Раткo Мартиновић - Од Равне горе до Врховног штаба

[proka]

Živić kao da je osetio moju misao ili je shvatio da sada može istupiti sa željom da krene u svoj kraj:
"Idemo na Rudnik."
"Idemo", kratko odgovorih, " i to pokret odmah dok nisu naišli Lenac, Pažin i ostali."
Uz put smo razgovarali o zasedama, prepadima koje ćemo izvesti na putevima kuda prolaze usamljeni nemački kamioni. Jednom rečju, maštali smo o predstojećim danima, ni sami ne znajući šta nam nosi sutrašnjica. Umesto preko Suvobora, vodiči su okrenuli preko sela ka Gornjem Milanovcu.
Prolazeći kroz selo Teočin, seljaci su nas obavestili da je seoski kmet, po naređenju Nemaca, prikupio dosta oružja i vojne opreme. Pozvali smo kmeta. Jedva su ga pronašli, jer je, kako reče, imao loše iskustvo pa se skrivao čim bi neko naišao.
"Kad pre stiže da izvršavaš naređenja Nemaca?" upita ga Živić.
"Moram, gospodine kapetane."
"Nisam ja kapetan."
"Gospodine oficiru, moram. Zapretiše da će celo selo pobiti ako se ne preda oružje."
Živić je kmetu zabranio da dalje prikuplja oružje, a ja sam za to vreme isprobao i odabrao dobre vojničke cipele. Nisam više imao problema sa žuljevima jer sam u Zaovinama noge dobro izlečio.
Kad se ovako nešto desi, seljaci se uvek okupe iako ih niko i ne zove. Tako su i sada u dobrom broju stajali i posmatrali šta se dešava. Dozvolili smo da od oružja uzme šta ko želi.
Među okupljenim seljacima bilo je i mladića koji nisu još ni vojsku služili, bar tako su izgledali. Dvojica golobradih dečaka uzeše puškomitraljez "zbrojovku" i redenike za mitraljez. Zorkić ih zaustavi.
"Šta će vam redenici, nije to za puškomitraljez", i odabra im nekoliko šaržera za "brno", čak nađe i punjač šaržera. "Evo, to ponesite i municije što više."
Umeša se i vojnik Nikola Vučković. Prišao je gomili oružja, municije i opreme i počeo odabirati bombe "kragujevke". Prvo je ponudio nama, a onda reče ostalima:
"Ovo uzimajte, ovo je najbolje", i ispriča sve šta je znao o bombama i upotrebi bombi, kao što je u vojsci učio.
Primetili smo da se, sem onih dečaka, ostali ustručavaju da uzmu oružje. Živić mi reče, povukavši me u stranu:
"Biće da se boje ovog revnosnog kmeta."
"To je bar lako, povedimo mi njega odavde pa neka posle uzima ko šta hoće."
"Jest, bogamu", izgovori Živić svoju uzrečicu, "ionako su porez plaćali, to je njihovo oružje."
Iznenada ja naredih pokret. Živić, iako mu to nije ležalo, podviknu: "A ti sa nama", uperivši prstom u kmeta. Ovom klecnuše kolena.
"Nemojte, braćo, pobogu. Ja samo naređenje izvršavam. Nisam ništa bogu zgrešio", ređao bi kmet još da ga nije Živić prekinuo.
"Polazi, ni reči!"
Posle smo videli da se kmet plašio da ga ne ubijemo. Kaže dešavalo se da nađu čoveka ubijenog i niko ne zna šta se dogodilo i ko ga ubi.
"Nismo mi od tih. Mi smo deo vojske koja se nije predala", ponovismo Dražinu izreku. "Mi ne priznajemo kapitulaciju. Nego, ako se bojiš, a ti, eno ti pravo šuma, pa beži od nas." Živić mu pokaza u pravcu jednog šumarka onako nasumce.
Kmet pode, ali se nekoliko puta sa strahom okrenu. Mi smo se tome čudili i smejali. Vučković reče:
"Ovaj je ko zec."
Tek što je kmet odmakao, priđe nam jedan od onih mladića. Pogleda u mene, valjda zbog toga što sam onako neobrijan i bradat izgledao najstariji i skide šajkaču na pozdrav.
"Gospodine kapetane" (izgleda da im se taj čin najviše sviđao, pa su i starije i mlađe tako oslovljavali), "molim vas da me povedete s vama."
"Šta ćeš nam ti, jesi li vojsku služio?"
"Nisam ja, ali ja znam da gađam, deda me učio."
"Dobro", odgovorih mu. "Ajde da pitamo dedu, pa ako odobri, a ti pođi s nama."
Svidela mi se mladićeva hrabrost i otvorenost. On kao da nije osećao sramotu izdaje i kapitulacije. Njemu je deda "solunac" pričao o neprijatelju, i on je jednostavno srcem osećao: sada je neprijatelj tu, i treba mu pokazati ko smo i šta smo.
Malo smo skrenuli sa pravca i pošli mladićevoj kući. On je malo zatezao. Kada smo došli pred kuću, već u dvorištu nas je dočekao mladićev otac. Ispalo je onako, s neba pa u rebra, kada sam ga upitao hoće li pustiti sina da pode s nama.
"Gde će on, nije ni vojsku služio."
"Kaže da ga je deda naučio da dobro gađa i rukuje vojničkom puškom, koju deda čuva još iz prvog rata", izmislih ja onako na brzinu.
"Ostavite vi, gospodine poručniče, i on i deda, oba luda. Ne zna se da 1' više mlađi, da 1' stariji." Otac je znao činove, a da bi skrenuo razgovor, reče neka nana spremi jelo, sigumo su ljudi gladni. Uvede nas u kuću i donese rakiju.
Razgovaralo se, a malo i popilo. Svi su pomalo pili, sem mene. I Živić je voleo šljivku, i ono što je popio, pio je s osobitim uživanjem. Nahranili su nas i otac, da bi bio siguran za sina, ponudi se da nas vodi do sledećeg sela.
Uz put, kad se oslobodio reče:
"Vi ste oficiri, nemojte zameriti, ama, pobogu, braćo, šta ovo bi? Kako nas oficiri izdadoše. Ovi naši koji su se vratili iz vojske, pričali su o nemačkim prodorima i opkoljavanjima."
Vrlo slično, gotovo isto što smo i mi na našem dravskom ili dobojskom "frontu" slušali.
U stelu Donji Branetići vodič nas je ostavio kod dobrog domaćina, gde smo mogli i noćiti. Večeru smo dobili kasno jer smo želeli da pojedemo nešto toplo. Po običaju, bilo je pitanja sa naše i sa strane ukućana. Mi smo doznali da Nemci idu iz Grčke i vozovima i drumovima. Pričali su da kolonama nema kraja. Govorili su kako je iz nekih vagona, koji su bili puni ranjenika, tekla krv. Niko to nije video svojim očima, ali pričalo se i ponešto dodavalo. Uzalud smo pokušavali da doznamo izvore ovakvih priča kako bismo saznali pravu situaciju.
Ko to vodi rat sa Nemcima? Kuda to idu nemačke kolone?

 

[proka]

Još nedavno smo se vozili prvim razredom u vozovima, a večeras, kada smo prilazili pruzi, morali smo izviđati neprijatelja. Niko nije znao ništa i mi smo oprezno osluškivali. Nije bilo ni vozova ni Nemaca. Noć i tišina. Ni kerovi nisu lajali.


Kada smo prešli prugu, kod novih vodiča smo se raspitivali o Nemcima. Sve više su se ponavljale vesti da Nemci idu na Rusiju. Kako proveriti ove glasine o pokretima Nemaca radi napada na Sovjetski Savez, kako smo mi govorili, na Ruse.


Zbog ovih glasova jedne noći smo prešli i prugu i drum koji vodi od Gornjeg Milanovca, preko sela Rudnika, do Aranđelovca. Bio je to naporan noćni marš. Vodiče smo teško nalazili. Nikome se nije išlo noću sa naoružanim ljudima. Izgovarali su se da ne znaju put, pa smo se morali zadovoljiti time da idemo od sela do sela. Gubili smo i po ceo sat da probudimo ukućane i da ih privolimo, više silom nego milom, da nam daju vodiča. Živić je, istina, imao kartu, ali bojali smo se da noću osvetljavamo put i kartu.


Bila je još noć kada smo stigli u selo Majdan. Nismo mogli oceniti položaj sela, pa smo nastojali da se što više udaljimo od puta. Nasumce smo rešili da ostatak noći provedemo u nekoj kući.
Brzo smo zaspali, ali smo dosta muke imali dok smo se smestili. Nerazumljiv strah vladao je medu ukućanima dveju-triju kuća koje smo odabrali za smeštaj.


Čuli smo od njih da Nemci vode oficire u zarobljeničke logore, a vojnike puštaju kućama. Čuli smo i o pretnjama ako nekoga uhvate sa oružjem. Stoga su se, verovatno, ljudi tako plašili. Ali pravi razlog njihovom strahu saznaćemo kasnije, kao i to ko je širio glasove o mogućim i nemogućim pretnjama Nemaca.
Umesto da se odmorimo, Živić i ja smo morali bririuti o hrani, jer novaca gotovo da više nismo ni imali. Sem toga, uvideli smo da se novac više ne ceni pa se dešavalo da seljaci neće da prime novac za hranu, govoreći:
"Šta će mi te hartije."


Najviše smo razgovarali o tome kako da nađemo jednu bazu, da se smirimo i odmorimo. Odjednom se Živić seti manastira Vraćevšnice. To je bila spasonosna ideja. Probudismo vojnike, brzo podelismo posao oko pripremanja doručka. Domaćini osetiše da ćemo krenuti pa se i sami užurbaše da nam pomognu da što pre odemo.


Nogu pred nogu peli smo se na greben planine Rudnika. Kada se dokopamo grebena, Onda ćemo se niz kosu spustiti pravo u manastir. Na karti, manastir je okružen šumom, pa možemo prići neprimećeni. Od Gornjeg Milanovca vodi do manastira kolski put i treba biti oprezan. Mogli bi naići Nemci.
Nadali smo se da će nas kaluđeri oberučke prihvatiti i omogućiti da se sklonimo kad god budemo u nevolji.


Uz put, idući u koloni, prisetih se svog detinjstva u Banjaluci. U blizini je bio trapistički manastir. Poviše manastira brdo Krčmarice. Na tom brdu u početku leta brali smo šumske jagode. Nikada sa sobom nismo nosili hranu. Kad bismo ogladneli, spustili bismo se do manastira. Trapiste su pravila njihovog reda obavezivala na ćutanje. Na manastiru je bio šalter na kome su monasi izdavali hranu. Mi bismo stali u red i kada monah otvori prozorčić, rekli bismo: "Hvaljen Isus!" a on bi pružio po dobar komad ukusnog crnog hleba i prvoklasnog sira trapista.


