Ево шта каже велики учитељ Православне Цркве, Василије Кападокијац (4.век), који је засигурно имао бољи приступ текстовима Јеванђеља него Јеховини сведоци
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
БЕСЕДА НА РЕЧИ „У ПОЧЕТКУ БЕШЕ СЛОВО" (Јн. 1,1)
1. Све јеванђелске речи су узвишеније од осталих учења која нам је предао Дух. У њима, наиме, Он с нама беседи посредством слугу, тј. пророка. Међутим, у Јеванђељима с нама беседи Владика лично. Међу јеванђелским проповедницима најгромогласнији је био Јован, син грома (Мк.3,17). Он је беседио о ономе што је изнад сваког слуха и што је узвишеније од сваког разума. Управо смо чули да је прочитан почетак његове јеванђелске књиге: У почетку беше Слово, и Слово беше у Бога, и Слово беше Бог (Јн. 1,1). Знам да су се многи од оних који су изван речи истине и који се размећу световном мудрошћу дивили овим речима. Они су се чак дрзнули да их укључе у своје списе. Ђаво је лопов: он својим гласницима обзнањује наше учење. Кад се чак и телесна мудрост дивила сили наведених речи, шта тек треба да учинимо ми, тј. ученици Духа? Хоћемо ли их немарно саслушати и закључити једноставно да поседују неку незнатну силу? Међутим, може ли болест неосетљивости обузети [човека до мере] која ће му онемогућити да се задиви [наведеној] лепоти мисли и непојмљивој дубини учења, те да не пожели да их уистину схвати? Није тешко дивити се лепом. Међутим, тешко је достићи истинско поимање онога чему се дивимо. Нема онога ко не велича чулно сунце, гледајући његову величину, лепоту, сразмеру његових луча и светлост коју шаље. Међутим, онај ко се одважи да с великим напором баци поглед на његов круг, не само да неће видети оно што жели, него ће изгубити и поузданост вида. Ја сматрам да ће се нечему сличном изложити и разум који покуша да исцрпно истражи речи: У почетку беше Слово. Ко ће створити појам о почетку који ће га бити достојан? Каква ће снага речи моћи долично да изрази оно што је замишљено у уму? Припремајући се да нам преда богословље о Сину Божијем, он својој речи [тј. Јеванђељу] као почетак даје управо начело свега. Дух Свети је знао за оне који ће оспоравати славу Јединородног. Он је унапред знао за оне што ће нам у будућности нудити надмудривања [тј. софизме], која су сами изумели на пропаст својих слушалаца: „Уколико је [Син] рођен, значи да није постојао. Пре него што је рођен, Он није постојао. Он је постојање [] добио из небића". Сличне [ствари) износе језици који су се у препиркама изоштрили више од двосеклог мача. Не допуштајући да се каже нешто слично, Дух Свети предупређује Јеванђељем и каже: У почетку беше Слово. Уколико сачуваш речено, нећеш претрпети никакво зло од људи који га смишљају. Уколико ти неко каже: „Уколико је [Син] рођен, значи да није постојао", ти одговори: У почетку беше. Међутим, потом ће рећи: „Како беше пре него што је рођен". Ти, пак, не одступај од [речи) „беше" и не напуштај [израз] „у почетку". Не може се замислити врхунац почетка и не може се наћи ништа што би било изван почетка. Нека те нико не обмане вишезначношћу речи. Постоји много почетака за многе ствари у овом животу. Међутим, један је Почетак свему, који је изнад свега. У Причама се каже: Почетак доброг пута... (Прич.16,7). Почетак пута је прво кретање, од кога почињемо ходање и коме можемо да нађемо оно што му следи. Почетак мудрости је страх Господњи (Пс.110,10). И код овог почетка постоји нешто друго што му је претходило. Почетак схватања наука јесте изучавање основа. Страх Господњи је, дакле, основа мудрости. Постоји, међутим, нешто што је старије од тог почетка, тј. стање душе која још увек није умудрена и која још није прихватила страх Божији. Начелницима се називају и грађанске власти највишег достојанства. Ти почеци се, међутим, односе на поједине ствари и сваки од њих је начело само у односу на нешто друго. Почетак линије јесте тачка, почетак површине линија, а почетак тела површина, док су слова почеци сложених речи.
