Привреда у комунистичком систему, југословенски случај

[Лекизан]

Тема је привреда у комунистичкој Југославији, колико је од свега тога било реалност а колико мит.

Због чега се привреда у таквом комунистичком систему показала нерентабилно, неконкурентно и на крају неодрживо?
Утицај и одлуке комунистичке партије и њеног кадрирања?
Петогодишњи планови и њихов епилог на терену?
Политичка превирања у земљи и иностранству и њихов утицај на привреду земље?
Страни утицаји на југословенску привреду и повијања комунистичког врха према томе?
Одбијање Маршаловог плана па прихватање кредита са запада?
Како се трошио новац добијен од ратне одштете?
На шта се трошио новац од зајмова и кредита?
Индустријализација земље, како је спровођена и какве су последице?
Како је коришћен новац од ратних репарација?

На ова и на још нека питања треба да дамо одговор, уз прилагање радова и чланака аутора који су се бавили овом тематиком.

Напомињем да тема није други светски рат већ стање привреде у комунистичкој Југославији после рата.

Изволте.

 

[Лекизан]

Да напоменем да ме је на отварање теме покренуло писања данашњих листова и медија уопште да Србија треба до краја године да врати 338 милиона евра дугова из доба СФРЈ.
Занима ме шта су комунисти радили са тим новцем, у шта су га улагали, и да ли је то имало неку сврху?

Građani Srbije će do kraja godine morati da plate čak 337,95 miliona evra za kredite uzete u vreme bivše SFRJ tokom sedamedesetih i osamdesetih godina, saznaje "Blic".

I ove godine Srbija će morati da plati ceh udobnog i bezbrižnog života za vreme vladavine Josipa Broza Tita. Kako saznaje "Blic", zbog izuzetno skupih zajmova starih 40 i 48 godina, koje su uzimali tadašnji premijeri Milka Planinc i Veselin Đuranović, državna kasa u ovoj godini moraće da bude smanjena za više od 300 miliona evra. Poređenja radi, toliko će država sledećeg meseca utrošiti na povećanje penzija za ukupno 1,7 miliona penzionera. U pitanju je i najveći kreditni namet koji ove godine Srbija mora da plati posle obaveza od 856 miliona evra, nastalih po osnovu državnih hartija izdatih na međunarodnom tržištu.
- Reč je o kreditima koje su Titovi premijeri dobijali od Pariskog i Londonskog kluba, te Svetske banke i njenog ogranka Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Bili su to izuzetno skupi zajmovi, kamata je bila fiksna i iznosila je blizu sedam odsto godišnje, a država je uzela ukupno 8,8 milijardi evra. Od Pariskog kluba smo dobili 3,8 milijardi dolara, od Londonskog 2,2 milijarde... Prethodnih godina u proseku smo vraćali po oko 250 miliona evra, a ove godine na naplatu dolazi skoro 340 miliona. Najviše treba da vratimo Londonskom klubu - 151 milion evra, zatim Pariskom klubu - 121 milion evra i Svetskoj banci 65 miliona - kaže izvor "Blica".

U to vreme republike SRFJ su imale mogućnost da se samostalno zadužuju. Takvu slobodu Planinc i Đuranović dali su im propisima, a zajmove su odobravale uglavnom međunarodne finansijske institucije. Ekonomista Ljubomir Madžar objašnjava da su krediti prvenstveno išli na potrošnju, podizanje standarda, plata i penzija...



- Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih naši radnici su odlazili na rad u inostranstvo pa se u zemlju slivalo dosta novca i od doznaka. Vremenom su, međutim, takvi prihodi bili sve manji, ali su potrošačke navike ostale iste. Krenulo se sa zaduživanjem - kaže Madžar.
U Narodnoj banci Srbije potvrdili su za "Blic" da država u ovoj godini mora da otplati više od 300 miliona evra dugova starih više od 40 godina. Navode i da je Srbija već počela sa njihovom otplatom, kao i da je prethodnih meseci otplatila značajan deo.
- Obaveze prema poveriocima Pariskog i Londonskog kluba i IBRD Srbija redovno servisira preko Narodne banke Srbije. Krajem aprila ove godine Srbija je otplatila sve obaveze prema Londonskom klubu poverilaca, ukupno 151,38 miliona evra. Razlog su, pre svega, odlični rezultati na fiskalnom planu, ali i namera države da prevremeno otplati skupe obaveze iz ranijeg perioda - pojasnili su za "Blic" u NBS.
Kako kažu, pored redovne otplate rata glavnice i kamate, prevremeno su otplatili i preostale rate glavnice koje su dospevale do novembra 2024. godine.

- Na ovaj način, pored smanjenja spoljnog i javnog duga, poboljšana je i valutna struktura javnog duga, imajući u vidu da su ove obaveze u američkim dolarima, isplaćene iz dinara. Smanjena su i plaćanja po osnovu kamata za naredne godine, s obzirom na to da je kamata na ove obveznice od 6,75 odsto bila fiksna. Na ovaj način Srbija je ostvarila uštede i za naredni period - kažu u NBS.
Otplaćen dug prema EU


Obaveze prema kreditorima iz perioda SFRJ nisu otplaćivane od maja 1992. do aprila 2002. Sporazume o njihovom regulisanju Srbija je od 2001. do 2005. zaključila sa Pariskim i Londonskim klubom, kao i sa Svetskom bankom, dok je za obaveze prema Evropskoj investicionoj banci potpisala sporazum sa EU. U Narodnoj banci Srbije kažu da je dug prema EU plaćen u celosti, zaključno sa prošlom godinom.
https://www.blic.rs/biznis/privreda...-platicemo-338-miliona-evra-pozajmica/e73wzww

 

[Лекизан]

Ekonomija Titove Jugoslavije: odlaganje neminovnog kraha
by Predrag Rajšić · Published 24/02/2014 · Updated 06/07/2016

