Khal Drogo
Elita
- Poruka
- 16.371
Ауторска тема;
Када пишемо/зборимо о историји раног хришћанства, IV.вијек је богат догађајима, можда и најбогатији у историји хришћанства, имамо ту тзв Милански едикт 313. који се задњих деценија афирмише као важан догађај иако реално то није био, имамо и први васељенски сабор у Никеји 325. године, и први а вјероватно и једини истински раскол у хришћанству. Вијек за хришћанство баш богат догађајима.
Има их пуно, описани су у српској википедији (овдје), а како пише
Овдје се врло перфидно подмеће да све што је вриједно за историју раног хришћанства, везано је за Рим и процесе у Риму.
И то обликовање пожељније интерпретације историје раног хришћанства је у доброј мјери је стимулисано од стране Ватикана, како би се то упаковало и ставио знак једнакости Рим = хришћанство.
Морам примијетити, вјешта и парфидна манипулација, но то увјерење далеко је од истине, постојале су хришћанске државе (оне гдје је хришћанство постала државном религијом) и прије Римског царства 387-е, много прије.
Тако је Јерменија у којој је хришћанство постало државном религијом 295. (овдје, по неким изворима 301.) за времена краља Тиридата III., након тога Албанија 301.године (овдје) за времена краља Умаира и Иберија у којој хришћанство постаје државном религијом 327.године (овдје) за времена краља Миријама III.
Значи у ове двије кавкаске државе и Јерменији
хришћанство је постало државном религијом много прије него ли је постало у Римском царству. Уз то, Јерменија вјеше респектабилна држава, уз Рим и Персију и најмоћнија држава тадашњег знаног свијета.
Можемо рећи и да су Јермени и Грузини (ПС; Иберија је уз Колхиду једна од двије античке државе од којих ће касније настати Грузија) најстарији хришћански народи, а поменути краљеви (Тиридат III., Умаир, Миријам III.) први хришћански владари.
Зашто су ове 3 ранохришћанске државе "потисунте" приликом изучавања историје, можемо захвалити, како примијетих Ватикану, и тој некој жељи да моделира “пожељнију“ интерпретацију историје.
Заслуга хришћанизације ових држава припада једном, или највише једном човјеку, Григору Лусаворичу просвјетитељу (овдје 257./или 240. - 331./или 332.) у нашој Цркви слављен као Свети свештеномученик Григорије.
Његов живот бјеше невјероватно живописан, занимљив, у приложеним изворима имамо пуно народног предања, сигурно ту има пуно фикције, домишљених догађаја.
По једном извору (Агатангелу) Григоров отац Анак убио је краља Јерменије Курсара, по налогу или у корист персијског шаха Арташира са којом Јерменија бјеше тада у непријатељским односима. У одмазди је страдала сва Григорова фамилија, сам Григор је пуким случајем преживио, касније имао узбудљиво путешествије, судбина га спојила са краљем Тиридатом III., сином Курсара, након што се одбио поклонити идолима, неко га проказа да је он син убице Тиридатовог оца, би на муке стављен и у тамницу бачен, тамновао је 12 година, некако преживио, у међувремену је краљ Тиридат полудио, па га Григор излијечио.
Но то је све предање, има ту пуно фикције, ако одбацимо чудеса и ако “читамо између редова“, да се закључити да Григор бјеше елоквентан и надахнут учитељ, просвјетитељ, који је стекао наклоност и краља Јерменије и владајуће елите, толико их импресионирао, одушевио да су прихватили нову религију.
Григор постаје јерменским патријархом а убрзо се слично десило и са Албанијом и Иберијом.
Оно што се битно разликује од каснијих процеса и покрштавања других народа, овдје хришћанизација, барем мој је закључак, би из увјерења.
Сви каснији процеси су, у доброј мјери, мотивисани политичким разлозима, и Милански едикт је политички акт, одговор на исти такав едикт који је потписао Галерије двије године раније, и иза проглашења хришћанства државном религијом у царству 387, који ће пратити репресалије према нехришћанима, стоје политички мотиви, и наредних вијекова, процеси хришћанизације и романских и германских и словенских народа праћени су у значајној мјери политичким мотивима (и сам Константин VII. Порфирогенит у дјелу ДАИ инзистира не појмовима крштена Србија и крштени Срби) и ту хришћанство бјеше више средство преко којег ће се ширити утицај и моћ.
У ове три државе, барем ја тога не видим, посебно што у случају Албаније и Иберије хришћанство није “пустило коријење“ међу поданицима (па да владар робује неким процесима, у случају Албаније није ни могло, имали сте на малом простору, на неких 23.000 км2 смјештено 20+ народа, сваки са својом културом и посебношћу), и овдје су владари прихватили ту религију јер су срцем вјеровали у то, можемо закључити да је то хришћанство истинско, неукаљано политичким мотивима.
Свакако заслуга има поменути Григор просвјетитељ.
