- Poruka
- 7.211
Problem između unutarnjeg (sopstva) i spoljnog ja (ega) je u moći. Raspon je ogroman, skoro da ne poveruješ. Spoljnom ja (egu) dao si toliku moć, jer si se udaljilo od prvobitne ljubavi. Moć nastaje kad ne podnosis ljubav.
Kroz svaki otpor prema ljubavi, ljubav se udaljuje, miče direktno sa tvog puta, jer je nećeš, ali i pronalazi nove mogućnosti da te voli, jer bez nje ne možeš živeti. Ti misliš da možeš, ali ljubav zna da ne možeš.
Moć postaje kruta tvorevina, a ti uvaljen u iluziju da si ljubav otkačio sa vrata. Tako su nastale tvoje čakre, ili ostali energentski centri, koji služe raznoraznim kao svrhama. Čakre su rasparčana ljubav tvog sopstva, unutarnjeg ja, koje nikada nije prestalo da te voli. Ta ljubav je pronalazila i pronalaziće raznorazne načine da uvek bude sa tobom.
Ne možeš bez nje. Delila se na raznorazne slojeve, zvukove i svetlo. Nikada te nije napuštala. Hteo ili ne hteo, od ljubavi ne možeš pobeći, ljubav te je rodila, i živi te, a ti slobodno i dalje beži od nje zatrpan u raznorazne borbe i iluzije svog spoljnog ja (ega).
Kroz svaki otpor prema ljubavi, ljubav se udaljuje, miče direktno sa tvog puta, jer je nećeš, ali i pronalazi nove mogućnosti da te voli, jer bez nje ne možeš živeti. Ti misliš da možeš, ali ljubav zna da ne možeš.
Moć postaje kruta tvorevina, a ti uvaljen u iluziju da si ljubav otkačio sa vrata. Tako su nastale tvoje čakre, ili ostali energentski centri, koji služe raznoraznim kao svrhama. Čakre su rasparčana ljubav tvog sopstva, unutarnjeg ja, koje nikada nije prestalo da te voli. Ta ljubav je pronalazila i pronalaziće raznorazne načine da uvek bude sa tobom.
Ne možeš bez nje. Delila se na raznorazne slojeve, zvukove i svetlo. Nikada te nije napuštala. Hteo ili ne hteo, od ljubavi ne možeš pobeći, ljubav te je rodila, i živi te, a ti slobodno i dalje beži od nje zatrpan u raznorazne borbe i iluzije svog spoljnog ja (ega).
I ono unutrašnje ja, koje je bilo u najdivnijoj roza boji, ja to tako moje neko žensko Ja , doživljavah. Kao dete, sa kikicama, u lepršavoj haljinici. Bezbrižno. Poletno i razigrano, koje je vapilo da kaže, šta je htelo da kaže. Da kazuje, do besvesti. Koje je htelo, da svom peru pusti i da, na mašti. Na volji. Koje je htelo da poleti od sreće, a sada srozano nekakvom tugom. Ono spoljno Ja, je htelo da zauzda ovo malo "čedo", da ga ućutka. Da mu ne da mira. Htelo je, da mu kaže: "Začepi, more...pričaš u beskraj, niko te više ne čuje...Odavno. " Ego, je hteo da se ne vidi, koliko me boli. Jede. Mrcvari. Egu je bilo ispod časti, da vidi se, koliko je ranjeno moje unutrašnje Ja. Ali, ono najdivnije Ja, u meni je imalo pune ušice voska, za Egonija, moje spoljno Ja, od milošte zvano. Da. Ono se igralo, klackalo i veselo pisalo, maštalo i nadalo se. Bilo ga je briga, da li će reći ovo ili ono...peto ili deseto. Marilo je samo za ono šta htelo je da mari. I nije marilo, što drugi više ne mare. Moje unutrašnje Ja, je znalo tada, kao što zna i sada...zbog čega je to radilo, šta je radilo. I meni jeste bilo vredno. I tada, i sada je. I uvek biće. Nešto. Nešto da. A, nešto više ne. Zato što moje unutrašnje Ja, nešto više ne želi više. Došao je dan, kada je rasplet morao da se dogodi. Osećala sam se, kao Alisa u zemlji čuda, kada je ona dva brata blizanca vuku svaki an svoju stranu. Ego na jednu, a moje Sopstvo na drugu. I svako hoće svoje, a ja na...raskrnici. Ego je najstrašnije vikao, larmao, kao dete se razmaženo derao i histerisao...moje unutrašnje Sopstvo ga više nije čulo. Zatvorilo je ta neka vrata za sobom, i moje srce nije želelo to da sluša. Tačno sam znala da je to pogrešno i da sma ja iznad toga. I tako sam rešila. Biću ono šta jesam. I tada, kao i do sada. Smejali su mi se, ložili me..zzloba sveobuhvatna, da možeš na njoj rošđtilj spravljati, nisam marila...Bila sma kao iz nekog drugog filma. Moja ljubav je bio moj štit. Slušala sam soptvo, i nije mi žao. I da sam drugačije htela, kao htela..drugačije, do ovako kako "odigrah" ja ne bih mogla. Ja nisam mogla. Jer sam volela. To me je držalo. To me je i zauzdalo. 
