Ptice umiru pevajuci

Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?

Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.

Sve što sam imô ja sam dao,
Nevjero hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.

Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.

Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sâm ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.
 
evo malo smeJa i veslih boja medj' sivilom i tugom.. Chitam naslov topica "ptice umiru pevajuci" i u delicu milisekunde prostruji mi genijalna jezichka dekonstrukcija kroz ono mesto gde bi trebala da stoji glava, te u nastupu darezhljivosti i dobrote odluchih da je podelim sa vama..

znachi scena je sledeca:


Dve jake ribe sa pravnog u beloj ko$uljici i tankim plavo-zelenim dzemperchicima sede u biblioteci.. mrtvu ti$inu prekida jedino okretanje stranica i me$koljenje guze koja pati na tvrdoj stolici. Obe chitaju knjigu:

PICE UMIRU SHTREBAJUCI :lol:

 
Sve sto mi ostaje to je moje srce

Veliko kao nebo
i duboko kao more

Zamisli...

To je sve što ostaje
a ja sam mislio da ce
mnogo toga više biti
Cak ni svoju zvezdu nemam
reka mi je davno protekla
Ali ipak imam jedno veliko srce
i u njemu beskrajno mnogo tuge
belu zoru predivnu na dlanu

Imam zaista mnogo
i zato ne žali
za mnom sjaj i beda
nikada ne bledi...
 
Može li se slovima na papir
Preneti šum vetra i pevanje
ptica u šumi, i srce
Slomljeno od boli?
Može li se u blizini
Ili nekoj dalekoj zemlji
Ici s rukama krvavih do lakata
I s nožem u zubima
A ka zvezdama dizati pogled
Ljudskih ociju?
Može li covek
Još uvek da podnosi
Bedu, poniženje, zlocin
I da se raduje naslednicima
I da sluša šum vetra
I pevanje ptica
Može li??
 
Smrti, hej, brodaru stari, kotvu gore!
Dosta nam je zemlje! Cas je! Raspni jedra!
Ko mastilo nek se crne zrak i more.
Ti znas nasa srca, svetla su i vedra!

Daj tvoj otrov, da nas osnazi do kraja!
Tonimo, dok mozak przi vatra ova,
U bezdan, svejedno put Pakla ‘il Raja?
Na dno Neznanoga za saznanja nova!
 
Moje srce, ptica divljine,
naslo je svoje nebo
u tvojim ocima.
One su kolevka jutra,
one su carstvo zvezda.
Moje su pesme potonula
u dubine njihove.
Pusti me samo da se vinem
u to nebo,
u njegovo osamno bespuce.
Pusti me samo da delim
njegove oblake,
da sirim krila u sjaju
njegovog sunca.
 
Kao šapat vetra slala si mi ljubav
kao beznadno vreme ljubav si mi dala.
gledao sam tvoje snove kako beže
postoji mesto beznađa u mom srcu
kad pogledam unutra vidim gde smo.
kao šapat vetra pri vrhu stabala
gledaću nebo kako me sledi.
kao kiša kasno noću na mom prozoru
kao nada koju imam za nas svaki put
to je kao šapat vetra na vrhu stabala
vidim kako nestaje kad dolaziš po mene.
postoji šapat vetra kojeg osećam u sebi
kao mesto koje imam, a nikad ga neću viditi.
pusti šapat da te dodirne, da dodirne sve.
pusti šapat vetra da dođe i ponese nas visoko, visoko...
prepusti nas rastanku ako želimo opstati.
ti si moje najslađe, najdraže, moja ljubav za sva vremena...
zato pusti šapat vetra da te učini celu mojom.
kao šapat vetra ostani sa mnom
jer vidim tvoje snove kako beže
kako beže
beže
beže...
 