Када пишемо/зборимо о историји раног хришћанства, IV.вијек је богат догађајима, можда и најбогатији у историји хришћанства, имамо ту тзв Милански едикт 313. који се задњих деценија афирмише као важан догађај иако реално то није био, имамо и први васељенски сабор у Никеји 325. године, и први а вјероватно и једини истински раскол у хришћанству. Вијек за хришћанство баш богат догађајима.
Има их пуно, описани су у српској википедији (овдје), а како пише
хришћанство 387. постаје државном религијом у Римском царству. Написано је тако да води закључку да је хришћанство први пута постало државном религијом, и велики број људи, 95+% ће вам у разговору то поменути, истичући своје познавање материје.
Овдје се врло перфидно подмеће да све што је вриједно за историју раног хришћанства, везано је за Рим и процесе у Риму.
И то обликовање пожељније интерпретације историје раног хришћанства је у доброј мјери је стимулисано од стране Ватикана, како би се то упаковало и ставио знак једнакости Рим = хришћанство.
Морам примијетити, вјешта и парфидна манипулација, но то увјерење далеко је од истине, постојале су хришћанске државе (оне гдје је хришћанство постала државном религијом) и прије Римског царства 387-е, много прије.
Тако је Јерменија у којој је хришћанство постало државном религијом 295. (овдје, по неким изворима 301.) за времена краља Тиридата III., након тога Албанија 301.године (овдје) за времена краља Умаира и Иберија у којој хришћанство постаје државном религијом 327.године (овдје) за времена краља Миријама III.
Значи у ове двије кавкаске државе и Јерменији
хришћанство је постало државном религијом много прије него ли је постало у Римском царству. Уз то, Јерменија вјеше респектабилна држава, уз Рим и Персију и најмоћнија држава тадашњег знаног свијета.
Можемо рећи и да су Јермени и Грузини (ПС; Иберија је уз Колхиду једна од двије античке државе од којих ће касније настати Грузија) најстарији хришћански народи, а поменути краљеви (Тиридат III., Умаир, Миријам III.) први хришћански владари.
Зашто су ове 3 ранохришћанске државе "потисунте" приликом изучавања историје, можемо захвалити, како примијетих Ватикану, и тој некој жељи да моделира “пожељнију“ интерпретацију историје.
Заслуга хришћанизације ових држава припада једном, или највише једном човјеку, Григору Лусаворичу просвјетитељу (овдје 257./или 240. - 331./или 332.) у нашој Цркви слављен као Свети свештеномученик Григорије.
Његов живот бјеше невјероватно живописан, занимљив, у приложеним изворима имамо пуно народног предања, сигурно ту има пуно фикције, домишљених догађаја.
По једном извору (Агатангелу) Григоров отац Анак убио је краља Јерменије Курсара, по налогу или у корист персијског шаха Арташира са којом Јерменија бјеше тада у непријатељским односима. У одмазди је страдала сва Григорова фамилија, сам Григор је пуким случајем преживио, касније имао узбудљиво путешествије, судбина га спојила са краљем Тиридатом III., сином Курсара, након што се одбио поклонити идолима, неко га проказа да је он син убице Тиридатовог оца, би на муке стављен и у тамницу бачен, тамновао је 12 година, некако преживио, у међувремену је краљ Тиридат полудио, па га Григор излијечио.
Но то је све предање, има ту пуно фикције, ако одбацимо чудеса и ако “читамо између редова“, да се закључити да Григор бјеше елоквентан и надахнут учитељ, просвјетитељ, који је стекао наклоност и краља Јерменије и владајуће елите, толико их импресионирао, одушевио да су прихватили нову религију.
Григор постаје јерменским патријархом а убрзо се слично десило и са Албанијом и Иберијом.
Оно што се битно разликује од каснијих процеса и покрштавања других народа, овдје хришћанизација, барем мој је закључак, би из увјерења.
Сви каснији процеси су, у доброј мјери, мотивисани политичким разлозима, и Милански едикт је политички акт, одговор на исти такав едикт који је потписао Галерије двије године раније, и иза проглашења хришћанства државном религијом у царству 387, који ће пратити репресалије према нехришћанима, стоје политички мотиви, и наредних вијекова, процеси хришћанизације и романских и германских и словенских народа праћени су у значајној мјери политичким мотивима (и сам Константин VII. Порфирогенит у дјелу ДАИ инзистира не појмовима крштена Србија и крштени Срби) и ту хришћанство бјеше више средство преко којег ће се ширити утицај и моћ.
У ове три државе, барем ја тога не видим, посебно што у случају Албаније и Иберије хришћанство није “пустило коријење“ међу поданицима (па да владар робује неким процесима, у случају Албаније није ни могло, имали сте на малом простору, на неких 23.000 км2 смјештено 20+ народа, сваки са својом културом и посебношћу), и овдје су владари прихватили ту религију јер су срцем вјеровали у то, можемо закључити да је то хришћанство истинско, неукаљано политичким мотивима.
Свакако заслуга има поменути Григор просвјетитељ.