Hoće li nas i ovi "božji ljudi", kojima smo se uputili, nahraniti i dati nam utočište. Radovao sam se Živićevom predlogu i ta radost me nije napuštala sve dok ...
Ugledali smo konačno i zgrade manastira i konaka. Kako smo banuli iznenada, kaluđeri su se zbunili. Nismo došli sa "hvaljen Isus", već naoružani i mrki kao vuci. Istina, uz put smo vojnike poučili kako će kaluđere pozdraviti sa "pomoz' bog", pa ako su stariji, i da ih u ruku poljube. Zbunjeni kaluđeri nemadoše vremena da čuju ono "pomoz' bog", već su, kako bi se reklo, zmuli od čuda otkud sad ova naoružana vojska.


Kapitulacija je gotova, Nemci su već u Gornjem Milanovcu postavili svoju Feldkomandaturu. Iguman je dobio već podosta naređenja o predaji oružja i redu koji su Nemci na brzinu uspostavljali. Sve smo to kasnije čuli od igumana i shvatili otkuda njihova zapanjenost, ali ponešto, ipak, nismo razumeli. To smo ubrzo videli iz razgovora sa igumanom te večeri, a još više iz postupka sa kamionom Nemaca sutradan.

 

[proka]

Doček je tekao, otprilike, ovako.



"Ko ste vi i otkuda, braćo?"
"Mi smo deo vojske koja se nije predala Nemcima", odgovorio je Živić. "Nego, oče igumane, dajte nešto da umorna vojska pojede i popije."


Docnije sam u manastiru Tronoši, od kaluđera Georgija Božića, saznao da se starešina manastira Vraćevšnice zvao Jovan Rapajić.


Da se vratim događajima. Iguman promrsi nešto u bradu i mi dobismo kiselo mleko i proju. Vojnike smo posle večere smestili na senik, ispod koga su, kao u šupi, stajale manastirske čeze i poljoprivredni alat. Iznad tog zidanog dela bio je deo sličan ambaru, od dasaka i greda, namenjen za seno. Malo dalje bila je slična zgrada koja je služila za staju. Obe su bile odvojene od manastira, na samoj ivici šume.


Istina, kada su vojnici pošli na spavanje, iguman je i sam morao da jede, a kako ga Živić i ja nismo ostavljali, on je i nas pozvao na večeru. Njegova večera je bila drugačija. Počela je sa rakijom, bilo je tu i meze, a završila sa vinom.
Živić je u šali govorio da nas je iguman prešao, jer posle kiselog mleka ne ide vino. Šale se nisu doticale igumana. On je stalno okretao razgovor na opasnost koja preti i njemu i nama od Nemaca.


Malo-pomalo, ispričao nam je kako su Nemci već uspostivili vlast i sada prikupljaju žandarme i policiju. Govorio je i o tome kako je u Milanovcu od 20 časova do jutra građanima zabranjeno kretanje. Kad smo igumana Jovana upitali odakle sve to zna, malo se zbunio, a onda reče kako ga je pozvao i o svemu obavestio novi predsednik opštine. Sem toga, ceo Milanovac je oblepljen plakatima sa nemačkim upozorenjima i naređenjima. Za nošenje oružja predviđa se
smrtna kazna, što posebno naglasi iguman, kao da je hteo da vidi hoćemo li se mi uplašiti. Mi smo se držali kao da se to nas ne tiče.


Iguman Jovan je bez ustručavanja govorio o nemačkoj sili. Teško je bilo oceniti da li ih hvali što ih poštuje ili što se plaši.
Živić je, malo i pod uticajem rakije, burno reagovao i bojao sam se da zbog njegovih oštrih reči ne pokvari odnose između nas i sveštenih lica i tako osujeti naše namere da manastir koristimo kao svoju bazu, gde bismo se krili u velikoj nevolji.


Primetio sam da ostali kaluđeri ćute i uglavnom klimanjem glave odobravaju reči svog igumana. Isto su tako klimali glavom i kada smo nas dvojica govorili, pa nam nije bio jasan njihov stav. Kad Živić pomenu da smo čuli da Nemci idu na Rusiju, iguman htede da mu upadne u reč, ali Živić lupi rukom po stolu i viknu:

"Ruja će njima slomiti vrat!"


Iguman Jovan malo uvuče vrat pa, kao da uzima zalet, poče ponovo o nemačkoj sili i snazi, a u Rusiji vlada "nekrst", reče. Mi se nismo snašli u razgovoru o nekrstu, a ni iguman u našim vojnostrategijskim pogledima na rat sa Rusijom, pa smo posle burne rasprave, ostajući svaki na svome, pošli na spavanje. Živić i ja smo se ipak nadali da ćemo se sutra sporazumeti sa igumanom Jovanom.


Jutro je već poodmaklo. Čekali smo doručak. Nismo pridali nikakvu važnost tome što su još za mraka kaluđerske čeze otišle prema Gornjem Milanovcu.


Odjednom smo čuli zujanje motora. Nemci?


Jedan od nas je istrčao i ugledavši kamion sa dvadesetak Nemaca, doviknu: "Beži!" Poskakali smo sa senika i bez doručka pobegli u šumu.


Trčali smo uzbrdo koliko smo brže mogli, istom onom stazom kojom smo se juče spuštali ka manastiru, samo sada ka vrhu Rudnika. Ubrzo smo shvatili da nas Nemci nisu primetili, jer nisu otvarali vatru za nama, a nismo videli ni da nas prate. Zatim se zaustavismo da se odmorimo uz cigaretu. Svi smo pomislili: izdadoše nas ovi kaluđeri. Da li su nas izdali ili su Nemci slučajno naišli, nikad nisam saznao. S obzirom na čeze koje su rano izjutra nekuda krenule i na kamion koji je ubrzo stigao od Gornjeg Milanovca, postojala je mogućnost da nas je iguman Jovan Rapajić prijavio Nemcima.


Bio je lep majski dan a šuma gusta. Sunčevi zraci gotovo da se i nisu probijali kroz krošnje stoletnih bukava. Bilo nam je hladno i bili smo gladni, počeo je večiti vojnički razgovor o hrani. Taman smo se spremali da krenemo, kad se nedaleko oglasio zvuk sekire. Napustili smo stazu i uputili se u pravcu drvoseče. Čuo nas je kad smo izbili već sasvim blizu i gledao nas iznenaden, spustivši sekiru. Nekoliko koraka dalje bio je privezan konj. I on je gledao u nas, kao da se ovaj susret i njega tiče.


Posle kraćeg vremena sporazumeli smo se sa drvosečom, koji nije bio stariji od 19 godina. Oslobodio se i ponudio nas projom i slaninom, što je poneo za sebe, i obećao da će nam uveče doneti vruće proje i sira. Molio je da ga ostavimo da dovrši posao, a mi, pošto i tako nismo znali šta ćemo, i sami smo pomagali. Održao je reč i uveče nas je doveo blizu sela. Ponudio nam je i da idemo njegovoj kući. Mi smo to odbili, jer smo se Živić i ja dogovorili da se te noći prikrijemo i da sutradan izvidimo drum od Milanovca prema Aranđelovcu. Hteli smo da proverimo da li su Nemci zaista krenuli na Rusiju.


Nismo imali nikakav određen plan. Čekali smo da nam mladić donese hranu, a onda ćemo se smestiti u jednu pojatu, na koju smo slučajno naišli. Slušajući naš razgovor dok smo jeli sir i vruću proju, mladić se toliko oduševio da je zatražio da ostane s nama. Nismo znali ni šta ćemo sa sobom, pa ga nismo primili. To nam je ipak malo podiglo moral jer, evo, već drugi put neko hoće da deli našu sudbinu.


Polako, nogu pred nogu, uputili smo se u šumu da prenoćimo u kolibi. Naložili smo vatru i neko vreme pričali šta ćemo sutra.


Probudili smo se rano. Vatra se ugasila a jutro je bilo još hladnije. Na karti smo Živić i ja uočili da se šuma spušta gotovo do sela Svračkovca. To je upravo jedan zaselak sela Majdana, pa smo rešili da pođemo niz kosu prema drumu i da vidimo šta rade Nemci.


Osećali smo se čudno, kao da Nemci stoje na putu, vojnik do vojnika i, što je još gore, kao da oni s tom svojom motorizacijom nisu vojska kao i svaka druga.


Možda je i nas zahvatio strah od te njihove tehnike, ili od toga što smo bili u neizvesnosti, pa smo išli prema drumu toliko oprezno kao da će nas svakog časa neko uhvatiti za gušu.


Izišavši na ivicu šume, odmah primetismo na putu, stotinak metara od nas, kako jedan Nemac nešto radi oko motocikla. Toliki strah, a ono jedan jedini Nemac slobodno stoji, tako reći, usred Srbije. Što je previše, previše je. Pade mi mrak na oči, kako se to kaže, i bez dogovaranja rekog Živiću.


"Štiti me odavde, a ja odoh da ovog zarobim."


Poveo sam vojnika Vučkovića. Pretrčasmo pored jedne kuće pedesetak metara i kod brvna stadosmo. Sa one strane potoka na putu Nemac je i dalje radio oko motora.


"Hende hoh!" (Ruke uvis), razderah se toliko da sam se gotovo i sam uplašio od svog glasa.


Nemac se trže, ispusti neku alatku iz ruku. Uspravi se i polako podiže ruke uvis.


"Kom her", opet viknuh ja.


Nemac, podignutih ruku, dode do brvna na potoku, zastade i ja viknuh:


"Forverc!"


Kada je prešao preko brvna, skinuo sam mu opasač sa pištoljem i tada primetih da se upišao. Gledao me izbezumljeno i drhtao. Povedosmo ga ka šumi. On se toliko tresao da je jedva koračao.


Prošli smo pored jedne kuće gde je čovek popravljao ogradu. Kada smo stigli do njega, on se iznenada umeša.
"Šta radite, pobogu, hoćete li da zbog vas Nemci streljaju celo selo?"


Pogledah ga i odgovorih: "Šta se tebe tiče! Hoćeš li da i tebe povedemo?" Kamo sreće da se i dalje suprotstavljao, jer kako sam posle rata saznao, bio je to Vujković, zloglasni agent Specijalne policije, a tada je malo falilo da ga kao petokolonaša povedemo.


Dok smo zastali, Nemac se i dalje tresao. Rekoh Vučkoviću da ga vodi u šumu i dadoh mu pištolj da ga preda poručniku Živiću. Trčeći sam se vratio preko brvna do motocikla. Tek što sam ga gumuo u jarak, čuo sam kako Živić i vojnici nešto viču i rukama pokazuju. Tada i ja čuh zujanje automobila. Pogledah na tu stranu i videh iza krivinie jednu limuzinu.


