Prijatelji :?

Peta W.:
OK....strasti su se malo smirile... i dalje sam razocharana,svesna da nas dve nikad vishe necemo biti ono shto smo bile... ipak,uzevshi u obzir koliko mi je znachila u zhivotu,i koliko mi i dalje znachi,a to nije malo,shvatila sam da ne mogu da prodjem kraj nje kao da se ne znamo. Srele smo se. Lepo sam joj se javila,razmenila dve kulturne rechenice tipa "Shta ti,idesh na posao?" ..bla bla ..,vratila slushalice u ushi i proshla u drugi kraj autobusa. Ono shto me je razocharalo je chinjenica da zaista nisam dobila potrebu da pricham sa njom o bilo chemu... ali bash nikakvu. Koliko vidim to nju ni najmanje ne pogadja,a onda se opet pitam..zashto ja josh uvek lupam glavu o tome? :?
Kliknite za proširenje...

ma pogadja ju sigurno isto kao i tebe...ali i ona glumi da je hladna isto tako kao sto i ti glumis..
 
Moja "najbolja" prijateljica se preselila kod decka, u zajednicki stan, koji su renovirali godinu dana i skoro svakodnevno zvala mene da kuka za svakakve gluposti i ja to sve slusala..i cekala 5 meseci posto se preselila da joj padne na pamet da mozda treba da mi se pohvali stanom i da me pozove u goste pa sam se na kraju sama najavila. U medjuvremenu mi se hvalila kako su joj koleginice bile u gostima da vide stan, a ne znaju nista o tom stanu. Ja znam svakog majstora koji je tamo krocio, prepoznala bih ih na ulici.

Dok ja slusam njene gluposti mene ostavi decko, na sta ona kaze super! i nikad me ne pita kako sam, da li se oporavljam od toga i da me pozove na pice da pricamo barem o glupostima nebili mi bilo malo lakse.

Najvise sam besna na sebe zato sto je uvek bila takva, ali nije imala drustvo koleginica tokom dana i decka uvece i nocu pa je mene zvala kad je bila sama.
 
Prijateljstva su kao i ljubavi, ako smatras nekoga za prijatelja i volis ga onda dobijas iz tog odnosa energiju i zadovoljstvo. I ljudi se menjaju, ja se menjam stalno, ako se menjamo u razlicitim pravcima posle nekog vremena nema vise sta da nas drzi zajedno.

Ako za 50 godina budem ziva i ostane mi bar 1 prijateljica koju sam stekla do sad bicu srecna.
 
Svakako da iskustvo pomaze, a najbolje je da se sagleda sa sto manje pretpostavki. Imam u par primera nekih ljudi koji imaju "prijatelje" samo kad treba da se jede i pije, ali nista osim toga.
Mislim da je najbolja definicija gledanje preko posla... da nam je prijatelj onaj koji kaze "hajde da ovo uradimo zajedno". Ko je spreman da radi zajedno sa nekim, da prolazi teskoce aktivno radeci na tome da prestanu, a ne samo da slusa... To bi moglo da se primeni.
Ja se bar trudim da bude tako.

Naravno, zajednicke teme, stavovi, hobiji... sve to pomaze
 
Peta W.:
OK....strasti su se malo smirile... i dalje sam razocharana,svesna da nas dve nikad vishe necemo biti ono shto smo bile... ipak,uzevshi u obzir koliko mi je znachila u zhivotu,i koliko mi i dalje znachi,a to nije malo,shvatila sam da ne mogu da prodjem kraj nje kao da se ne znamo. Srele smo se. Lepo sam joj se javila,razmenila dve kulturne rechenice tipa "Shta ti,idesh na posao?" ..bla bla ..,vratila slushalice u ushi i proshla u drugi kraj autobusa. Ono shto me je razocharalo je chinjenica da zaista nisam dobila potrebu da pricham sa njom o bilo chemu... ali bash nikakvu. Koliko vidim to nju ni najmanje ne pogadja,a onda se opet pitam..zashto ja josh uvek lupam glavu o tome? :?
Kliknite za proširenje...

