Problemi Teorije Evolucije

MaranAta:
хехехех... бегаш као зечић... :lol:

Нисам ја ништа тако тврдио, него ти. А ја сам тражио доказе за твоју тврдњу. Дакле ? Где су докази ? 8)

Hehehe, bubatz... ne tvrdis? Jel treba da pronalazim link do posta u kojem ti tvrdis da "moderna paleontologija" dokazuje navode iz biblije? Ajde ti nama dokazi sta to moderna paleontologija dokazuje?

Skaches s jednog stava na drugi kao macka na dve vrele ringle... gde god da se dochekas na trenutak ne valja. Hehe, daj pomiri se sa sobom prvo pa onda trazi mir boziji.
 
Ево у прошлом тексту нисам смео да напишем да бега као "зечица" да се не би погрешно протумачило... :lol:


А да... на много места сам ја тврдио да наука проналази оно што је познато миленијумима а записано у Библији. Почевши од јединог "прелазног облика са рептилана птице". :wink:
 
MaranAta:
А шта да радимо са чудесима које је Син Божји чинио ? Сетимо се да је и мртве васкрсавао... Да ли је и то "изрежирано" ? Шта о томе кажу ти "научници" ? :wink:

Dragi moj, ja ne bih zeleo da negiram Isusa, jer u svakom slucaju je u pitanju jedna fascinantna licnost.
Ali, moram da primetim da je i danas lako proturiti pricu o cudesima (na primer vidovita Zorka, ili Branka ili... ima ih koliko hoces), a tada je to bilo jos lakse.
Pogledajte film Dorotej. Covek nije bio nikakav cudotvorac vec obican travar. Uspeo je da izleci naizgled neizlecivo i ljudi su ga odmah proglasili cudotvorcem i dolazili do njega moleci ga da ih dotakne.
Zatim, kod ljudi je prisutna osobina uvelicavanja. Neko je cuo od nekoga da je cudotvorac izlecio dodirom, a od jedne takve price nastane ih hiljadu, pa od jednog cuda ispadne da ih je uradio na hiljade. A pitanje je da li je i to jedno bilo cudo.
Pa umesto da se bazirate na cudima koja se mozda nisu ni desavala, moja preporuka je da se bazirate na propovedima i na ljubav koja je tim propovedima sirena.
 
MaranAta:
Ево у прошлом тексту нисам смео да напишем да бега као "зечица" да се не би погрешно протумачило... :lol:


А да... на много места сам ја тврдио да наука проналази оно што је познато миленијумима а записано у Библији. Почевши од јединог "прелазног облика са рептилана птице". :wink:


da li ti pokusavas da kazes da je vaskrsenje moguce uopste ili da je samo Isus bio sposoban da vaskrsava?

i nemoj da ti zecica da po p.... :twisted:
 
anakin:
MaranAta:
Ево у прошлом тексту нисам смео да напишем да бега као "зечица" да се не би погрешно протумачило... :lol:


А да... на много места сам ја тврдио да наука проналази оно што је познато миленијумима а записано у Библији. Почевши од јединог "прелазног облика са рептилана птице". :wink:


da li ti pokusavas da kazes da je vaskrsenje moguce uopste ili da je samo Isus bio sposoban da vaskrsava?

i nemoj da ti zecica da po p.... :twisted:

Jel to MaranAta nekakav konkretan odgovor treba da ti da? Hehehe... good luck with that.
 
MaranAta:
Шта да поновим ? Да је Исус Христос Богочовек - Син Божји - друго лице Свете Тројице... па то Православни знају већ цца. 2000 година, сејо... :wink:


ne, rekao si da je Isus Bog. on je sam sebi sin?

i sestra mu je Blejk Karington koja je ubila Loru Palmer.
 
Теологија Светог Тројства захтева барем добру вољу да се упозна. При томе, три ипостаси Бога: Отац, Син и Дух Свети су и даље један Бог, јер су Тројица једносушна и нераздељива. Ако ти је до учења могу ти дати линкове... :wink:
 
MaranAta:
Теологија Светог Тројства захтева барем добру вољу да се упозна. При томе, три ипостаси Бога: Отац, Син и Дух Свети су и даље један Бог, јер су Тројица једносушна и нераздељива. Ако ти је до учења могу ти дати линкове... :wink:

ako nas je Bog pravio po svom liku zar ne bi trebalo da smo onda svi tako lepo kompletirani?
 