Ovaj tekst namenjen je svima nama, a posebno onima koji misle da je jugoslovenska ekonomija za vreme Tita bila izgrađena na stabilnim temeljima. Ako pogledamo i analiziramo ekonomske pokazatelje, moramo priznati da je ideja o robusnosti jugoslovenske ekonomije bila iluzija i da je “blagostanje” o kojem mnogi jugonostalgičari danas govore[SUP]1[/SUP] bilo pozajmljeno na račun budućih generacija. Te generacije sada, uz plaćanje računa za destruktivne ratove devedestih i intervencionističke ekonomske politike[SUP]2[/SUP] država naslednica bivše Jugoslavije, plaćaju i račun kraha neodrživog ekonomskog sistema socijalističke Jugoslavije.
Prvi znak da je robusnost jugoslovenske ekonomje bila iluzija pojavio se odmah posle Titove smrti. Osamdesete godine bile su obeležene odlaganjem početka vraćanja spoljnog duga Jugoslavije zbog finansijske nemoći privrede. Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Prethodno joj je Međunarodni monetarni fond umanjio ukupna potraživanja za 1.8 milijardi[SUP]3[/SUP] jer zemlja jednostavno nije imala sredstava za vraćanje ni kamata, a kamoli glavnice. Šta je ovom stanju prethodilo? Prethodilo mu je nekoliko decenija izgradnje ekonomije čija je struktura bila takva da joj je opstanak zavisio baš od stalnog povećanja spoljnog duga – ekonomije zavisnika. Grafikon ispod prikazuje ukupni dug Jugoslavije od 1961. do 1980.[SUP]4[/SUP] i liniju kojom se može aproksimirati trend kretanja ukupnog duga. Linija je eksponencijalnog oblika i prilično verno aproksimira stvarni dug u periodu 1961-1980. Po ovom trendu, ukupni dug se uvećavao za oko 17.6% svake godine u tom dvadesetgodišnjem periodu. Da se se taj tempo rasta nastavio i posle 1980., ukupni dug bi danas iznosio oko 6 hiljada milijardi dolara. Kada imamo u vidu da je danas ukupni godišnji bruto domaći proizvod (BDP) svih bivših jugoslovenskih republika zajedno oko 200 milijardi dolara, jasno nam je o kakvoj se astronomskoj sumi duga radi. Ovo nam isto tako jasno govori da je rast duga koji se beležio između 1961. i 1980. bio jednostavno neodrživ.

​

Ovi brojevi stavljajuu odgovarajući kontekst stvarno uvećanje duga svih bivših jugoslovenskih republika sa oko 20 milijardi dolara 1980. na oko 150 milijardi danas. Tačno je da je 150 milijardi mnogostruko više nego 20 milijardi, ali imajmo u vidu da, kad se uzme u obzir pad vrednosti dolara, 20 milijardi 1980. i 100 milijardi 2014. imaju otprilike jednaku ekonomsku moć. Dakle, u realnoj vrednosti, spoljni dug bivše Jugoslavije se uvećao za oko 50% od 1980. do danas. Iako bismo svi mi možda voleli da je ta cifra manja, upoređeno sa udvostručavanjem spoljnog duga svake tri ili četiri godine pre 1980., to predstavlja dramatično smanjenje rasta. Ovo, naravno, ne znači da je trenutna zaduženost bivših jugoslovenskih republika povoljna i da su ekonomske politike tih država u dobrom stanju. To samo znači da je nerealno bilo nadati se da jugoslovenski dug može da ostane na na nivou od 20 milijardi dolara bez ozbiljnih strukturnih promena i smanjenja potrošnje. Iako ovi brojevi nude potencijalno objašnjenje kraha jugoslovenske ekonomije osamdesetih, sam eksponencijalni rast duga ne bi nužno morao voditi krahu, ako je svrha zaduživanja vremenski ograničeno investiranje u projekte koji bi doneli povećanu produktivnost i time omogućili i uspešnu otplatu duga u budućnosti. Nažalost, to nije bio slučaj kada se radi o bivšoj Jugoslaviji. Činjenica da je jugoslovenska ekonomija provela najmanje dvadeset godina pod tempom rasta duga od preko 17% godišnje, sugeriše da se i struktura te ekonomije formirala na taj način da je dalji opstanak ekonomije zavisio od budućeg uvećanja duga. Da bismo razumeli zašto je jugoslovenski dug strmoglavo rastao i zašto je bio neotplativ, potrebno je hronološki analizirati trgovinski balans i indikatore produktivnosti Jugoslavije. Trgovinski balans je makroekonomski pokazatelj odnosa veličine uvoza i izvoza jedne zemlje. Ako je trgovinski balans blizu nule, to znači da su uvoz i izvoz otprilike jednaki. Ako je trgovinski balans pozitivan, ta zemlja izvozi više nego što uvozi i kažemo da postoji trgovinski suficit, a ako je balans negativan, uvoz je veći od izvoza i ta zemlja je u trgovinskom deficitu. Kada je ekonomija jedne zemlje u trgovinskom suficitu, strana valuta (kojom stranci plaćaju proizvode te zemlje) se nagomilava u zemlji izvozniku. S druge strane, strana valuta (kojom se plaća uvoz) se odliva iz zemlje čija ekonomija je u trgovinskom deficitu. Zemlje koje konstantno imaju negativan trgovinski balans se u isto veme zadužuju kod stranih kreditora da bi nadomestile nedostatak strane valute. Nije teško videti zašto je ovakvo stanje neodrživo na duže staze, tj. održivo je samo dotle dok strani kreditori žele da zemlji dužniku pozajmljuju novac. Ako pogledamo ukupan jugoslovenski trgovinski deficit tokom sedamdesetih godina prošlog veka, uviđamo da on ubrzano raste između 1970. i 1980. Štaviše, taj deficit raste čak i brže od jugoslovenskog spoljnog duga. Jedan deo te razlike bio je pokriven doznakama jugoslovenskih emigranata. Na primer, ukupne doznake emigranata su 1971. iznosile 1.3 milijarde dolara, a 1972. 2.1 milijardu.[SUP]5[/SUP] Ipak, ni priliv strane valute kroz spoljne kredite i doznake emigranata nije bio dovoljan da pokrije sav trgovinski deficit i spreči odliv strane valute iz Jugoslavije.[SUP]6[/SUP] Mereno u procentima BDP-a, ukupni spoljnotrgovinski deficit Jugoslavije između 1970. i 1980. povećao se sa nešto ispod 10% na oko 50% BDP-a.[SUP]7[/SUP] Ono što je zabrinjavajuće u ovome nije sama cifra od 50% BDP-a, nego činjenica da je Jugoslavija iz godine u godinu beležila sve veći trgovinski deficit u odnosu na BDP. Ovo je još jedna naznaka da je sama struktura jugoslovenske ekonomije bila takva da je stabilnost cele ekonomije zavisila od priliva stranih sredstava za koje nije postojalo pokriće u domaćoj proizvodnji.