OMG Peta da se ti kojim sluchajem ne zovesh Sanja?! :?
*** ne verujem, koliko nam je ista pricha... :-(
 
Peta W.:
E pa ovako:
Da ne duzhim prichu,prekinula sam prijateljstvo sa najboljom drugaricom . Druzhile smo se 11 god. Mnogo me je povredila i josh uvek se oporavljam. I upravo to mi je bila inspiracija za ovu temu...
Vremenom sam stekla utisak da vi mushkarci lakshe prepoznajete licemerne i zlobne osobe... Ne znam da li greshim,ali chini mi se da su devojke mnogo lakovernije shto se prijateljstva tiche, naivno veruju ljudima, i to u vecoj meri nego mushkarci. To sam zakljuchila na osnovu ljudi oko mene,ne mora da znachi da je tako,mislim..mozhda ipak ima veze sa godinama,iskustvom... Npr deshavalo mi se da me neki mushkarac ( brat,prijatelj,dechko,nebitno..) upozori na neku osobu koju smo tek upoznali i ja pomislim "Ma,bre...shta ti znash,pa josh je ne poznajesh,pruzhi joj shansu... kako mozhesh tako da kazhesh?? " i tako sama sebi skrljam vrat,jer se ispostavi da je bio u pravu.
Zanima me koliko vam treba vremena da kazhete za neku osobu da vam je prijatelj i da li vam se desilo da pogreshite..ali zaista da pogreshite u proceni i shvatite da ste godinama zhiveli u zabludi?
Prvenstveno me zanimaju odgovori mushkog dela 4uma,ali pitanje vazhi za sve.
Kliknite za proširenje...

Пријатељство не зависи од времена већ од ситуација у којима се кристалише...
А то да смо у стању лакше да проникнемо суштину од жена - јесмо.
Зато ви боље разумете форму...
 
DisMisaL:
Neki moj utisak je da muškarci manje očekuju od svojih poznanika,samim tim lakše prihvataju sve njihove (a i svoje) mane i slabosti. Šta ja znam, lako je biti dobar sa nekim, ali da bi eto meni bio prijatelj, pre svega ću gledati kako se odnosiš prema nekim drugim ljudima. Zato i nemam prijatelje, doduše... ali bilo je i ima par osoba koje smatram vrednim toga da mi budu prijatelji. Što ne znači da oni jesu. Niti da nisu. Nego su tako nekakvi. Ne treba da mi spašavaju život i naravno da ću im kukati o ponečemu što me muči (me stalno kukumavčiti), a ako ne žele da me saslušaju, njihova stvar. Onda možemo da pričamo o porastu broja kišnih lista ili srednjevekovnim neboderima u Jordanu. Mada ne poznajem nikog koga zanimaju ovi potonji, a i pecanje su odavno zanemarili. Ja ga nikad nisam ni praktikovao. Jer ne mogu da sedim i ćutim. Tako da smo se družili pod drugačijim okolnostima.

Ono što mi je bitno je da od njih ne očekujem nešto da učine za mene. Niti da budu nešto što nisu. Čak ni da budu tu kada mi je neko potreban. Mada bih sve to ponekad voleo. I veoma mi je drago ako tako ispadne. Ali ne mora. Ako sam učinim nešto za njih, želim da znam da je to bila moja volja a ne obaveza. A čini mi se da kod nekih ljudi (i m i ž) nije tako... mada sa takvima slabo komuniciram (i oni samnom ;).

Eto, rekao bih da je lako sprijateljiti se sa nekim. Reč tamo, reč ovde, polako se nađu neke teme na koje možete da sklopite i čitave rečenice, iz toga se izrode prilike da zajedno provedete neke trenutke, oni postanu deo vaših sećanja i to je. A ne mora da je ništa posebno, dovoljno je ogovarati tamo nekog, požaliti se na svoje muke ili se pohvaliti. Mi to dajemo njima, oni nama, usput i neka šala i rolaj. Svima nama je potrebna ipak ta pažnja drugih, da bi zaista živeli a ne samo životarili kao individue. Snimite penzionere kada dospeju u domove za stare. Uđu jadni, nepokretni i maltene zaboravljeni, a onda nađu sebi slične, imaju sa kime da popričaju, promene se nabolje i baš ono ožive. Ne zadugo, ali da ne baksuziram, bitan je kvalitet.

Ljudi sa kojima provodimo vreme su odraz nas samih. Čak i ako nas koriste, to po meni znači da bi smo i mi verovatno isto učinili njima. Samo ne očekivati previše od njih. Jer ponajbolje možeš upoznati samo onoga sa kojim hleb jedeš. A ta osoba(e) se nazivaju nešto drugačije nego prijatelj (mada su i oni to). Od ostalih ne očekivati previše i umeti da prihvatiš šta dobiješ, dobro ili loše. A kao što napisah, prepoznaću ih kakvi su (barem spram mene) kad sagledam kako se odnose prema drugim ljudima. Ne prema sebi, ne prema meni. Tako su zablude isključene.

Vi shvatate šta želim da kažem? Tataratira.

Nemam ni neprijatelje. Za to se dobro staram. Da ih nema.
Kliknite za proširenje...


Svaka cast!
Vrlo lepo, citko i detaljno napisano a i tema obradjena.
Eto od prilike se slazem sa iznetim.
 
Ono sa cim se nikako ne slazem je da muskarci imaju to sesto culo izrazenije od zena.