ТРОЈИЦА (гр. Τριας, лат. Trinitas, (Света) Тројица); главно и изричито учење новозаветног откривења, па према томе и хришћанства, по коме божанство или божанска суштина постоји као Тројица ипостаси или лица. Догмат о божанству Тројице или триипостасном јединству јесте главни хришћански догмат, јер има последица на цело учење. Сачувала су се два метода излагања тајне Тројице: Западна традиција полази од јединства божанске природе до истоветности ипостаси; Источна традиција полази од стварности ипостаси у којима се манифестује Бог у њиховој сасуштаствености, следећи начело да истоветност делања потврђује јединственост природе.

Вера у једног ипостасног Бога (монотеизам) јесте главно учење које се открило у Староме Завету (Изл. 20,2-3; Пон. зак. 6,4; Ис. 43, 10-11) и која се сачувало у Новом Завету (Мк. 12, 29; Јн. 17,3).

Ипостасно откривење Бога исказало се у старозаветној историји, нарочито преко савеза који је Бог закључио са израиљским народом (уп. Пост. 17, 2). Тако Бог свих постаје отац једнога народа: Примићу вас да ми будете народ, а Ја ћу вам бити Бог (Изл. 6, 7).

У периоду Старога Завета Бог се откривао и као "Тројица ипостаси", али не директно већ нејасно, јер то беше тек период припреме Спасења. Ипак, постоје нека сведочанства која се односе на ипостаси (лица) Свете Тројице, као што је на пример израз: "Да начинимо човека по лику нашем" (Пост. 1,26); троструко певање: "Свет, Свет, Свет је Господ Саваот" (Ис. 6,3; Откр. 4,8); јављање тројице младића код Мамвријског дуба, којима је Авраам принео дарове и поклоњење (Пост. 18,1-2). Такође, постоје неке потврде за Логоса (Реч) Божијег (Пс. 106,20; 118,89) и Духа Божијег (Пс. 32,6; 103,30-31; Јов 33,4).

У Новоме Завету веру у једнога Бога у три лица потпуно је открио сам Син Божији у чијем смо животу и служењу сазнали тајну Свете Тројице. На пример, на Спаситељевом крштењу у Јордану стварно су се јавила три лица: Отац, који потврђује Својим гласом с неба: "Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи"; Дух Свети, који је у виду голуба сишао на Исуса; Син, који, иако безгрешан, прима крштење од Јована "да би се испунила свака правда" (Мт. 3,16-17).

Јеванђеља су сачувала многе стихове у којима се говори о три лица Божија, било одвојено или заједно. Отац и Син помињу се особито у стиху: "Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави" (Јн. 1,18). 0 Духу Светоме Исус вели: "А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух истине, који од Оца исходи, он ће свједочити за мене" (Јн. 15,26). Пред Своје вазнесење на небо Исус Христос заповеда Својим ученицима да иду да проповедају и да крсте у име Свете Тројице оне који буду поверовали: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28,19).

У проповеди Апостола, вера у Бога - Свету Тројицу - такође је сасвим јасно исповеђена. У својој проповеди на дан Педесетнице, Свети Апостол Петар вели: "Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви свједоци. Десницом, дакле, Божијом узнесе се, и примивши од Оца обећање Духа Светога, изли ово што ви сада видите и чујете" (Дјела 2,32-33). Свети Апостол Павле упућује Коринћанима поздрав у име Свете Тројице: "Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама" (2. Кор. 13,13).

Исти Бог, Који је говорио у Старом Завету, открио се као Тројица у Новоме Завету. Јер "постоји један Бог" (Дјела 3,30) и Бог којега обожавају хришћани, "Бог Отац нашега Исуса Христа" (Еф. 3,14; 2. Кор. 1,3), Бог Авраамов, Исааков и Јаковљев, "Бог отаца народа Израиљског" (Дела 3,30; 7,32; уп. Изл. 3,6).