Potrčao sam natrag i tek što sam prešao potok, Nemci su počeli pucati. Nisam imao kud pa sam se zaustavio da i ja otvorim vatru. Živić, gotovo istovremeno kad i ja, otvori vatru iz puškomitraljeza. Gađao sam i ja. Nemci popadaše pored automobila.


Da li je koji bio ranjen ili poginuo, nismo znali. Posle rata, očevici tog događaja rekoše da nijedan Nemac nije stradao.

 

[proka]

To nam je bilo prvo pucanje na Nemce, pa je i nama, možda od uzbuđenja, da ne kažem straha, malo ruka drhtala, jer sa tog odstojanja ne bismo smeli promašiti.


Nemci su prestali da pucaju, pa smo mislili da su poginuli. Prestali smo gađati i ja sam dotrčao do Živića. Ipak smo se uplašili od ove prve borbe i sa zarobljenikom krenusmo uzbrdo kroz šumu. Nije nam ni na pamet palo da pretresemo i zapalimo automobil.



Primetili smo da su iz kuća i iz jedne vodenice izišli seljaci i posmatrali šta radimo. Posle rata, dva-tri puta sam se zaustavljao na mestu gde sam zarobio prvog Nemca, ali sam prvi put 3. marta 1976. razgovarao s nekim seljacima, proveravajući da li đe neko seća tog događaja. Iznenadio sam se kako se Zlata Banović svega živo sećala.


"Kako bi' to zaboravila", govorila je Zlata. "Tu ispod moje kuće, eno na onom brvnu, korača Nemac, sav umokren, sa rukama uvis. Goni ga jedan vojnik i jedan bradati oficir, a tamo gore u šljiviku još nekoliko naših vojnika. Otvorili su i vatru kada je drumom naišao jedan auto. Mislili smo da će nas posle sve pobiti Nemci."


Mi nismo imali vremena da vodimo računa sta ko tada o nama misli, već smo grabili da se što pre i što više udaljimo od ovog mesta i od puta.


Posle nekoliko sati ovakvog bežanja i vrdanja da zametnemo trag, opet smo stigli u jedan zaselak (pomenuta Zlata Banović i njen muž Dmitar su nam rekli da su to kuće Markovića u selu Majdanu).


Nemac je sve više dolazio k sebi, da li je šok prošao ili se pomirio sa sudbinom, ali potpuno je promenio držanje. Možda je u svojoj naduvenosti zaigrao na ludu kartu. Mi smo tek tada počeli misliti šta ćemo s tim Nemcem.

 

[banebeograd]

Prošli smo pored jedne kuće gde je čovek popravljao ogradu. Kada smo stigli do njega, on se iznenada umeša.
"Šta radite, pobogu, hoćete li da zbog vas Nemci streljaju celo selo?"

Pogledah ga i odgovorih: "Šta se tebe tiče! Hoćeš li da i tebe povedemo?" Kamo sreće da se i dalje suprotstavljao, jer kako sam posle rata saznao, bio je to Vujković, zloglasni agent Specijalne policije, a tada je malo falilo da ga kao petokolonaša povedemo.

ovaj kako je krenuo ne bi me cudilo da je u produzetku knjige opisao i momenat kad je naleteo i na her adolfa hitlera u jednom zaseoku kod pranjana
sreca adolfova da ga ova junacina nije odma prepoznao jer bi II SR bio gotovo pre i nego je poceo
dobri preletac raso je tek posle rata saznao o kome se radilo

 

[proka]

da nije valjao ostao bi u četnicima

- - - - - - - - - -

pa bi u ratu prošao kao što su svi četnici prošli, bežeći u istoj koloni sa ustašama i nacistima pred partizanima

 

[banebeograd]

da nije valjao ostao bi u četnicima

nije on presao u partizane on je pobegao kao dezerter i izdajnik a zna se ko je takve primao u svoje redove .

pa bi u ratu prošao kao što su svi četnici prošli, bežeći u istoj koloni sa ustašama i nacistima pred partizanima

znam znam , jel isto kao onih 10000 mrtvih cetnika na zlatiboru posle rata

 

[Лекизан]

ZABORAVIO SI DA OSTAVIŠ LINK KA ISTORIJSKOM IZVORU SA KOG SI PREKOPIRAO SVOJ POST:
https://www.pogledi.rs/major-jezdimir-dangic/

Моја објава није прекопирана са било ког сајта и зато је везица непотребна.

А подаци наведени у њој су историјске чињенице које можеш наћи било где сем код комунистичких аутора, као на пример овде:
http://politikin-zabavnik.co.rs/pz/tekstovi/cetnik-u-varsavi
Дакле није био ни издајник ни сарадник окупатора, није распиривао националну мржњу и није измишљао злочине над Србима од стране НДХ као што каже очигледни лажов чије мемоаре преносиш Ратко Мартиновић.

da si pročitao postove na temi, video bi da sam na to pitanje već odgovori i to puno detaljnije kao npr da ga je 12.04.1942 izdao srbin MILOŠ VOJNOVIĆ, te da je bio do avgusta 1944 godine u logoru u poljskoj kad su svi iz njega pobegli pa i on za vreme varšavskog ustanka, pa da je ubrzo uhvaćen od sovjeta koji su ga posle dve godine robije isporučili jugoslaviji koja ga je februara 1947 godine osudila i posle mesec dana mu presudila streljanjem a sahranila na način kako su se svuda tada u svetu sahranjivali izdajnici, da im se ni grob ne zna
Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.

Тај "Србин" је био Хенрик Лаутнер Љотићевац који га је издао.

А човек кога заробе Немци и отерају у логор може да буде издајник и сарадник тих истих Немаца само за праве издајнике и терористе а то су били комунисти укључујући овог Ратка махнитога.

Шта друго да очекујем од човека који оправдава усташке злочине над Србима.

 

[proka]

miloš vojnović i henrik lautner nije jedna te ista osoba???

- - - - - - - - - -

ja opravdam ustaške zločine nad srbima potpuno isto koliko i ti

- - - - - - - - - -

ali ajmod alje da ne spamujemo temu

 

[proka]

Živić i ja smo saslušali zarobljenika. Nemački smo učili od trećeg razreda gimnazije i u Vojnoj akademiji pet godina. Ipak nismo znali govoriti nemački jer je sistem učenja bio takav. Nemac je objasnio da pripada tenkovskoj jedinici i da se zove Hans. Rekao je da je rodom iz Drezdena. Kad smo ga pitali šta mu znače srebrni širiti, rekao je da je "unteroficir", i tada, kao da se nečeg setio, promenio je držanje. Uspeli smo još saznati da njegova jedinica, po naređenju "firera", kreće na Rusiju. Hans je oduševljeno pričao kako je u "Sovjetunion", u Rusiji, prevrat, kako je Molotov ubio Staljina i da je njih Nemce pozvao da tamo uspostave red.
Nastojali smo da dobijemo što više podataka i da proverimo priče o velikim nemačkim gubicima u Grčkoj, ali uzalud. Hans se čas pravio da ne razume, čas bi rekao kako je on podoficir Rajha i da po ratnom pravu ne mora davati podatke. Imali smo dosta muke dok smo ga razumeli, pogotovu što za nas u šumi, na Rudniku, više nije bilo ratnog prava.,,



U jednom trenutku Hans se toliko ohrabrio da je rekao kako smo mi njegovi zarobljenici. Potegao sam da ga udarim kundakom, jer me je ta njegova glupost izazvala, ali me je Živić zadržao. Hans se uplašio da će dobiti batine pa je počeo vikati: "Jugoslavija kapitulirt."


Kad smo stigli u selo, naredio sam da Nemca vežu za drvo. Time je saslušanje zarobljenika bilo završeno. Da bi ga bar zaplašio, pokazao sam mu kako ćemo ga obesiti na drvo, jer me je iznervirala njegova tvrdanja da smo mi njegovi zarobljenici, a ne on naš.


Dok je za večeru domaćica kuvala kačamak, jedan stariji čovek, valjda zadovoljan što vidi zarobljenog Nemca, pitao nas je volimo li više kačamak zapržen slaninom ili sa mlekom. Bili smo gladni, pa uglas odgovorismo i ispade da volimo i jedno i drugo. Čiča naredi snaši da pola kačamaka zaprži. Tada je u kuću ušao i jedan civil. Odmah smo namirisali, kako se to kaže, da je to neko vojno lice. Ja mu nisam zapamtio ime, ali sam 1976. godine čuo od Zlate i Dmitra Banovića iz sela Svračkovice da je to bio poručnik Živojin Jovanović, koji je bio oženjen u sela Majdana, gde se krio posle kapitulacije.


Jovanović se upustio u razgovor o tome šta da radimo sa zarobljenikom, kao da ga je on zarobio. Predložio je da zarobljenika zamenimo za neke oficire koje su Nemci zatvorili u Gornjem Milanovcu, jer su ih uhvatili da nose oružje.
Mišljenja su nam bila podeljena. Ja sam rekao Jovanoviću:


"Vi ste, gospodine poručniče, malo stariji od mene i Živića, ali to vam ne daje pravo da odlučujete šta ćemo raditi sa zarobljenikom. Zarobite i vi jednog pa radite šta hoćete."
Tada je Jovanović počeo da nam objašnjava kako će Nemci spaliti selo a seljake postreljati. Od Jovanovića smo čuli da nemački komandant u Gornjem Milanovcu maltretira građane. Pričao je kako ide ulicom a u ruci drži korbač. Kad mu padne na pamet, zamahne i raspali ako mu se učini da neko nije dovoljno snishodljiv prema oficiru Vermahta.


Nikako da se odlučimo šta da uradimo s Nemcem. Zorkić reče da je, možda, najbolje da ga proguta mrak. Živić se opredelio da Nemca pustimo i da po njemu pošaljemo pismo komandantu mesta u Gornjem Milanovcu.


Nisam bio siguran šta je najbolje. Da ubijemo zarobljenika, to se kosilo sa mojim moralom i svim onim što sam učio u međunarodnom pravu u Vojnoj akademiji o postupanju sa ratnim zarobljenicima i ranjenicima.
Iako je bila reč o jednom jedinom Nemcu, dugo smo razgovarali, pa i za vreme večere. Najviše se vodilo računa da ne bismo puštanjem Nemca naudili sebi ili selu. Na kraju sam i ja popustio Živiću, a i većina je bila za to se Nemac pusti, pa smo ga poveli na drum. Prethodno smo napisali pismo na našem jeziku, zapretivši komandantu mesta osvetom ako bude maltretirao građane.