Mislim tj sigurna sam da zene imaju mnogo jace izrazenu intuiciju od muskaraca, sto se ljudi tice. u mom slucaju je ta intuicija extremno jako izrazena i za to sam zahvalna Bogu i genima i vaspitanju ali mi isto stvara i problem kad vidim neke stvari mnogo pre onih koji mi znace a oni to negiraju jer ne vide. Na kraju opet dodju na moje, samo je tada problem vec nastao, greska ucinjena i oni povredjeni. I sta ja treba da radim tada?

Mada sam neke najblize nekako naucila da mi veruju i da se ne raspravljaju kako nisam u pravu, posto sam do sada obicno uvek bila. I kad sam ja u pitanju i kad su drugi u pitanju.

Jednom sam pogreila, bilo je davno u osnovnoj skoli. Imala sam drugaricu, moja prva najbolja drugarica za koju sam bila spremna svasta da uradim a ona je sve vreme bila samo ljubomorna na mene i sa tim u vezi i gradila odnos samnom. Vrlo se vesto prikrivala, moram priznati i ako smo bile deca.

Kada je sve vec izaslo na videlo ja sam je pozvala i viteski otvoreno rekla, OK je sama si napravila izbor, ja se ne mesam, i pozelela joj srecu. Posle oko godinu dana, bez ikakvog kontaktau medjuvremenu a zivele smo 100 m jedna od duge, isle u istu skolu, videle se sa prozora kuca...me je povala i dosla kod mene placuci moleci za oprostaj. Opårostila sam joj naravno, mnogo jos pre toga a da nije ni sama znala, ali nikada vise nismo bile takve drugarice.

Jednom sam imala druga koji mi je bio kao brat, tako inace smatram sve moje dobre drugove. Posle nekoliko godina konstantnog druzenja mi je izjavio ljubav i posto sam ja bila zapanjena u najmanju ruku, ali ipak odreagovala fer ali i iskreno da ja takva osecanja nemam ni u tragovima smo prestali bilo kakav kontakt. Onako spontano, bez svadje. Kratko posle toga je poceo da se zabavlja sa njegovom takodje dobrom drugaricom inace mojom tada ljutom suparnicom :) i posle nekoliko god zabavljanja gde se nismo ni javljali jedno drugom na ulici je takodje jedan dan samo zazvonio na moja vrata. Izvinjavao se, kleo, molio za oprostaj, bio svestan krivice, sve...Oprostila sam mu naravno jos mnogo pre toga, bez da je i on toga bio svestan ali nikada vise nismo bili oni prijatelji.

Jednom sam pogresila za jednog momka, vezano za posao, misleci da je ljubomoran i da se plasi da mu ne preuzmem poziciju, a nio je u stvari samo previse stidljiv. Kasnije smo bili vrlo dobri prijatelji...

Eto, nikao nije savrsen ali se nekako treba uciti na greskama. I oprastati.

"Oprosti im Boze, ne znaju sta cine", A sve vec nekako dodje na svoje, pre ili kasnije!

Pozdrav.
 
jeste... ima i ono bog prashta a ja ne...:p
ne znam... donekle sam saglasna sa mishljenjem mnogih ovde a posebno mi se dopada obrazac (po kom se u principu uvek postavljam) da ne ochekujem od ljudi nishta pa ni od prijatelja... mada, kod onih najblizih sam svesna da su tu kad treba iako ih ne trazim... ne volim odnose ja tebi-ti meni ili bilo koji vid obavezivanja... nekako mislim da se podrazumeva da ce nashi prijatelji biti uz nas kada nam trebaju a ako to nisu sigurno imaju neki dobar razlog ili mozda ne vide da su nam potrebni... i uopshte nisam mishljenja da se druzimo i ostvarujemo dobra prijateljstva samo sa sebi slichnim... naravno da moraju postojati neka zajednichka interesovanja i sl. ali imam dovoljno prijateljica od kojih se po moru stvari bitno razlikujem da sam sigurna da razlichitost nashih karaktera nije prepreka dobrom druzenju...:D
 
Pa da li cemo nekom oprostiti ili ne, bez obzira da li se radi o muzu, momku, prijateljima, globalno o ljudima koji su nam dragi i povrede nas, da li cemo im oprostiti ili ne, dakle, zavisi od nas samih!

U koliko smatramo da smo dovoljno jaki da u koliko nas ti dragi nam ljudi opet povrede, prodjemo kroz tu bol i izadjemo iz svega bez vecih posledica, tada im oprs
astamo i cak dajemo sledecu sansu.

u koliko nismo za to spremni iz bilo kog razloga zatvaramo vrata za sobom bez mogucnosti za oprostaj.