Учење о Богу, једноме по суштини и тројичном по лицима, веома се рано утврдило и оно се јавља у символима вере већ у II веку (Теофило Антиохијски). Али пошто су се појавиле неке нејасноће и неразумевања у вези са тајном јединства лица Свете Тројице, Православна Црква, било путем Васељенских или пак помесних Сабора, јасно се изјаснила што се тиче учења о једносуштности и једнакости трију лица у Једноме Богу. Улогу од велике важности у прецизирању догмата о Светој Тројици имали су Свети Оци: Атанасије Велики, Кирило Александријски,. Григорије Богослов, Василије Велики, Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Григорије Палама и други.

У Православљу то се учење може синтезовати овако:

1. Бог је један у три Лица, јединствена природа или јестество, једна моћ, једно делање, једна заједничка енергија трију Ипостаси. Постоји, дакле, истоветност природе, воље и делања, савршеног и стварног у Богу. Три Лица поседују исту природу, једнако и савршено - зато Тројица не значи тробожанство (тритеизам), или три раз-личите божанске природе, него три сајединосуштне Ипостаси. Исту природу поседују и употребљавају потпуно и равно сва Три Лица, али свако на свој начин.

2. Бог, или јединствена природа, не може се замислити сама по себи, ван Ипостаси Тројице. Ни једна од Ипостаси не замишља се, не именује се без или ван друге две. Свети Григорије Богослов вели да се "монада" креће ка "дијади" и зауставља се у "тријади". У том кретању јединства или монаде према Тројици, могу се правити следеће разлике: Отац је извор божанства (αρχη) нерођен и неузрокован, начело сасуштаствености и неузроковани почетак делања; Син има егзистенцију од Оца "рађањем" од вечности, а преко Духа Светога прима људско тело и јавља се у свету; Дух прима егзистенцију од Оца "исхођењем", али је дат, послат и манифестује се преко Сина. "Треба са побожношћу да исповедимо нерођеност, рођеност и исхођење, три лична својства, непокретних и непромењивих Лица Пресвете Тројице: Оца, као нерођеног и беспочетног; Сина, као рођеног и беспочетног; Духа Светога, као исходећег од Оца, послатога преко Сина (као што вели Дамаскин) и савечнога." (Григорије Синаит, Главе у акростиху, 27, Рум. филок., том 7, стр. 100).

3. Једносуштност означава такође јединствену вољу и јединствено делање Тројице. То не значи да дела само Једна од Ипостаси, него три Ипостаси раде јединствено, али свака по свом сопственом начину. Једна хоће и ради као Бог-Отац, друга као Бог-Син, трећа као Дух Божији. Свети Оци употребљују разне формуле да би објаснили то Тројично делање: Кирило Александријски вели да сваки дар долази одозго, "од" Оца, "преко" Сина, "у" Духу Светоме; по Григорију Чудотворцу свако дело почиње од Оца, пролази кроз Сина, а усавршава се у Духу; Григорије Палама преузима традиционални израз: "од Оца, кроз Сина, у Духу Светоме". Делатност "ван" Бога, то јест стварање, спасење и освећење јесу заједничко дело Свете Тројице, али је оно подељено међу Трима Лицима: стварање се приписује Оцу, Који је све створио Својом вољом, кроз Сина, у Духу Светоме; искупљење, Сину, Који се оваплотио преко Духа Светога, послушавши Оца; освећење, Духу, Који долази од Оца, на молбу Сина. У чину стварања Отацје извор, Синје граница, Духје постојање. По Светом Василију Великом "постоји један извор свега што постоји, који ствара кроз Сина и води до савршенства кроз Духа" (0 Светоме Духу, XVI, 38, стр. 378). Богје сведржитељ и промислитељ свега кроз Сина у Духу Светоме (Григорије Синаит, Главе у акростиху, 30, Рум. филок., том 7, стр. 100).