Struktura jugoslovenskog trgovinskog deficita bila je takva da su uvoženi uglavnom repromaterijali kao što su nafta i sirovine.[SUP]8[/SUP] Ovakva struktura proizvodnje ne obećava povećanje produktivnosti u budućnosti kojim bi se pokrio trgovinski deficit iz prošlosti i tako mogli otplatiti dugovi. Štaviše, iako je ukupni obim proizvodnje na nivou ekonomije Jugoslavije rastao jer se koristilo više resursa, produktivnost po jedinici uloženih resursa[SUP]9[/SUP] u većini jugoslovenskih industrija tokom šezdesetih i sedamdesetih godina je opadala. Sa takvom smanjenom produktivnošću, šanse za uspešno vraćanje kredita u budućnosti postaju nikakve.



​

 

[Лекизан]

наставак:
Struktura proizvodnje u kojoj se pozajmljuje novac da bi se kupili repromaterijali prestaje biti održiva onda kada izvor kredita presuši, a to se u slučaju Jugoslavije desilo početkom osamdesetih. Jugoslovenska ekonomija je tada ostala bez spoljnog „goriva” i to je postalo osetno tokom naredne decenije koja je obeležena odlaganjem otplate spoljnih dugova. Jugoslovenska ekonomija ne samo da nije imala kapaciteta za otplaćivanje postojećih dugova, nego je i sam njen kapacitet da funkcioniše u nesmanjenom obimu zavisio od novih zaduživanja. Jugoslovenski BDP stagnira posle 1980., a od 1986. počinje da opada.
Ovi pokazatelji sugerišu da priča koju često čujemo o tome kako se bivša Jugoslavija herojski „digla iz pepela” posle Drugog svetskog rata nije potpuna. Prvo, nije jasno koliko je to uzdizanje bilo herojsko, posebno ako je za njega zaslužno neodrživo zaduživanje. Drugo, teško je dati neku ocenu te priče ako ne znamo kako su se neke druge zemlje „digle iz pepela.” Zato, uporediomo BDP[SUP]10[/SUP] po stanovniku nekih zemalja koje su krajem četrdesetih godina prošlog veka imale približno jednak BDP kao i Jugoslavija tog vremena.
Pogledajmo šta nam istorijski podaci govore. Govore nam da su sve države koje su ovde prikazane, osim Mađarske i Bugarske, imale znatno veći rast BDP-a po glavi stanovnika nego Jugoslavija između 1947. i 1989. Dakle, možda se Jugoslavija herojski digla iz pepela, ali izgleda da su se Japan, Nemačka, Italija, Austrija, Grčka i Španija mnogo herojskije digle iz tog pepela.

​

Čak i kada se uzme u obzir da su zemlje zapadne Evrope primile američku pomoć u vrednosti od preko 12 milijardi dolara u sklopu Maršalovog plana,[SUP]11[/SUP] ta brojka bledi u odnosu na 47 milijardi dolara koje je Jugoslavija primila kao reparacije za ratnu štetu u Drugom svetskom ratu,[SUP]12[/SUP] što u vidu industrijske opreme što u monetarnom obliku[SUP]13[/SUP]. Uz to, postoje jaki dokazi[SUP]14[/SUP] da je uloga američkih interesa predstavljenih u politici Trumana i Ajzenhauera u Jugoslaviji u periodu nakon Drugog svetskog rata bila slična onoj u zemljama zapadne Evrope. Ta uloga sastojala se u pružanju političke i ekonomske podrške režimu kao protivteži „tvrdom” socijalizmu Sovjetskog Saveza i njegovih evropskih satelita. Dakle, ne možemo znatno bržu stopu rasta zapadnoevropskih ekonomija pripisati nesrazmernoj pomoći SAD-a u odnosu na Jugoslaviju. S druge strane, Mađarska i Bugarska pokazuju sličan spor rast bruto domaćeg proizvoda kao i Jugoslavija. Osim što valja primetiti da su, za razliku od ostalih ovde prikazanih zemalja, Mađarska i Bugarska imale sličan ekonomski sistem kao i Jugoslavija, detaljnije objašnjenje razlika u brzini „dizanja iz pepela” je tema za posebnu analizu. Ako pogledamo ostale ekonomske indikatore[SUP]15[/SUP] kao što su primanja po domaćinstvu, stopa inflacije i nezaposlenosti, ni tu situacija nije ružičasta u poslednjih deset godina Titove vladavine. Primanja strmoglavo opadaju krajem sedamdesetih uprkos pumpanju ogromnih količina stranih sredstava u zemlju. Godišnja inflacija se meri dvocifrenim brojevima, a nekoliko godina pred Titovu smrt ubrzava i dostiže 40% godišnje. Stopa nezaposlenosti se, uprkos odlasku preko 1.1 milion (ili 20% radne snage)[SUP]16[/SUP] Jugoslovena na privremeni rad u inostranstvo, od 1970. do 1980. popela sa nešto ispod 7% na 12%. Takav rast nezaposlenostii stope ekonomske emigracije bi se u ekonomskoj literaturi okarakterisao kao znak duboke recesije. Dakle, jugoslovenska ekonomija je kasnih sedamdesetih bila u očajnom stanju, ali je to zamaskirano uvećanjem stranih kredita epskih proporcija u kombinaciji sa povećanjem ekonomskog iseljavanja stanovništva.
Možda je vreme da revidiramo svoja uverenja o „herojskim uspesima” bivše nam domovine i priznamo da je, uprkos neprestanom rastu priliva stranih sredstava u vidu kredita bez pokrića, deviznih doznaka milionske dijaspore i politički motivisane američke ekonomske pomoći, jugoslovenska ekonomija beležila skroman rast. Ali, čak je i taj skromni rast bio neodrživ bez kontinuirane strane pomoći. Ono što se dogodilo osamdesetih i devedesetih, samo je otkrivanje stvarnog stanja jugoslovenske ekonomje. Kao kad hronični alkoholičar mora da se suoči sa realnošću svoje zavisnosti, tako smo se i mi, kad-tad, morali suočiti za realnošću nemoći jugoslovenske ekonomije da funkcioniše bez spoljnog dopinga.