Ja oprastam, bar je do sada bilo tako, u ostalom to je i ljudski i Bozanski ispravno :), ali se vrlo dobro secam i tesko, skoro nikako ne zaboravljam! I ako je razlika mala i granica tanka, kad jednom odem otisla sam zauvek. I kad jednom odu od mene otisli su zauvek!

Sta je ispravno, Boga pitaj....
 
Zvezda vodilja-Najzad da "sretnem" nekoga ko o prijateljstvu razmislja kao ja...dodala bih da ne treba ni od koga ocekivati previse,pa se tako i izbegnu razocarenja...volim da se druzim,ali sam od onih koji ne ulaze preterano u tudju intimu...ja sam od onih kojima usamljenost ne pada tesko,cak volim i da se osamim...imam dosta poznanika,imam sa kim da procaskam,popijem kafu,a samo jednu pravu prijateljicu... a za najboljeg prijatelja sam se udala...(toliko o musko-zenskom prijateljstvu)..
 
Pa takav mi horoskop....Venera u vodoliji...a i ne zaljubljujem se u spoljasnost... znas kako, ja sam ti od onih cura kojima muskarci ne prilaze da im bude drugarica...pa ja mislim druzimo se a oni cekaju trenutak....da me zaskoce...
 
Posle 7 meseci....
..plakala sam skoro svaki put kad je vidim,chujem da je rekla ovo ili ono.... nije prestajalo da boli,jednostavno nije.... i nikako nisam mogla da predjem preko chinjenice da mi nishta od svega nije rekla u ochi....
..trazhila sam da se vidimo,jer me gushilo sve to i dalje kao prvog dana...chekala sam da prodje,ali nije prolazilo...
..videle smo se juche i sve maske su pale..ali ne nashe....
..neverovatno koliko ljudi je tu bilo umeshalo prste i uporno se trudilo da nas dve budemo na distanci....
..Ljubomora,shta li vec...zavist?.... odakle toliko zlobe? :( I zashto...?
Ne znam shta dalje,nisam nikad ni mislila da su mi to prijatelji,u zhivotu sam imala 2 prijateljice...jedna je bila ona,druga mi je sad kuma.... ali mi je zaista teshko da poverujem koliko su ljudi dokoni i pakosni....:(
 
Pa sad..ne znam da li je gore kad drugi umesaju prste u necije prijateljstvo ili se neko promeni da ga ne mozes prepoznati..isto tako sam ''izgubio'' neke prijatelje koje znam od malih nogu..ali nije mi zao..postali su gori od neprijatelja..koga nema bez njega se moze..idemo dalje
 
Uh, pa da i ja odgovorim na temu...

Ovako, ja, Silent Bob, sam imao puno prijatelja, ali nikad nisam ni jednog zadržao. Zbog raznih životnih okolnosti doduše, zaparavo, ne sećam se da sam se ikad sa nekim posvađao. Ja sam miroljubiv i pitom. : )

Neki su odlazili zbog cura (zaljubi se on i mi svi za njega prestanemo da postojimo :)), neki su emigrirali u neke daleke zemlje, neki su jednostavno shvatili da se naše priče i zanimacije više ne poklapaju... a onda sam ja otišao od onih koju su preostali, i u neku ruku osećam se kao da sam ih izdao, mada na to, moj odlazak, nisam mogao da utičem. Problem je kad odeš i ostaviš sve iza sebe, opet treba da se negde uklopiš, opet sve počinješ. Sa par ljudi sam ostao u kontaktu, mada i to sve ređe, daleko od očiju, daleko od srca...

I onda kad slučajno naletiš na nekog ko je pre u tvom životu imao samo perifernu ulogu, "poznanika iz viđenja" što bi rekli, imaš osećaj da si sreo nekog značajnog i budeš sretan... a u stvari sretan si zato što te taj neko podsetio na tebe... tebe iz vremena kad si bio sretan... a da to nisi ni znao.

Dunav i Sava teku, kosa opada, a bore se šire.
 
SiIent Bob:
I onda kad slučajno naletiš na nekog ko je pre u tvom životu imao samo perifernu ulogu, "poznanika iz viđenja" što bi rekli, imaš osećaj da si sreo nekog značajnog i budeš sretan... a u stvari sretan si zato što te taj neko podsetio na tebe... tebe iz vremena kad si bio sretan... a da to nisi ni znao
Kliknite za proširenje...

Kao prvo chitav txt mi se svideo, al ovaj deo me je posebno dotakao. Da li zato sto sam i ja to par puta prezivela ili iz nekog drugog razloga ne znam.
Al chak iako me je osoba koja mi je najvise znacila izneverila i ostavila, iako treba da je mrzim ili bar prezirem, iako se ona ponasa kao da ne postoji 10 god iza nas; mene i dalje nesto strecne kad pomislim na nju ili kad se sretnemo....

Ali kao sto Bob reche - Dunav i dalje teche.
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top