4. У унутрашњости Тројице постоји међуипостасно кретање или "перихореза", то јест апсолутно заједничко и савршено прожимање које има јединствено начело. Три Ипостаси нису три начела божанске суштине, али то не значи да су природа или делање Сина и Духа непотпуни. Јер је Син "икона Бога невидљивога" (Кол. 1,15). Немогуће је видети икону Бога невидљивога без просвећења Духа (Свети Василије Велики, 0 Светоме Духу, XXVIII, 69, стр. 494). За Григорија Паламу, ипостас Духа Светога има лични разумни карактер, јер љубав Оца према Сину, као лични однос, ипостазирана је у Духу Светоме. За Григорија Синаита, "Триипостасни Бог има потпуно непомешану перихорезу Лица међу собом (њихово међу-прожимање) - (Ibidem).

5. Тројични догмат био је предмет првих Васељенских Сабора, а тринитарна теологија утаначила се у истом периоду особитим доприносом Кападокијских Отаца, који су закључили да: божанство (υοσια) јесте заједничка суштина Тројице, која сама од себе постоји; природа или јестество (φυσις) јесте стварност која конституише једно биће; лице или ипостас (υποστασις) јесте субјекат који поседује и индивидуално прима ту природу; ипостасни идиоми (ιδιοματα) јесу карактеристике или лична својства ипостаси.

6. Тајна Тројице остаје недокучива. Многи су покушали да нађу представе којима би превазишли такозване логичке контрадикције садржане у тврдњи: ,Један Бог у три Лица" или да пронађу логичне доказе тој тврдњи. На пример, за Блаженог Августина, решење да се потврди Тројица у Богу, не негирајући бројно јединство, јесте то да се посматрају три Лица као односи унутар божанскога живота. Ти тројични односи одговарали би односима једнога ја са самим собом, то јест са: сећати се, дознати, љубити. Сам човек који као јединство познаје свој живот, дух и природу, опитује представу идентичности суштине и разлику тројичних односа.

Учење о Светој Тројици има посебну важност за духовни живот верних. Јер, као што Ипостаси Свете Тројице постоје једна у другој, у перихоретичком суштинском јединству, исто тако и хришћани формирају духовну заједницу вере, наде и љубави у Богу. Црква је јединство бића и заједнице живота по лику Свете Тројице (Јн. 17 гл.). :roll:
 
MaranAta:
ТРОЈИЦА (гр. Τριας, лат. Trinitas, (Света) Тројица); главно и изричито учење новозаветног откривења, па према томе и хришћанства, по коме божанство или божанска суштина постоји као Тројица ипостаси или лица. Догмат о божанству Тројице или триипостасном јединству јесте главни хришћански догмат, јер има последица на цело учење. Сачувала су се два метода излагања тајне Тројице: Западна традиција полази од јединства божанске природе до истоветности ипостаси; Источна традиција полази од стварности ипостаси у којима се манифестује Бог у њиховој сасуштаствености, следећи начело да истоветност делања потврђује јединственост природе.

Вера у једног ипостасног Бога (монотеизам) јесте главно учење које се открило у Староме Завету (Изл. 20,2-3; Пон. зак. 6,4; Ис. 43, 10-11) и која се сачувало у Новом Завету (Мк. 12, 29; Јн. 17,3).

Ипостасно откривење Бога исказало се у старозаветној историји, нарочито преко савеза који је Бог закључио са израиљским народом (уп. Пост. 17, 2). Тако Бог свих постаје отац једнога народа: Примићу вас да ми будете народ, а Ја ћу вам бити Бог (Изл. 6, 7).

У периоду Старога Завета Бог се откривао и као "Тројица ипостаси", али не директно већ нејасно, јер то беше тек период припреме Спасења. Ипак, постоје нека сведочанства која се односе на ипостаси (лица) Свете Тројице, као што је на пример израз: "Да начинимо човека по лику нашем" (Пост. 1,26); троструко певање: "Свет, Свет, Свет је Господ Саваот" (Ис. 6,3; Откр. 4,8); јављање тројице младића код Мамвријског дуба, којима је Авраам принео дарове и поклоњење (Пост. 18,1-2). Такође, постоје неке потврде за Логоса (Реч) Божијег (Пс. 106,20; 118,89) и Духа Божијег (Пс. 32,6; 103,30-31; Јов 33,4).