Kad ptica prestane voljeti

Kad ptica prestane voljeti drugu pticu, ona joj ne kaže:
"Odleti sada tisuću milja daleko, da ne bi gledala
kako se gomila ravnodušnost u mojim zjenicama!"
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju
lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj: "Sada se sakrij tisuću
stopa duboko ispod zemlje,
da ne čuješ kako pjevam u predvečerje
nježnu uspavanku drugoj dragani,
koja leži s kljunom u mome krilu !"
Jer ptica nije površna kao čovjek;
ona zna da se otkucaji srca
pod zemljom propinju još snažnije,
i umjesto umirujućih zvukova
uspavanke cijela bi šuma morala slušati
tutnjavu podzemlja koju je izbacila bol.
Zato kad ptica prestane voljeti drugu pticu,
ostane pokraj nje da tu umre, u samoći.
A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka,
od stida i pomutnje ne zna što bi i,
bježeći sve to dalje od njega,
ugnijezdi zauvijek u svome srcu njegovu tugu.
Nema malih boli. Ljudi vole male boli.
One su lijepe, a ne bole mnogo.
Izgube li ih, priskrbit će sebi lako druge,
još manje skupe i manje bolne -
jer bol iskustvom otupljuje,
a premnogo iskustva nudi se na vašaru u bescijenje.
Ljudi vole kratke susrete, kratka pisma,
male doživljaje za koje ne treba tražiti
smisao daleko u zvijezdama ni u odviše opasnim,
nepoznatim predjelima duše.
Ali te male boli uvlače se neopazice
u naše meso izvrgnuto oštrici dosade,
one postaju u njemu naša smrt.
I zbog tog bezbroja malih lešina -
što se nečujno u nama raspadaju -
zavijaju cijelog života oko naših kuća strvinari,
a oko našeg čela izranjenog od mnoštva
malih jauka igraju se mravi.
Tako neće imati što da propadne
u nama kad nas potresu iznenadno velike boli,
proizašle iz velikih stjecišta razloga,
netaknutih opomenom.
Gledat ćemo bezbrižno mrave kako se
približuju i golema jata bjeloglavih
lešinara kako kruže u sve to nižem
luku iznad naših pragova i šaputati im:
"Nemate što tražiti ovdje, prijatelji.
Tu nema ničeg više osim slike
prašnog kostura ogrnuta sjećanjima,
a taj - budite sigurni - nije za vas!
Meso i krv i slatki voćnjak srca
pojedoše nam male boli,
mrvicu po mrvicu - one oglodaše sve do kosti,
do ove luknje u prostoru, zar ne vidite ?"
Nema malih boli.
Nema malih boli pod ovim suncem.
 
Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki izvajanih ljubavlju
 
Moram najpre pogasiti ptice
u mom vrtu cvetovi galopiraju
moram ih najpre zaustaviti
kao sto se zaustavlja svoj konj
ispred mora sto se duri

Moram najpre opet obojiti predmete
koji mi behu prijatelji
brijac, bocu
i svete knjige
Moram najpre vratiti casovniku casove
koje sam mu posle sezdesete godine ukrao

Moram najpre oboriti sva stabla
jabuka, platina, eukaliptusa
u koja sam urezao
nesmotreni putnik
pocetna slova svog imena.

Moram najpre staviti vecnost na sigurno mesto.
 
Cuj, place Mesec mlad i zut.
Slusaj me, draga, poslednji put.

Umrecu, pa kad se zazelis mene,
ne vici ime moje u smiraj dana.
Slusaj vetar sa lisca svelog zutog.

Pevace Ti: da sam ja ljubio jesen,
a ne tvoje strasti, ni clanke tvoje gole,
no stisak granja rumenog uvenutog.

A kad te za mnom srce razboli:
zagrli i ljubi granu sto vene.
Ah, niko nema casti ni strasti
ni plamena dosta da mene voli:

No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
No samo jablanovi viti
i borovi pusti ponositi.
 
Slavuj umire od ljubavi.

