Uopšte ne postoji dilema NATO/EU ili Rusija. Neposredno nakon 5. oktobra, moglo bi se reći da je celokupna srpska javnost bila izuzetno euforična po pitanju pristupanja EU. U pogledu njihovog odobrovljavanja, čak je i Milošević činio brojne ustupke ne bi li stekao evropske/americke simpatije i Srbiju uveo u "porodicu evropskih naroda".
Nakon odlaska Miloševića, očekivalo se da je uklonjena najveca prepreka, na putu Srbije kao ostvarenju svojih evropskih ciljeva. Usledeo je čitav set novih ucena, ultimatuma, poniženja, gde su sve i jedno predstavnici srpske vlasti nažalost ispunili, zaključno sa potpisivanjem sramnog Briselskog sporazuma.
Sad nam se ponovo postavlja ultimatum u vezi uvođenja sankcija Rusiji, iako je sama ideja da se takvo nešto zahteva od Srbije, potpuna besmislica, kako nam se više ni ta "šargarepa" u pogledu skorijeg ulaska u EU, više ne nudi. Sada nam se nudi samo batina, ukoliko što pre ne ispunimo sve postavljene zahteve, kao nagrada za sve prethodno ucene na koje bespogovorno pristali. Pritom mi nemamo nikakve obaveze prema toj EU, najmanje one moralne i suštinske.
Ipak, ovog puta od nas traži da pljunemo u lice, državi koja ne samo da nam je praktično jedini istorijski prijatelj i zaštitnik, već ona to jeste i u aktuelnom političkom trenutku, kako neprestano blokira mehanizme prinude, ponižavanja, otimanja teritorije, koje evropske siledžije neprestano nad nama sprovode.
Tako da je sasvim racionalno zaključiti da nas EU i NATO uopšte ne žele i da tu Srbija ne može baš ništa uraditi. Uradili smo sve što smo mogli i sve što je bilo do nas, pa su nam poklonili Vucica. Sa tim se moramo pomiriti i videti kako da pronađemo sve mesto pod suncem.
Da jeste reč o dvostrukim standardima i zlim namerama EU prema Srbiji, dovoljno je videti primere Bugarske i Rumunije, koji u trenutku prijema nisu ispunjavali nikakve postavljene evropske standarde, već im je mesto u EU obezbedila preporuka iz Vašingtona, dobijena zbog americkog vidjenja Rumunije i Bugarske kao strateski vaznih drzava u njihovoj daljoj konfrontaciji sa Rusijom.
Tako je kako je.
Jesmo Evropljani, jesmo u Evropi, ali deo ove i ovakve "Evrope" nismo i nikada necemo biti. Ne zato što to možda mi ne želimo, ili zbog proruskog sentimenta (koji je mahom posledica narastajuce mrznje prema licemernom i dvoličnom Zapadu), već zato što nas ta "Evropa" ne želi. To je naša realnost.
Сви одговори су у писму Вимера канцелару Шредеру:
Berlin, 02. 05. 2000. Veoma cenjeni gospodine kancelaru, krajem protekle nedelje bio sam u prilici da u slovačkom glavnom gradu Bratislavi prisustvujem konferenciji, koju su zajednički organizovali američko ministarstvo inostranih dela i American Enterprise Institut (Spoljnopolitički institut Republikanske stranke).
+++
Glavne teme skupa bile su Balkan i proširenje NATO-a.
Konferenciji su prisustvovali veoma visoki politički predstavnici, na što ukazuje prisustvo velikog broja predsednika vlada, kao i ministara inostranih poslova i ministara odbrane iz tog regiona. Među brojnim važnim tačkama, o kojima se raspravljalo, neke od tema zaslužuju da ih se naročito istakne:
1. Organizatori konferencije su zahtevali da se u krugu savezničkih država što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.
2. Organizatori su izjavili da se Savezna Republika Jugoslavija nalazi van svakog pravnog poretka, a pre svega izvan Završnog dokumenta iz Helsinkija.
3. Evropski pravni poredak predstavlja smetnju za sprovođenje planova NATO-a. U tom smislu znatno je pogodniji američki pravni poredak za primenu i u Evropi.
4. Rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz doba Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945.
5. Evropski saveznici su učestvovali u ratu protiv Jugoslavije da bi, de facto, prevazišli prepreku i dilemu koja je nastala posle usvajanja “Koncepta nove strategije” Alijanse u aprilu 1999. godine, odnosno nastojanje Evropljana da se prethodno dobije mandat UN ili KEBS-a.
6. Ne umanjujući važnost naknadne legalističke interpretacije Evropljana da je, naime, kod širenja zadataka NATO-a preko granica zakonski dogovorenog područja u ratu protiv Jugoslavije, bila reč samo o izuzetku, ipak je jasno da je u pitanju presedan, na koji se u svako doba svako može pozvati, i tako će mnogi ubuduće i da postupaju.
7. Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATO-a ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije, kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kada je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo.
8. Zbog toga Poljska mora da bude okružena sa severa i juga demokratskim državama kao susedima, a Rumunija i Bugarska da obezbede kopnenu vezu sa Turskom. Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja.
9. Severno od Poljske treba da se ostvari potpuna kontrola nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru.
10. U svakom procesu pravu naroda na samoopredeljenje treba dati prednost nad svim drugim odredbama ili pravilima međunarodnog prava.
11. Tvrdnja da je NATO prilikom napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju prekršio sva međunarodna pravila, a naročito sve odgovarajuće odredbe međunarodnog prava – nije osporavana.
Posle ove konferencije, na kojoj se raspravljalo veoma slobodno i otvoreno, ne može da se izbegne važnost i dalekosežnost njenih ocena, naročito kada se ima na umu visok i kompetentan sastav učesnika i organizatora.
Američka strana, izgleda, svesna je i spremna da u globalnom okviru, zbog ostvarivanja svojih ciljeva, potkopa u ukine međunarodni pravni poredak, koji je nastao kao rezultat Drugog svetskog rata u prošlom veku. Sila ima da stoji iznad prava. Tamo gde međunarodno pravo stoji na putu, treba ga ukloniti.
Kada je sličnu sudbinu doživelo Društvo naroda, Drugi svetski rat nije više bio daleko. Način razmišljanja, koji vodi računa samo o sopstvenim interesima, može da se nazove samo totalitarnim.
S prijateljskim pozdravima,
Potpis Vilija Vimera; Berlin, 02. 05. 2000.
izvor prevoda: NIN 08.02.2007, preveo N.Živković
