I ja sam se nekad, dok sam bio mlađi, ozbiljno zapitao oko jedne stvari. Ja dok sam glasao Mila, to su svi znali, čak sam braneći njega padao u vatru, trpio zbog toga uvrede, omalovažavanja raznih ljudi i sl... bio mlad i blesav, mlad sam još uvijek, ali blesav malo manje. Pa sam se jednom ozbiljno zapitao kako to da Milo pobjeđuje svake izbore a toliko ljudi ga pljuje a mali broj ga otvoreno podržava.Tu je onda prvo došlo ovo oko kupovine ličnih karata. To svi znaju da se radi. Pa onda ljudi su u CG jako neiskreni kad je u pitanju to koga glasaju ono čuveno da im se ne zna, da bi mogli kad Milo padne, da pričaju kako su stalno bili protiv njega.
Uglavnom par slučajeva mi je otvorilo oči. Davne 2006. sam postao punoljetan, i stekao pravo da glasam na referendumu o nezavisnosti Crne Gore. Uglavnom tad je tenzija bila mnogo veća nego danas, brat sa bratom nije pričao jer se jedan deklarisao kao Srbin, a drugi kao Crnogorac. DPS ima svoj savjet mladih, imao ga je i ranije, ali danas on mnogo više članova nego tad. Odmah pošto sam završio fakultet, dobio sam ponudu da se učlanim tamo i da budem aktivista i da jednog dana bijem bitku da postanem predsjednik Savjeta mladih DPS-a. Ja sam to tad tako slatko odbio, jer kad sam čuo ko je sve tamo, zgadilo mi se. Ljudi koji su 2006. poslije dva piva dizali tri prsta, pjevali četničke pjesme, mahali trobojkom, danas su aktivisti DPS-a. Garantujem da masu ljudi koji su sinoć bili na proteste će glasati DPS iduće godine.
Nije toliki problem u DPS-u koliki je u narodu, u narod sam se ja najviše razočarao. Prodaju se za sitnu robu, a ovamo se busaju kako su veliki Srbi, pravoslavci i ostalo. Znam ja odlično da se teško živi, ali lako je biti pošten kad imaš sve.