• Bili smo mala Amerika []
• Serbia Overtakes Croatia in Economic Freedom
• Mojmir Mrak, Debt Conversions in Yugoslavia, OECD Development Centre, Working Paper No. 54
• Mate Babic and Emil Primorac, Some Causes of the Growth of the Yugoslav External Debt, Soviet Studies, Vol. 38, No. 1 (Jan., 1986), pp. 69-88
• David A. Dyker Yugoslavia: Socialism, Development and Debt
• David A. Dyker Yugoslavia: Socialism, Development and Debt
• Macroeconomics of Yugoslavia, 1970-1990
• Razvoj privrednih djelatnosti u SFR Jugoslaviji
• Socialist Yugoslavia (1945 – 1992) as a Failed Response to Mises and Hayek: A Survivor’s Experience
• Historical Statistics for the World Economy: 1-2003 AD
• Marshall Plan []
• World War II reparations towards Yugoslavia
• Zahvaljujemo se komentatoru koji je primetio omašku u interepretaciji veličine reparacija Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata. Dalji pregled izvora otkriva da je Jugosaviji na pregovorima u Parizu utvrđeno 9,14 milijardi dolara reparacija, od čega je Nemačka do raspada Jugoslavije devedestih uplatila oko jednu milijardu, što u novčanom, što u obliku industrijske opreme i niskokamatnih kredita sa grejs periodom od 10 godina. Kada se ovi dopunjeni podaci uzmu u obzir, reparacije Jugoslaviji su znatno niže nego ukupna procena ratne štete. Ipak, ako se reparacije Jugoslaviji od jedne milijarde dolara uporede sa ukupnom vrednošću Maršalovog plana od 12 milijardi dolara, i dalje je Jugoslavija primila znatnu pomoć, imajući u vidu da je Maršalov plan pokrivao 17 evropskih zemalja pa je, u proseku, svaka od zemalja primila manje od miljardu dolara. Kao i nemačka odšteta Jugoslaviji, i Maršalov plan je jednim delom bio sačinjen od niskokamatnih kredita.
• Lorraine M. Lees, Keeping Tito Afloat – The United States, Yugoslavia, and the Cold War []
• Mit o zdravoj jugoslovenskoj ekonomiji
• Economy of the Socialist Federal Republic of Yugoslavia

http://katalaksija.com/2014/02/24/ekonomija-titove-jugoslavije-odlaganje-neminovnog-kraha/

 

[fobos11]

Moje misljenje je da je pre svega bio problem u samoj prirodi komunisticke ekonomije, a to je da je ona zaduzena za proizvodnju ali i da je imala ulogu socijalne ustanove. Ekonomija je takva, ima neku svoju logiku i zakonitosti i kada radis protiv njih ti nazadujes.

Misljenja sam da je nasa ekonomija stranputicom krenula vec 60ih godina, a da je sve drugo bilo gomilanje problema koji su buknuli krajem 80ih. Zanimljivo je su da mnoge zemlje koje su nakon Drugog svetskog rata prigrlile (ili kojima je nametnut) komunizam, na pocetku belezile impresivne rezultate, pa su mozda u nekim trenucima bile bolje jace u odnosu na one koje su imale, da kazemo, kapitalisticki sistem. Komunisticka ekonomija u tom ranijem razdoblju zasnivala se na snaznoj industrijalizaciji. A to je dovodilo i do velike proizvodnje i do drugih pozitivnih stvari. Osim ekonomskih, razlozi su bili i ideoloski. Radnicka klasa je bila ta koja je izvela revoluciju i samo je ona mogla, prema teoreticarima, da je i zavrsi. Ima u mnogim nasim filmovima i serijama (recimo "O pokojniku sve najlepse"), kada se seljaci ohrabruju, pa i teraju da napustaju zemlju i rade u fabrikama. Propratne pojave toga su ubrzane migracije stanovnistva iz ruralniih ka urbanim delovima. Taj trend je postojao naravno svuda u svetu, ali je posle Drugog svetskog rata posebno bio jak u komunistickim zemljama (mi to znamo iz sopstvenog primera).

Ipak, cak i kada imas sistem komunizma, bilo da je ovaj nas samoupravni ili neki drugi, to ne znaci da se moras ponasati trzisno. Jer cak i u vreme gvozdene zavese bilo je jako malo zatvorenih trzista. Dok je zapad svoju proizvodnju bazirao na ekonomskom darvinizmu, gde zestokom konkurencijom opstaju samo najbolji, dotle je komunizam stitio svoju proizvodnju cak i onu koja je bila nerentabilna i neefikasna. I dok je sa jedne strane ekonomski darvinizam i pored sve svoje surovosti stvarao mocne firme i mocnu ekonomiju, dotle je komunizam sve vise imao ekonomiju koja je opterecivala drzavu.

Poseban promasaj komunizam je prikazao kada je upravo 60ih i 70ih godina propustao priliku da modernizuje i fabrike i proizvodnju. Sa jedne strane, novac se trosio na radnike, sa druge strane postojala je i ta ideoloska opasnost, ako modernizujes proizvodnju novim masinama, tebi u realnosti treba manje radnika u fabrici. A kao sistem koji se bazirao na radnickoj klasi, tako nesto je bilo nedopustivo. Da radnik zbog masine ostane bez posla, toga jednostavno nije bilo u komunizmu. Cak i one fabrike koje su ulagale u modernizaciju nisu se oslobadjale viska radnika, vec su se izmisljali razni nepotrebni poslovi. Sve to je samu modernizaciju proizvodnje sabotiralo, jer modernizacija nije cilj sama sebi, vec je cilj modernizacije stvaranje kvalitetnijeg, jeftinijeg i konkurentnijeg proizvoda.

Posebna stvar je sistem upravljanja. Svejedno da li je neki samoupravljacki socijalizam ili nesto drugo, kada si privatnik i imas fabriku ti radis sve da bi sa sto manje ulozenog zaradio sto vise. Kada imovina nije licno tvoja, kao u komunizmu, ne postoji ni osecaj odgovornosti a ni realna odgovornost za bilo sta sto je neuspesno. Realno u komunizmu je skoro nemoguce bilo dobiti otkaz. Imovina drzavna ili drustvena je u glavama svih bila nicija, pa se niko nije ni potresao ako se osteti, ukrade, ako fabrika lose radi, ako se postizu losi rezultati ili slicno. Sistem menadzmenta nije postojao, jer ce zapadni gazda da bira najbolje da rukovode proizvodnjom, dok ce drzavna firma birati najpodobnije.

