Ptice umiru pevajuci

...Pricao bih o sebi
kad su hladne noci duge
Toliko je toga u meni
slušao sam vecno druge.

Pricao bih o sebi
vinom te i bolom trujem
A ti se ko u snu smešiš
što od tebe ocekujem

Kad si ti, kao i sve druge
slucajno pored mene

Ne veruju ništa tvoje oci zaljubljene
kad si ti samo nocni putnik
Što daleko svetlo prati

Svako prica svoju pricu,
ko ce koga saslušati

Pricao bih ti o sebi
što se ne zna, što se ne sme

Ti si bila prevarena
lagale su moje pesme

Pricao bih ti o sebi
ali noc se bliži kraju

Opet ce nas naci jutro
u tišini, u zagrljaju...
 
Izgubljen sam za one koji zive
na drugim rekama ,
kada nema sunca slican sam suncu.
U zaborav slivam ovu vodu koja zvezde bunca.
Bezuspesan mi trud,da budem ptica nad prazninom i svud
samo me vodopad shvata dok ptice padaju
u svoju pjesmu koju neshvataju.

Pitam svoje sunce, koliko je sati
pitam moje obale kuda me to vode
pitam ptice kako da se vratim
pitao bih i rijeku,ali rijeka ode...

Znam mada me tada nije bilo.
Video sam neizrecive silaske svetlosti
u vodama i u svojim kostima.
Dan mi je uzrok noci
cvet umesto lampe unosim u noc
prozor po meri,moga srca i moc
rec koja zadrzavajuci razdaljinu
ostade u podsvesti gde bol svaki minu.
 
Do viđenja, dragi, do viđenja.
Ljubav mili u grudima spava.
Ništa ovaj rastanak ne mijenja,
Možda novi susret obećava.

Do viđenja mili, bez ruke i bez slova
neka ti tuga obrve ne povije.
Umrijeti nije ništa novog
niti živjeti ništa novije.
 
Ako ti veceras u san dodjem
i darujem te cistotom osecanja,
iskrenim osmehom i plavom pticom,
što je ukradoh nekada davno,
hoceš li oprostiti?

Ako ti veceras u san dodjem
i prekrijem te mirisnom kosom,
poljupcima lakim i nekom slutnjom
da sam samo tvoja,
šta li ceš reci?


Ako ti od sna napravim bajku
i dodirnem te fantazijom,
zaplovi tom iluzijom,
ne dozvoli jutru da nas razdvoji!


Ako veceras u san ti dodjem
i iskrenošcu obojim tvoje lice,
oprosti mi!
 
Pjesma putnika Aengusa

U lješnjakovu odoh šumu,
Jer vatra bješe mi u glavi,
Odsjekoh lješnjakovu šibu
I jagodu na povraz stavih;
Kad noć se bijelim leptirima,
Zvijezdama leptirastim ovi,
Ja jagodu u potok bacih,
Srebrnu pastrvu ulovih.

Položih je na tlo i odoh
Vatru potaknuti da gori,
Kad nešto zašuška na podu
I moje ime netko zbori:
Od ribe — djevojka se blista,
U kosi jabuke joj cvat,
Po imenu me nazva, nesta
Kroz svijetli zrak u nepovrat.

I premda star od putovanja
Kroz bregove i ravnice,
Pronaći ću kud ona ode
I ljubit usne joj i lice;
I šetat ću kroz dugu travu
I brat, dok noći slijede dane,
Srebrene jabuke od lune
I zlatne jabuke sunčane.
 
Kad se osetish podeljen izmedju jave i sna
i kad te ruka bola povuche do samog dna...
Zaviri kroz prozor srca, tamo cu biti ja
Moj osmeh sachuvan negde u kutku tvog secanja...

Kada ti poslednja neznost odluta s dlanova...
Kad shvatish neizvesnost svih svojih planova,
poslushaj muziku jutra al' ne misli puno na nas,
poslushaj jecaje vetra... na tren cesh chuti moj glas.

Kada ti slane kapi kishe skliznu niz obraze...
Kad samom sebi priznash sve svoje poraze...
Kad te samoca slomi i tuga ti u dushu krochi,
pogledaj u ogledalo sudbine i videcesh moje ochi.

