Insect
Zainteresovan član
- Poruka
- 377
ristob:
Biolog, hvala lepo.
Naravno da ima. Najozbiljnije treba prici sebi, mislio sam da je to ocigledno. :?
Covek koji je tabula rasa mora nekako da dobije direktan dokaz da bi u potpunosti poverovao a da bi dobio dokaz mora vec da veruje. Bez vere ne mozes videti boga, bog ti se nece pokazati ako si bez vere. (zaboravio sam kako se zove ova zatvorena petlja zakljucivanja) Da, moze se reci da bog i neverniku salje sitne signale koje bi on trebao da prepozna, ali kako se moze ocekivati da razuman covek to prepozna kao boziji znak a ne kao obicnu varijabilnost, slucajnost, raznovrsnost sveta (neki dobitak nakon davanje milostinje onom prosjaku, za dlaku izbegnuta kobna nesreca, izgubljeno dete koje posle 10 godina konacno pronalazi svoje roditelje slucajno na ulici, dete zlostavljano od strane roditelja, potpuno zalutali metak ispaljen na drugom kraju grada, lekara koji nakon 20 godina besprekorne prakse dobija sidu ubovsi se na zarazenu iglu, munja u sred oluje, nezgodan korak na ivicu trotoara...) Da vidim goruci zbun koji govori, okean koji se razmice ili covek iskopanih ociju koji progledava onda bih se zaista zapitao da li Nesto (On) postoji i verovatno bih poverovao. Ali ovako zalim... Na kraju krajeva da li sam ja kriv sto sam stvoren sa previse (ili premalo svesti) da verujem?
Boldovao si pogresan bitan deo. (ja sam boldovao pravi)
Ne poredi molim te pozadinsko zracenje velikog praska u koji ni ne verujes, a koji je bio realan fizicki dogadjaj i to zracenje je realno fizicki merljivo sa nekakvom reminencijom boga u nama koje se oseca samo onda kada smo ranjivi. Kada sam se iskreno molio ja sam zaista trazio pomoc od bilo koga. Ne misilis li da bi mozda bilo pametnije da su mi se tada molitve uslisile jer bi onda verovatno nedvosmisleno poverovao. Samo da napomenem povodom zlobnosti da to tada nisam bio niti zloban niti iskvarne jer koliko jedno dete moze biti zlo. Moze se takodje reci da je to bilo i iskusenje, ali zasto neke mlade, nove duse se stavljaju na iskusenje a neke ne, nego lagodno zive po svim zivotnim pitanjima? Istina je da ja jesam prosao to iskusenje (ako je to uopste i bilo) ali sada nikako to ne mogu pripisati bogu nego sebi samom.
Da li smes da se suocis sa idejom da si ti, mi, svi bez znacenja? Da smo samo jedan broj u nizu individua koji su rodjene na ovom svetu. Samo jedno bice od milijardi ljudi koji su ikada rodjeni na ovom svetu i samo jedan organizam od milijardi milijardi (10 na x) koji su postojali i sada postoje. Da smo stvoreni samo slucajnoscu poput bacanja kockice (cak i od istih roditelja se ne mogu dobiti dva ista deteta odnosno statisticki malo verovatno)? Mozes reci i da smo pred velicinom boga mi niko i nista ali smo i u tom slucaju stvoreni zato sto je on tako hteo, zato sto je on zeleo nas, zato sto makar u njegovim ocima imamo smisao. Mozes li se suociti sa besmislom i prazninom sopstvenog smisla? Mozes li se suociti sa tim a da pri tom i dalje ostanes srecan?
P.S. Ne smatram da su nam zivoti bez smisla samo da su bez unapred odrejdenog, urodjenog smisla. Saciji zivot je onoliko smislen koliko mu svako da smisla.