У Новоме Завету веру у једнога Бога у три лица потпуно је открио сам Син Божији у чијем смо животу и служењу сазнали тајну Свете Тројице. На пример, на Спаситељевом крштењу у Јордану стварно су се јавила три лица: Отац, који потврђује Својим гласом с неба: "Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи"; Дух Свети, који је у виду голуба сишао на Исуса; Син, који, иако безгрешан, прима крштење од Јована "да би се испунила свака правда" (Мт. 3,16-17).

Јеванђеља су сачувала многе стихове у којима се говори о три лица Божија, било одвојено или заједно. Отац и Син помињу се особито у стиху: "Бога нико није видио никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави" (Јн. 1,18). 0 Духу Светоме Исус вели: "А када дође Утјешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух истине, који од Оца исходи, он ће свједочити за мене" (Јн. 15,26). Пред Своје вазнесење на небо Исус Христос заповеда Својим ученицима да иду да проповедају и да крсте у име Свете Тројице оне који буду поверовали: "Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа" (Мт. 28,19).

У проповеди Апостола, вера у Бога - Свету Тројицу - такође је сасвим јасно исповеђена. У својој проповеди на дан Педесетнице, Свети Апостол Петар вели: "Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо ми сви свједоци. Десницом, дакле, Божијом узнесе се, и примивши од Оца обећање Духа Светога, изли ово што ви сада видите и чујете" (Дјела 2,32-33). Свети Апостол Павле упућује Коринћанима поздрав у име Свете Тројице: "Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама" (2. Кор. 13,13).

Исти Бог, Који је говорио у Старом Завету, открио се као Тројица у Новоме Завету. Јер "постоји један Бог" (Дјела 3,30) и Бог којега обожавају хришћани, "Бог Отац нашега Исуса Христа" (Еф. 3,14; 2. Кор. 1,3), Бог Авраамов, Исааков и Јаковљев, "Бог отаца народа Израиљског" (Дела 3,30; 7,32; уп. Изл. 3,6).

Учење о Богу, једноме по суштини и тројичном по лицима, веома се рано утврдило и оно се јавља у символима вере већ у II веку (Теофило Антиохијски). Али пошто су се појавиле неке нејасноће и неразумевања у вези са тајном јединства лица Свете Тројице, Православна Црква, било путем Васељенских или пак помесних Сабора, јасно се изјаснила што се тиче учења о једносуштности и једнакости трију лица у Једноме Богу. Улогу од велике важности у прецизирању догмата о Светој Тројици имали су Свети Оци: Атанасије Велики, Кирило Александријски,. Григорије Богослов, Василије Велики, Максим Исповедник, Јован Дамаскин, Григорије Палама и други.

У Православљу то се учење може синтезовати овако:

1. Бог је један у три Лица, јединствена природа или јестество, једна моћ, једно делање, једна заједничка енергија трију Ипостаси. Постоји, дакле, истоветност природе, воље и делања, савршеног и стварног у Богу. Три Лица поседују исту природу, једнако и савршено - зато Тројица не значи тробожанство (тритеизам), или три раз-личите божанске природе, него три сајединосуштне Ипостаси. Исту природу поседују и употребљавају потпуно и равно сва Три Лица, али свако на свој начин.

2. Бог, или јединствена природа, не може се замислити сама по себи, ван Ипостаси Тројице. Ни једна од Ипостаси не замишља се, не именује се без или ван друге две. Свети Григорије Богослов вели да се "монада" креће ка "дијади" и зауставља се у "тријади". У том кретању јединства или монаде према Тројици, могу се правити следеће разлике: Отац је извор божанства (αρχη) нерођен и неузрокован, начело сасуштаствености и неузроковани почетак делања; Син има егзистенцију од Оца "рађањем" од вечности, а преко Духа Светога прима људско тело и јавља се у свету; Дух прима егзистенцију од Оца "исхођењем", али је дат, послат и манифестује се преко Сина. "Треба са побожношћу да исповедимо нерођеност, рођеност и исхођење, три лична својства, непокретних и непромењивих Лица Пресвете Тројице: Оца, као нерођеног и беспочетног; Сина, као рођеног и беспочетног; Духа Светога, као исходећег од Оца, послатога преко Сина (као што вели Дамаскин) и савечнога." (Григорије Синаит, Главе у акростиху, 27, Рум. филок., том 7, стр. 100).

