobojskog". Vojvoda je okupio četnike i bez okolišanja rekao:
"Bio sam kod gospodina pukovnika. Kaže da će nas Nemci opkoliti i naredio je da se probijamo po grupama. Ja, kao vaš vojvoda, više neću pod komandu ovog pukovnika." Ja se malo trgoh. "Ako neko od vas hoće, eno ga tamo", pokaza rukom. "pa neka ide slobodno."
Svi su zagrajali:
"Nećemo, dosta nam je vojne discipline i bahatih oficira", i kapetan Kovačević dodade: "i pijanog Franje." Začudih se tome.
Četnici su se počeli spremati, a Mitar pozva Žnidaršića pa mi pred njim reče:
"Poručniče, nemoj biti lud pa ići s njima. Rade ti o glavi. Preda mnom su malopre govorili da će te urazumiti ili likvidirati. Evo imaš kod nas i poznanika, pa ćemo zajedno u Crnu Goru."
U sebi sam odlučio da ne odem s ovim četnicima, nije mi se svidelo vojvodino istupanje. A još kod prvog susreta s njima video sam da nemaju određenog cilja. Izvukao sam se da ću se dogovoriti sa Živićem.
"Dodi brzo jer mi krećemo", reče Mitar, vojvoda dobojski, koga više nikad nisam ni čuo ni video.
Kopkalo me je ono što mi je rekao vojvoda da je čuo da će me likvidirati, i kada sam sa Živićem o tome malo porazgovarao, zaključili smo da se to, možda, odnosi na odvajanje naše malene grupe. Zašto bi im baš nas osam, sa jednim puškomitraljezom, smetali. Možda će kasnije i ostalih da se oslobode i da se negde ubaziraju samo oficiri. Pravili smo razne pretpostavke, a onda počeli razmišljati i o pokretu.
Dogovorismo se da krenemo zorom pravo na Kaluđerske Bare.
Tako mi ostadosmo na Mitrovcu. Od sve "jugoslovenske vojske" ne beše više nijednog starešine da nam šta naredi ili da nas kontroliše. Pre spavanja obišli smo Lovački dom i sve ostale kolibe. Nigde ni žive duše, samo je u Lovačkom domu ostala neka oprema koju "oficirska grupa" nije mogla poneti.
Negde daleko u šumi oglasio se vuk dugim zavijanjem. Ovaj će nam noćas biti jedini saveznik. Biće da je namirisao konje koje su Dražina gospoda oficiri rastovarili i poterali u šumu da bi se neprimetno provukli kroz "nemački obruč".
Vratili smo se u našu kolibu. Vojnici su bili dobri i pobnnuli se da imamo dosta drva.
Prezalogajili smo svi malo proje i slanine i pripre-mili se da noć provedemo više dremuckajući pored vatre nego što smo spavali. Izlazeći povremeno iz kolibe, videli smo da je posle kiše počeo da pada sneg. Kako će biti sutra?
Naša grupa je belom zorom, kažem belom, jer je noćašnji sneg svojom belinom prekrio Taru, krenula pravo ka Kaluđerskim Barama. Šuma je bila čarobna, što se lepote tiče, ali i tajanstvena, sa pucketanjem svojeg drveća i svim neobičnim zvukovima. Nenaviknuti, zastajali smo da odgonetnemo šta je to, pa bi samo ponekad neko progovorio: "Šuma", i time je sve bilo rečeno.
Protekle noći zabeležili smo promenu. Pošto se pozdravio s nama, našu grupu je napustio profesor Radoman. Rekao je da neće sa vojvodom Mitrom, ali da ne zna s kim će i kako će dalje. Tako je ionako mala grupa postala još manja. Ostalo nas je sedam.
Išli smo pravo na Kaluđerske Bare, oprezno grebenom. Sneg, koji je napadao desetak santimetara, otežavao je kretanje. Zastajkivali smo da bismo oslušnuli ne ide li nam ko u susret, jer nas još nije napuštala misao, koju nam je naturio pukovnik Mihailović, da za nama kreće potera i da treba izbeći opkoljavanje.
Rešili smo da na Kaluđerskim Barama proslavimo Đurđevdan. Pošto smo poslednji krenuli sa Mitrovca, uvideli smo da ni za nama ne idu Nemci. Tek posle rata mali Miodrag, koji je tada već porastao, pričao mi je da su po našem odlasku iz Zaovina Nemci stvarno dolazili i da su se seljaci izvukli rekavši kako smo mi "samo bežanija" bez oružja, koja ide svojim kućama. I Nemci tada nisu kaznili seljake.