Da bismo zavarali trag, dugo smo se vrteli po šumi pre izlaska na put. Hans nije znao šta radimo i više puta je molio da ga ne ubijemo. Tek kada smo došli do druma, rekli smo mu šta smo naumili. Obradovao se, ali je potom, koliko smo ga razumeli, tražio da mu vratimo pištolj jer će ga osuditi. To nismo hteli učiniti, pištolj je zadržao Živić.


Zora je bila već svanula kada se zarobljenik uputio prema drumu. Svaki čas se okretao, valjda ne verujući sam sebi da se spasao — mislio je da će ipak neko pucati u njega. Poručnik Jovanović, koji je u seljačkom odelu cele noći išao s nama, kao da nam nije verovao da ćemo pustiti Nemca, odvojio se kasnije i otišao u selo.


Umorni, krenuli smo i mi natrag. Dan je bio vedar; počelo je i sunce da nas greje. Naišavši na lep proplanak, zastali smo da se odmorimo i odremamo pošto nismo spavali cele noći.


Negde uz put zaradili smo vaške, jer smo danonoćno bili u pokretu pa se nismo mogli oprati. Kako je sunce prigrejalo, poneko bi se probudio i skidao košulju da se trebi od vašiju. Najzad smo svi radili taj posao i sunčali se. Uzgred smo
se dogovorili gde na nađemo hranu. Odjedanput primetismo u daljini prema drumu izbačenu raketu. Pucanj se nije čuo. Zatim su i sa drugih strana, isto tako, bile ispaljene rakete. Niko nije ništa komandovao, a svi smo se počeli oblačiti. Osmatrali smo šta će se dalje dogoditi.


"Znači, zarobljenik Hans je stigao", reče Živić. "Možda su još juče obavešteni." Živić i ja se pogledasmo, možda, ali bi onda došli rano jutros, a ne sada oko podne. Bili smo uznemireni i pratili smo kako Nemci s vremena na vreme izbacuju rakete. Po tome smo zaključili da kreću u tri kolone prema vrhu Rudnika. Na jednoj čistini videli smo kolonu od oko pedesetak Nemaca. Ova grupa je išla pravo prema nama.


Bez naročitog razmišljanja uputismo se i mi ka vrhu Rudnika. Živić i ja dogovorili smo se u pokretu kako da se prebacimo na istočnu stranu planine i da se zavučemo u kakve nepristupačne stene. Imali smo jedan puškomitraljez "zbrojovku", puške, dosta municije i bombi. Povremeno bismo zastali da osmotrimo šta je s našim goniocima, a Živić je tražio na karti, kao da je tamo ucrtano mesto gde Nemci ne mogu doći. Ne izdržah i upitah ga, a on se nasmeja i pokaza mi.


"Vidiš ove stene. E, tu ćemo se sakriti. Ako budemo morali bežati, onda ćemo niz stene pa kroz šumu, i niko nas neće stići."
Brzo smo se prebacili na vrh i umorni zastali da predahnemo i da osmotrimo Nemce. Po izbacivanju raketa zaključili smo da i oni polako i uporno idu ka vrhu Rudnika. Spustili smo se jedno 500 m od vrha do onih stena. Izabrali smo dosta povoljno mesto i, da bih ohrabrio sebe i ostale, rekoh da ćemo se ovde zabarikadirati i da dođe ceo bataljon, ukoliko nas i pronađe, ne može nam ništa.


Srećom, počela je jaka oluja i, kako to u planini biva, začas se celo nebo zacrnelo. Sevnula je munja, negde je udario grom, a onda je učestala grmljavina. Sručila se prava planinska provala oblaka. Nevreme je trajalo sat-dva, i nama se odužilo jer smo bili mokri do gole kože. Zbog Nemaca nismo smeli da se pokrenemo dok se situacija ne razjasni.


Sve do večeri smo cvokotali, a onda pošli natrag ka vrhu Rudnika u izviđanje. Gledali smo i osmatrali, ali od Nemaca ni traga ni glasa. Ohrabrili smo se i rešili, čim padne noć, da pođemo u selo, da se nahranimo i osušimo. Vremena je bilo dosta i Vučković predloži da naložimo vatru, da se osušimo i ogrejemo. A Nemci, ako naiđu, imamo noge pa ćemo pobeći. Rečeno, učinjeno. Mi okružismo vatru koja se brzo razgorela i, pušeći, čekali smo noć.


Razgovarali smo o nemačkoj poteri i zaključili da bi bilo dobro prebaciti se na drugu planinu. Bez razmišljanja upitah Živića, hoćemo li na Bukulju ili na Suvobor. Bukulja nam je bliža. To je tačno, ali Suvobor veže sa Maljenom, Povlenom i Medvednikom, rekoh ne nabrajajući dalje.


A šta ćemo raditi ako naiđemo na Suvoboru na gospodina pukovnika Mihailovića. Nije mi se išlo tamo gde je ljotićevac Lenac vodio glavnu reč, i to rekoh glasno. Razgovor su slušali i vojnici. Zorkić dodade da ima na planini dosta mesta za sve nas, a možda je bolje i da ne budemo ovako sami. Njemu, po inerciji vojničkog vaspitanja, kao da je bilo i sigumije sa pukovnikom, majorima i starijim oficirima.


Posle takvih razgovora složili smo se da se prebacimo na Suvobor, ali privremeno, dok ne prestane potera za nama, a onda da se opet vratimo.
Sišli smo ponovo u selo Majdan da nešto pojedemo, jer ceo dan nismo jeli. Obradovali smo se kad smo od seljaka saznali da su se Nemci, čim je kiša počela, povukli u selo Rudnik i u Gornji Milanovac. Poveli su i nekoliko seljaka iz kuća pored druma, onako nasumce, koga su zatekli, jer ih je dosta izbeglo iz sela Majdan čim smo mi zarobili Nemca.


Večeru smo dobili više na silu negoli dobrom voljom, a tako i vodiča, da bismo se lakše prebacili preko druma jer smo pretpostavljali da će Nemci postaviti straže i patrole. Nameravali smo da još u toku noći pređemo preko druma.

Nismo imali sreće, ili smo se previše zadržali dok smo našli hranu, pa nas je zora zatekla baš kada smo počeli da se prebacujemo.
Izabrali smo mesto gde je teren bio dosta pokriven i gde nije bilo kuća. Tek što smo hteli da pređemo drum, čuli smo zujanje motora. Da nas Nemci ne bi zatekli na putu ili primetili, prikrili smo se i sačekali da prođu. Bila su to patrolna kola sa nekoliko Nemaca. Verovatno jedna od zaostalih jučerašnjih patrola. Pretpostavljajući da su se dovoljno udaljili i da nas neće primetiti, krenuli smo. Za svaki slučaj, podelili smo se u dve grupe.

 

[Лекизан]

miloš vojnović i henrik lautner nije jedna te ista osoba???
ja opravdam ustaške zločine nad srbima potpuno isto koliko i ti
ali ajmod alje da ne spamujemo temu

Јесте али је акценат на Љотићевцу Хенрику што Ратко прескаче.

Ти прихваташ оно што пише Ратко а он их оправдава то довољно говори о њему.

 

[banebeograd]

miloš vojnović i henrik lautner nije jedna te ista osoba???

rodjen je kao nemac, a kasnije je promenio ime u milos, znaci on je bio srbin.

 

[proka]