Kada se to protegne na duzi vremenski period, jasno je da je zapadni kapitalisticki sistem vise prosperirao, da su te drzave jacale, da su ekonomije tih drzava jacale, dok je sa druge strane sve slabilo. Jer sve te nedostatke na kraju je placala drzava.

Ovo je jako pojednostavljena slika kako i zasto komunizam nije uspeo. Bilo je tu mnogih drugih faktora i svacega, ali ovo je moje misljenje da je komunizam pre svega pao u ekonomiji a tek onda je pukao kao ideologija.

 

[snoshaj efendija]

Ne kapiram u cemu je poenta? trpate ove teme i sada je kao tito kriv. ko god od vas ima mozak u glavi treba da shvati da nije bilo raspada SFRJ...Sve bi bilo vraceno i placeno. bilo je bar 20 firmi koje su moglw da plate dug. sad imate juru pa motajte kablice.

dali znate da je SFRJ imala ekskluzivno pravo da sa zapada uzima lekove i salje na istok. mesecno je prihod od posredovanja bio oko 35 miliona dolara. posrednici su bii bosnalijek, krka lek ,galenika, pliva(kao fabrike. a od veletrgovina- medifarm, unifarm, belupo koprivnica, ...(samo o lekovima govorim. bajer nije mogao da izveze aspirin u SSSR bez naseg posredovanja. i gomila drugih likova. FAP nije imao gde da parkira kamione za isporuku libiji, i ostalim kupcima. pored priboja nisi mogao da prodjes jer su im svi placevi bili zauzeti pa su vozila za isporuku parkirali pored puta...

al jbg....

- - - - - - - - - -

agrokomerc je pola severnoistocne evrope hranio. problem je u tome sto ne kapirate da SFRJ nikada ne bi dobila kredite da zapad i davaoci kredita nisu znali da ce to biti vraceno. a tacno su znali ekonomski potencijal SFRJ.

 

[Лекизан]

Misljenja sam da je nasa ekonomija stranputicom krenula vec 60ih godina, a da je sve drugo bilo gomilanje problema koji su buknuli krajem 80ih. Zanimljivo je su da mnoge zemlje koje su nakon Drugog svetskog rata prigrlile (ili kojima je nametnut) komunizam, na pocetku belezile impresivne rezultate, pa su mozda u nekim trenucima bile bolje jace u odnosu na one koje su imale, da kazemo, kapitalisticki sistem. Komunisticka ekonomija u tom ranijem razdoblju zasnivala se na snaznoj industrijalizaciji. A to je dovodilo i do velike proizvodnje i do drugih pozitivnih stvari.

Са остатком објаве се слажем па ћу одговорити само на овај део о ком имам другачије мишљење.
Моје мишљење да је економија и привреда кренула странпутицом одмах после рата, свакако да је рат оставио дубоке трагове али су комунисти својим решењима само ствар још више упропастили.Неприхватање Маршаловог плана па затим због промене политичке ситуације прихватање западнe помоћи која је због совјетске опасности трошена углавном на оружје и одбрану, па затим конфискација, национализација, принудни откуп, колективизација, колхози и задруге, и на крају самоуправљање уништили су и оно мало постојеће привреде која би релативно добро стајала да се у њу даље улагало, да не помињем потпуну девастацију села.
Чак и тај привремени полет највише треба да се захвали страним зајмовима и ратној одштети ако га је уопште и било.

Ovo je jako pojednostavljena slika kako i zasto komunizam nije uspeo. Bilo je tu mnogih drugih faktora i svacega, ali ovo je moje misljenje da je komunizam pre svega pao u ekonomiji a tek onda je pukao kao ideologija.

Ти други фактори и јесу овде тема.Поента је што је комунистички систем онако како су га сами комунисти замишљали био економски неодржив и самим тим и идеолошки погрешан.

Ne kapiram u cemu je poenta? trpate ove teme i sada je kao tito kriv. ko god od vas ima mozak u glavi treba da shvati da nije bilo raspada SFRJ...Sve bi bilo vraceno i placeno. bilo je bar 20 firmi koje su moglw da plate dug. sad imate juru pa motajte kablice.

То шта би било кад би било није тема овде него како је привреда у комунистичкој Југославији функционисала.Не заборави да је увод у распад управо био економски колапс тог система.

agrokomerc je pola severnoistocne evrope hranio. problem je u tome sto ne kapirate da SFRJ nikada ne bi dobila kredite da zapad i davaoci kredita nisu znali da ce to biti vraceno. a tacno su znali ekonomski potencijal SFRJ.

Агрокомерц је постао моћна фирма тек осамдесетих година прошлог века када је председник постао Фикрет Абдић, а цео тај регион, а у питању је Цазинска крајина, стављен је под блокаду управо комунистичких власти после рата због цазинске буне сељака.
https://www.scribd.com/document/251200043/Cazinska-Buna
Иначе Агрокомерц је постао познат по великој афери крајем осамдесетих.

 

[Лекизан]

http://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2017/11/Istorija-20.-veka-2009-2.pdf
Историја 20. века, 2009 године, број 2.
Ивана Добријевић
„СВИ У ФАБРИКЕ“! ИНСТАНТ ИНДУСТРИЈАЛИЗАЦИЈА У ЈУГОСЛАВИЈИ 1945–1955

 

[Лекизан]

 

[Лекизан]

 

[Лекизан]

Саша С. Илић
СТРАНИ РАДНИЦИ И СТРУЧЊАЦИ У ПРИВРЕДИ ЈУГОСЛАВИЈЕ1945-1950.ГОДИНЕ
https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:17416/bdef:Content/get

- - - - - - - - - -

Од наде до разочарања - помоћ Совјетског савеза у изградљи југолсовенске привреде (1945–1948).
http://www.udi.rs/articles/s_ilic_2016.pdf

- - - - - - - - - -

Još jedna istina o Titovoj ekonomiji: Jugoslavija je zaostajala čak i za zemljama Varšavskog pakta
"Nešto viši životni standard, koji su stanovnici Jugoslavije imali tokom sedamdesetih i delimično osamdesetih, u odnosu na zemlje istočne Evrope, posledica je ekonomski neracionalnog ogromnog zaduživanja zemlje nakon prvog naftnog šoka. Iluziju u znatno boljem životu na Istoku stvarala je i dostupnost određene robe"
Datum: 03/05/2017

