Да би разумели шта је просветљење морамо имати на уму поделу на појаву и ствар по себи. При чему је појава све што опажамо, а што зовемо реалан свет, док је ствар по себи метафизичка несазнатљива суштина те појаве.
Сада, просветљење би било одбацивање појаве и стапање са ствари по себи. Међутим, то није тако просто као што изгледа. Одбацивши појаву одбацили смо све. Време, простор, каузалитет. Не остаје ту после тога неки просветљени гуру који ће сада пропевадати своју просветљеност. Ти гуруи су шарлатани, сањари. Нема то везе са просветљењем.
Права просветљеност значи метафизичку комплетну промену нашег бића. Нема више овога света након просветљења. Има нечега тада , нечега што су источњаци звали „Нирвана“ али то нешто је нама док смо у овом стању свести непојмљиво.
У стању егзистенције од просветљења можемо имати само неке магловите слутње и увиде. О тим увидима се не говори, они се не могу пртетворити у речи већ можда само у уметност.
Као пример узећу ову Бернинијеву скулптуру. Ту је насликан један такав увид у трансцендентно у оно што нас чека изван опажајног света појаве:
Ти се очито трудиш да спознаш нешто што се суштински не може спознати. Али твоја жеља је разумљива. Она је природни смер људског ума. Моћ сазнавања жели да сазнаје. Жели да непознато претвори у познато.
Проблем је што је у овом случају то суштински немогуће.
Пада ми на памет онај мит о Миди који је био проклет да све што додирне претвори у злато. Исто је и са нашим интелектом или моћи сазнања. Ми смо да тако кажемо, окружени ствари по себи. Она је свуда око нас и у нама. Ми смо та ствар по себи заправо, она је наше најунутрашњије биће. Па ипак, када желимо да је сазнамо, баш попут оног Миде, МЕЊАМО је у самој њеној суштини. Претварамо је појаву. Кретање претварамо у скуп непокретних тачака једне линије. Време претварамо у линију у простору. Једноставно, баратамо симболима уместо оним што симболи презентују. Баратамо појавом уместо ствари по себи.
Све што додирнемо претварамо у појаву, у представу, у скуп линија. То је наше проклетство. А то мит о Миди заправо презентује:
Kralj Mida i funkcija intelekta
http://forum.krstarica.com/entry.php/6359-Kralj-Mida-i-funkcija-intelekta
Просветљење би било уклонити то проклетство. Окупати се попут Миде у реци Пактол и погледати око себе без тих "филтера" које зовемо "простор и време".
Сада, просветљење би било одбацивање појаве и стапање са ствари по себи. Међутим, то није тако просто као што изгледа. Одбацивши појаву одбацили смо све. Време, простор, каузалитет. Не остаје ту после тога неки просветљени гуру који ће сада пропевадати своју просветљеност. Ти гуруи су шарлатани, сањари. Нема то везе са просветљењем.
Права просветљеност значи метафизичку комплетну промену нашег бића. Нема више овога света након просветљења. Има нечега тада , нечега што су источњаци звали „Нирвана“ али то нешто је нама док смо у овом стању свести непојмљиво.
У стању егзистенције од просветљења можемо имати само неке магловите слутње и увиде. О тим увидима се не говори, они се не могу пртетворити у речи већ можда само у уметност.
Као пример узећу ову Бернинијеву скулптуру. Ту је насликан један такав увид у трансцендентно у оно што нас чека изван опажајног света појаве:
Poznato mi je tvoje shvatanje stvari po sebi ...Nešto bolje tretiraš pojavni svet,ali,bože moj,čovek se menja tokom življenja...
Da li si zapazio da svaka pojava "stiže" postojanjem sadržavajući i sama to postojanje...Pritom i misao smatram pojavom...
(Fenomeni i noumeni-su samo reči,ali...)Noumenalnim bih mogao nazvati samo taj čin pojavljivanja...Kao Niče:vatru
postojanja...(u kojoj se kupa ptica Feniks-pojavni svet!)...
Poznato mi šta je nirvana i sam upražnjavam Pranajamu i meditacije,ali tu vatru postojanja (pokretljivost,energiju,sile
pokretanja isl.) u nirvani nisam saznavao...Pre sagledavam kroz fizićke procese i zakonitosti...Jednostavno-blještavilo postojanja je za mene
to što ti zoveš stvar po sebi...Kupanje u svetlosti!
Ти се очито трудиш да спознаш нешто што се суштински не може спознати. Али твоја жеља је разумљива. Она је природни смер људског ума. Моћ сазнавања жели да сазнаје. Жели да непознато претвори у познато.
Проблем је што је у овом случају то суштински немогуће.
Пада ми на памет онај мит о Миди који је био проклет да све што додирне претвори у злато. Исто је и са нашим интелектом или моћи сазнања. Ми смо да тако кажемо, окружени ствари по себи. Она је свуда око нас и у нама. Ми смо та ствар по себи заправо, она је наше најунутрашњије биће. Па ипак, када желимо да је сазнамо, баш попут оног Миде, МЕЊАМО је у самој њеној суштини. Претварамо је појаву. Кретање претварамо у скуп непокретних тачака једне линије. Време претварамо у линију у простору. Једноставно, баратамо симболима уместо оним што симболи презентују. Баратамо појавом уместо ствари по себи.
Све што додирнемо претварамо у појаву, у представу, у скуп линија. То је наше проклетство. А то мит о Миди заправо презентује:
Kralj Mida i funkcija intelekta
http://forum.krstarica.com/entry.php/6359-Kralj-Mida-i-funkcija-intelekta
Просветљење би било уклонити то проклетство. Окупати се попут Миде у реци Пактол и погледати око себе без тих "филтера" које зовемо "простор и време".
Poslednja izmena: