Ко је добитник, а ко губитник у украјинској кризи?
Ги Метан (Guy Mettan) 19. 4. 2022.
Имајући у виду околности и не улазећи у морални аспект целе приче, руска операција ће, упркос застојима и губицима на почетку, бити успешна и остаће забележена у војној историји
У тренутку када се чини да преговори напредују и када се назиру први обриси могућег решења у Украјини (делимична неутрализација и демилитаризација земље, препуштање Донбаса и Крима), почињемо боље да сагледавамо суштину и појединости конфликта. Ипак, не би требало очекивати брзи прекид ватре: Американци и Украјинци још увек нису довољно изгубили, а Руси још нису довољно добили, да би сукоби престали.
Но, пре него што се упустим дубље у анализу, желео бих да позовем оне који не деле моју реалистичну, објективну визију међународних односа да заобиђу овај чланак. Оно што ће уследити у наставку неће им се свидети, па на овај начин имају могућност да избегну грчеве у стомаку и да уштеде време које би у супротном потрошили на клевете и нападе на мој рачун. Заправо, верујем да је морал веома лош саветник у геополитици, али да је неопходан на људском плану. Ни најтврђи геополитички реализам вас не спречава да, попут мене, будете ангажовани временски и новчано како бисте олакшали патње становништву погођеном борбама.
Анализе неких од најкомпетентнијих стручњака (овде посебно мислим на Американце
Џона Миршајмера и
Ноама Чомског), истраге које су спровели истраживачки новинари као што су Глен Гринвалд и
Макс Блументал, и документа која су Руси запленили – пресретнута комуникација украјинске војске од 22. јануара и откриће плана напада који је британски официр запленио (конфисковао) из напуштеног рачунара – показују нам да је овај рат истовремено био неизбежан и импровизован.
Импровизовани рат
Неизбежан јер су од изјаве Зеленског о насилној окупацији Крима у априлу 2021. Украјинци и Американци донели одлуку да започну рат најкасније почетком ове године. Концентрација украјинских трупа у Донбасу од лета, масовне испоруке наоружања од стране НАТО-а последњих месеци, убрзана борбена обука пукова Азов и војске, интензивно гранатирање Доњецка и Луганска које су Украјинаци изводили почев од 16. фебруара (на све ово западни медији остали су неми и глуви), доказују да је Кијев планирао да изведе војну операцију великих размера крајем зиме.
Циљ је био да се понови операција Олуја коју је Хрватска покренула против Републике Српске Крајине у августу 1995. и да се током муњевите офанзиве заузме Донбас, не дозвољавајући притом Русима да реагују, и да се на тај начин преузме контрола над читавом територијом Украјине, чиме би се отворио пут за експресно приступање НАТО савезу и Европској унији. Иначе, ово такође објашњава због чега Сједињене Државе од јесени најављују руски напад: Вашингтон је знао да ће доћи до рата, на овај или онај начин.
А рат је био импровизован јер је руска реакција била изнуђена и изведена на брзину. Схватајући да дипломатски маневри НАТО-а – америчко неодговарање на руске предлоге, састанак Блинкен-Лавров у Женеви у јануару, позиви Зеленског на смиреност и посредовање двојца Макрон-Шолц у фебруару – нису вођени са искреном жељом да се спречи рат, и да су можда чак служили како би се руска страна анестезирала, Москва је одговорила на одлучан и веома ризичан начин. Руси су одлучили да предузму иницијативу и први нападну са намером да читав посао заврше за десетак дана и Украјинце ухвате неспремним (прво признање република, па споразум о сарадњи са Москвом, и на крају почетак војне операције).
И уместо директног напада на добро опремљену и чврсто утврђену војску, одлучили су да је заобиђу широким, пространим маневром опкољавања, размештајући своје снаге на три фронта одједном, на северу, у центру и на југу, како би од самог почетка акције уништили ваздухопловство и онеспособили непријатељску технику у што већем обиму, чиме би осујетили могућност Украјинаца да војно одговоре. Да су Руси дозволили Украјини да прва нападне, ситуација би за њих постала крајње критична и били би или поражени, или осуђени на бескрајни рат до изнемоглости у Донбасу. Немојмо сметнути са ума да су руске снаге у Донбасу практично занемарљиве у поређењу са украјинским: 150.000 људи против 300.000 Украјинаца и њихове националне гарде.
Имајући у виду околности и не улазећи у морални аспект целе приче, руска операција ће, упркос застојима и губицима на почетку, бити успешна и остаће забележена у војној историји. С обзиром на то да је прва фаза операције окончана, Руси се сада фокусирају на свој примарни циљ, односно ликвидацију џепова у Харкову и Маријупољу које држе неонацистички пукови Азова и на сузбијање пакленог отпора у Краматорску, где се највећи део украјинске војске налази одсечен од остатка.
Након тога ће да одлуче хоће ли упрегнути тенкове преко украјинске равнице, све до Лавова, или ће се овде зауставити.
Толико о војном аспекту.
