PSIHOLOGIJA..............

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
ma to je sve lov u mutnom...može, ali ne mora, u stvari nema pravila, njnjnj :P
Bolje ondaK biti skriboman, to ne košta niš :lol:

Jel ima neki dobronameran, inteligentan, VRLO obrazovan i sa eXtremno visokim EQ psihoterapeut - samo da sluša, ne mora ništa drugo? :lol: Može tu i tamo da klimne glavom i kaže Da, Da...meni dosta :P
E a na kraju da kaže "ma, opusti se, sve je u redu." :lol:
 
shaddow:
Drago mi je da je tema živnula. Salloma, dobro došla. :) WW, uključi se i ti, biće mi drago. :)
Naravno, bez Elle_77 i čuvene Betty sve to ne bi bilo tako kao što jeste. :)

Što se tiče izbora psihoterapije, Salloma je već dovoljno rekla. Ne postoje striktna pravila.
Na kraju krajeva čovek može da proba određeni vid psihoterapije, pa da vidi da li mu odgovara.
Takođe, veoma je bitan i terapeut. Nekome određeni terapeut super odgovara, a nekome drugom isti taj terapeut nije baš nabolja varijanta. Dakle, sve je individualno. Često je dobro i da stručnjak proceni koji je vid psihoterapije najbolji u datoj situaciji..........

Ono što je, recimo, karakteristično za određeni vid psihoterapije jeste njeno trajanje. Psihoanaliza veoma dugo traje (i po nekoliko godina), ali ide veoma duboko u rešavanju problema, što znači da gađa samu srž problema. Kognitivno-bihejvioralna terapija traje kraće i brže se dolaži do rezultata, ali pitanje je koliko duboko ide i koliko će efekat trajati. Nekada se umesto jednog simptoma, može pojaviti drugi, što znači da ona često otklanja posledicu, ali ne i uzrok. I to, međutim, u određenim situacijama može biti veoma korisno.
Kliknite za proširenje...


Hvala bolje vas našla. Ne bih se složila oko KB versus psihoanaliza. Psihoanaliza pretenduje na jedinstveni uzrok pa otud zamagljene kategorije poput dubine, srži itd. KB nije manje duboka ako se to da meriti, a ne da se. U praksi njome se problemi rešavaju bez rebounda i relapsa. Ili da kažemo profanom metaforom nije baš kao jednogrba kamila kojoj grba usled pritiska ispadne na drugom mestu. Naravno, psihoanaliza ima svoje prednosti spram pacijenta i problema , da ne bude da sam protivnik iste.
 
Salloma:
Hvala bolje vas našla. Ne bih se složila oko KB versus psihoanaliza. Psihoanaliza pretenduje na jedinstveni uzrok pa otud zamagljene kategorije poput dubine, srži itd. KB nije manje duboka ako se to da meriti, a ne da se. U praksi njome se problemi rešavaju bez rebounda i relapsa. Ili da kažemo profanom metaforom nije baš kao jednogrba kamila kojoj grba usled pritiska ispadne na drugom mestu. Naravno, psihoanaliza ima svoje prednosti spram pacijenta i problema , da ne bude da sam protivnik iste.
Kliknite za proširenje...

Pa ako obe mogu biti podjednako duboke, koja je onda razlika medju njima, sustinski ?Otprilike znam sta koja podrazumeva, mislim po pristupu i sl. pa nisam mislila na to, ako ima jos nesto ...
 
Zavisi od mnogo faktora: od vrste problema, od terapeuta, od pacijenta, njegove motivacije.... itd.
Jednostavno... nije moguće baš svaki problem uvek rešiti psihoterapijom.
Recimo, kod psihotičnih poremećaja prognoza nije baš najsvetlija.
 
I kod neuroza je slična situacija. Znam da ti se ovaj odgovor neće svideti, ali sve zavisi.
Meni se nekako čini da je ipak veoma bitna motivacija. Zbog toga je i bitno da se osoba sama, dobrovoljno javi na psihoterapiju. Ukoliko nema njene motivacije za to, onda je sve uzaludno.
Opet zavisi i od psihoterapeuta. Neki psihoterapeut može super da ti odgovara, a neki drugi ne, iako je cenjen u svojoj profesiji. Sve zavisi od čoveka do čoveka.
Bitna je i vrsta problema. Ne znam kako sad da to objasnim. Ali što je ranije nastala fiksacija u životu, teže je otkloniti je. Fiksacije nastale u prvoj godini života zaista je teško izlečiti.

