Ptice umiru pevajuci

Zbog tebe ,u rascvjetanim vrtovima ceznem za
mirisima proljeca
Zaboravio sam tvoje lice,ne sjecam se vise tvojih ruku,
kako su se tvoje usne nasle na mojima?
Zbog tebe,volim bijele uspavne kipove po parkovima;
bijele kipove bez glasa i bez vida..
Zaboravio sam tvoj glas,tvoje sretan smijeh;zaboravio sam
tvoje oci...
Poput cvijeta sa svojim mirisom,ja u sebi nosim maglovito sjecanje na
tebe..
Zivim sa boli poput rane;dotaknes li me samo smrtno
ces me povrijediti..
Tvoja milovanja me obavijaju,poput brsljana na sjetnim zidovima.
Zaboravio sam tvoju ljubav,jos uvjek iscem odraz tvog lika u svakom
oknu..
Zbog tebe,teski mirisi ljeta nanose mi bol; zbot tebe
opet trazim oko sebe prorocanske znakove nenadanih zelja;
padajuce zvijezde,komete..
 
Tako u doba kad se mrtvi dižu
I kad časovnik, po fabuli, živim
Obznanu daje da aveti stižu,
Da kolo vode po pločama sivim,

Kad ponoć dođe, on naglo skoči.
Pod divljom strašću, što ga namah skoli,
Tražaše ljubav i neznane oči,
Boga, da kune i da mu se moli.

Prazna i strašna javi mu se soba.
Samoća poče da ga peče, draži.
On je ostavi. Kao duh iz groba
Spusti se u mrak da melema traži.

Pogled mu uma groznicu je sipo,
Usne mu vatrom pokrivene gore,
Rukama mrak je stezo i pipo,
Dok usta reči nerazumno zbore.

Bolesna noć je oko njega bila,
Velika, crna, s povetarcem mekim
Smrt po njoj svoja lupala je krila
I lutala je snovima dalekim.

Povorka doba izumrlih sada
Za njom se kreće: nit' ropće, nit' cvili,
Uvelo lišće šušti, tiho pada -
Život nestaje, al' trag za njim mili.

"Tako mi noći i prirode ove!" -
I krik zagušljiv zadavi mu reči,
Krik, kojim čovek u ljubavi zove
Sotonu, da ga svojim paklom leči.

I besno pođe sve dublje i dalje,
Neznano kuda, za instinktom groznim,
Dok su odjeci, što hod njegov šalje,
Vukli se za njim po satima poznim.

Kroz tamu, zemljom, ko tamnicom mrkom,
Slomljenog daha, uzburkanih grudi,
On je zastaj'o i jurio trkom
Ko prva mladost, kao vetar ludi.

I svoje srce ne ču kako bije,
A noć ne vide pogled što mu gori,
I žeđ života pod kojom se vije,
S kojom se kao sa osvetom bori.

Krv kao savest ne dade mu spati.
A šta mu mogu pomrčina gusta
I šume mraka - šta mu mogu dati?
Da l' večan pokoj, da l' željena usta?

Silni su boli što ih ljubav daje,
Silniji nego onaj što ih nosi,
Silni i moćni dok čoveka traje:
Ona nas rađa, al' ona i kosi.

Najednom zasta. Mesec beše tajno
Obišo tamu i stada daleka
Oblaka crnih; ko ropac očajno
Usklik se ote: "ona mene čeka!"

Još malo mesec gledao je njega
Kako je staj'o s jednim belim rupcem,
Sam u toj noći kko opet bega
I kako juri za prvim poljupcem.

DIS
 
Ne veruj da ja odlazim
Jer nemoguce je ostaviti taj krevet
u kojem sno smislili najlepše price

Nemoguce je da me vetar
odnese nekud,
u neku ravnicu punu snega

Jer ko ce tako nežno
tvoje celo poljubiti

Kome bi na pamet padale
tako lude stvari

Da se ženimo svake noci
i opet po koji put razvodimo

Ne veruj...
jer tu je još uvek moja duša
i moje srce koje samo tebe sluša...
 
Kakvi to glasovi čuju se u mraku,
Nad noćnim poljem, visoko u zraku?
Ko li to pjeva? Ah, ništa, sitnica:
Jedna u letu poludjela ptica.

Nadlijeće sebe i oblake trome,
S vjetrom se igra i pjeva o tome.
Svu svoju vjeru u krilima noseći,
Kuda to leti, što bi htjela doseći?

