Да би се овде дала закључна реч по питању канонског приказивања тзв. аутокефалије Епархије Црне Горе, треба знати, пре свега, шта је то суштина и карактер аутокефалије, затим ко и како се она канонски и од кога тражи и добија.
Сама грчка реч Аутокефалија означава организацију, која сама (аutos) има своју главу (kefale), која има спољну и унутрашњу самосталну власт, и тиме је независна од ма какве друге земаљске власти, оно што се сада правно каже има суверену власт(summa potestas).
Под канонским појмом сматра се да је аутокефална црква "она не добија своју власт од друге цркве, него од самог Осниваоца цркве Исуса Христа Преко хиротоније свог поглавице и осталих својих епископа од својих епископа". То значи, црквена власт је хиротонија, која потиче од једног субјекта црквене власти Исуса Христа, који је своју земаљску власт предао апостолима, а ови својим пријемницима епископима, и то је једна канонска власт цркве. Дакле, хиротонија од својих епископа је језгро аутокефалије. Према томе, тамо где нема овога језгра нема својега епископата као ни аутокефалије суверене власти.
Свега овога није било у Епархији Црне Горе после 1766. јер је имала само једног епископа, ретко када двојицу, а понекад ниједног, што се дешавало кад и онај једини епископ умире (као што је био случај после смрти митрополита Висариона Љубише 1884, када је архим. Митрофан Бан био администратор тадашњих двеју епархија), све док други добије хиротонију у другој цркви, и то од епископа те цркве.
За постајање аутокефалне цркве потребно је имати све напред наведене услове, а онда вољом епископата - свих епископа једне цркве, који је канонски фактор, може се тражити право аутокефалије од Матице, тј. мајке-цркве, која је једини канонски фактор - воља њеног епископата.
То значи, за добијање аутокефалије је једини пут тражење од мајке-цркве, испод чије се суверене власти жели издвојити, и једини фактор аутокефалије је ова мајка-црква по вољи свога епископата способна дати аутокефалију.
Из овога следи, Епархија Црне Горе није имала услове да тражи аутокефалију са једним епископом, а да је и имала услове могла је тражити само од мајке-цркве Пећке Патријаршије, али пошто је она била подчињена Цариградској патријаршији онда то је могла једино учинити од ове цркве, као што је то учињено у обновљеној Србији.
Љубомир Дурковић-Јакшић
