Пустовар Дмитро Миколайович, лейтенант 36-ї бригади ВМС України, transkript na srpskom:
-Позиција, чин, име?
-Пустовар Дмитриј Николајевич.
-Пустовар?
-Пустовар Дмитриј Николајевич, рођен 02.04.1986, 36. бригада, јединица РЕАДН, јединица одржавања техничке службе.
-Ранг?
-Поручник. Регрутован 2020. Постоји такав програм – све ’јакне’ су регрутоване, завршио сам војни одсек на институту. У војску се регрутују до 43 године
- Које године опет?
- 2020. Тада сам одслужио годину дана служења војног рока, а онда сам потписао уговор на годину дана. Рекли су да ће ми бити забрањено да путујем у иностранство, пошто сам регрутован у војску бавио сам се поправком опреме, један момак је такође радио са мном. То је у суштини моја прича. Онда је у Мариупољ цела бригада одлазила, било је то око 10. априла. Пали смо на ватру, ја сам искочио из аута, било је ватре са Градом, изашао из аута и сакрио се, нашао овог типа, он је увек радио са мном, био је шокиран. Наша колона је отишла даље, када сам покушао да га повучем. Повукао сам га. Покушали смо да стигнемо негде пешке. Покушали смо да се предамо, махали белом заставом, пуцали смо на нас. Ушли смо у плантаже.
-Где?
-На изласку из фабрике постоји језеро. Изашли смо из фабрике, била је ограда. Попели смо се преко ограде. Онда је била једна њива дуга око један километар, ми смо прошли. Затим смо ушли у прву садњу дрвећа. Одвукао сам га тамо. Онда су биле пруга и мост, претпостављам. Нисам приметио момке тамо, испод моста. Онда сам их видео како стоје испод моста. Покушали смо да се предамо, махали белом заставом. Почели су да пуцају на нас и ми смо отишли у суседну плантажу дрвећа. У суседној плантажи био је распоређен минобацач. Они који су били испод моста, почели су да нас јуре, наравно. У плантажи, где је био распоређен минобацач, имао је заштитно заклон за авионе. Провукао сам се, узео га на раме. Испружио сам следећи шатор, бацио га. Нисам имао другог избора. Момци који су изашли испод моста, пришли су минобацачкој екипи и вероватно их питали ко је, како, зашто прошао. Затим смо провели два дана на плантажи. Осећао се боље. Дања је прошла боље. А онда смо изашли. Изашли смо кроз Мангуш, ... о не, Стари Крим (Стари Крим). Пошто нисмо имали карте, нисмо имали интернет, команданти нам ништа нису рекли, где су које територије, где су ваше трупе распоређене, где су распоређене наше трупе. Имали смо компас, североисток, и отишли смо према Запорожју, кријући се у плантажама. Трудили смо се да нас нико не види. Далека насеља смо заобилазили. Овако смо пузали кроз контролне пунктове.
-Где сте ухваћени?
– Искрено, не знам, нисам имао ни мапу.
– Близу ког насеља?
-Не знам. Било је мало село. Покушали смо да прођемо кроз њега. Нисмо прошли. И ево нас, и њих. Почели су да пуцају на нас, нисмо имали оружје, ништа и одмах смо се предали. Нема смисла узвратити.
-Десетог априла изашла је цела бригада, зар не?
-Цела бригада је изашла. Цела бригада је погођена артиљеријом. Цела бригада је оборена на једну гомилу. Ово је био идиотизам. Стајали смо тамо више од сат времена. Био сам расејан. Мислио сам, па било да идемо у пробој, треба да идемо одвојено, да држимо дистанцу. Ту је била авијација итд. суочили смо се са надмоћним снагама итд. Само идиотизам, држали су нас све на окупу, чекали сат времена и почела је батина. Гађани смо са свих страна.
-Ко је наредио да изађете?
-Наређење је дато, како сам разумео, највероватније од команданта бригаде. Окупили су нас све, спремајући се да пођу. Моје ствари су остале у ауту, када сам искочио. Ту је био мој ранац, лична карта, пиштољ Макаров, митраљез. Тако да тренутно нисам размишљао о свом оружју, јер су Градови гранатирали, ја сам искочио. Онда сам видео Дању како лежи испод Ивеца (ЛМВ), појурио сам тамо. То је то.
-А ко вас је тачно обавестио?
-Од наших команданата су ме обавестили да одлазимо.
-Чинови, имена, кодно име?