 

[proka]

Дакле да одговоримо на питања.

Јездимира Дангића је заробила немачка 714. дивизија 12. априла 1942 године и послала у логор.

У немачком логору Стриј у Пољској је провео добар део рата, какав је то сарадник окупатора био!!!!!!

Побегао је и прикључио се пољском покрету отпора у борби прво против Немаца па против комуниста.

Тако је и заробљен од стране Совјета и после рата испоручен Југославији како се борио и против југословенских и совјетских комуниста.

На стаљинистичком суђењу је осуђен као издајник и сарадник окупатора што наравно није био.

Ето то су Раткови и прокини савезници који су га изручили.

Ајд сад ти проко настави даље са том комунистичком демагогијом.

ZABORAVIO SI DA OSTAVIŠ LINK KA ISTORIJSKOM IZVORU SA KOG SI PREKOPIRAO SVOJ POST:
https://www.pogledi.rs/major-jezdimir-dangic/

- - - - - - - - - -

malo doradio uvod a ostalo je do poslednjeg slova isto, dakle pisanije ekonomiste mislisava samardžića je relevantnije od državnih arhiva srbije i istraživanja kolumbija univerziteta?

"univerzitet" pogledi

- - - - - - - - - -

У ноћи између 11. и 12. априла 1942, у Рогачици код Бајине Баште, једна јединица 714. немачке дивизије на препад заробљава мајора Дангића.

Дангић бива одведен у заробљенички логор, одакле бежи и прикључује се покрету отпора у Пољској.

На крају рата, попут многих пољских официра, и мајор Дангић пада у руке Црвене армије.

Совјети га испоручују југословенским комунистима.

На стаљинистичком процесу у Сарајеву 1947. године, осуђен је на смрт и потом стрељан.


Крајем 1941, Дража је, за случај своје погибије, одредио мајора Дангића за једног од три својих наследника.
Милослав Самарџић

 

[proka]