Sve u svemu nema striktnih pravila. Ljudska duša je veoma komplikovana tvorevina i ne može se baš uvek sve predvideti.

PS: Moram da napomenem da ja nisam završio specijalizaciju psihoterapije, tako da niasm obučeni psihoterapeut. Možda bi bolje bilo da ti na ovo pitanje odgovori neko iz "prve ruke".
 
Imam pitanje, nije vezano za psihoterapiju...
Koliko se Frojd bavio incestom, bas ne mogu da nadjem nista o tome, a treba mi...
Ako ne F., onda mozda neko drugi. Mada, kada je sexualnost u pitanju F. mi je negde "glavni" :)
Bila bih zahvalna na konkretnim informacijama ili na smernicama za neki izvor.
 
Frojd je praktično sve vreme pisao o tome, govoreći o Edipovom kompleksu, odnosno težnji dečaka za posedovanjem majke i neprijateljstvu prema ocu. Kod devojčice je slična situacija, smo što je kod nje u pitanju naklonost koja se javlja ka ocu i neprijateljstvo prema majci. Ovaj kompleks Frojd je nazvao Elektra kompleks.

Oba kompleksa se razvojno spontano prevazilaze, na način što dečak odustaje od rivaliteta prema ocu (koga istovremeno poštuje, divi mu se i plaši ga se) i okreće svoj libido (seksualnu energiju, energiju života) prema drugim osobama ženskog pola (a ne prema majci). Slično se događa i sa devojčicom. Ovo se inače događa između 3. i 5. godine.

Ukoliko dođe do problema u razvoju, onda je već druga priča.
 
Ih, tako mi i treba kad nisam precizna... Znala sam sve ovo, (hvala ipak :) ali zanimao me je zapravo incestuozni odnos brat-sestra. Da li do toga dolazi zbog nerazresenog Edipalnog/Elektra komplexa, u kombinaciji sa neadekvatno razvijenim superegom, obzirom da je ovo strogo drustveno sankcionisano, a ipak se desava...? Mozda si cuo za aktuelni slucaj u Nemackoj, ovakav par koji je izrodio cetvoro dece, a pritom dvoje problematicnog razvoja...
 
Mada je shaddow već objasnio, ta vrsta incesta nema specifičnost već je projekcija osnovne ideje o incestu na relaciji otac-ćerka, majka-sin. O tome možeš da pročitaš u knjizi Totem and Taboo koju je upravo Frojd pisao. Problematičan razvoj dece (mada nisam čula za taj slučaj) je izmedju ostalog verovatno i posledica ukrštanja u srodstvu (to bi genetičari znali bolje).

ps Za učesnike u temi koji su pitali kako se konkretno opredeliti za vrstu terapije, ovo je primer gde je indikovana psihoanaliza i gde mislim da bi terapeut druge orijentacije ,čak iako mu se obrati neko sa ovakvim problemom, trebalo da ga uputi upravo psihoanalitičaru.
 
Izvinjavam se što možda malo menjam temu. Ovo sam pisao na jednom drugom podforumu, al se nešto nije baš najbolje primilo. Pa reko da ubacim ovde. Možda će nekome biti zanimljivo da pročita:


Rastući u atmosferi koja razvija strah i mržnju i ograničava njegovo spontano samopoštovanje, dete će imati duboko optužujuća osećanja protiv svoje okoline. Međutim, to ne samo da ga onemogućava da se izrazi nego je ono toliko sputano da se čak ne usuđuje da postane svesno u svojim osećanjima. Ovo je delom zbog jednostavnog straha od kazne, a delom zbog straha da ne izgubi ljubav koju zahteva.

Pozicija roditelja u našoj kulturi zasnovana je na autoritarnoj moći koja se uvek može oslanjati na pojačanu poslušnost. U mnogim slučajevima dobra volja prožima odnose u kući, i nema potrebe da roditelji naglašavaju svoju autoritarnu moć. Međutim, dokle god postoji ovakav kulturni stav, on nekako baca senku na odnose, čak i kada ostaje u pozadini.