Kad shvatish da je za sve daljine sveta potreban jedan korak...
Kad ti se zivot bez mene uchini bezvredan i gorak..
Skloni pauchinu zaborava sa nasheg neba u snu,
zatvori ochi, zaustavi vreme.. videces, bicu tu. :wink:
 
Zašto se meni javljaš tajno
Kada mi duša tiho sniva?
I zašto tvoje oko sjajno
Golemu tugu i jad skriva?

Zašto me kroz noć staneš zvati,
I šta ti jadno srce ište?
Ta ja ti nemam ništa dati,
O, ja sam pusto pepelište.

Sve što sam imô ja sam dao,
Nevjero hladna ljubavi moje, -
Sve što sam svojim blagom zvao:
Mladost i oganj duše svoje.

Pa zašto meni stupaš snova,
Šta tražiš ovdje u mrtvaca?
Hladna je, hladna ruka ova
Što nekad na te ruže baca.

Pusti me! Pusti i ne mori!
Nek sâm ovako trajem dane,
Sve dok mi srce ne izgori,
Sve dok mi duša ne izda'ne.
 
…dosao si iz svih stvari koje sam videla,
iz svih zvukova koje sam cula,
iz lica svih, iz svakog pogleda,
iz svake kapi, svakog mirisa,
iz delova svih, svakog udarca,
iz svega toga ti si se izvio
ko iz cveca miris, ko plamen iz granja,
i kad stavim uho na tebe ko na skoljku,
cujem sum gradova kroz koje sam prosla,
i onih kroz koje samo htedoh proci -
odraze vidim dalekih kupola
kako se njisu u bistroj vodi tvog bica;
slusam i gle, prolecu atomi zaboravljenih ruza,
i glasovi iz mrtvih pluca ustaju,
slusam, moj zivot treperi u tebi,
kao ptica u zamku ulovljena…
 
Obecala si jednom u detinjstvu
da ces biti vecna,
otkle god se vracali da cemo te zateci,
kao senku ispod kucne strehe,
kao kucni prag.
Nije bilo nijedne nase plovidbe
da je nisi, kao ribarske zene,
presedela na pucini gledajuci;
nije bilo bure ni brodoloma
da nismo posle njih
pored neba ugledali i tvoje lice.
Gde god bismo se probudili,
bila si u prozoru ti i sunce;
bila si nam uvek na dohvatu ruke
kao voda,
uvek kao vazduh
prisutna i neophodna.
Obecala si nam da ces biti vecna
kao sve sto nas na svetu docekuje
i ostaje posle nas.
I kada si umirala,
cinilo se da se osecas krivom
sto nas napustas.
 
Rasuo sam njena pisma oko sebe
sakupljao njenu kosu, ostatke ljubavi
sve ono proslo odzvanjalo mi je u usima
njena zakleva na vecnu ljubav
njene vecne zakletve ne duze od jednog dana
i posmatrao sam sebe slomljenog
i ruka mi zadrhta…
suze srca, srcem progutane
i oci koje su ih isplakale
nece vise prepoznati novo sutra.

Zamotah u maramicu rusevine tih srecnih dana
i rekoh sebi da ovde-dole ono sto traje
lici na pramen njene kose
i kao ronioc koji voli svoje duboko more
izgubih se u tolikom zaboravu
i plakao sam… sam
daleko od sveta
svoju izgubljenu ljubav...
 
Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi. :(
 
$Mina:
Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.
Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.
Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.
Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj. Ptice moje
s tvojih su grana sašle. I sjaj zore
iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi. :(
Kliknite za proširenje...

:cry: :cry: :cry:
 
"Svaka tvoja rec. U meni je do pesme porasla svaka tvoja rec.
Svaki tvoj dodir. U meni je do zagrljaja porastao svaki tvoj dodir.
Nas slucajni susret, u meni je do zivota porastao nas slucajni susret.
Sve sto mi se zbog tebe dogodilo kao ocarano zivi u meni, i cini se, nece proci sve sto mi se zbog tebe dogodilo.
I volela bih da tek sada volim prvi put. Volela bih da ne verujem da ce me srce proci za tobom kada jednom budes otisao."
D. Maksimovic
 
Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.
Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.
 
