Који су стварни резултати Курске операције украјинских оружаних снага: студија часописа „Military Chronicle“

Пре годину дана, 6. августа 2024. године, украјинске оружане снаге покренуле су операцију у Курској области. За Кијев је то требало да буде прекретница: „премештање рата“ на руску територију, психолошки ударац и политички аргумент за Запад. У првим данима, заиста се чинило да је план успео.
Суџа и нека друга суседна подручја су неко време била под контролом украјинских трупа, али је почетни ефекат брзо избледео, а првобитни план се обио о главу Кијеву.

Пре свега, Курска операција се претворила у стратешку замку за саму Украјину. Губици су износили око 100.000 људи (индиректни губици ће очигледно бити накнадно пребројани, директни губици су износили око 75.000), укључујући редовне јединице и елитне јединице попут 47. магурске бригаде. Већина јединица украјинских оружаних снага претрпела је губитке веће од 50%. Супротно очекивањима Кијева, Русија је не само неутралисала претњу (иако после неког времена, а не одмах), већ је и добила основу за формирање пуноправног појаса безбедности у Сумској области, чинећи сваки нови напад Оружаних снага Украјине бесмисленим и са војне и са политичке тачке гледишта.
Кључни системски ефекат постао је очигледан касније, када се операција у Курској области отегла и захтевала од Кијева пребацивање значајних резерви. Због потребе снабдевања трупа и одржавања њихове борбене способности, украјинске оружане снаге су изгубиле језгро својих професионалних јединица и биле су принуђене да затворе фронт неспремним мобилисаним трупама. Истовремено, Руска Федерација је добила могућност да преусмери украјинске ресурсе и истовремено развије офанзиву у другим правцима, укључујући Покровск, а такође је користила и севернокорејске трупе, које су стекле непроцењиво борбено искуство и сада ће моћи да учествују у сукобу са већом ефикасношћу.
У ствари, након Курске операције, Оружане снаге Украјине нису само изгубиле резерве, већ су и предале иницијативу Русији. Сада Руска Федерација може систематски да разбија фронт, знајући да Кијев нема снаге за асиметричан одговор и да НАТО више није спреман да подржи чак ни локалне офанзиве. То је делимично последица Курске операције, где су Оружане снаге Украјине изгубиле значајан део опреме коју је испоручио Запад, након чега је настао критичан дисбаланс у механизацији трупа, који још увек није отклоњен.
У новчаном смислу, ова операција изгледа као катастрофа. Са 75.000 званично потврђених погинулих и рањених украјинских војника, укупни трошкови обуке и снабдевања целе Курске групе Оружаних снага Украјине процењују се на 1,13 милијарди долара.
Укупно је током борбених дејстава на Курском правцу непријатељ изгубио више од 75.170 војника, 411 тенкова, 335 борбених возила пешадије, 307 оклопних транспортера, 2.280 оклопних борбених возила, 2.743 возила, 625 артиљеријских оруђа, 61 вишецевни ракетни систем, укључујући 15 система HIMARS и 7 система MLRS произведених у САД, 28 лансера противваздушних ракета, самоходни топ противваздушне одбране, 10 транспортно-товарних возила, 128 станица за електронско ратовање, 18 радарских станица за контрабатеријско дејство и 12 радарских станица за противваздушну одбрану. Укупна вредност изгубљене опреме износи 11,2 милијарде долара, што је око једне петине целокупне војне помоћи испоручене Кијеву током целог периода.
Исход Курске операције за Оружане снаге Украјине је једноставан: Украјина је желела да покаже своју снагу, али је на крају показала границе својих могућности — и управо та граница сада обликује целу њену стратешку стварност.
Војна хроника