Kada je odnos baziran na autoritarnosti, onda kritika nije dozvoljena, jer ona je nešto što umanjuje autoritet. Ona može biti otvoreno zabranjena, a zabrana pojačana kaznom, ili još efektnije, kada se zabrana mirno zasnuje na moralnoj osnovi. Kada je kritika dece kontrolisana ne samo individualnom osetljivošću roditelja, nego i činjenicom da su deca prožeta kulturnim stavom da je greh kritikovati roditelje, implicitno ili eksplicitno na decu se utiče da se osećaju na isti način. Pod takvim uslovima manje zaplašeno dete može izraziti neki revolt, ali ono kasnije ima osećanje krivice. Dete koje je više zaplašeno ne usuđuje se da pokaže bilo kakvu mržnju, i postepeno razvije stav da čak i ne misli da roditelji mogu pogrešiti. Međutim, ono oseća da neko mora grešiti, i tako dolazi do zaključka da greši ono, pošto su roditelji uvek u pravu. Mislim da nema potrebe naglašavati da ovo nije intelektualni, već emocionalni proces, koji nije determinisan mišljenjem nego strahom.

Na ovaj način dete počinje da se oseća grešno, ili preciznije, ono razvija tendenciju da traži i nalazi grešku u sebi, umesto da mirno meri obe strane i objektivno proceni celu situaciju.

Ovaj tip reakcije ne perzistira obavezno; on se može promeniti ako nije duboko ukorenjen, ako se dečja okolina izmeni, ili ako u njegov život uđu osobe koje ga cene i daju mu emocionalni oslonac. Ako se takva promena ne desi, nastaje opasnost da se optužbe transformišu u samooptužbe.
 
Čini mi se da najaveći problemi nastaju ukoliko dete oseti nedostatak topline i ljubavi. Dete jasno oseti šta je prava ljubav i ne možemo ga prevariti lažnim pokazivanjem. Glavni razlog zašto se detetu ne pruža dovoljno topline i ljubavi leži u nesposobnosti roditelja da mu je pruže zbog svojih sopstvenih neuroza. Iskustvo pokazuje da se stvarni nedostatak topline najčešće prikriva, pa roditelji izjavljuju da vode računa jedino o interesima deteta. Preterana brižnost ili samopožrtvovani stav "idealne" majke, osnovni su faktori koji doprinose stvaranju atmosfere koja više nego išta drugo polaže kamen temeljac za buduća osećanja beskrajne nesigurnosti.

Razne reakcije i stavovi roditelja mogu da probude neprijateljstvo kod deteta. Recimo, izdvajanje nekog deteta, neopravdani prekori, neumerenost između preteranog zadovoljavanja i prezrivog odbijanja, neispunjena obećanja, i ne manje važan stav prema potrebama deteta, koji varira od neshvatanja detinjeg doba do stalnog mešanja u najispravnije želje deteta, tako da dolazi do mešanja u prijateljstvo, ismevanja nezavisnog mišljenja, kršenja dečijih interesa i želja za nekim zanimanjem, sve u svemu stav roditelja koji u osnovi nije tendenciozan, ali u krajnjem rezultatu krši želje deteta.

Što se tiče činjenica koje razvijaju dečije neprijateljstvo, svakako da posebno možemo uzeti u obzir kočenje dečjih želja, naročito onih u oblasti seksa i ljubomore. Moguće je da se infantilno neprijateljstvo razvija delimično i zbog stava kulture koja ograničava zadovoljstva uopšte, a naročito infantilni seksualnitet.

Međutim, fristracija nije jedini izvor buntovnog neprijateljstva. Razna ispitivanja pokazuju da se deca, isto kao i odrasli mogu navići na izvesna odricanja samo ako osete da su ona ispravna, potrebna i promišljena. Detetu neće smetati vaspitne mere u pogledu čistoće, ako roditelji oštro ne insistiraju na tome i ne vrše stalni pritisak na dete, na nežan ili krajnje grub način. Isto tako, detetu neće smetati povremene kazne, samo ako je ono sigurno da ga roditelji vole i oseća da je kazna ispravna, bez tendencije da ga povredi ili ponizi. Pitanje da li frustracija nameće neprijateljstvo nije lako odgonetnuti, zato što su okolnosti koje detetu nameću mnoga odricanja pune drugih, uvek prisutnih provokativnih faktora.
Više nego sama ogrničenja, važan je duh i način na koji se ona vrše.
 
