Evo, još samo ovo:
Potiskivanjem osećanja
neprijateljstva prema okolini, stvaramo
osećaj anksioznosti, koji ova autorka definiše kao
jedno od najmučnijih stanja u kojem se možemo naći. Ona pravi razliku izmežu aksioznosti i onoga što zovemo strah i kaže da osnovna karakteristika straha to što se plašimo neke realne opasnosti, dok, kada je u pitanju anksioznost, nije po sredi realna, već imaginarna opasnost. Pri tome, treba imati u vidu da je
takva vrsta straha, odnosno anksioznosti, za osobu koja se plaši veoma realna i stvarna. Mogli bismo reći da je anksioznost strah koji u osnovi sadrži subjektivni faktor.
Kako se oseća osoba koja doživljava anksioznost?
Ona ima
osećanje moćne, neizbežne opasnosti prema kojoj stoji potpuno nemoćno. Ma kakav da je izraz anksioznosti, bilo da se radi o hipohondričkom strahu od raka, anksioznosti zbog grmljavine, fobiji od uzvišenih mesta, ili nekom sličnom strahu, dva faktora su uvek prisutna:
beskrajna opasnost i bespomoćnost u odnosu na aksioznost.
Osoba ponekad oseća da
strašna sila, pred kojom se oseća nemoćno, dolazi spolja – grmljavina, rak, nesrećni slučaj i slično; ponekad oseća da opasnost
dolazi od njenih vlastitih nesavladivih nagona – strah da ne skoči sa nekog visokog mesta, ili da nekog ne povredi nožem; ponekad je u anksioznim napadima opasnost potpuno nejasna i nedokučiva.
Kritikujući svog učitelja Frojda, Hornaj ističe da uzrok anksioznosti ne mora uvek ležati u problemima vezanim za seksualnost. Ona smatra da dublja analiza pokazuje da
koren anksioznosti ne leži u seksualnim nagonima kao takvim, već u
nagonima neprijateljstva udruženim sa njima.
Dakle,
nagoni neprijateljstva u različitim oblicima stvaraju glavno vrelo iz koga izvire neurotična anksioznost.
Potiskivati neprijateljstvo znači praviti se da je sve u redu i tako izbegavati borbu kad treba, ili bar kad želimo da se borimo. Kao prva i neizbežna posledica takvog potiskivanja nastaje
osećanje neodbranjivosti, ili, da budemo još tačniji,
pojačava se već prisutno osećanje neodbranjivosti. Ako se
neprijateljstvo potiskuje kada su interesi ličnosti stvarno napadnuti, to može dati mogućnost drugima da izvuku prednosti i koristi.
Strahovi koje treba savladati potiskivanjem, mogu takođe biti savladani ako je neprijateljstvo pod stalnom kontrolom svesti. Da li će neko potiskivati ili kontrolisati neprijateljstvo,
nije stvar izbora, pošto je
potiskivanje slično refleksnom procesu. Dešava se da je u određenoj situaciji nepodnošljivo biti svestan svog neprijateljskog stava. U takvom slučaju, naravno, ne postoji mogućnost kontrole. Glavni razlog što
svest o neprijateljstvu može biti nepodnošljiva je u tome da neko može voleti i osećati potrebu za osobom prema kojoj je u isto vreme neprijateljski raspoložen.
U takvim okolnostima, potiskivanje je najkraći i najbrži put ka neposrednom umirenju. Zaplašujuće neprijateljstvo potiskivanjem iščezava iz svesti ili se drži na odstojanju da ne dođe do svesti.
Ako je neprijateljstvo potisnuto, osoba ni iz daleka nije svesna svog neprijateljstva.
Međutim,
najbrži put ka smirenju nije obavezno i najsigurniji. Procesom potiskivanja,
neprijateljstvo je uklonjeno iz polja svesti, ali nije uništeno. Otcepljeno izvan celine ličnosti, i tako izvan kontrole, ono se
preokreće u afekat visoke eksplozivnosti i eruptivnosti, i prema tome teži da se isprazni. Eksplozivnost potisnutog afekta utoliko je veća što on zbog svoje potpune izolacije često poprima fantastične razmere.
Ne bih više da dužim (može se tu još štošta napisati), pa bismo mogli i da rezimiramo prethodno rečeno. Suština je u tome da
neprijateljstvo izaziva ankisoznost, ali proces može ići i obrnutim putem, odnosno, potisnutno neprijateljstvo i snažan osećaj anksioznosti, može izazvati novo neprijateljstvo, koje može biti jačeg intenziteta (zbog svega prethodno opisanog), a ono se dalje pretvara ponovo u ansioznost, itd. Na taj način stvara se
začarani krug između neprijateljstva i anksioznosti, što znači da jedno proizvodi drugo i obratno.
Pozdrav!
TARA-NERINA SESTRA