2. Онај Почетак, међутим, није такав. Он ни са чим није повезан, ничему није потчињен и не разматра се уз нешто друго. Он је слободан, независтан и разрешен од сваке везе са другим. Он не може да се досегне разумом, не може да се надвиси мислима, нити могу да му се открију границе. Уколико покушаш да га умним представама надвладаш, открићеш да се креће испред тебе и да пресреће твоје помисли. Допусти свом уму да се креће колико год хоће и да се распростире ка горњем. Открићеш да се ум, након хиљаду лутања и испразних лебдења, поново враћа самоме себи, будући да није у стању да овај почетак остави испод себе. Почетак се, наиме, увек налази изван и изнад замисливог. Дакле, у почетку беше Слово. 0, какво чудо. Како су све речи подједнако међусобно повезане. Реч „беше" има исту снагу као и речи „у почетку". Где је хулитељ? Где су христоборачки језици који говоре: „Беше када га не беше". Слушај шта каже Јеванђеље: У почетку беше. „Ако беше у почетку, када дакле не беше". Да ли да уздишем због њихове нечастивости или да се гнушам њиховог незнања? „Зар Он не беше пре него што је рођен? Да ли знаш кад је рођен да би могао да установиш време". „Пре" је реч која означава време и која у прошлости поставља једно испред другог. Да ли је исправно да Творац времена има рођење, подложно називима које употребљавамо у вези с временом? Према томе, у почетку беше. Уколико не одступиш од тога „беше", нећеш дозволити лукавој хули да ти приступи. Када су усидрени са два сидра, морепловци ниподаштавају буру. Уколико поузданост наведених речи твоју душу одведе до пристаништа и ти ћеш се подсмехнути лукавој пометњи коју духови злобе уносе у свет, колебајући веру многих.
3. И наш разум поставља питање: „Ко беше у почетку". Каже се: „Слово". Које слово? Да ли људска реч, или анђелска реч? Рекавши: Ако језике човечије и анђелске говорим... (1.Кор.13,1), апостол нам је открио да и анђели имају свој језик. Међутим, смисао речи је двострук: постоји реч која се изговара гласом и која након изговарања ишчезава у ваздуху, а постоји и унутрашња реч, затворена у нашим срцима, тј. мисао. Уосталом, постоји и вештачка реч. Пази да те не обману слична значења речи. Како би на почетку могла бити човечија реч, када је човек постао тек позно? Пре човека постојале су звери. Пре човека постојале су и животиње, и сви гмизавци, и све што живи на копну и у води, и птице небеске, и звезде, и сунце, и месец, и биљке, и семена, и земља, и море, и небо. Услед тога, у почетку не беше човечија реч, као што не беше ни анђелска реч. Сва творевина је, наиме, млађа од векова будући да је почетак свог бића добила од Створитеља. И реч која постоји у срцу млађа је од свега мисленог. Ти, међутим, богодолично схвати Слово. Јер, онај ко ти саопштава о Јединородном, назвао га је Словом, као што га је назвао и Светлошћу, а нешто касније и Животом и Васкрсењем. Чувши реч „светлост" ти не помишљаш на чулну светлост која се може видети очима. Чувши реч „живот", ти не подразумеваш заједнички живот, којим живе и бесловесне животиње. И када чујеш „Слово", буди опрезан да се, услед слабости разума, не спустиш до приземних и ниских појмова. Напротив, испитај смисао реченог. Зашто „Слово"? Да се покаже да произилази из ума. Зашто „Слово"? Стога што је рођен бестрасно. Зашто „Слово"? Стога што је образ Оног ко гаје родио и што собом показује васцелог Родитеља, ништа не одвојивши од Њега и будући сам од себе потпун, као што и наша реч у потпуности изображава наша поимања. Ми оно што смо помислили у срцу износимо речју, а оно што је изговорено изображава мишљење које постоји у срцу. Јер, реч се изговара од преизобиља срца. Наше срце слично је неком извору, а реч која се изговара бујици које тече из њега. Стога и истиче онолико колико је првобитно изливено. Осим тога, какво је оно што је скривено, такво је и оно што се показује. Он га је, дакле, назвао, Словом да би ти представио бестрасно рађање од Оца, да би ти богословствовао о савршеном постојању Сина и да би ти показао безвремено сједињење Сина са Оцем. И наша реч је пород ума који се бестрасно рађа, тј. који се не одсеца, не удаљује и не истиче. Напротив, васцели ум пребива у свом устројству, стварајући целовиту и потпуну реч. И реч која проистиче садржи у себи сву силу ума који ју је породио. Оно, дакле, што је побожно у казаноме о речи прихвати ради богословствовања о Јединородном, а оно што ти се учини неодговарајућим и погрешним одбаци и на све начине избегни. У почетку беше Слово. Да је рекао: „У почетку беше Син", теби би се, с именовањем Сина, поткрао и појам страсти, будући да се оно што се рађа од нас рађа у времену и са страшћу. Он је предострожно казао „Слово" да би спречио недоличне претпоставке и да би твоју душу сачувао неповређеном.