Ptica slobode i luga cija pesma je u stvari zanosan ljubavni zov.
Poznato je da muzjaci od silnog ljubavnog zanosa padaju mrtvi sa grane na zemlju.

images
 
Nema mene al' ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovrsava se dan u njenoj zahvalnosti
Slicno muzici slicno praznini, spokojem.
Ona ce sacuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuce mrtve rodjendane po milosti.
U podnozju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestace u pepelu onih sto vise ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula ceznjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji jos dosao nije,
Ko granu koja se izduzuje u uzaludan sum
Neka me nedostojnog vetar obavije.
 
PRVA BEZIMENA
Gazeći travu na stazi začuh":Poznaješ li me? "
Osvrnuh se, pogledah i rekoh:" Ne mogu vezati ni jedno ime za tvoje lice."
Ona odgovori: " Ja sam prva velika ljubav tvoje mladosti."
Njene oči su blistale kao rosno jutro.
Zaćutah trenitak, a zatim zapitah: " jesi li iscrpela sav teret suza?"
Osmehnu se i ne odgovori.
Razumedoh da je njen plač imao vremena
da nauči govor osmeha.
Nekada prošapta ona: "Govorio si da ćeš uvek voleti svoju tugu."
Zbunjen rekoh:" Istina je, ali prošle su godine, i došao je zaborav."
Uzimajući njenu ruku u svoju, dodadoh:"I ti si se promenila, nekadašnji bol postao je vedrina."
To je samo dete gospodaru.
Ono trči oko tvog dvora, zaboravlja se, pokušava da i od tebe napravi igračku.

Ne pazi na neuređenu kosu ni na nemarnu odeću koju vuče po prašini.

Zaspi i ne odgovori ti kad joj govoriš -
cvet koji joj daješ ujutru, iz njenih ruku pada u prašinu.
Kad se podigne oluja i kad se nebo smrači,
ona više ne spava, ostavljajući lutke rasturene po tlu, ona se priljubljuje
tebi, iz straha.
Boji se da ti dobro ne služi.
Ali ti posmatraš njenu igru smešeći se.
Ti je poznaješ.
Dete koje sedi u prašini tvoja je žena;
njene igre će se smiriti,
postaće ozbiljnije,
pretvoriće se u ljubav…
 
U tmini noći,
U beskraju tuge,
U ponoru žalosti,
Smrt me obavila svojim plaštem
Boje tirkiza i rubina
O slatka samoćo, dušo izmorena
Vječnosti bolna, koračajući stazama ništavila,
Tvoj slatki miris, tvoje anđeoske oči,
Jedina utjeha, jedina nada i spas,
Tvoja prisutnost razgrnut će zastor tuge,
Tvoj pogled maknut će veo čežnje,
Tvoj šapat zaogrnut će me nadom, nadom u tebe,
Beskrajna ljubavi što sjajiš u vječnom plamenu strasti,
Tiha žalosti.
 
Ukrašcu tvoju senku, obuci je na sebe i
pokazivati svima. Biceš moj nacin odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, necu te sa sebe
skidati. Na meni ceš se raspasti.
Jer ti si jedini nacin da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na pocepanim mestima zajedno cemo plakati.

Zašivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je cišcenje nekim. Ljubav je neciji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj nacin toplog. Obuci cu te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
hladnoce svog straha i samoce.
 
Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.
 
Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.
 
Ti cvijete moj tajanstveni, ti ružo čudesna,
tebe tražih ja,
mimo tebe prođoh i pogledah na te,
duša trepnu sva.
Srce moje je tad naslutilo
tvoju tajnu moć,
srce moje je tad oćutilo
da se vedri noć.
Moja duša sva cvasti stala je
puna divnog blaga,
u sve biće mi čežnja pala je
za tobom, ti draga,
ti cvijete moj tajanstveni, ti ružo čudesna ...
O, bogatstvo to je —
pomozi, pomozi mi podići
blago duše moje!
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top