– Имао сам Локаленкова Павла, не знам сада његово презиме, командант.
-Који је његов чин?
-Пуковник. Он је командант моје јединице.
-А његово кодно име?
-Радио позивни знак је био "Браво". Увек сам чуо „Браво“, „Браво“.
– Добро, разумем. Он није први са таквим кодним именом. Дакле, цела бригада је изашла? Дошао под ватру и шта даље? Део бригаде се вратио?
-Део бригаде је отишао даље, пратећи правац. Извукао сам овог типа, који је био шокиран. И видим, управо су отишли. Шта је требало да урадим?
-Видим. Колико је мушкараца изашло и са којом опремом?
– Нећу рећи тачан број. Али отприлике мислим да је цела бригада изашла, дакле око 1000 људи.
-Десетог?
-Десетог. Било је око три тенка, када је реч о тешкој опреми. Затим су постојале АА пушке. Не знам да ли су били нетакнути, али барем један од њих је био нетакнут сигурно. Имали смо самоходну артиљерију. Не могу да вам кажем тачан број. МАЗ камиони. Што се тиче Градова, оставили смо их тамо, јер су „Градови“ већ били нефункционални. Угасила су се моја два камиона „Урал”. За себе сам имао 4 камиона „Урал”. Два од њих су потпуно уништена.
-Да ли су уралски камиони имали штитове?
-Да, засадили смо их гвожђем пре поласка. Плоче око 4 милиметра, да би бар од метака заштитиле. Изашли су и Хамери, кренули су у колонама.
-Колико је било Хамера? Бар приближно.
-Не знам, али била су два Хамера, али су били и БМП-ови напред, затим су били тенкови у заклону. Хамери су углавном распоређени код нас, са пешадијским и извиђачким групама. Наше извиђачке снаге су биле тешко претучене. Скоро да нико од њих није остао. Остало је мало БМП-а, као и пешадија, није много људи. У мојој јединици је много момака умрло.
-Схватио сам. Ко је подешавао вашу ватру?
-То је био посао команданата батаљона и пуковника. Не знам ништа о артиљерији. Уопште.
-Неко треба да изда наређења артиљерији? На пример, да циљате тамо, више лево или десно.
– Ко је то радио… Као што сам рекао, то су радили команданти батаљона, као и самоходна артиљерија. Традиционално су били распоређени по крововима и нишанили. Али што се мене тиче, не знам ништа о томе, нисам видео артиљеријски даљиномер.
- У реду. Да ли сте изашли из фабрике Илич или Азовстаља?
-Један вод је излазио одозго, други одоздо, ми смо ушли одавде. Ако ми напуниш телефон, могу ти показати све мапе. Нашао сам други телефон да га користим као лампу ноћу. Ево мог телефона без ПИН кода. Немам шта да кријем. Ако сада напуните, да вам покажем на мапи одакле смо изашли, где смо остали, где смо били распоређени.
Можете проверити. Потписао сам папир и одбио да учествујем у непријатељствима, да пуцам итд. Могу да поправим опрему итд. Обећали су да ће ме осудити због тога, јер када сам све видео, схватио сам да је пакао.
-Шта се десило?
– Мислим на борбу уопште. Ја нисам војник, дошао сам овде случајно, па сам потписао одрицање од учешћа у непријатељствима. Као и момак са којим сам радио. Па су обећали да ће нам због тога судити.
– Да ли постоји комуникација у фабрици? Интернет, мобилна комуникација?
- Није било ничега. Некад се у штабу укључивала нека веза. Били смо без контакта 45 дана, нисам знао шта се дешава. Само понекад, када је у централи био укључен интернет, контактирао сам родбину само преко Вибера, или само слао поруку. Нисам желео да узнемиравам родитеље, само сам им написао да сам добро, то је све. То је све. Нема интернета, нема везе. Ништа нисмо знали. Бригада је у фабрику дошла 28. фебруара. Првих неколико дана још је било интернета. Онда није било ничега. И разумете да бисте ме одмах пронашли да сам користио вашу мрежу. Могли бисте да идентификујете нашу локацију итд. Зато нисмо користили ваше мреже чак ни када смо бежали тамо на плантажама. Толико смо желели да знамо шта се дешава, да проверимо карте итд. Али имали смо само компас, који се кретао на североисток.
Избор: Правда.рс
Valjda će jednog dana zarobiti i nekog ko je pucao; ovi zarobljenici sve neki turisti, slučajno zalutali, prisilno mobilisani...