Zorkić, Živić i ja, posle večere, produžili smo u svojoj sobi razgovor o našem hajdučkom danu. Živić se žalio što nas za pet godma u Vojnoj akademiji niko ne nauči šta da radimo ako ovako ostanemo sami. Pa i gospodin pukovnik, koji nam je mogao pomoći, on nas, evo, rasturi. "Zborno mesto Suvobor, a tamo ćemo dobiti dalja naređenja." A šta ako ih tamo ne nađemo ...
Meni najviše smeta rezervni poručnik Lenac. Pokušavao sam da razgovor skrenem i na tu stranu. Čudilo me je da pukovnik Mihailović dozvoljava da tako slobodno govori o Ljotiću, pogotovo kada je reč o tome ko je kriv za propast Jugoslavije. Živić mi je pričao kako je Lenac pre još više govorio o Ljotiću i hvalio se kako je on, njegov sekretar, znao sve šta se u državi događa. Bio je on vođa Ljotićeve omladine. Mi nećemo sa Lencom, ako ostane, složili smo se nas trojica.
Zašto je pukovnik Draža Mihailović tolerisao Lenca i odobravao njegova istupanja, tada je to za nas još bila tajna.
Živić tada prvi put reče:
"Neće Lenac dugo s nama, čuo sam kada je s majorom Stankovićem govorio da jedva čeka da ide u Beograd", i tu Živić prestade da priča dalje.
Pokušavao sam da ga podstaknem, ali uzalud. Odgovarao je da ne zna zašto Lenac ide u Beograd. Zorkić je rekao da je major Stanković i njega nagovarao da ide u Beograd, da će mu lako naći posao jer on tamo ima dobre veze.
"Ja znam dobro gađati iz mitraljeza, šta ću ja u Beogradu, sem vojničkog zanata ništa ne znam."
Živić je sve više prepuštao meni da odlučujem šta ćemo dalje raditi. Tako smo se ujutro složili da se što više krećemo danju grebenima, da bismo se što manje peli uzbrdo i silazili nizbrdo, a i da bismo uvek imali dobar pregled terena. Kada je trebalo odlučiti o sledećem našem cilju, Živić mi je rekao da ja odlučim. Imali smo karte Vardišta, a Živić je imao još samo kartu Aranđelovca 1:100.000. Nedostajala nam je karta na kojoj bismo videli kako ćemo doći na cilj koji je odredio pukovnik Mihailović. Odredio sam prvi dan marša. Pokret do puta koji vodi od Bajine Bašte za Užice. Uveče ćemo izviđati put i, ako sve bude u redu, pre zore prteći ćemo preko druma da bismo sledećeg dana izašli na Jelovu goru. Naći ćemo vodiče da nas dalje vode prema Suvoboru.
Sve je manje bilo nade da ćemo u Srbiji naići na neku vojsku koja se bori. Ovako smo govorili Živić i ja, možda naiđemo na ovakvu grupu, ali zar smo mi vojska. Pa ni ona Dražina grupa ne liči na neku vojsku. Znali smo samo za Paloševićev jurišni bataljon, dobojske četnike i ovu Dražinu grupu.
Sve više nam se nametala misao da potražimo, možda, kakvog boljeg pukovnika i da ne idemo na Suvobor. Živić je navijao za Rudnik. To je bilo bliže njegovom rodnom kraju, a i meni je odgovaralo jer je bilo dalje od Lenca. Govorili smo o našim vojnicima, šta će biti ako nas napuste i odu kućama. Mi im za sada ne nudimo nikakvu perspektivu. Tada smo došli na ideju da nađemo neku bazu gde bismo se mogli skloniti dok se ne pokaže izlaz iz ove neizvesnosti. Ono o čemu se rnsmo kolebali ni razmišljali, bila je odlučnost da se ne predajemo dok Nemci ne budu pobeđeni. Nismo hteli biti nemački robovi.
Kretali smo se danju, od zaseoka do zaseoka. To su bila mala planinska raštrkana naselja kojih je nekoliko sačinjavalo selo. U svim selima, to je bilo 7. maja, očekivali da se poneko vrati iz vojske. Bilo je u ovim selima starih ratnika iz Užičkog puka, oni su najbolje znali na šta ovaj rat liči, i to su ocenili onako kako su oni shvatili. Iako su bili siromašni, za vojsku se hrane našlo, jer su se nadali da će neko i njihove rođake i sinove hraniti na putu do kuće.
Nisu se čudili što smo naoružam i najviše su se bojali da im sinove ne odvedu u nemačko zarobljeništvo.
Zadržali smo se kod nekih kuća u blizini Kadinjače. Kako su nam rekli da Nemci retko nailaze, i to samo njihova motorizacija, a ne pešadija, rešili smo da ostanemo kako bismo sledećeg dana prešli i preko puta Užice—Valjevo. Kada smo prešli Jelovu goru i spustili se do nekih kuća koje su zvali Gostinica — ne znam da li je to bilo selo, ali tu je bila i kafana — ponovo smo čuli da nigde na putu nema Nemaca. Naiđu sa motorizacijom pa prođu.
Čuli smo da je tog jutra prošla tuda jedna grupa četnika. Kada su nam objašnjavali kako izgledaju, činilo nam se da su to Dobojski četnici vojvode Mitra, ali nismo želeli da se još jednom s njima sretnemo.
Nismo se žurili, i 9. i 10. maja bili smo u Tometnom Polju. To je bilo izrazito stočarsko selo. Svugde pašnjaci ispresecani potočićima bistre vode. Nije se moglo utvrditi kuda ta voda teče. Samo oko kuća bilo je malo obradive zemlje. Seljaci su nam govorili da kod njih ni kukuruz ne uspeva. Ispred nas na nekoliko kilometara plavio se Maljen, a još dalje, desno, Suvobor.
Niko nam ništa nije znao reći o grupi vojske koja "neće da se preda i koja ne priznaje kapitulaciju". Mi smo mogli okrenuti preko Suvobora, a mogli smo doneti i drugu odluku. Ovde na ovoj prekrasnoj visoravni kao da smo bili slobodni. Ali nikoga da nam ma kakvim savetom pomogne, pa smo Živić i ja pravili kombmacije. Kao što reče pukovnik Mihailović, mi smo deo vojske koja ne priznaje kapitulaciju.


Nas sedmorica? Silna smo mi vojska! Nema nama druge nego hajdukovati. Naći jatake i otimati od Nemaca plen.


"Bar da znamo ko smo i šta smo, ali ni to ne znamo", opet će Živić. Njega kao da je stalno mučila dilema šta smo, kao da jte od tog opredeljenja zavisila njegova odluka kojim ćemo pravcem.
Nekako smo ipak došli do zaključka da smo pre "hajduci" nego "jugoslovenska vojska". Verovali smo u hajdučku tradiciju u Srbiji, kuda smo i pošli. Sada nam je, kada smo preživeli kapitulaciju, preostalo da se nadamo da ćemo imati dosta jataka, a šta će dalje biti, ne znamo.