Prvo sam krenuo ja sa Zorkićem, Vučkovićem i Popovićem. Međutim, baš kada smo pretrčavali put, Nemci su nas opazili i sa dosta velikog odstojanja pripucali na nas. Ne osvrćući se i koristeći vrzine, nastojali smo da odmaknemo što dalje. Potom smo se na oko 300 metara od puta zaustavili da pomognemo Živiću da se prebaci.
Više ga nismo videli na mestu odakle smo pošli. Ipak smo čekali još dosta vremena, ali Nemci koji su otvorili vatru na nas, nisu se vratili. Otišli su dalje ka Gornjem Milanovcu. Ranije smo se dogovorili da se sastanemo u jednom selu udaljenom od puta oko tri kilometra, ako nas nešto omete. Čekali smo u selu ceo dan, ali uzalud. Tada pomislih sigumo je otišao kući, svojoj ženi, koju je često u poslednje vreme pominjao. Prisetio sam se i kako je u selu Majdanu dosta dugo razgovarao sa poručnikom Jovanovićem o tome kako se posle kapitulacije snalazi u selu.
Niko nas nije gonio, i mi smo odlučili da se, pre svega, dobro odmorimo i nahranimo. Imali smo sreću da naiđemo na domaćina koji nije žalio da nas ugosti. Bio je nekada i sam ratnik pa je, sećajući se albanske golgote, davao od srca. Kada smo ušli u kuću, osetili smo miris kuvanog kiselog kupusa. Vučković se i danas seća kuće u kojoj je jedna baka kuvala taj kupus sa suvim mesom i poslužila nam ga sa kačamakom.
Hteli smo krenuti dalje, ali nas domaćin zadrža na noćenju. Nismo hteli noćiti u kući jer smo imali po neku vašku, pa smo se smestili na senik i ubrzo zaspali. Do-maćin je obećao da će čuvati stražu i da će nas na vreme probuditi ako bude nužde.
Sutradan, kada je trebalo krenuti dalje, setio sam se da je prošlog "dana bio moj rođendan. Pomislih kako sam ga lepo proveo bežeći od Nemaca. Javio mi se i vojnik Dragoslav Popović da je bolestan, imao je bruh, i da ne može dalje. Opet smo se smanjili za jednog. Ostadosmo Zorkić, Nikola Vučković i ja.
Posle rata, saznavši preko Personalne uprave JNA moju adresu, Dragoslav Popović mi se obratio jednim pismom u kome je, izmedu ostalog, opisao i rastanak s nama.
"Kada smo prešli drum i kada su Nemci pripucali, mi smo došli posle do sela i čekali Živića. Ja sam bio bolestan i jedva sam se kretao. Zamolio sam poručnika Martinovića da me pusti kući. Ostao sam u selu kod domaćina koji se zvao Lazarević. Tu sam se krio nekoliko dana i uniformu zamenio za staro seljačko odelo. Putujući pet-šest dana od sela do sela, stigao sam svojoj kući u selo Mačvanski Metković."
Krenuli smo polako u pravcu Suvobora. Što smo bili dalje od puteva, primetili smo da je i strah od Nemaca sve manji. A možda su se ljudi sve više oslobadali šoka koji je bio posledica neslavnog rata i kapitulacije.
Živiću je ostao nemački parabelum, a kod mene je ostala karta Aranđelovca, po kojoj sam se mogao kretati i da ne tražim vodiča. Iako se sve što smo do sada prošli može smatrati samo običnim lutanjem, stekli smo dobro iskustvo. Bili smo gotovo sigurni da u selima nećemo sresti nemačku vojsku. Žandarmi na koje smo nailazili, nisu imali nikakav određen stav prema nama zato što smo imali oružje. Tamo se nemačka čizma još nije osetila, pa ni seosko stanovništvo nije bilo zaplašeno. To je bio jedan od razloga da je i u nama polako nestajalo straha od Nemaca.
Sledeće iskustvo je bilo da se uz razgovor može doći do hrane. Ipak je bilo lakše dobiti hranu negoli je kupiti. Seljacima po tim selima i čobanima po kolibama nije bilo prihvatljivo da vojsci prodaju hranu. Ponekad smo morali da slušamo prekore zbog kapitulacije, i tada nam je bilo najteže.
Odredio sam pravac prema Suvoboru, kako bi se reklo, kao po lenjiru: selo Kriva Reka — selo Gornji Branetići — Rajac, jedan od vrhova Suvobora, i Suvobor.
Kretali smo se polako zastajkujući svakih pola sata, ili kod izvora da se napijemo vode ili da popušimo koju cigaretu. Stalno mi se po glavi motao onaj Hans. Zaključio sam da drugi put treba planirati napad na Nemce, a ne istupati nasumce. Pre svega, brinulo me je to što Nemci tako brzo reaguju u preduzimanju potere. Razgovarao sam o tome sa Zorkićem i Vučkovićem. I svaki takav razgovor izazivao je nove dileme. Ako se zarobljenik ubije, nije dobro, ako se ne ubije, on postaje tužilac, ide na čelu potere i pokazuje put kojim smo prošli i kuće u kojima smo zastajali da se odmorimo.
Približavajući se Suvoboru, Zorkić se gotovo radovao što će možda na Suvoboru naići na gospodina pukovnika Mihailovića, sa njegovom grupom. Zaustio sam da kažem da to ne bi bilo dobro, a onda pomislih: nije, valjda, on jedini. Možda ima još ovakvih grupa, pa ću se udružiti s nekim ko mi više odgovara. Setio sam se i razgovora između Zorkića i majora Stankovića. Možda su iz te grupe otišli neki oficiri koji mi se nisu sviđali, kao što je bio ljotićevac Lenac. Ako bi se to desilo, snašao bih se dok mi se ne ukaže druga prilika.
Noćili smo jednog dana u selu Gornji Branetići, gde nije moglo ostati neprimećeno da je kroz selo prošla grupa naoružanih, iako smo bili svega trojica. Kada smo se smestili u dvorištu jedne kuće u nameri da tu i prenoćimo, videli smo kako povremeno dolaze pojedim seljaci, čak i žene, kao po nekom poslu. U šali sam rekao domaćinu da ima dosta prijatelja i rođaka, a on mi je bez ustezanja odgovorio:
"Ama, to dolaze da vide ko ste. Priča se da gore na Suvoboru jedan general prikuplja vojsku."
Nismo mogli prikriti svoju radoznalost, pa smo upitali odakle im te vesti.
"Naši čobani", produžio je domaćin, "gore ispod Rajca, videli su neke naoružane vojnike, i oni su im pričali kako se ceo puk ulogorio na Suvoboru."
Po njihovom pričanju, i mi smo zamišljali da na Suvoboru ima ceo puk, sa artiljerijom ili, kako je domaćin rekao, topovima. Imali su i zastavu i vojnu muziku. I ja osetih zadovoljstvo zbog svoje odluke, posle kapitulacije kod Doboja, da odem u Srbiju, jer će tamo još biti borbe. Pomislio sam, neka je i pola od toga što smo čuli istina, dosta je da nam se otvore novi vidici, da nađemo izlaz iz ovog dosadašnjeg bezizlaza u kome smo se vrteli.
"Gospodine poručniče, nećemo više kod kaluđera, u manastire da se bogu molimo za parče hleba", reče Vučković u šali, a onda se odjednom zamisli i poče da me ubeđuje: "Ipak, što da se mlatimo ovuda? Pođimo u moj kraj kod Zaječara. Narod je mnogo dobar. Moje selo je u brežuljcima i vinogradima, a i planine su blizu. Za hranu ne bismo imali brige. Nas trojicu može moja kuća i sakriti i nahraniti."
"Sakriti bi se moglo, ali ja neću da se krijem", prekinuo sam ga. "Ja hoću da se borim. Zar da se Nemci šetaju slobodno po našoj zemlji, a mi iz rupa da izvirujemo k'o miševi. Zamisli ti, Nikola, da ja u gradu idem ulicom, a Švaba korača pored mene i dobacuje bezobrazluke našim devojkama. Ne može to, moj Nikola."
"Jest tako je, majku mu, ali mi ćemo koji put iz šume pa po Nemcima."
"Pa ćemo onda bežati kao što smo sada pobegli sa Rudnika", upade Zorkić. Opet se vratio na misao koja ga, izgleda, nije napuštala. "Bolje bi bilo da nađemo pukovnika Mihailovića. On je rekao da će nam na Suvoboru dati dalja uputstva."
Opet se setih kako nam je pukovnik Mihailović zabranio da ma na koji način uznemiravamo Nemce. "Šta će biti ako pukovnik sazna da smo pucali na Nemce i da smo čak zarobili jednog podoficira?" upitao sam Zorkića i Vučkovića.
"Mi to ne moramo nikome pričati, a krivica se uvek može prebaciti na drugoga. Nas niko od njih nije video", reče Zorkić.
"Dobro što Živić odnese pištolj", dodadoh ja, "jer bismo ga sada morali sakriti ili nekome dati."
Uostalom, po pričama koje smo čuli, ne znači da je to na Suvoboru pukovnik Mihailović. Možda je tamo naišao na nekog generala i sa svojom grupom ušao u sastav te vojske, zaključih u sebi i sa olakšanjem se odlučih da krenemo ka Suvoboru. Ipak sam, ako u ovoj situaciji mogu tako da kažem, naredio Vučkoviću i Zorkiću da o našoj borbi ništa ne govore dok ne vidimo kakva je situacija.

 

[proka]

