Ralf Fajns i transformacije

[Nina]

Kada je Ralf Fajns (Ralph Fiennes) ušao u prostoriju za audiciju za „Šindlerovu listu” 1992. godine, niko nije očekivao šta će se dogoditi — ponajmanje Stiven Spilberg (Steven Spielberg)..Fajns, tada tihi britanski pozorišni glumac poznat po Šekspiru, nije nosio ni trunku pretnje u sebi.Bio je blag, učtiv i precizan.

Ali kada je počeo da čita ulogu nacističkog komandanta Amona Geta, nešto se promenilo.Disanje mu se usporilo, pogled se ohladio, i činilo se kao da se prostorija oko njega suzila.Spilberg je sedeo skamenjen. Kada je scena završila, nije zapljeskao — samo je ustao i izašao.Nekoliko trenutaka kasnije vratio se, bled i potresen, i tiho rekao:
„Mislim da sam upravo sreo zlo.”

Fajns zapravo nije ni želeo tu ulogu.
„Plašio sam ga se,” priznao je godinama kasnije. „Nisam želeo da živim u glavi tog čoveka.”

Ali Spilberg je u njemu video nešto — mirnoću koja može postati užas.
Zato je Fajns pristao, ne iz ambicije, već iz radoznalosti.
„Želeo sam da razumem kako čovek može postati toliko prazan.”

Transformacija je bila surova.
Nosio je Getovu uniformu i van kamere — ne iz taštine, već zato što je, kako je rekao,„morao da oseti njegovu težinu, njegovu ružnoću.”
Preživeli logoraši koji su posećivali snimanje nisu mogli da mu pogledaju u oči.Jedna žena je zaplakala.
Kada je Fajns pokušao da je uteši, rekla je drhteći:„Nisi ti... to je on. Izgledaš kao on.”

 

[Nina]

 

[Nina]

Kada je film premijerno prikazan, njegova gluma je proglašena jezivom i nezaboravnom.Ali ostavila je ožiljke.
„Zgrozio me način na koji okrutnost može izgledati lako,” rekao je.„To me pratilo godinama.”

Holivud je pokušao da ga svrsta — novi sofisticirani negativac, hladnokrvni šarmer.Ali Fajns je to odbio.
„Ne želim da budem shvaćen,” rekao je. „Misterija je jedina moć koja glumcu preostaje.”

Zato je prelazio iz uloge monstruma u ljubavnike, sveštenike, pesnike i špijune.
Od slomljene duše u Engleskom pacijentu do razjarenog ubicе u Crvenom zmaju.
A onda je došao Hari Poter.

Isprva se nasmejao ideji da glumi Lorda Voldemorta.„Ne radim fantaziju,” rekao je.
Ali deca njegove sestre su ga molila.Prihvatio je tek kad je pronašao način da lik učini stvarnim.
„Nisam želeo da bude crtać. Hteo sam da izgleda kao da je sama smrt naučila da hoda.”
Proučavao je kobre da bi oblikovao Voldemortovu zlokobnu gracioznost,dišući tako tiho da mu je glas postao „poput vazduha koji curi kroz staklo.”
Danijel Redklif je jednom rekao:„Kada bi Ralf ušao na set, nisu bile potrebne specijalne efekte — prostorija bi se jednostavno sledila.”

 

[Nina]

Ipak, iza te tame stoji čovek tišine.Piše poeziju, izbegava slavu, ne poseduje pametni telefon.
„Slava je buka,” kaže on. „Ja volim tišinu.”

Tokom snimanja Nepokolebljivog baštovana, odbio je dublera za rizične scene.
„Ako nema rizika, nema istine.”

Na kraju, Ralf Fajns ne glumi samo zlikovce.
On glumi krhku liniju između ljudskosti i užasa —miran glas pre nego što padne vrisak,
tihog čoveka koji nas podseća da zlo nije glasno.Zlo je strpljivo.Zlo je ljudsko.

I možda nas zato toliko uznemirava —jer kad Fajns pogleda u kameru,izgleda kao da već poznaje najmračniji deo nas.

To se zove — gluma.

 

[Nina]

 

[Nina]

 

[Nina]

Ralf Fajns jedan od mojih omiljenih glumaca.
U Šindlerovoj listi, sjajni glumac u sjajnom filmu

 

[Neda]

Nije Ralf, pravo ime je ovo Rafe Fines.

 

[Black_star]

Odličan uvek bio, još samo da pređe na stranu studenata i sve će biti ok...