luckywin
Domaćin
- Poruka
- 3.950
Boldovami deo, pisao sam već nekoliko puta kako su "Miloševićevi" tajkuni legolizovali svoj novac za vreme Đinđićeve vlade kroz privatizaciju. Đinđić je kao šatro hteo da raskrsti sa Miloševićevim režimom a prava istina i činjenice govore da to nije uradio. Postavio je Vlahovića za ministra za privatizaciju koji je bio direktor agencije Deloit i Tuš. Ova agencija je u dotadašnjim privatizacionim akcijama Miloševićevog režima bila ključna konsultantska kuća. Vlahović je doveo ljude poput Đunića bivšeg potpresednika savezne vlade i Milana Beka a Đinđić je uzeo za svog šefa kabineta iz Delte čitaj Miškovića, Nemanju Kolesara.
Đinđićeva vlada je donela zakon o privatizaciji 2001 godine u nadi da će u zemlju masovno ući strani kapital, posebno posle najava inostranih državnika da će novac grunuti u Srbiju kada padne Milošević. Veći priliv novca iz inostranstva je, međutim, izostao. 2001. godine je u Srbiju ušlo samo 150 miliona maraka direktnih stranih investicija, dok su strane firme otvorene u Srbiji uglavnom bila predstavništva za uvoz i izvoz. Šta se onda dešava ? Kada su shvatili da je priliv stanog kapitala mali pretila je opasnost da proces privatizacije propadne na samom početku, što vlada Đinđića nikako nije htela da dozvoli. Đinđićeva vlada je odlučila da zažmuri na poreklo kapitala, te omogući što lakšu i bržu prodaju domaćim kupcima, koji su dobili priliku da kupe društvene firme čak i ako nemaju dovoljno novca ili kad imaju samo novac sumnjivog porekla. Vlahović je čak eksplicitno izjavio da se poreklo kapitala koji se bude angažovao u privatizaciji neće ispitivati.
Tako su u 2002. godini izvršene izmene Zakona o preduzećima kojima je učinjena atraktivnom i trgovina manjinskim paketima akcija. Zatim je Vlahović sa vodećim bankama potpisao protokol o saradnji u finansiranju privatizacije, koji je predviđao da pojedinci koji imaju poverenje vlade i banaka mogu da kupuju društvene firme i na više godišnjih rata. Takođe, 2002. godine, Đinđićeva vlada je drastično promenila i uredbu o proceni vrednosti i aukcijskoj privatizaciji preduzeća, kojom je prepolovljena knjigovodstvena vrednost društvenih firmi. Uredbom je takđe omogućeno i da početna cena na aukcijama može da padne i na deseti deo knjigovodstvene vrednosti kapitala. Pored toga, preduzećima su dok se ne privatizuju, zabranjene sve investicione aktivnosti. Tako je omogućeno da zainteresovani kupac može kupiti društveno preduzeće i za deset odsto knjigovodstvene vrednosti, za tu kupovinu može dobiti povoljan kredit, ili angažovati i svoj neoprani novac, a čim otplati 45 odsto cene može preduzeće dalje prodavati.
Takvi potezi vlade dali su značajno ubrzanje privatizaciji, ali su u isto vreme značili i njenu potpunu kriminalizaciju. Međutim, i pored toga što je Đinđićeva vlada široko otvorila vrata prljavom novcu, čime je ne samo ugožena ekonomija, već i funkcionisanje pravne države, rezultati privatizacije u proteklim godinama su prilično neubedljivi, pošto rezultat ovakvog načina svojinske transformacije nije ni mogao biti drugačiji.