Negde krajem maja, možda oko 26-og, krenuli smo konačno dalje. Čobani ispod Rajca rekoše nam da na oko dva sata hoda odavde ima na Suvoboru koliba i da su čobani sigumo već tamo sa ovcama.
Penjući se prema Suvoboru, naišli smo na kolibe u kojima je bilo i čobana i čobamca. Saznali smo da se zovu Veskovići. Jedan postariji seljak odmah upita da li nas je poslao gospodin general i poče da traži posudu u koju bi stavio sir, preturao je jednu po jednu, odmeravajući koliko sira da pošalje.
"Nismo mi od gospodina generala", rekoh ja. "Mi se nismo predali Nemcima i tražimo ima li gde naše vojske koja se još nije predala i koja se neće predati."
Stari nas pogleda, prestade da puni zdelu sirom pa će nam reći:
"Vidite, deco, eno ono gore vam je Babina Glava."
"To znam", rekoh mu ja i na karti pokazah gde je Suvobor.
"A gde su naše kolibe?"
"Evo vidiš ove tačkice ovuda, to su vaše kolibe."
"A piše li kako se zovu?"
"E to ne piše, ali ti si rekao da se zovete Veskovići."
Upitah starog za generala koga je pomenuo.
"Vidite li onu šumu, to vam je Ravna gora. Usred te gore ulogorio se general. Vojna muzika svira svako veče. Ponekad se u zoru truba čuje i ovde kod naših koliba."
Tako smo slučajno iz priča seljaka čuli o velikoj vojsci na Ravnoj gori ili, bolje reći, o velikoj vojsci koja ne priznaje kapitulaciju i neće da se preda Nemcima.
Tinjala je u meni želja da naiđem na neku veću vojnu jedinicu, a tu želju nisu krili ni Zorkić ni Vučković. U trenucima kada bih pomislio da bi to mogao biti pukovnik Mihailović, moja želja da se borim protiv Nemaca, za slobodu, sve više mi se činila kao nedostižan san.
Nedaleko od koliba Veskovića uskoro ću sresti mornaričkog narednika Franju Seničara, i sve dileme biće rešene.
"Velika vojska" bila je grupa generalštabnog pukovnika Dragoljuba-Draže Mihailovića, a Franjo Seničar — prvi vesnik te grupe koga sam ponovo sreo u podnožju Babine Glave na Suvoboru.
Bili smo nestrpljivi da što pre vidimo kakva je ta vojska. Ipak sam uspeo da se savladam. Sunce je zalazilo negde tamo u Bosni, odakle pre mesec dana krenusmo. Novaca sam imao sasvim malo jer sam kupio nešto više cigareta u Branetiću, ne nadajući se da ću uskoro opet naići na kakvu zadrugu ili dućan gde bih mogao da ih kupim.
Ponudio sam i starog seljaka duvanom i upitao bi li nam prodao malo sira i proje da prezalogajimo.
Stari nas je začuđeno pogledao. "Zar da vama naplatim hleba. Ovo je planina i nema trgovine." Zovnuo je jednu devojčicu, mogla je imati petnaestak godina. "Ajde, umesi proju, a ja ću vatru naložiti."
Ostali smo te noći ovde, jer mi se noću nije išlo u šumu, a sutradari ćemo produžiti da vidimo ko je na Ravnoj gori. Nisam zaboravio da ponovo pomenem da ništa ne govorimo o našem susretu s Nemcima na Rudniku, sve dok ne vidimo situaciju.
Čobani su terali stada prema kolibama, a ovce su na sve strane blejale. Medenice su zvonile onim divnim zvucima koji umiruju i navode na sanjarenje. Kao da je sve bilo nestvarno i neverovatno. Na trenutak smo zaboravili aprilski rat i da našom zemljom sada vlada okupator. Neobičan miris stada ovaca i tora, koji se mešao sa mirisom planine i proleća, i ovi ljudi u svojim kolibama učinili su da smo se gotovo odvojili od stvarnosti i kao da smo došli u neku obećanu zemlju gde sloboda još nije oskrnavljena.
Stari je razgrnuo žar i izvadio crepulju. Devojčica — čobanica, njegova unuka, vešto je bacila umešenu proju na ognjište, a deda je poklopi vrelom crepuljom i nagrnu žar. Prvi put u životu gledao sam kako se peče proja. Nisam mogao ni pomisliti da ćemo se tim poslom uskoro i nas trojica baviti.
Večera, vruća proja sa suvoborskim sirom. Toliko jednostavna a toliko dobra i nedokučiva za jednog građanina, gospodina oficira, koji se hranio sasvim drugačije, po menzama i restoranima.
"Ovako bismo mi svako veče kod mene u Albaniji."
"Kojoj, bre, Albaniji?"
Vučković objasni da se tako zove zaselak njegovog sela Borovac, kod Zaječara.
Miris proje ispod crepulje probijao se kroz žar, a kada stari čobanin podiže crepulju, miris pečenog kukuruza ispuni kolibu. Setih se detinjstva i mladih kukuruza, pečenjaka, koje sam sa drugovima pekao na adama Vrbasa.
Sedeći na tronošcima, uzimali smo sa trpeze proju, koju je starac izlomio, i prismakali sa sirom.
Između plastova pored kolibe i tora napravili smo dobar i skriven ležaj. Brzo smo zaspali, a kada je svanulo, iznenadio sam se kako je brzo prošla ova noć u planini.
Domaćin je već poslovao oko ovaca i goveda. Pozdravili smo se i krenuli prema izvoru koji nam je pokazao. Išli smo polako kao da smo se još kolebali hoćemo li prema velikoj vojsci gospodina generala ili kojim drugim pravcem u još veću neizvesnost. Zorkić nije imao kud. On je, kao i ja, bio gradsko dete, a u gradovima su Nemci. Vučković je, opet, predlagao da idemo u njegovo selo. Pričao je da mu je selo pored same bugarske granice. Ako tamo ne stignu Nemci, Bugari će sigurno doći, a oni su bili još gori od Nemaca.
Ali krenimo, neki cilj se mora naći. Uputili smo se prema sredini šume putem koji je seljacima služio za izvlačenje drva i sena, kojeg je na ovim llvadama bilo u izobilju. Bilo je suvo vreme, ali videlo se da za vreme kiša tuda ne bi mogao proći ni pešak.
Tako smo se nas trojica uputili prema Ravnoj gori, pošavši, po pričama seljaka, prema velikoj vojsci i gospodinu generalu. Gotovo da sam i sebe i svoju "vojsku" ubedio da ta velika vojska ne može nikako biti grupa od onih dvadesetak oficira i žandarma koje je predvodio pukovnik Mihailović.
Odjednom, na jednoj maloj uzvišici primetih ispod granatog drveta neke ljude, kao da su u uniformi. Zastali smo i osmatrali. Ovde i odela seljaka liče na uniforme. Ne, ipak ovo nisu seljaci. Biće ovo neka patrola na predstraži.
Krenuli smo opreznije. Približavajući se, postalo mi je jasno da su to bili vojnici i ida su i oni nas primetili.
Počeli smo sa dovikivanjem pitanja i odgovora koji su nagoveštavali nepoverenje i želju da se otkrije ko je ko. Tako smo se postepeno približili, dok nisam video da je to pod drvetom, u zaklonu, mornarički narednik Franjo Seničar. Ležao je u senci bukve sa jednim žandarmom.
Seničar je, kao i ja, bio podosta zarastao u bradu, samo je njegova bila žuta a posebno su mu od duvana bili žuti brkovi. Svoju marinsku uniformu zamenio je vojno-četničkom, pa je i na glavi imao šubaru sa kićankom. Na ramenima je prikačio zvezdice čina narednika. Uniforma je bila od Paloševićevih vojnika. U prvi mah, dok se nismo sasvim približili, nisam ga prepoznao, a onda se setih njegovog karakterističnog hoda.
Ustao je približavajući se i on nama, i klatio se onako pomalo krivonog. Tako se uvek klatio, da li zbog toga što nikad nije bio trezan ili što su tako hodali svi mornari. Ako bi ga neko upitao što se tako klati, odgovarao ije: "Kada se ne ljulja paluba, ljuljam se ja", i smejao se. Celim izgledom ličio je pre na nekog odbeglog robijaša koji se dokopao tuđe uniforme nego na pripadnika "vojske koja ne priznaje kapitulaciju". Uniforma mu uopšte nije pristajala, a celu ovu opremu dopimjavala je mrtvačka glava sa ukrštenim kostima, načinjena od posrebrenog metala, koja je sijala na šubari iznad sredine pomalo četvrtastog čela.
Franjo Seničar je bio patrola na izviđanju po zadatku. Nije baš sasvim bilo jasno na kakvom izviđanju.
"Osmatramo suvoborski put da nas ne iznenade Nemci od Gornjeg Milanovca preko Brajića", rekao je.
Nisam na to reagovao, ali sam uskoro video da takve zadatke rado prihvataju svi podoficiri i žandarmi jer, pored službenog dela, gore po kolibama bilo je uvek izvrsnog sira, kajmaka i vruće proje. Franjin izlet je našim nailaskom bio prekinut. Patrola je morala sprovesti do Draže Mihailovića sve one koji su hteli na Ravnu goru, bilo da su čuli za Dražu Mihailovića, bilo da ih je on pozivao. Nas je poznavao iz ono nekoliko zajedno provedenih dana od sela Mislova, u Bosni, do planine Tare, ali je ipak, shvatajući bukvalno pukovnikovo naređenje, rešio da nas sprovede.
Sve moje nade o "nekoj vojsci" odjednom su se istopile kada je Franjo na prva naša pitanja odgovorio da je sve što smo čuli o toj velikoj vojsci priča koju su oni sami širili. Docnije sam shvatio radi čega je ta priča izmišljena. Generalštabnom pukovniku Mihailoviću, zbog njegovih ambicija, bilo je i te kako potrebno da širi takve priče.
Ponovo sam se našao u dilemi šta da radim. Da li prići toj vojsci — tom nepredatom delu od nekoliko oficira i žandarma? Uto nas Franjo pozva da sednemo u hlad. Osetih da bazdi na rakiju. Kako sam ga pogledao, valjda je pomislio da i ja želim da potegnem, pa me ponudi čuturicom koja je bila već gotovo prazna.
Malo iz hvalisavosti, malo što je bio pripit, Franjo je na moja pitanja, i ne osetivši, počeo da prebrojava celo ravnogorsko društvo.
Izostavio je Lenca i Sijačića.
"A šta je sa potporučnikom Lencom?" upitah.

 

[proka]

"A šta je sa potporučnikom Lencom?" upitah.
"Otišao je u Beograd".
"Kako u Beograd?"
"Pa poslao ga je gospodm pukovnik da ide po novac kod nadležnih." Osetivši da je rekao previše, Franjo ne reče više ništa i tada nisam saznao ko su ti nadležni.
Opet sam se pitao hoću li k Draži Mihailoviću ili nekuda dalje. Vukla me je želja da se borim protiv Nemaca, a nisam bio siguran da je ova grupa istog mišljenja, pa mi je bilo jako stalo da saznam šta je sa Lencom. Ako se taj ljotićevac vrati na Ravnu goru, sigurno će doći do sukoba između nas dvojice.
Franjo se setio da i on nama treba da postavi neka pitanja i, kao da mu je laknulo, poče, zaplićući pomalo jezikom.
"A gde ste vi tako dugo?" Nije nas pitanje iznenadilo, i ja namemo pustih da Zorkić i Vučković govore šta je bilo s nama. Zorkić je ispričao kako smo tražili gospodina pukovnika na Rudniku, a ja sam dodao da smo tako razumeli izdato naređenje na Tari.
Franjo je ponovo pitao šta je sa četnicima vojvode Mitra i sa majorom Stankovićem. Zorkić nije morao lagati, jer, stvamo, njih nismo od rastanka na Tari videli. Za Živića smo rekli da je sa Rudnika otišao kući. Vučkovića je, izgleda, najviše pogodilo negostoprimstvo u manastiru Vraćevšnici pa je ponovio celu priču, ne ustručavajući se da je začim i psovkama.
Video sam da je Seničar poverovao sve što smo rekli, pa sam upitao da li će se Lenac vratiti na Ravnu goru.
"Verovatno neće", izreče se Franjo. "On je određen za našeg delegata u Beogradu."
Nisam se usudio da dalje pitam i odjedanput mi pade na pamet da ipak ostanem tu gde sam, jer ću uvek imati vremena, ako treba, da se izvučem.
Posle ovog podužeg razgovora sa Seničarom, koji je kao uzgred pomenuo i generalštabnog potpukovnika Pavlovića, poručnika Neška Nedića i Voju Popovića kao nova lica, krenusmo svi stazom kroz divnu hrastovu i bukovu šumu koja se zvala Ravna gora. Išao sam da se pridružim Draži Mihailoviću radi borbe protiv okupatora, ali to je bila samo želja i nada.
Ceo taj veliki prostor služio je kao ispaša za stoku svim selima koja su okruživala Suvobor. Pašnjaci i livade na Ravnoj gori i u okolim bili su vlasništvo porodica Damjanovića, Tomovića i Ćirovića iz sela Koštunića, Teočina i Planinice. Oni su tu imali i svoje kolibe, a neke od njih sada su zaposeli nezvani gosti.

 

[proka]

Ono što nismo mogli znati dok smo razgovarali u Vraćevšnici, a ni u Tronoši, vidi se u Saopštenju br. 10 Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača (knj. II, br. 7-33, DFJ, Beograd, 1945, str. 151. n 171).
Jovan Rapajić, protosinđel u manastiru Vraćevšnici, bio je jedan od ljotićevskih predavača koji su imali zadatak da pre-vaspitavaju na silu pokupljenu srpsku omladinu. On. je držao predavanja "O srpskom pogledu na svet i život, O duhovnim bogatstvima srpskog naroda, Od čega nas je Hristos spasao i spasava, O marksizmu kao religiji" (Saopštenje br. 10 Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, knj. II, br. 7—33 DFJ, Beograd, 1945, str. 151. i 171).

---

Kako sam posle rata saznao od Živićevih rođaka, moja pretpostavka da je otišao kući, bila je tačna. Po tom kazivanju, krio se kod kuće sve do ustanka, a onda je stupio u partizane. Čak je bio i komandir čete. Po tim istim izvorima, kada su se partizani povukli u Sandžak, ostao je u svom selu i ponovo se duže vremena krio. Onda su ga jednog dana pronašli četnici i, posle dužeg držanja u zatvoru i dosta batina, odredili ga za intendanta neke četničike jedinice.
Pri jednom susretu sa poručnikom Neškom Nedićem u septembru 1941. godine na položajima oko Valjeva, Neško mi je ironično rekao: "onaj tvoj Živić ode u crvene."
Rođaci Živićevi su mi ispričali da je po oslobođenju Beograda Živić otišao u Beograd, gde je mobilisan i upućen na Sremski front. Ne znam ko mi je rekao da je tamo i poginuo.

---

Nikola Vučković živi u Beogradu. Službenik je preduzeća kola za spavanje i ručavanje. Seća se svega što je tih ratnih dana proživeo sa autorom ove knjige.

---

Dragoslav Pavlović, potpukovnik generalštabne struke, završio i "ratnu školu" u Francuskoj. Pred rat je bio na dužnosti u kraljevoj gardi.