3. Једносуштност означава такође јединствену вољу и јединствено делање Тројице. То не значи да дела само Једна од Ипостаси, него три Ипостаси раде јединствено, али свака по свом сопственом начину. Једна хоће и ради као Бог-Отац, друга као Бог-Син, трећа као Дух Божији. Свети Оци употребљују разне формуле да би објаснили то Тројично делање: Кирило Александријски вели да сваки дар долази одозго, "од" Оца, "преко" Сина, "у" Духу Светоме; по Григорију Чудотворцу свако дело почиње од Оца, пролази кроз Сина, а усавршава се у Духу; Григорије Палама преузима традиционални израз: "од Оца, кроз Сина, у Духу Светоме". Делатност "ван" Бога, то јест стварање, спасење и освећење јесу заједничко дело Свете Тројице, али је оно подељено међу Трима Лицима: стварање се приписује Оцу, Који је све створио Својом вољом, кроз Сина, у Духу Светоме; искупљење, Сину, Који се оваплотио преко Духа Светога, послушавши Оца; освећење, Духу, Који долази од Оца, на молбу Сина. У чину стварања Отацје извор, Синје граница, Духје постојање. По Светом Василију Великом "постоји један извор свега што постоји, који ствара кроз Сина и води до савршенства кроз Духа" (0 Светоме Духу, XVI, 38, стр. 378). Богје сведржитељ и промислитељ свега кроз Сина у Духу Светоме (Григорије Синаит, Главе у акростиху, 30, Рум. филок., том 7, стр. 100).

4. У унутрашњости Тројице постоји међуипостасно кретање или "перихореза", то јест апсолутно заједничко и савршено прожимање које има јединствено начело. Три Ипостаси нису три начела божанске суштине, али то не значи да су природа или делање Сина и Духа непотпуни. Јер је Син "икона Бога невидљивога" (Кол. 1,15). Немогуће је видети икону Бога невидљивога без просвећења Духа (Свети Василије Велики, 0 Светоме Духу, XXVIII, 69, стр. 494). За Григорија Паламу, ипостас Духа Светога има лични разумни карактер, јер љубав Оца према Сину, као лични однос, ипостазирана је у Духу Светоме. За Григорија Синаита, "Триипостасни Бог има потпуно непомешану перихорезу Лица међу собом (њихово међу-прожимање) - (Ibidem).

5. Тројични догмат био је предмет првих Васељенских Сабора, а тринитарна теологија утаначила се у истом периоду особитим доприносом Кападокијских Отаца, који су закључили да: божанство (υοσια) јесте заједничка суштина Тројице, која сама од себе постоји; природа или јестество (φυσις) јесте стварност која конституише једно биће; лице или ипостас (υποστασις) јесте субјекат који поседује и индивидуално прима ту природу; ипостасни идиоми (ιδιοματα) јесу карактеристике или лична својства ипостаси.

6. Тајна Тројице остаје недокучива. Многи су покушали да нађу представе којима би превазишли такозване логичке контрадикције садржане у тврдњи: ,Један Бог у три Лица" или да пронађу логичне доказе тој тврдњи. На пример, за Блаженог Августина, решење да се потврди Тројица у Богу, не негирајући бројно јединство, јесте то да се посматрају три Лица као односи унутар божанскога живота. Ти тројични односи одговарали би односима једнога ја са самим собом, то јест са: сећати се, дознати, љубити. Сам човек који као јединство познаје свој живот, дух и природу, опитује представу идентичности суштине и разлику тројичних односа.