---

Kobni krediti, Tito i Džimi Karter, foto Profimedia

U periodu od 1951. do 1990. godine, prosečan rast jugoslvoenske privrede iznosio je 4,5 odsto, a po tom pokazatelju Jugoslavija je bila bolja samo od Mađarske, čija je privreda rasla po prosečno jstopi od 4,3 odsto, a lošija od ostalih zemalja istočne Evrope, jedan je od zaključaka ekonomiste Gorana Nikolića, autora knjige "Razbijanje ekonomskih mitova".
"Nešto viši životni standard, koji su stanovnici Jugoslavije imali tokom sedamdesetih i delimično osamdesetih, u odnosu na zemlje istočne Evrope, posledica je ekonomski neracionalnog ogromnog zaduživanja zemlje nakon prvog naftnog šoka. Iluziju u znatno boljem životu na Istoku stvarala je i dostupnost određene robe, odnpsno konuzuimerskih navika sa Zapada, poput farmerki, koka-kole, i modernih automobila, dostupnost pop-kulture naročito iz Britanije i SAD", tvrdi Nikolić.
Jugoslovenska ekonomija je za dvadeset godina, zaključno sa 1980. godinom, godinom u kojoj je preminuo Tito, imala rast duga veći od 17 odsto godišnje, a to je posledica činjenice da je između 1970. i 1980. godine jugoslovenski trgovinski deficit strahovito rastao.
"A i pored odlaska velikog broja - više od milion Jugoslovena, ili više od 20 odsto radne snage - u takozvanu pečalbu, od 1970. do 1980. nezaposlenost se popela sa 7 na 12 odsto", tvrdi Nikolić.
Goran Nikolić i dalje stoji pri tezi da je 1979. godina bila najbolja. "Tada stojimo bolje od Rumunije, Mađarske, Bugarske i Poljske i tek je dva puta slabija od proseka Zapoadne Evrope. Tada kreće napredak koji nij brži od napretka ostatka istočne Evrope", kaže Nikolić.
"Kod nas nije retka tema o zaostajanju za razvijenim zemljama. Poneko čak utvrdi smo čitav vek u zaostatku. Oni iz privrede potenciraju da smo tri tehnološke generacije iza Zapada, mada nikada nije bilo nedvosmisleno pokazano kako su došli do te računice", tvrdi Nikolić.
Da bi došli do procene o našem zaostatku ovoga puta ćemo se poslužiti referentnom svetskom bazom podataka o nivoima dohotka po stanovniku izraženim u kupovnoj moći. Nije sporno da bi bolji pokazatelj bio realna indivudalna potrošnja (koja uključuje i javne usluge, poput školstva i zdravstva, koje ne plaćamo direktno). Međutim, ti EUROSTAT-ovi podaci postoje tek za nekoliko poslednjih godina. Izvsno je da bi naša zemlja, koja je 2014. po tom pokazatelju bila na 44% proseka EU, nešto bolje stajala nego uzimajući u obzir BDP po kupovnoj moći (2014. smo bili na 35% proseka EU).
Čuvena Medisonova baza podataka, gde je poslednja dostupna godina 2010, ukazuje da je BDP po kupovnoj moći prosečnog građanina Srbije na niovu istog indikatora za Francuza 1960. Dakle, kasnimo tačno pola veka. Za prosečnim Englezom kasnimo šest decenija, a za susednom Hrvatskom u kašnjenju smo deset godina. Budući da Medisonova baza podataka služi za upoređivanje realnih dohodaka kroz vreme i prostor ovo znači da smo, grubo posmatrano, dostigli standard zapadne Evrope od pre pola stoleća.
Ono što ohrabruje je da je zaostajanje kako se vraćamo dalje u prošlost bilo sve veće. Npr. 1930. bili smo tačno vek iza Francuza, što se i intiutivno čini realnim, imajući u vidu pored ostalog, impresioniranost Srba u 19. veku, pored ostalih i samog Kralja Milana, tom državom. Već 1960. zaostatak za Francuzima je smanjen na sedam decenija, a i u narednih dvedesetak godina bilo smo na putu smanjivanja gepa. Famozne 1979. prosečan Srbin imao je dohodak kao prosečan Francuz samo 23 godine ranije. Bio je to najbolji rezultat svih vremena (istina, za srednjovekovnu srpsku državu nemamo podatke). Već 1990, godine čuvenih reformi Ante Markovića, Francuska nam je bežala tri i po decenije. Potom se jaz proširivao do 2000, da bi od tada blago smanjivali zaostatak. Inače, vrlo slično zaostajanje je i za Nemačkom kroz vreme. Budući da se radi o dve najvažnije ekonomije kontinentalne (zapadne) Evrope u poslednja barem dva stoleća, poređenje sa ovim dvema zemljama daje širu sliku, tj. ukazuje na naš zaostatak za zapadom kontinenta.
"Sumarno, 1930. smo kasnili stoleće, a od početka 21. veka smanjujemo zaostatak, i sveli smo ga na pedeset godina 2010. Dakle, trend ukazuje da bi "približavanje" Zapadu trebalo da se nastavi. Možda zvuči ironično, ali ipak napredujemo."
http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/p...aostajala-cak-i-za-zemljama-varsavskog-pakta/

 

[Лекизан]

Текст који следи се више бави размештајем индустрије него самим функционисањем привредног система али много тога је тада рађено по националном кључу.

Још се помиње „стандард“ и „леп живот“ у време комунистичког злочинца Ј.Б.Тита – А овако је било…
30. октобра 2017.

СНО „СРБИ НА ОКУП“ Косовска Митровица

4. маја 2015.


Све што је „највећи син наших народа и народности“ правио, правио је од кредита. Кредит Њемачке који је у ствари био ратна репарација он је отписао и прихватио да 320 милијарди марака не буде одштета него кредит с грејс периодом од 15 година. Отплата је почела ’87. кад и сва пропаст. Значи отписао је ратну одштету и прихватио то као кредит који и дан данас СРБИЈА враћа, јер је правни насљедник Југославије. Нама је уништио наредних 50 година. 80 посто Хрватске и Словеније изграђено је баш од тог кредита, који Срби враћају и враћаће.