Nije li vrijeme da gnijezdo vije?
Kad bude hladno da se u njem grije.
Ko li te posla pjevati u tminu?
Sleti u nižu, u bolju sudbinu.

tica.gif

Ne mari za to poludjela ptica.
Pjeva o vjetru što je svu golica.
A kad je umor jednom bude s'rvo,
Neće za odmor nać' nijedno drvo.

Kakvi to glasovi čuju se u mraku,
Nad noćnim poljem, visoko u zraku?
Ko li to pjeva? Ah, ništa, sitnica:
Jedna u letu poludjela ptica.

Nadlijeće sebe i oblake trome,
S vjetrom se igra i pjeva o tome.
Svu svoju vjeru u krilima noseći,
Kuda to leti, što bi htjela doseći?

Dobriša Cesarić
(1902 - 1980)
 
Lastavice su napustile ovu kucu
gnijezda su vec suha i sipka i
trune se kao nepouzdan lapor
vlaga sol i sumorna tisina kaplju
niz krov stepenice okna zidove
magla se nevoljko spusta
na ovu kucu
mrzovoljno se naslanja noc
na ovu kucu
i skupa s njom postajem samo boca
davnog proseka
sto blijedi sto odlazi sto ostaje
samo voda i talog
i pluto.
 
Kad umrem želim tvoje ruke na svojim ocima:
želim svjetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još, jednom dirne njihova svježina,
da osjetim nježnost što izmjeni moju sudbinu.
Hocu da živiš dok te, uspavan, cekam,
hocu da tvoje uši i dalje slušaju vjetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voljeli
i da nastaviš hodati pijeskom kojim smo hodali.
Hocu da ono što volim nastavi živjeti,
a tebe sam ljubio i pjevao iznad svega,
zato cvjetaj i dalje, rascvjetana,
da bi dostigla sve što ti ljubav moja nareduje,
da bi sjena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali i razlog mome pjevanju.
 
Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane šume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca, bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno je
Necvet kaže
noć je
Neptica kaže
plam je
A je kažem nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže, to je pakao
Prava reč se još rodila nije.
 
Još juce
Smo zagrljeni
Koracali ispod nemih
Drvoreda
Ne sluteci kraj
Mart u našim glavama

Ne bih ocima dozvolio suze
Gušio bih mišlju
Potopio u sujeti i ravnodušju
Pre pocetka i posle kraja

Zar ima neceg što je još vredno?

Kuca od ljubavi i snova
Sad više nema
Crvenu boju
Soba u kojoj htedoh krevet
Ni most od ruku
Nije na onom mestu
Gde sam ga ostavio
Jedino izbocina
Na zidu
Nikad ne menja
Položaj
Uvek je tu kad zažmurim
 
Ooo, netko me voli
Sanja o meni
Gleda me kradom
Ali ne znam tko.

Ooo, neko me voli
Dok lutam gradom
Prelazi cestu
Isto kao i ja.

Zavirujem u gomilu
Promatram svijet
Neko me trazi
Ali ne, ne znam gdje.

Ooo, neko me voli
Dusu mi nudi
Neko je stranac
Isto kao i ja.

Ooo, produzi dalje
Neonska svjetlost
Izdaje te
Zelja u ocima.

Veceras se ponovno
Raspitaj za me
Stavi ruke u dzepove
I kreni, kreni u noc.
 
Savet o ljubavi

Zatvori oči i usni san
san u kome su ti data krila
i neka samo za tebe, večno traje dan
da bi imala vremena da pronadeš bolje
bolje od ljubavi

Kreni odmah i obiđi svet
okusi sve njegove radosti
i neka se ne desi ni jedan pokret
koji bi te uznemirio u potrazi
za nečim boljim, boljim od ljubavi

Udahni duboko i zatim poleti
pretraži celu sopstvenu maštu
ni tad da ti smeta niko neće smeti
dobićeš mir da bi u sebi mogla
da nađeš bolje, bolje od ljubavi

Ali zašto se trudiš kad istinu znaš
da svemu što vredi na svetu ovom
jedan sastojak dodati moraš
da bi bilo zaista dobro
To je ljubav, ljubav naravno
 