Учење о Светој Тројици има посебну важност за духовни живот верних. Јер, као што Ипостаси Свете Тројице постоје једна у другој, у перихоретичком суштинском јединству, исто тако и хришћани формирају духовну заједницу вере, наде и љубави у Богу. Црква је јединство бића и заједнице живота по лику Свете Тројице (Јн. 17 гл.). :roll:

Hehe, jehicki smeshan & predugacak post by MaranAta...
 
rdeki:
Tavita:
Rdeki:
A da pitam ja tebe nesto. A sta ako si u zabludi, ako ta rec za koju ti mislis da je dosla od Boga nije Bozija?

Ako neverujes Jevrejskom narodu, prorocima onda veruj Hristu. Kada je Hristos- sin Boga zivoga bio kusan u pustinji od sotone, kako je sotoni odogovarao ? Citirao mu je tekstove iz 5 Mojsijeve –“ pisano je”… 5Moj.3,3; 5Moj.6,16, 5Moj.6,13.
Da Stari zavet nije od Boga dan i istinit Hristos ga ne bi citirao. Da jeste pismo delo ljudi koje nas dovodi kako ti rece u zabludu, Gospod Hristos citiranjem bi onda sam bio laza.

A sta ako jeste sve to laza? Bas sam pre neki dan procitao o nekim naucnicima koji dokazuju da Isus nije umro na krstu, te da je njegovo vaskrsenje bilo samo dobro izrezirano.
Sta ako su zaista u pravu? Pa Jevreji ga nisu prihvatili jer su mislili da jeste lazan. Ali moram da se slozim da je ono sto je propovedao lepo i da bi bilo lepo kada bi se svi ljudi ovoga sveta rukovodili njegovim osnovnim principima.

Ako su Jevreji bilo maloverni i tvrdoglavi, zasto to mi moramo biti?

Apostol Pavle u Poslanici Jevrejima kaze:
“Zato i Bog kad scase nasljednicima obecanja obilnije da pokaze tvrdju savjeta svojega, ucini posrednika kletvu:
Da bi u dvjema nepokolebljivijem stvarima, u kojima Bogu nije moguce slagati, imali jaku utjehu mi koji smo pribjegli da se uhvatimo za nad koji nam je dan..”
A Korincanima Pavle se obraca recima:

“Jer vam napred predadoh sto i primih da Hristos umrije za grijehe nase, * po pismu.”
Isaija 53,5 i dalje, prorokuje za Hrista:
“Ali on bi ranjen za nase prijestupe, izbijen za nasa bezakonja;
Mucen bi i zlostavljen, .. kao jagnje na zaklanje vodjen bi..
Odrdise mu grob sa zlocincima..
.. jer je dao dusu svoju na smrt, i bi metnut medju zlocince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zlocince se moli.”

Poslanica Korincanima:
“I da bi ukopan, i da usta treci dan, * po pismu.”
Psalam 16,10
“Jer neces ostaviti duse moje u paklu, niti ces dati da svetac tvoj vidi truhlost.”
Korinc.15:5-8
I da se javi Kifi, potom jedanaestorici apostola;
A potom ga videse jednom vise od pet stotina brace, ..
A potom se javi Jakovu..
A poslije sviju javi se i meni..”
Kor.15,17
“A ako Hrstos ne usta, uzalud vjera vas: jos ste u grijesima sovjijem”.
 
После дужег времена навратих и ја ...

Sizif:
Cp6:
И какве то везе има ако сам ја смртан па сад да не требам да убијем друге. Какав је то закључак? Зашто ја не бих убио негога (било кога)? Зато што сам и ја коначан? Ох Боже, глу.. наивности (и то сам баш за ту заповест и навео пример у другој теми) !
Prosto & jednostavno - čovek ne voli da sam bude ubijen, dakle logično je da ne treba ni druge da ubija. Cela priča ima naravno smisla samo ukoliko smrt kao takva postoji. Uopšte ne shvatam šta tebi tu nije jasno.