Možda ce u neko kasno jutro
da se probudi ljubav u tebi
ona koju nisam ja nikad probudio.

Možda ce neko da sakrije istinu
i sa tim moju bol.
A možda i ja postanem Andjeo
bez krila i prošlosti
slika bez lica i radosti

Nemogu da se probudim
kad nikad nisam ni spavao
kako da ubijem pticu
koju sam voleo..

kako cu prestati živeti
kada smrt nepostoji
kako cu te Voleti
kad se tvoja ljubav
moje ljubavi boji....
 
Ispili se iz bačenog kamena
i bude zenica neba oslepelog,
malo života zbilja poletelog
s naših beskrilnih pognutih ramena.

O, čudna ptica čija namena
da bude let zemlje i pesma opustelog
neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo
udvaranje vetra toj ptici od plamena.

Ptico uzidana u mozak i zid
koju nikad nije upoznao vid
koju je sluh našo u prostorima šumnim,
u našem uhu tvoja se smrt zače.

O, kamena ptico nek te noć oplače
zvezdama vrelim, zvezdama nerazumnim.

galeb.jpg
 
Ovo je prica o cudnoj dugorepoj ptici koju usnih.
Na zelenom proplanku nadomak sume i sjajnih, belicastih slapova vode, u zemlji kao iz pesme o Kublaj Kanu, slete mi na rame cudna dugorepa ptica. Nezno mi dodirnu kljunom kozu vrata iza uha i rece:
-Ja sam tvoja carobna dugorepa ptica iz sna. Dosla sam da ti ispunim jednu zelju i odgovorim na jedno pitanje. Hajde, pitaj me, odgovor je spreman.
-Kako to mislis-odgovor je spreman, kad ti nisam jos ni pitanje postavila?-upitah je zbunjeno.
-Ja setam po tvojim snovima i znam sta te muci bolje nego ti-odgovori ona. -Tvoji snovi su me dozvali, tvoji strahovi su me umilostivili, tvoja dusa me je primamila. Sad sam tu i mogu ti pomoci.
Osetih ponovo njen kljun na svojoj kozi i pomislih kako je slican ljudskom dodiru pred svitanje.
-Dobro-rekoh joj-kazi mi sta je to vreme?
-Vreme su krugovi, a ne prava linija. Pogresno su te ucili, nista ne prolazi i ne nestaje, barem ne tako kao sto ti mislis. Sve je vecno, pa i vreme.
-Zasto mi jos uvek stojis na ramenu? Zelim da vidim boje tvog perja, osecam da si lepa-upitah je ponovo da sakrijem jos vecu zbunjenost.
-Nije vazna boja mog perja, vec dubina mojih ociju.
Cudna tisina potraja neko vreme, cinilo mi se kao da je sekund ili vecnost, bas kao sto rece dugorepa ptica.
-Hajde, pomisli zelju dok sam jos tu.
Osetih nelagodu i spustih pogled, noseci i dalje svoju carobnu pticu na ramenu.
-Zelela bih da mogu...Ali, to je nemoguce...
-Sve je moguce, samo treba glasno pozeleti.
-Kad bih mogla da vratim vreme, zelela bih da trazim oprost...za prejaku rec...Ali, sad je kasno. Bilo je kasno i onog dana...kad nisam mogla nista da uradim da zaustavim vreme...da samo na sekund odlozim ono sto nas sve ceka...jednog dana...-jedva prozborih setajuci i dalje pognute glave sa pticom na ramenu.
-Ispruzi dlan-prosapta ptica i osetih nezne dodire njenih stopala, laganih i teskih u isto vreme.
Tada podigoh pogled i videh mora i okeane, sve brdske i planinske izvore i jezera ovog sveta u njenim ocima.
-I tvoje su oci plave!-uzviknuh zacudjeno. Ptica sa najdubljim, pa jos plavim, ocima na svetu! Oh, kako je to cudesno!
-Da-rece ona smirenim glasom. A sada se zagledaj duboko u moje oci, ne skreci pogled levo jer ces videti sva zla ovog sveta, niti desno jer su tamo sve lepote ovog sveta.