Ljubomoran, nemiran, ali ne od onih grubih
Volio me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne peva o prošlosti
O zalasku udje u moju sobicu:
''Voli me, smij se, piši stihove!''
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obecala sam da necu plakati
Ali srce pretvorih u stenu
I, cini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene
 
zašto tražiš karizmu u sebi punjena ptico
mogunost prosvijećenosti
razdvaja te u beskraj od žudnje za misijom
miris zemlje
koncentrični krugovi gluposti i neznanja
kao prstenje
ono dalje ne razumijem
izgleda mi da je mrtva straža
rekoh sebi
moj Bože koliko demagogije sustavno poređane u artiljerijske salve
koliko pokradenih misli iza koji ne stoji ništa osim
mržnje
sujete
vlasti
i koliko pokvarenosti treba da se izlije pred naše noge
i kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare
i rijeka nije bila rijeka u samom početku
i nije nužno da ne bude ponornica do kraja
što se događa kad mrtvi fazani lete iznad naših glava
kad
očajanje neumitno prelazi u kajanje
gledajući iz daljine konture na sceni
padaju mi na pamet vodene boje
umazane ruke
brzo se peru
 
Da li je istina ono sto pise u Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"
Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je ne
ces stici. Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".

Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.
Nema male srece i male bolesti. Nema male
kradje i male smrti. Nema malog rata niti
malog postenja. Nema maloga prijatelja i
male tajne.

Nema maloga coveka i male ljubavi.
 
Sve je stvoreno za ljubav.
Klas peva u polju,
raskos ucvrscuje istinu vremena.
Ukrstaju se reci znakovi,tajanstveni
tragovi nicu iz dubine izgubljenih dana.

Tako zivot peva u ljubavi sveta;
i svice jasnoca slicna kakvom bozanskom licu
u samoci ili ponocni blesak koji,
iznenada, obasja tamna podrucja zaborava.

Osecanje sporih ruku
koje rastapaju sneg,
tajna leta,
mekano zamorenje ptica u begu.
 
RETKA PTICA

Radost je veoma retka ptica,
Što svija gnezdo u našoj duši
Pa kad ga jednom čak i svije,
Dođe nevreme i gnezdo sruši.

A ona, tada, ta retka ptica,
Sva preplašna nebu se vine
I dok ti za njom uporno mašeš
Ona iščezne u visine.

Onda kroz pustoš i beznađe
Nejaki tići bolno zapište.
I krici nekad veseli, čili,
Sad kao žive rane tište.

A gnezdo rušno u našoj duši
Naseli neka ptica druga
Možda je i vi već dobro znate
Crna je, mračna, zove se: TUGA.

(1989)
Drago Mirjanić
 
Gledam tebe, tico mala
....I skučene tvoje dvore,
Pa se pitam: kako ti je
....Bez tvog druga i bez gore?

U tavnome sjenu kruga,
....Gdje se bol i tuga slama,
Zar ti srce jošte živi
....Milim glasom u pjesmama?

Lahki polet tvoga krila
....Svezala je žica pusta;
Mjesto gore nad glavom ti
....Tvrdih žica mreža gusta.

Izumrli slatki časi
....Kad se ono sunce rodi,
Ti sa grane pozdravljaš ga
....Slatkom pjesmom u slobodi.

A sad tude, u zakutku,
....Međ' zidinam' mračnog dvora,
Niti znadeš kad je veče
....Ni kad sunce budi zora.

Ista uvijek tavna sjenka
....Na žičani dvor ti slijeće,
A ti pjesmu milu pjevaš
....Kô da j' srce puno sreće.

Ko mi može pjesmu uzet
....Što potiče iz mog srca,
Sa plamena mog ognjišta,
....Na kom nadom vrije krvca?!

Ko mi može pjesmu uzet
....Kad ljubavi izvor tekne,
Po talasi mog izvora
....Moja pjesma da zajekne?!

Lanac! Gvožđe! Lomno tijelo
....Malaksaće u tom bijesu,
Duh moj čili slobodan je,
....Misli moje slobodne su.

Što god živi izumrijeće:
....Neko s tugom, neko sladom;
Ja ću s pjesmom na ustima,
....A u srcu vrelom nadom.
 
Cekam kuma:
Sto je jacha ljubav, to vise boli.
Onaj ko nije patio i ne zna sta je ljubav.
To jeste cudno, ali tolika bol ima smisla i takodje igra vaznu ulogu u zivotu svakog od nas.
Ko je to preziveo i osetio, shvatice o cemu govorim.
Najvise pate oni kojima je ljubav sve u zivotu,ali njima na kraju stize i najveca nagrada.
Kliknite za proširenje...
esencija... :)
 
Buntovnik_Bez_Razloga:
".....Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli....ili bar tako legenda kaze..."


Je li zaista uvek potrebna bol?
Kliknite za proširenje...
O DAAAAAAAAAAA :)
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top