Тај твој закључак да су људи одлучили да се не убијају због тога што нису хтели да истребе једни друге је само привидно тачан, а ево зашто:

1)Сваки одлуку човек доноси у складу са смислом свог постојања (питање о смислу живота је најважније и од одговора на то питање, наравно, зависи одговор на свако друго питање). Ако ми прихватимо закључак да је живот у потпуности бесмислен ако нема Бога значи да у складу са тим закључком требамо одлучити да ли треба (морално) забранити убијање. Ако је свачији живот бесмислен онда је он свакако и безвредан и не постоји ни један разлог да се убијање забрани (ако уништимо нешто безвредно нећемо се пуно секирати, зар не?). А такође ако је мој живот бесмислен онда је свакако мени свеједно хоће ли мене неко убити или неће, као што ми је свеједно да ли ћу уопште живети или нећу. Ако си читао Зле духове (Достојевски) сетићеш се Кирилова који каже: ,,Потпуна слобода биће тада када буде свеједно, живети или неживети''.
Забрана убијања подразумева да живот има неку вредност (или неки смисао, циљ). Негирајући Бога, ми негирамо смисао, а самим тиме и вредност живота тако да нема потребе да се узнемирујемо због некаквог клања, убиства итд.

Е сад, ти си једном тврдио да смрт (коначна, без загробног живота) управо заокружује живот и даје му смисао само си заборавио да одговориш на наша питања који је то смисао?
Ако ти не желиш то своје велико откриће да поделиш са нама, заосталим православним Србима, онда подели са овим људима који траже смисао:
http://www.detonate.net/modules.php?name=Forums&file=viewtopic&t=8128
 
Cp6:
Сваки одлуку човек доноси у складу са смислом свог постојања (питање о смислу живота је најважније и од одговора на то питање, наравно, зависи одговор на свако друго питање). Ако ми прихватимо закључак да је живот у потпуности бесмислен
Ne razumem zašto govoriš da je besmislen? Naš život nije besmislen samo zato što ne verujemo u zagrobni život.

O smislu života sam puno napisao, i čudi me da nisi ništa od toga video, ali evo za tebe ću ukratko ponoviti ono u šta ja verujem.

Ljudi i životinje se plaše smrti. Niko psihički zdrav ne voli sam da bude ubijen, ima nagonsku potrebu da ostane živ ako ga neko napadne. Niko psihički zdrav ne voli da trpi bol. Čovek je dostigao dovoljan nivo samosvesti da se prema drugima ne ponaša onako kako ne bi voleo da se ponašaju prema njemu. Pošto niko ne voli da bude ubijen, stoga neće ići okolo i ubijati druge. Kako je celo društvo prihvatilo ovu filozofiju ponašanja, tako su i zakoni društva uređeni da žestoko sankcionišu ovo ponašanje, pa je to još jedan od razloga zašto ne ubijete nekoga kada ste besni – ipak je bolje uzdržati se nego provesti godine na robiji. Naravno, kada sve ovo prevagne na stranu besa, želje za osvetom ili prostog ludila onda se događa ubistvo. Smisao života kod svih živih stvorenja je njegov nastavak, širenje, održanje. Otuda ljudi imaju tako jak seksualni nagon, koji je pored nagona za održanjem sopstvenog života najjača pokretačka sila ljudskog bića. I ljudi i virusi i bubašvabe i petunije - svi imaju strahovitu potrebu za razmnožavanjem i samoodržanjem.

BTW, Životinje ne ubijaju iz osvete već da bi se prehranile, što uostalom radi i čovek i što takođe pokazuje njegovo evoluciono poreklo. Iako za to nema preke potrebe.
Cp6:
Ако је свачији живот бесмислен онда је он свакако и безвредан
Potpuno pogrešno razmišljanje, smisao nečega i vrednost nečega nemaju uopšte neke obavezne uzročno posledične veze jer su i jedno i drugo apsolutno subjektivne kategorije. To što po mom mišljenju gaće Jelene Karleuše niti vrede niti njihovo posedovanje ima nekog smisla ne znači da onaj ko za njih da na aukciji 10 hiljada evra ne vidi u tome neku vrednost ili smisao.
Cp6:
Забрана убијања подразумева да живот има неку вредност (или неки смисао, циљ).
Ta vrednost je kao što rekoh individualna, ali svakako nema veze sa zagrobnim životom. Zašto bi se neko sekirao što će uopšte biti ubijen kad će svejedno otići na „onaj“ svet?
 

Back
Top