 

[proka]

"Koliko ima do štaba, je li daleko?"
Franjo me pogleda žmirkajući vodnjikavim očima. "Polako, gospodine poručniče, stići ćemo."
"Kako vi prođoste na Tari kod Kaluđerskih Bara, i kako stigoste dovde?" upitah ja.
Franjo kao da je zaboravio da nam je pukovnik Mihailović pred rasturanje na Tari saopštio da smo opkoljeni od Nemaca.
"Prošli smo lepo. Oni seljaci iz Zaovina su nas lagali, a vodič nam je pobegao. Pukovnik nas je vodio po karti. Noću smo putovali, a danju smo se odmarali i hranili." Franjo je produžio da priča kako je bio u prethodnici i da je prvi stigao na Ravnu goru. "Smestili smo se u kolibama, a pukovnik je negde dan ranije otišao, naredivši nam da čekamo. Dva dana smo živeli u strahu da nikad više nećemo videti pukovnika, a onda nas ozari sunce. Dođe Draža veseo i razdragan: Junaci, ovde ćemo se smestiti, reče. I, eto, i vi ćete kroz pola sata videti gde smo se ulogorili."
Polako, nogu pred nogu, blago se spuštajući, išli smo kroz šumu. Odjednom kroz drveće ugledah krčevinu. Dve kolibe, od kojih jedna poluozidana. Donji deo od kamena, a gornji od tesane građe.
"Ovo je koliba Mihaila Damjanovića", pokaza Franjo. "U njoj su smešteni Draža i oficiri. Tu je "gornji štab", dodade Franjo, i tako saznadoh da su naziv "štab" iz Zaovina unapredili u "gornji štab", koji smo mi u međusobnom razgovoru kasnije nazivali "gornji dom".
Po nadležnosti, Franjo je izvestio potpukovnika Pavlovića, da bi me on posle toga prijavio Draži. Pavlović je bio niskog rasta, malo debeljuškast i proćelav. Već za onih nekoliko minuta dok sam mu se predstavljao, više puta je brisao oznojeno čelo. Video sam, kada je krenuo u prostoriju gde je bio pukovnik Mihailović, da Pavlović ima na nogama prekrasne čizme od crvenkastosmeđe kože.
Kada je posle nekoliko minuta otvorio vrata, pozva me:
"Gospodine poručniče, uđite!"
Iznenada osetih izvesnu tremu. Možda zbog službenog tona, a i zato što sam znao da sam dobio naređenje da dođemo na Suvobor, i sada se treba opravdati zašto smo toliko promašili Suvobor pa otišli na Rudnik. Sem toga, sigurno će me pitati za Živića.
Draža je sedteo za stolom na kome je bila karta sastavljena od nekoliko vojnih sekcija. Nagnut nad tom kartom, sračunato zauzet, nije me odmah pogledao. Dozvolio je da ja izgovorim celu rečenicu.
"Gospodine pukovniče, javljam se na raspoloženje pošto sam izvršio naređenje koje ste nam izdali na Tari."
Ne podigavši se, Draža izvadi lulu iz usta i odsutno pogleda na čaše i flašu sa rakijom, koje su stajale na kraju stola. Zatim mu lice postade odjednom strogo i oštrim glasom upita:
"Da li će biti baš tako? Ja sam naredio da idete pravo i u najvećoj tajnosti na Suvobor."
Mene podiđoše neki žmarci. Šta je sad ovo, pomislih. Srećom, nedoumica ne potraja dugo.
"Sećate li se, Martinoviću, vašeg ispada na Tari?" i nadalje oštrim glasom upita Draža.
Meni laknu.
"Gospodine pukovniče, tada sam bio revoltiran na poručnika Pažina", odgovorih.
"Ubuduće vodite računa", Draža me gotovo prekide, "jer neću dozvoliti nikakvu nedisciplinu. Inače, radiće vojni sud."
Očekivao sam nešto gore pa sa olakšanjem odsekoh:
"Razumem, gospodme pukovniče!"
Draža je izgledao kao malo rasejan, i ja, osetivši miris šljivovice, pomislih: "I on je, kao i Franja, pod gasom." Popravivši naočare, upita me:
"Šta će vam ta bradurina? Hoćete li da vam se vaške zalegu?"
"Gospodine pukovniče, molim vas da mi odobrite da nosim bradu jer sam se zarekao da ste neću brijati dok Nemce ne isteramo iz naše otadžbine ili dok ne poginem. To je moj zavet, a ja ću voditi računa da budem uredan."
Povukavši dva-tri dima iz lule, Draža reče kao za sebe: "Dobro, videćemo to docnije." Zatim je tražio da mu pričam šta sam radio ovih dvadesetak dana.
Počeo sam opšimo da pričam od proslave Đurđevdana na Kaluđerskim Barama sve do Rudnika. Ne zaboravih da kažem kako smo se Živić i ja raspitivali za njih i da smo, ne doznavši ništa, krenuli na Rudnik, misleći da su, možda tamo. Ispričao sam slučaj sa kaluđerima u manastiru Vraćevšnici. Setio sam se i da kažem da smo, pridržavajući se njegovog naređenja, izbegli borbu s Nemcima.
Draža je opet povukao nekoliko dimova, pa je više puta ponovio da sada ne bi trebalo voditi borbe.
"Moramo se organizovati", rekao je i ponovo me pogledao, a glas mu opet postade strog. "Mi smo ovde čuli da su na Rudniku vođene borbe."
Lutajući, i mi smo često slušali ovakve i druge glasove pa mu mirno odgovorih:
"Svašta se čuje, ali se malo šta vidi. Tako smo mi, gospodine pukovniče, čuli da Nemci idu na Rusiju i da je Molotov ubio Staljina, pa da je pozvao Nemce da tamo naprave reda."
Mihailović živnu i pokrenu se kao da će ustati, ali ostade da sedi. Opet protrlja naočare.
"Ko to priča?" upita.
Ja se trgoh, jer umalo da se ne izdadoh i ne pomenuh zarobljenog Nemca, ali mimo rekoh:
"Seljaci, najviše oni koji dolaze iz gradova."
Draža me još upita da nije na Rudniku vodila borbu grupa vojvode Mitra.
"Nismo naišli ni na kakvu grupu, niti smo čuli za borbe na Rudniku." U sebi pomislih, zar je moguće da se čulo za onih nekoliko ispaljenih metaka i jednog zarobljenog Hansa, pa zaključih da to nije moguće jer su i pitanja gospodina pukovnika potpuno neodređena.
Kao za sebe, Draža ponovi da ne treba voditi borbe i kao da se seti da sam i ja tu prisutan, naredi mi da pozovem potpukovnika Pavlovića, dodavši da ću od Pavlovića dobiti sva uputstva.
Dobivši dozvolu da se udaljim, izašao sam i, prolazeći kroz predsoblje, saopštih Pavloviću da ga poziva gospodin pukovnik Mihailović.

- - - - - - - - - -

veoma zanimljivo štivo, koje na na veoma čitak način opisuje prve ratne dane u srbiji, jugoslaviji

 

[proka]

veoma lep opis prvih ratnih dana jednog srpskog oficira, dok je tražio način kako da se i kome da se pridruži u borbi protiv okupatora svoje domovine

veoma životan opis tih nemilih dogadjaja i mnogih istorijskih ličnosti tog vremena

 

[Лекизан]

veoma lep opis prvih ratnih dana jednog srpskog oficira, dok je tražio način kako da se i kome da se pridruži u borbi protiv okupatora svoje domovine
veoma životan opis tih nemilih dogadjaja i mnogih istorijskih ličnosti tog vremena

Веома улепшан опис догађаја који се нису десили од стране једног послератног комунисте, који оправдава уз то злочине усташа над српким народом у ндхазији.
Није мерило ничега.

 

[banebeograd]

Није мерило ничега.

to je merilo samo njegovog karaktera i moralnih nacela kojima se vodio kroz zivot,
vise manje isti nivo kao i kod drugih "preletaca" koji bi da operu svoje biografije kroz memoare .

 

[proka]

dakle, desetine hiljada četnika, koji su poslušali kralja petra drugog, pa prešli u partizane i bacili kokarde, su šta......???

- - - - - - - - - -

Веома улепшан опис догађаја који се нису десили од стране једног послератног комунисте, који оправдава уз то злочине усташа над српким народом у ндхазији.
Није мерило ничега.

kako ti znaš da se navedeni dogadjaji opisani do najsitnijih detalja nisu ni desili???

- - - - - - - - - -

to što se tebi ne svidja istorijska činjenica, da su četnici masovno prelazili u partizane, to je samo tvoj bol i ništa više

 

[banebeograd]

dakle, desetine hiljada četnika, koji su poslušali kralja petra drugog, pa prešli u partizane i bacili kokarde, su šta......???

to su oni cuveni "nevidjeni" cetnici
te "desetine hiljada cetnika " meni lice na onih tvojih 10 000 mrtvih cetnika na zlatiboru posle rata...samo ih ti vidis i samo ti znas za njih

 

[proka]

to su oni cuveni "nevidjeni" cetnici
te "desetine hiljada cetnika " meni lice na onih tvojih 10 000 mrtvih cetnika na zlatiboru posle rata...samo ih ti vidis i samo ti znas za njih

dakle ajmo da vidimo po tebi sad:

1. koliko je četnika prešlo u partizane?

2. koliko je četnika pobijeno na zelengori maja 1945 godine?

 

[banebeograd]

dakle ajmo da vidimo po tebi sad:

1. koliko je četnika prešlo u partizane?

2. koliko je četnika pobijeno na zelengori maja 1945 godine?

1. pa sve si ih ti pobrojao, svaki je po knjigu memoara napisao
2. za zelengoru jos ne znam , ali ako je tebi verovati na zlatiboru ih je valjda posle rata stradalo 10 000

 

[proka]

Izašao sam pred kuću gde su sedeli Zorkić i Vučković okruženi radoznalim oficirima. Bojao sam se da slučajno ne odaju šta se sve dešavalo s nama pa sam im se pridružio. Nisam hteo da govorim dok nisam čuo šta su sve do sada ispričali njih dvojica. Međutim, moj strah je bio bezrazložan, jer je njih dvojicu već dosta toga vezivalo sa mnom. Ispričao sam pred celom grupom šta sam razgovarao sa gospodinom pukovnikom, tako da sam Vučkoviću i Zorkiću dao do znanja da naš dogovor i dalje važi.

Počeo sam priču o odlasku Nemaca na Rusiju, kad me pozva potpukovnik Pavlović da mi izda uputstva. Uputili smo se prema jednom venjaku pored Mihailove kolibe. Tu je bio sto od tesane grade a oko njega klupe. Oko venjaka bilo je poređano dosta panjeva, od kojih su neki veliki služili i kao stolovi.

