Naime imam problem sa sticanjem prijatelja. imao sam drustvo sa kojima sam odrastao u komsiluku i to je puklo,imao sam posle drugo drustvo sa kojima sam proveo osnovnu i pola srednje i to je puklo,skoro mi je puklo trece prijateljstvo sa novim ljudima jer oni kao da su se promenili. Ono sto su prezirali sada su poceli da rade i ja to ne mogu da trpim.
Ovo me podseti na primere ljudi koji kada se venčaju život pre braka odgurnu sa strane i sebično ne dozvoljavaju nikome da im naruši malu intimnu atmosferu. Što je ok u početku, ali se kasnije večina pokaje. Kada ta intima prezasiti.
Inače, ljudi se menjaju, retko koji odnos se održi kroz prostor i vreme, pa ni ti nisi bio isti u osnovnoj, srednjoj, ili kasnije... menjaju se i ukusi i potrebe, svako ode nekim svojim putem... samim tim i krug ljudi sa kojima deliš interesovanja se menja.
Radi se o ispalama tipa treba da se nadjemo negde,ja dodjem i tebe nema sat vremena i ti posle dodjes i pravis se lud,potapses me po ramenu i kao ok je. E sad,ja sam svestan da ljudi cirkulisu i da je prijateljstvo stvar interesa,ali primecujem druge ljude koji imaju dugogodisnja prijateljstva,a ja ne mogu da sklopim nijedno i pocinjem da razmisljam i preispitujem sebe da li je samnom sve u redu.
I ja držim do ovih "sitnica", ali ne očekujem da i drugi to rade. Napraviš selekciju, i ne pitaš se dal ije sa tobom sve u redu... već ko je vredan tvog vremena.
Imam dosta poznanika,ne patim ni od jednog poremecaja ponasanja,normalno izgledam,normalno se oblacim,nemam nikakvih fizickih ni psihickih mana da bi me neko izbegava,glup nisam,svi hoce sa faksa samnom da odu na kafu ali jednostavno niko nece ozbiljnije da se druzi. Ne znam da li je to do danasnjih ljudi,ali nekako niko mi ne odgovara.
Dublji odnosi povlače i odgovornost za sobom, nije svako odgovoran, i ne treba ni očekivati da bude. Opet, selekcija.
To što se osećaš usamljeno, ne znači da se ceo svet urotio protiv tebe, masi ljudi je lakše da održava površne odnose. Po meni neshvatljivo, i nekvalitetno, ali takvih ima mnogo. I što mene tiče, bolje nikakav odnos, nego površan.
Nekako niko ne deli moj kodeks ponsanja koji je izrazito fer i posten,svi su nekako jajare,ljudi koji ne drze rec,oni koji ogovaraju,koji su spremni da izjebu kad god mogu,koji bi da te ponizavaju,a do pre par trenutaka su bili sa tobom ok i osecam se odbijenim od drustva.
To su ti ljudi, očekuj najgore, i nećeš se razočarati. Ne veruj nikome i ne oslanjaj se ni na nikoga.
Ostalo će doći samo, prestani da forsiraš i da se opterećuješ. Bolje sam, nego sa bilo kim.
Generalno imam problem sa svima. Ne otvorene konflikte,ali u sebi besnim jer me ljudi uvek razocaraju i poceo sam da se zatvaram u sebe,da se ogradjujem od drugih,da mrzim sve ostale,ne zato sto sam odbijen,vec zato sto smatram da sam bolji,uzviseniji,posteniji od ostalih i ne zelim da imam kontakt sa stokom!
Eto i zašto imaš problem sa svima... ljudi ne vole egoiste, prepotentne, arogantne sagovornike, od takvih zaziru.
Ako zaista vrediš, objektivno, to ti pak nikada neće oprostiti.
Posle ovoliko propalih pokusaja cini mi se kao da vise nema potrebe truditi se da se sprjateljis sa nekim! Jesu ljudi zaista tako losi ili sam ja prolupao? Sebi,ukucanima i poznanicima delujem normalno i sebi delujem normalno i zato mi je problem da uocim da li negde gresim ili su ostali problem?
Prestani da pokušavaš, imaš sebe, okreni se sebi... dok ne budeš siguran da možeš da prihvatiš svet onakav kakav zaista jeste... surov.
Znaš kako, ja uvek polazim od sebe i da sam ja kriva ako mi ceo svet ne odgovara. Korigujem, ili ne korigujem... ali ne krivim druge iz prostog razloga što nemam nasušnu potrebu da budem prihvaćena. Usamljena sam u društvu, sama nikad. Dosadno mi je u društvu, meni samoj nikad. Razlikujem se po nekim pitanjima, svesna sam toga, ali ne smatram da je to mana, jer imam ne mnogo, malo prijatelja, ali prijatelja za koje sam spremna sve da položim na kocku. Skoro sve. Ali ne očekujem isto za uzvrat.