Drzeci tako prelepu pticu na dlanu i gledajuci u odsjaj njenih dubokih ociju, jedan za drugim svetovi pocese da se otvaraju, isprva polako i tesko, a onda sve brze i brze, i neke cudesne svetlosti raspukle u milion razlicitih nijansi videh na tom putu i ucini mi se kako putujem ne pomerajuci se i kako odlazim i nestajem...Sve dok se sve odjednom ne uspori i na kraju stade. Sasvim.
Pa opet neki cudan i poznati predeo...Kao da sam ga vec negde videla...
Sanjala...
Da, secam se...Ovo je onaj isti predeo iz mog sna. Onda kada sam pozelela da kazem da mi je zao, da nisam mislila tako...A posle vise nije bilo prilike, mislila sam da je nikada nece ni biti. Pa sam onda te noci sanjala da hoda nekom zelenom livadom, okrenut ledjima i pozvala sam ga po imenu, nekoliko puta, a on se samo okrenuo, pogledao me i bez reci nastavio dalje...
A, evo, sada sam zahvaljujuci carobnoj dugorepoj ptici opet tu, na istom mestu, na oba mesta, na sva tri mesta...u isto vreme...u svim vremenima.
I videh ga kako isto onako, kao nekada, snazno koraca, kao da opet nekuda zuri, pa potrcah da ga sustignem.
-Izvini-rekoh kratko i iskreno, i taman kad htedoh da zaustim, da kazem...
kako...
...oci nam se susretose i videh smireni, blagi osmeh i pogled pun razumevanja kao da hoce da kaze :"Ne brini, mala, srescemo se mi jos, pa ces mi tada ispricati, i ja cu tebi, o svemu onome sto nas je mucilo, sto nismo stigli pre".
I kao da je sve bilo samo sekund, ili pak citava vecnost, opet ugledah dugorepu pticu na svome dlanu kako me blagonaklono posmatra svojim plavim ocima. Vise ne znadoh u momentu cije su oci u te lepe, carobne ptice, moje, njegove ili njene i da li je to uopste bitno...
-Cime sam te zasluzila, dugorepa ptico?-upitah sa suzama u ocima.
-Jos nisi, ali ces imati prilike.
-Kako to mislis?
-Napisi pricu i podeli je sa drugima-odgovori mi ona.
-Mogu li te naslikati?
-Neces uspeti.
-Pa, da. Gde da nadjem takvu plavu boju da naslikam tvoje oci?
-Ne, shvatices da ti nedostaje citava jedna dimenzija da bi me naslikala, a ne boja.
-Kako da napisem pricu kad ne znam da li je sve ovo samo san?
-Pre nego odletim, dodirnucu te blago svojim krilom po licu i ti ces se prenuti iz sna. Onda ces se osmehnuti i nastaviti da spavas spokojno. Tako ces znati sta je san, a sta stvarnost.
-Moju pricu niko nece razumeti, svi ce misliti da izmisljam-rekoh zabrinuto.
-Gresis-nehajno odgovori ptica, sireci svoja mocna krila divnih boja. -Svi ce ljudi, pre ili kasnije, pozeleti da procitaju tvoju pricu. Zato sto ih muce ista pitanja, zelje i strahovi.
-Ima vremena, zapamti!-rece na rastanku moja carobna dugorepa ptica i odlete ka svetlosti koja se prelamala u zraku kao da je sacinjena od divne mesavine boja njenih krila, a onda je vec postalo nemoguce razaznati sta je ptica a sta krajolik iz mog sna.
 
ko sam ja i koliko dana
dalek mi je put.
čekaš me sa zelenim limunom
na dlanu i čežnjom u grudima.
deset godina propuštamo
da nas večnost trenutka
spali u jedan tren.

dalek mi je put.
ko sam ja i koliko dana
čekaš - da li poznaješ lunu
ledeno nagnutu iznad nebnog
mraka. kako su ti purpurne
usne i oči sjajne. gledaju nas
ispod masline mladi vrapci.

nisu očekivali kolebanje.
more kvasi kamenje -
svet se rađa iz pene.
koje je moje sazvežđe.
kakav je ukus mlečne staze.
ali su smokve slatke
i loza se javlja u noći
trećeg mraka.
na putu srećem zmiju.
pokazuje mi dvojni jezik -
volim njenu gorku šifru.
ja, ko sam i koliko dana
dalek mi je put.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top