Oficiri koji su posle rata emigrirali u Ameriku, među kojima i moj klasni drug Jakša Đelević, ovaj prostor su u svojim napisima nazivali "zelenim salonom". Uskoro sam video da i ovaj venjak i šumski stolovi oko Mihailove kolibe, u kojoj se, kako reče Franjo, smestio "gornji štab", služe za sedeljke, na kojima se uz pijuckanje šljivovice, koje je uvek odnekud bilo, razvijaju razne strategijske misli, tj. razna nadmudrivanja, a najviše su služili da se igranjem karata ubije vreme. Samo ponekad pukovnik Mihailović je ovamo pozivao oficire na sastanke da bi izdao neka naređenja ili održao kakvu govoranciju o ratnoj situaciji i našoj ulozi u njoj.

Pavlović nije dozvolio drugim oficirima da se pridruže nama dvojici, upravo nije ih pozvao. Iako sam sve ispričao Draži, Pavlović se podrobno interesovao o Živićevoj i mojoj grupi. Morao sam sve ponoviti, a Pavlovića je posebno interesovala vest da je Molotov ubio Staljina i želeo je da zna od koga sam to mogao čuti. Nisam se dao zbuniti. Kada me je pitao za Živića, jednostavno sam skratio priču, rekavši da je sigurno otišao k ženi, za koju se nadao da je u njegovom selu Resniku kod Kragujevca.

Pavlović je prešao na izlaganje zadataka, a oni su, otprilike, bili ovi: svi moramo da se angažujemo u radu na organizaciji po selima i u gradovima; treba popisati sve podoficire i oficire, kako aktivne tako i rezervne, koji su izbegli zarobljavanje i kriju se kod svojih kuća; potrebno je organizovati službu obaveštavanja kako bismo mogli ovde mirno sedeti i raditi. Pavlović je govorio da već postoje dobre veze sa Beogradom i da je naša propaganda takva da se svugde priča o "šumskim", kako on nazva ovu grupu. Taj naziv sam tada prvi put čuo. Zastavši malo da bi postigao bolji efekat, Pavlović mi reče kako pukovnik Mihailović ima ovlašćenja i od kralja.

Nisam imao razloga da u to ne poverujem, ali sam se posle nekoliko dana uverio da stvari stoje drugačije. U trenutku kada je Pavlović rekao da Draža ima ovlašćenja i od kralja, usudio sam se da postavim pitanje:

"Hoće li uskoro biti borbe s Nemcima?"

Pavlović se malo zbunio i da bi dobio u vremenu, pozvao je narednika Gojka Ajvaza da donese rakije. Posle toga je upotrebio dosta reči da mi objasnim kako nas neće napustiti Saveznici i da još nije vreme za borbu.

"Mi se sada moramo zakonspirisati, jer bi nas svaka vojna akcija odala, a za organizaciju je potrebno da budemo stalno na jednom mestu. Treba veze pohvatati i treba se prvo u narodu učvrstiti. Mi se nismo predali i videćete kakav ugled u narodu uživamo."

Da bi se što pre izvukao, skrenuo je razgovor na moju bradu. Ta moja brada je uvek bila na nišanu, i to prema potrebi. Čas je bilo dobro što imam bradu, čas je nekome smetala. Nekoliko meseci kasnije, kada sam bio u svakom pogledu daleko od Ravne gore i kada sam obrijao tu bradu, baš oni kojima je smetala moja brada, uzeli su je za svoj simbol, ali ne kao znak žalosti za izgubljenom otadžbinom, već da bi izgledali strašnije kada su izvršavali razna nedela nad narodom.

Pavlović se priseti da nama trojici nije odredio mesto boravka i način ishrane, pa mi reče da se obratim kapetanu Uzelcu. Ima kraj "donjeg štaba" mala koliba u koju se možemo smestiti, reče nam Pavlović. Tako saznadoh da pored "gornjeg" postoji i "donji štab".

Ugledavši narednika Gojka Ajvaza kako nosi bocu rakije oficirima koji su sedeli podalje od venjaka, Pavlović ga pozva i naredi mu da zovne kapetana Uzelca.

Prilazeći, Uzelac pozdravi svojom kratkom čupavom rukom.

"Tarase", oslovi Pavlović intimno kapetana, "nahranite dobro poručnika i njegove ljude."

"Razumem, gospodine potpukovniče", odgovori Uzelac, ali u njegovom glasu bilo je dosta intimnosti a i držanje nije ličilo na "stav mirno", jer je stajao zadenuvši palac u džep na čakširama. Mastan džep je kazivao da Taras drži često ruke u džepovima. Okrenuo se kao lađa i pošao prema drugoj manjoj zgradi — vajatu.

"Možete biti slobodni, gospodme poručniče", reče mi Pavlović.

Digao sam se i oštro pozdravivši uz uobičajenu frazu:

"Razumem, gospodine potpukovniče", krenuh za Uzelcem.

Uzelac iz onog masnog džepa izvadi poveći ključ i pozva jednog žandarma koji je bio njegov magacioner. Otključavši vajat, prenese naređenje na žandarma, dodavši da nam da hrane za tri dana.

Ušao sam za žandarmom u vajat i dao znak Zorkiću i Vučkoviću da priđu. Vajat je bio krcat zemljanim i drvenim posudama punim sira i kajmaka, a na policama je bilo nekoliko velikih pečenih hlebova i proja.

Visile su tu i pršute i slanine. Tako nešto nisam odavno video. Hteo sam da zapitam odakle im sve to, ali se predomislih. Ako pitam, može mi dati manje, a dade li mi malo, bolje je da tražim još negoli da pitam odakle sve to.

Žandarm me je odmeravao kao da je ocenjivao koliko mogu pojesti i kao da je to množio u svojoj glavi sa tri čoveka pa još sa tri dana. Onda dohvati poveću proju, jedan zastrug sira i jedan kaiš slanine. Bio sam zadovoljan. Pogled mi se ipak zadrža na tepsijama koje su stajale na policama kao na počasnom mestu. U njima su bile gibanice. Videvši da gledam u gibanice, žandarm reče da je to za gospodu oficire iz "gornjeg štaba". Upitah a šta ćemo sledećih dana, na šta magacioner dodade vrećicu kukuruznog brašna i reče da mu dam jednu torbicu pa ću dobiti pasulja.

Rekoh Zorkiću da isprazni Vučkovićevu torbicu, koju potom napunismo pasuljem.

Prišao nam je Uzelac da vidi jesmo li podmireni i reče da mu se sutra javim da reguliše način ishrane. Nisam se obradovao kada je rekao da će nam davati novac. Imao sam loše iskustvo već do sada sa nabavkom hrane za novac. Gotovo da niko nije hteo da prima novac, jer, rekoše, više ništa ne vredi, pogotovo u ovoj planini.

Ispred Mihailove kolibe i vajata bila je tišina. Oficiri su se nekuda povukli. Bio je vedar majski dan, a podne prevalilo. Seo sam sa Zorkićem i Vučkovićem da ručamo i razgledao kuću koju je zaposeo pukovnik Mihailović. Video sam da Mihailova koliba ima gore tri prostorije. Kasnije sam saznao da je u početku dve prostorije zauzimao načelnik štaba Draže Mihailovića, tj. gornjeg štaba, te velike nepredate vojske, a jednu manju, u kojoj me je i primio, zauzimao je Draža. Tu je i spavao. Treću je zauzimao Benjamin za oficirsku kuhinju. Kasnije su donji deo zgrade, koji je delimično bio ukopan i služio za krupnu stoku, preuredili i tu smestili oficire, uglavnom samo zbog spavanja, jer su ceo dan bili na drugim poslovima, bilo da su se kartali ili da su išli na teren po zadacima.

Primetio sam da je u vajatu, kao vojrnčka "dušema", bio postavljen ležaj za kapetana Uzelca. To je bila intendantura.

Iza Mihailove kolibe, venjaka i vajata pružio se poveći šljivik. Cela ova krčevina mogla je imati oko dve stotine metara u dužinu i pedesetak u širinu. Uokolo svugde visoka i gusta stara bukova šuma. Malo podalje čulo se blejanje ovaca, pa sam ocenio da na oko 300 metara dalje u šumi ima još jedna koliba.

Preko krčevine vodio je naniže put, bolje reći, trag od kola na kojima su seljaci iz šume izvlačili drva za ogrev ili u sela izvozili seno za zimsku prehranu stoke. Posle ručka tim putem smo se uputili i mi da se smestimo u kolibu Ratka Tomovića, koju nam je odredio potpukovnik Pavlović i koja je bila oko 500 metara dalje.

Do kolibe, odakle smo čuli blejanje ovaca, trebalo je ići naviše. Baš tih dana pukovnik Mihailović je tu kolibu odredio za smeštaj, kako su govorili, radio-stanice. Uskoro ću videti kakva je to radio-stanica.

Zorkić, Vučković i ja išli smo bez reči. Kao da je svaki u glavi sređivao svoje misli. Vučković, mlad, zdrav i snažan vojnik, odrastao pored bugarske granice, i pored mnogih iskušenja njegovih predaka, bio je dovoljno patriota da ne napušta ovo naše društvo, ovu grupu koja se ovde, sudeći po svemu, okupila bez cilja. Nadao sam se da će mi pukovnik Mihailović već u prvom razgovoru nešto reći. Na Tari je obećao da ćemo dobiti dalja naredenja na Suvoboru. Pomislih, možda je on ostalima i izdao takva naredenja. Meni ije onako uzgred, više kao za sebe, rekao "da ne treba voditi borbe", a potpukovnik Pavlović mi je o tome održao čitavo predavanje.

Stigli smo do kolibe. U stvari, tu su bile, jedna pored druge, dve kolibe. Manja, nova sa podrumom, ali još nedovršena, tek što je ozidana i pokrivena. Podrum je bio namenjen za smeštaj ćumura dok ga domaćin ne proda na pijaci u gradu. Na stotinak metara ispod kolibe tekao je potok Grab.

Da smo išli prečicom, preko potoka koji je izvirao iz takozvane Mokre pećine, naišli bismo najpre na kolibu Srećka Tomovića, Ratkovog brata od strica, koji je bio bogat. Ta koliba je imala dva odeljenja a između njih je prostor sa ognjištem. Tu je bila smeštena podoficirska grupa za koju potpukovnik Pavlović reče "donji štab".

Kao da su nas očekivali, dočekaše nas radosno gotovo svi podoficiri. Bili su tu narednik-vodnik Božo Perović, narednici Mitar i Sava (Bosanci), Franjo Seničar, žandarmerijski narednik Đuro Stanković, žandarmerijski podnarednik Milutin Janković, žandarmerijski kaplar Blagoje Kovačević i još trojica žandarma, koji su nešto kasnije upućeni nekuda na terten.