Užasno mi sporo radi komp danas..Jedva sam uspela i ovo da ubacim. Nisam znala za tu novost kod fotografa.
Da, to je bio moj Es. Ne vidi se dobro na ovoj drugoj slici plava trakica oko vrata. Slavili smo dečku drugi rodjendan. Ali mu se vidi blesava faca, koju samo dogice imaju.
E, sad ću vam ispričati našu priču o njegovoj tužnoj sudbini.
Kad sam već odlučila, u jednom teškom periodu svog života, da moram nabaviti sebi psa, pronašla sam u "Zov"-u oglas odgajivačnice ove rase pasa. Znala sam samo da ne dolazi u obzir mali pas, nego neki veliki. Naravno, da je bilo i razloga za to. Htela sam nekog da me čuva. Medjutim, nije bilo štenaca. Morala sam da čekam. I tako sam ja čekala ravno devet meseci ! Te nije bilo mužjaka, te nije bilo crnih (a ja zapela za crnu, pošto poto) i tako na poziv vlasnika da dodjem i pogledam neke pse, ja odem da pogledam male kuce. Valjda ću nekog naći za sebe. I tako dok me je gazda vodio od boksa do boksa, i pokazivao svoje lepotane, nisam mogla da ne primetim da mi se ni jedan nije dopao! Osećala sam se užasno. Negde već pred kraj obilaska, primetim boks koji on nije hteo da mi pokaže. Pitam, a on poče nekako uvijeno da tu ima pas, al nije za mene.Zašto? Hoću da ga vidim. Krenuli smo ka boksu i čim je čuo gazdim glas, kucov je izašao iz kućice i skočio na žičanu ogradu svog dvorišta. Jedno uvo mu je palo, isplazio jezik. Gotovo! Ljubav je bila rodjena! Njega, i ni jednog drugog. Odnosno, ne idem kući bez njega. Al, nije bio štene. Imao je devet meseci. Poče gazda da vrda, i kad je video moju upornost,on mi ispriča zašto. Moram da vam kažem. Esa je kupio vrlo bogat čovek kad je bio štene. Gradio je ogromnu kući i imao je kafanu pored nje. Gazda je mislio da bolje nije mogao da ga uda. Posle mesec,dva, ode gazda namerno, nenajavljen kod novog vlasnika svog psa. I šta mislite kako ga je zatekao? Na vrhu gradjevine, gde nema prozora ni vrata, duva sa svih strana, pod jakom temperaturom! Ostavljenog, samog ..da čuva gradjevinu ! Čovek poludi, strpa psića u kola i vrati ga svojoj kući. Moj Es tada nije mogao na noge da stane mesecima. Uz pomoć prijatelja veterinara, gomile injekcija i lekova jedva su uspeli da ga povrate u život. Čak kažu da ni oni nisu verovali u neki oporavak. Zato ovaj čovek njega nije hteo nikome više da prodaje. Kad je video mene kako gledam u njega i plačem, i kad sam mu rekla da ja bez njega ne idem kući..popustio je. Strpao nas je u kola, i dovezao kući. Nije hteo ni pare da uzme za njega. Jedva sam mu nešto utrpala u ruke, a on meni njegov rodovnik. Trudila sam se da kod mene živi kao car.I jeste. Dolazio je odgajivač često da ga obidje, slikao ga i radovao se što je napokon ovaj njegov pas našao normalnog gazdu. Bio je pažen, mažen, voljen, vodjen u školicu....sve dok jedne noći nije došao skot sa jakim otrovom. Ujutru smo ga našli već hladnog u dvorištu. Toliko pametno i dobro kuče, a jednostavno nije mu bilo sudjeno da živi.
Nadam se da nisam i vas rasplakala...ali bilo je tako.
Uginuo je pre mesec i po dana, i jos uvek me srce boli kad pomislim na njega. Da sam mogla suzama da ga vratim, vec bi davno bio ziv i zdrav. Dve nedelje sam preplakala zbog njega. Jako sam ga volela i jos mi uvek nedostaju setnje i njegove ludorije. Sada imam malu macu i kuci koji mi ublazuju bol, ali secanje i ljubav prema Astoru nikad nece proci.
[/URL4]
.
Posle nedelju dana strepnje, deda mi javlja da ju je nasao u nekom napustenom dvoristu kako lezi mrtva prekrivena snegom. Nikada je necu preboleti....