Ljubomora takođe može biti izvor mržnje, kako kod odraslih tako i kod deteta. Nesmumnjiva je uloga koju ljubomora između braće i sestara ili ljubomora na jednog ili drugog roditelja može imati. Faktori koji mogu dovesti do rađanja ljubomore mogu biti veoma složeni, ali na ovom mestu možemo spomenuti nedostatak topline i duh suparništva. Ukoliko su roditelji nezadovoljni svojim životom, nemaju zadovoljavajuće emocionalne i seksualne odnose, često su skloni da decu učine objektom svoje ljubavi. Oni se prepuštaju potrebi za ljubavlju prema detetu. Njihovo izražavanje ljubavi često je prezasićeno emocijom.

Neprijateljski stav deteta prema porodici ili prema nekom članu porodice svakako mogu dovesti do daljih problema. Ako postoje razlozi za suprotstavljanje deteta, opasnost za oblikovanje karaktera ne leži toliko u osećanju ili izražavanju protesta, već baš u potiskivanju. Postoji ozbiljna opasnost koja se javlja iz potiskivanja kriticizma, protesta ili optužbe, a opasnost je u tome što je dete voljno da primi sve prekore na sebe i da se oseća nedostojno ljubavi. Postoji mnogo razloga zbog kojih će dete koje raste u takvoj atmosferi potisnuti neprijateljstvo - bespomoćnost, strah, ljubav i osećanja krivice.

Bespomoćnost deteta često se smatra kao samo biološka činjenica. Mada je dete dugo godina u ispunjavanju svojih potreba faktički zavisno od okoline - s obzirom da ima manju psihičku snagu i manje iskustvo nego odrasli - ipak, možemo reći da se suviše mnogo naglašava biološki aspekt ovog pitanja. Posle prve dve ili tri godine života postoji odlučujuća promena od prethodne bilološke zavisnoti na zavisnost koja uključuje mentalni, intelektualni i duhovni život deteta. Ovo se nastavlja dok dete u izvesnoj meri ne sazri i postane sposobno da uzme život u sopstvene ruke.

Ipak, postoje velike individualne razlike što se tiče stepena u kojem deca ostaju zavisna od svojih roditelja. Sve zavisi od toga šta roditelji žele da postignu vaspitanjem svoje dece - da li im je želja da dete učine hrabrim, jakim, nezavisnim, sposobnim da se snađe u svakoj situaciji, ili im je glavna težnja da zaštite dete, načine ga pokornim, sačuvaju od poznavanja života onakvog kakav jeste, ili ukratko, da ga smatraju detetom do svoje dvadesete godine ili duže.

Kod dece koja rastu u uslovima neprijateljstva, bespomoćnost se obično veštački pojačava zastrašivanjem i stalnim držanjem u stanju emocionalne zavisnosti. Što je dete bespomoćnije manje će se usuđivati da oseća ili pokaže stav suprotstavljanja, koje će tako biti odloženo. Osnovno osećanje koje bismo mogli nazvati kao moto u ovakvoj situaciji je:
"Ja potiskujem neprijateljstvo zato što si mi potreban".
 
Strah se može razviti direktno pretnjama, zabranama i kaznama, savladavanjem dečje ćudi ili žestokim scenama kojima prisustvuje dete. Može se razviti takođe indirektnim zastrašivanjima, plašenjem deteta velikim opasnostima u životu - zaraznim klicama, kolima na ulici, strancima, nevaspitanom decom, babarogom, itd. Što je više uplašeno, dete će se manje usuđivati da pokaže ili čak oseća neprijateljstvo. Ovde mogo glasi:
"Ja moram da potiskujem svoje neprijateljstvo zato što se bojim tebe".

I ljubav može biti razlog za postiskivanje neprijateljstva. Kada nedostaje prava ljubav umesto nje dolaze velike reči kojima roditelji ističu koliko vole svoje dete i kako bi žrtvovali za njega čak i poslednju kap krvi. Dete, pogotovo ako je već zaplašeno, može prihvatiti ovu zamenu za ljubav i bojati se suprotstavljanja iz straha da se ne pokaže neposlušnim. U ovakvoj situaciji moto je:
"Ja potiskujem svoje neprijateljstvo iz straha da ne izgubim ljubav".
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top