Одбивши понуђено учешће у Маршаловом плану обнове послијератне Европе, Југославија почиње да се укључује у источни блок. Мада на западним јаслама, совјетским сателитима почиње да помаже обилато, све у знаку пријатељства. Албанији даје неколико фабрика, железничку пругу и знатну новчану помоћ, а Бугарској опрашта репарације. Румунији, Чехословачкој и Пољској испоручује 17.000 тона жита!
У периду од 1949. до 1955. године Југославија је добила, а требало је само СРБИЈА, укупно 1.812.000.000 долара, што је за ондашње прилике огроман новац, јер је долар из 1952. вриједио 4,4 пута више него данашњи. Како је новац дијељен – знају архиве. Према неким сведочењима актера тадашњег доба, све је рађено намјенски.
САД су 1954. дале 20 милиона долара. Од овога је за изграђена лука Копар и железничка веза Копра са Љубљаном. Динарска противвриједност од 1,3 милиона тона жита била је намењена за изградњу Јадранске магистрале. И тако редом …
САД су такође дале лично Титу око 100 милијарди долара за очување његове тираније као и за куповину информација од рата па до његове смрти.

Долари са Запада углавном су се сливали у западне крајеве земље. Позајмице, кредите и камате отплаћивали су сви, сходно удјелу становништва републике и њеном друштвеном производу. Формула западне политике „одржати Тита изнад воде“ изгледа да је одговарала формули братства и јединства: сви смо дужни, али су неки вриједнији па имају више и треба их зато наградити.
Уследио је низ закона којима „народ“ одлучује о расподели и пресељењу државних добара, а веру у нову власт крунише дарујући јој готово неограничена овлашћења.
Судбину погона опредељивале су углавном констатације „Југославији је потребно“, па се тако наједном у државним рукама нашло 82 одсто цјелокупне индустрије. Задаци су се дијелили, примјерице, овако: Бироу за реконструкције Генералне дирекције савезне индустрије мотора наређује се да направи пројекат домаћег трактора точкаша, са ослонцем на „политичку свијест, национални понос и ентузијазам“. У том стилу слиједи изјава Андрије Хебранга, тада предјседника Савезне планске комисије, да се индустрија Србије између два рата најбрже развијала и да, у започетом планском периоду, треба да има најспорији раст. Политика споријег привредног развоја Србије услиједила је само мјесец дана послије иступа Благоја Нешковића у којем је критиковао и реалност откупа, тврдећи да то није план Србије, јер је донет без њеног учешћа.
Било како било, национални доходак, индустријска производња и буџет НР Србије су остали на нивоу 1948. године. Све инвестиције су биле готово стопиране, а сукоб са Совјетским Савезом дочекан је у Србији с гладним устима. Јер, на удару су најприје били погони за производњу хране.
До 1949, из Србије је однето тридесетак млинова, неколико крупара, уљара и шећерана. „Помор млинова“ задесио је још у то време Суботицу („Маргит“), Бачку Тополу („Србија“), „Моравицу“ из Старих Моравица, „Задари“ из истог места, Чантавир („Дожа“ и „Кирхенмајер“), Кикинду („Ленхард“ и „Доби Јанош“) … Пресељени су највећим дијелом у Босну и Херцеговину, седам млинова је однето у Хрватску, неколико је стигло до Македоније и Црне Горе, а Задружни млин из Кањиже завршио је чак у Албанији.
После хљеба најважнији је кров над главом, па су од бројних српских циглана пренијете 4 механизоване. Комплетна производња намештаја „Гај“ из Панчева пресељена је у Црну Гору, а прерада дрвета „Полет“, у којој је радило седам стотина радника, у Хан Пијесак. Фабрика намештаја „Шипош“ је, такође, удомљена у Албанији.
Из Србобрана је однета електрична централа у неко мјесто код Крања, а из Панчевачке електричне централе однета су два дизел мотора и гатер у Никшић. Исто су прошле и централе из Ловћенца и Зрењанина. Сличне судбине су били и произвођачи хемијске индустрије. Године 1946. из Суботице је у Осијек пренијета фабрика сапуна, следећег љета, такође из Суботице, у Загреб бива пресељена фабрика батерија „Југотипер“.

Ко данас не познаје „Горење“? А ко зна да су Горење изградили пошто су тамо преселили продукцију из Ободина у Никшићу?

Графичка индустрија је доста огољена. Поједини уређаји и машине су однети из 16 штампарија, ау цјелини је дато 6. Опет је једна од њих завршила у Албанији. Крађа стољећа задесила је такозвану „грану 117“. Пресељене су: Фабрика ножева браће Јанез из Руме, у Сарајево је стигла Суботичка Ливница (три стотине вагона опреме и материјала), Кулска фабрика плугова ПОЛИХЕМ и Варге, фабрика сатова из Апатина, а „Југоалат“ је из Новог Сада доспио у Требиње.
Према свједочењу инжењера Драгојла Ивановића, августа 1950. године су из Министарства пољопривреде Југославије наредили телефоном да се цијела ергела преда Словенији – без накнаде. Инжењер је бар покушао да се распита ко је у Србији дао сагласност за такву одлуку. Испоставило се да у Министарству пољопривреде Републике о томе нису ни обавјештени, али да су, ипак, оћутали: „Предајте је кад је тако наређено.“
Тих година је из Србије у друге републике пренето опреме у вриједности од 74,170.143 динара, или 44,2 одсто више него што је у њу допремљено. За само двије године неповратно је реквирирано 45,415.070, а удијељено тек 26,228.598 динара! Већ током 1947. забиљежени су следећи преноси: из Комбината врења и шећера Београд две парне машине додијељене су Креки, Фабрика вагона из Краљева упутила је предузећу „Тито“ у Сарајеву 4 струга, а из Фабрике хартије у Чачку пребачене су двије локомотиве зеничкој жељезари
Судећи по архиву Председништва Владе ФНРЈ, током 1948. из Србије су пренијети и неки погони „савезног“ значаја. На примјер, млин чекићар из зрењанинског „Луксола“ у сарајевски „Лекобиље“; двије пресе из београдског Предузећа за дубинска бушења, без назнаке примаоца; велика количина материјала, сврстана у 37 ставки, из жељезаре у Смедереву у „Елку“ – Загреб; 3 котла и још три друга уређаја из Фабрике вунених тканина Вучје у Белишћу; уређаји за производњу цемента из Беочина у Сплит.
Из Србије су пут Марибора, Крања, Љубљане ишли возови натоварени опремом за производњу камиона „Пионир“, уређајима за ваљање жица и трака, алатних машина и чега све не … Чак је и 8 српских фабрика дало опрему за зенички „Нови живот“ смештен у зеничком затвору, за производњу бицикла и шиваћих машина. Из земунског „А. Ранковић „пренети су 6 пећи и један кран у мариборски ТАМ, а читава фабрика аутомобилских свјећица из београдске Индустрије прецизне механике отишла је у Индустрију аутоприбора Брчко.
У архивској грађи нису пронађена рјешења о преносу опреме између фабрика лаке индустрије, нити је регистрована вриједност уређаја. Нису унијета ни евентуална пресељења фабрика и технолошких линија проистекла из „плана за евакуацију“, разматраног у прољеће 1951, према којем би још стотинак фабрика завршило ко зна гдје, а српски капитали занавијек затрти. На срећу, широки план евакуације није остварен, а лако је могао бити потписан. Судећи према записницима Координационог комитета, политички врх Србије се чак, у принципу, није ни супротстављао предузетим мерама, укључујући ту и могуће потапање Србије.
Само захваљујући руководствима неких фабрика и локалних органа који су наишли на подршку Светозара Вукмановића Темпа и Коче Поповића сачувани су београдски „Никола Тесла“, „Пролетер“ и „Борац“, новосадски „Југодент“, „Фрушка гора“ и „Петар Драпшин“, нишки „Делиград“, фабрика окова из Бачке Тополе и „Истра“ из Куле. Нису сељени ни Тањуг, Радио Београд и „Борба“, чија су нова сједишта најпре требало да буду у Ливањском пољу, а затим негдје у Далмацији.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------
https://vidovdan.org/istorija/jos-s...unistickog-zlocinca-j-b-tita-a-ovako-je-bilo/