Победници и губитници
Погледајмо сада политичку страну приче. Ко су прави победници и губитници овог рата? Уочавам правог победника, неколико делимичних победника и много губитника. Највећи победник су несумњиво Сједињене Америчке Државе. Мора се признати да је Бајденов тим, упркос сенилности свог председника, мајсторски маневрисао. Повлачењем из Авганистана прошлог августа, Америка се опрала у очима јавности и скинула са себе део кривице за катастрофалну инвазију и окупацију ове јадне земље. Креирањем сценарија у којем је сјајни глумац Зеленски одлично одиграо своју улогу, они се сада у очима западног мњења појављују као храбри спасиоци и бели витезови. Успели су да збију редове НАТО-а и претворе Европљане у корисне идиоте жељне да „бране демократију коју је угрозио гнусни касапин и диктатор Путин“. Натерали су их да купују њихов гас из шкриљаца, док су левица и немачки Зелени одмах похрлили да обезбеде војне кредите од 100 милијарди евра за куповину њихових Ф-35. Пун погодак! Једина мана у свему томе: план се није завршио онако како је предвиђено. Руси нису упали у замку. Украјина ће бити раскомадана, неутралисана и, супротно очекивањима, неће ући у НАТО.
Други добитници су Кина, Индија и земље југа, које се наслађују посматрајући западњаке, а посебно Европљане, растрзане, међусобно завађене и ослабљене на дуже стазе. Неочекивано, они успевају да одрже погодну позицију неутралности или несврставања. Кинези би више волели пријатељски споразум, али немају избора: свесни су да ће, уколико Русију пусте низ воду, они бити следећи на листи, о чему сведочи бујица западне синофобије под изговором одбране права Ујгура (док су према Јеменцима који се већ шест година налазе под немилосрдним бомбардовањем западњаци потпуно равнодушни).
Велики губитник биће, наравно, Украјина, раскомадана, унакажена, распарчана, опустошена, узалуд масакрирана, јер ће на крају изгубити много више од онога чега би морала да се одрекне да је одлучила да примени споразуме из Минска, уместо што их је презриво одбацила. У том смислу ће председник Зеленски сносити велику одговорност пред судом историје, јер се определио за пропаст своје земље, уместо да тежи ка компромису док је још било времена.
Европа као губитник
Други велики губитници су Европљани. На краће стазе они се наравно могу похвалити поново успостављеним јединством, убрзаним наоружавањем, жестоком решеношћу да бране демократију и слободу до последњег Украјинца, великодушношћу према избеглицама, будућом енергетском независношћу од Русије, итд. Све је то заиста тачно. Али цена коју ће због свега тога сутра морати да плате биће изузетно висока. Њихови поступци показују да Европљани не представљају никакав фактор у односу на Американце, поставши њихови обични вазали. Прошлонедељна одлука Урсуле фон дер Лајен да Американцима стави на располагање личне податке грађана земаља ЕУ показује у којој мери је Европа потчињена САД-у.
Исто важи и за економију: шта је смисао ослобађања од руске енергетске зависности уколико ћемо подпасти под зависност од Американаца, са четири или пет пута већим ценама гаса? Како ће на то реаговати немачка индустрија када рачун дође на наплату? Тим пре што у Европи нема ни транспортера за течни гас, ни одговарајућих лука, ни фабрика за прераду таквог гаса, нити довољно гасовода. Како ћемо испоручити амерички гас из шкриљаца Словацима, Румунима, Мађарима? Хоћемо ли га упрегнути на магарце?
Повратак прљавим технологијама: Немачка
Шта ће рећи немачки Зелени када буду морали да прихвате изградњу нових нуклеарних електрана да би се задовољила потражња за струјом? Како ће реаговати европска омладина и еколози када открију да су преварени и да је борба против глобалног загревања жртвована зарад подлих геополитичких интереса? Шта ли ће учинити Французи, када увиде деградацију своје земље не само на светском већ и на европском нивоу након што буду принуђени да немо посматрају поновно наоружавања Немачке и масовну куповину америчког оружја од стране Пољака, земаља Балтика, Скандинаваца, Италијана, Немаца? Како ће реаговати европско јавно мњење када схвате да је потребно прихватити суживот са милионима украјинских избеглица којима су понудили бесплатне возне карте?
Шта ће из свега тога добити Европа, када се пробуди завађена и растрзана дубоком мржњом и подељена новом гвозденом завесом, помереном мало даље на исток од оне из доба Хладног рата? И шта ће учинити када схвати да не само да није успела у потпуности изоловати Русију, већ се сама нашла одсечена од остатка света? Када пажљиво погледамо гласање о резолуцијама УН-а, видимо да четрдесетак земаља које су биле уздржане или нису учествовале у гласању представљају већину светске популације и 40 одсто њене привреде. Не само да подршка Русији није ишчезла, она је чак порасла између гласања 2. марта и гласања 25. марта. Што се тиче земаља које су одбиле да уведу санкције против Русије, треба истаћи да је огромна већина била уздржана и да су их усвојиле само западне земље…