 

[Лекизан]

Мало о комунистичким кадровима.

Politički Yugo - Karingtonovi

Objavljeno: Srijeda, 26 Septembar 2018

Zbog čega se političari nalaze u eliti najbogatijih Jugoslovena Piše: Braco Kovačević Nedavno smo u sarajevskom nedjeljniku „AS“ , od 17. februara 1989. godine, mogli pročitati zanimljiv, ali kratak tekst, pod naslovom „Istina u sefu – ko su političari koji su u eliti jugoslovenskih bogataša“ autora M.B. (?!?). U tekstu se navode riječi zagrebačkog profesora Slavena Letice koji se ističe da se 16.500 ljudi različitih profesija nalazi u eliti jugo – bogataša. Od tog broja „skorojevića“ je 10.000 političara 2.500 za koje Letica ističe da im „biznis“ očigledno ide bolje od politike. Slijede: advoakti (1.500), ljekari, pisci, šou – biznis (500), pripadnici JNA (400), naučnici (200), itd. Također, u tekstu se pominje da je saznavši za ovu vijest, novinarka „Radničkih novina“ Zorica Stanivuković otišla u Upravu društvenih prihoda zagrebačke opštine Centar, ali da se tamo „imena kriju kao zmija noge“ (?!?). I dodaje da „premda živimo u radničkoj državi, među ljudima na ovom spisku nema niti jednog radnika“, te da samo u Hrvatskoj 33 hiljade radnika „ne može sastaviti kraj s krajem“.
Iako se u tekstu ne navode imena i iako podrobnost izostaje, ipak je naznaka o najbogatijim jugoslovenskim političarima veoma zanimljiva i značajna sociološka pojava (ona govori i o vrijednosnom sistemu, političkoj moći, privilegijama i drugom) koja samo predstavlja posljedicu određenih ideoloških i političkih stanovišta koji su prožimali jugoslovensku stvarnost. Dakle, postavlja se razumljivo pitanje: zbog čega se političari nalaze u eliti najbogatijih Jugoslovena?
Ne želeći da ulazimo u kompleksniju analizu uzroka ove pojave (konačno, na ovom prostorno ograničenom mjestu nije ni moguće da se ona provede), zadržaćemo pažnju na nekim ključnim faktorima koji su povezani sa tradicijom marksističkog mišljenja i koji su interpretirani na poseban pragmatičko – politički način. Prisustvo većeg broja političara u grupi najbogatijih Jugoslovena upravo je neodvojivo od tradicije marksističkog mišljenja i njegove savremene interpretacije. Iz arsenala Marksova mišljenja i progresivnih iskustava Pariske komune (1871) izdvajaju se dva bitna koncepta: koncept „bespoštedne kritike svega posotjećeg“, kao kritike postojećeih negativnih pojava, i koncept „radničke nadnice“, tj. nadoknade obavljanja političke funkcije u visini prosječne nadnice fabričkog radnika. Iako je na oficijelnom planu Marks prihvaćen, ipak su ključne kategorije njegova mišljenja odbačene. Marks je prihvaćen zbog potrebe legitimacije političke djelatnosti, kao socijalistički i marksistički utemeljene, iako se, što je paradoksalno, bitnim principima njegova mišljenja onemogućavala stvarna manifestacija. Prvi princip je ukinut tako što je izjednačen sa bespoštednim uništavanjem svega postojećeg, a drugi, tako što je proglašen anahronim i prevaziđenim. A oba zajedno, zato što su neposredno dovodili u pitanje ne samo privilegije političara, nego i legitimitet njihove društvene prakse. Bilo je dovoljno proglasiti društvo „samoupravnim“,“socijalsitičkim“ i „demokratskim“, stvoriti dvojne zakone (jedne posebno za funkcionere), represivno krivično zakonodavstvo i različite oblike prinude, i time isključiti mogućnost propitivanja ovih tradicionalnih pojmova i postojeće političke prakse. Transparentno političko isticanje određenih teorijskih principa skrivalo je snažno izraženu borbu za privilegijama i ekonomskim bogatstvom. Upravo, to i jeste područje na kojem treba tražiti ključ objašnjenja nezakonitog bogaćenja, ključ za razumijevanje jugoslovenskog modela bogatstva i siromaštva, njihove prirode i međusobnog odnosa. Konačno, to je ključ razumijevanja prisustva političara u krugu najbogatijih Jugoslovena, ključ, kojim je npr. „jeretički“ Branko Ćopić pokušavao otvoriti granitna vrata političkog sarkazma i ironije. Prelom broj 4, mart 1989. godine

http://impulsportal.net/index.php/i...alni-muzej/15580-politicki-yugo-karing-tonovi