Pričao mi Vjetar...

Gledaš u mrak, ništa ne pričaš
Slušam ti dah, lak i nemiran
Na prstima se prikradam
Kao kad mesec krade dan
Do tvojih tajni da ih otključam


Da l’ da te pitam je l’ to ljubav umire
Il’ mi to samo slutnje govore
Ili da ćutim da te ništa ne pitam
I iz tvog oka sve pročitam

Ne grliš me više kao pre
I da l’ je sve deo navike
Na prstima se prikradam
Kao kad mesec krade dan
Do tvojih tajni da ih otključam

Da l’ da te pitam je l’ to ljubav umire
Il’ mi to samo slutnje govore
Ili da ćutim da te ništa ne pitam
I iz tvog oka sve pročitam

Zoran Dašić Daša (i Legende )​
 

Pjesmu napipam u mraku
vlaznu njusku sto me ceka
mene slabog, tebe jaku
kao glas i jeka

Hej, pjesmu zivu, pjesmu divlju
s kojom silom da je krotim
mozda, pusti me na miru
kad je oslobodim


Ref.
Tebe cuvam, tebe hranim
svojim stidom, svojom sjetom
ja sam pijesak, sto se brani
nosen vjetrom

Pjesmu osjetim u tami
golu kozu, gola bedra
i svojim dahom, dok me mami
mi smo glas i vjetar

Rijeci sute na papiru
kao da iscu, kao da mole
mole usne da ih dirnu
da ih izgovore

Ref.

Sebe cuvam, sebe hranim
da sam s tobom, bolji netko
i to je pijesak s kojim gradim
nosen vjetrom
 
Kako volim ovu stvar. Kad se zanemari politička pozadina, prateći vokal... Sjajna.
Neka je ovde. Neće nikome smetati. :cool:


Knjigu piše vitez roda moga
U dalekoj zemlji okovan
Pa je šalje svojoj vjernoj ljubi
Pod zidine grada bijeloga.

Ej, ljube moja, moga oka vilo
Idu dani ode godina
Da uza me nije tvoje tilo
I da su me braća izdala.

Sude mi, zato što svoje volim
Volim najviše, što sam branio
Moje najdraže.
Sude mi , dušmani moja ljube
Ali ne znaju da je istina,
Voda duboka.

Ej, djeco mila, vite grane moje
Upamtite što vam govorim
Ej k'o ne ljubi i ne čuva svoje
Božjeg lica neće vidjeti.

Sude mi, zato što svoje volim
Volim najviše, što sam branio
Moje najdraže.
Sude mi dušmani, moja ljube
Ali ne znaju da je istina,
Voda duboka.
 
Tako mi Nje



Voleo sam je, ili ne, možda i nisam.

Ni sam ne znam šta osećam

kad o njoj razmišljam.



Voleo sam belinu njene kože,

da prstima pratim obline tela,

voleo sam da otkrivam i ljubim

i najsitniji mladež na njoj.

I sad bih mogao da pobesnim

samo kada bih znao

da je još neko za svaki mladež saznao,

mogao bih, ali to ne znači da je volim

ili da sam je ikad voleo.



Voleo sam njenu svilenu kosu

pod mojim prstima,

i kad joj pramen nestašni

preko lica padne i kad je vetar

raščupa i zamrsi, tu kosu

meku i neukrotivu poput njene ćudi

koju nikad nisam uspeo da ukrotim,

a nije da nisam hteo, nije da nisam

sve od sebe dao, samo da je vidim

obuzdanu, samo da je vidim okovanu.



Voleo sam njene oči koje

nikad nisam do kraja razumeo,

oči koje pale vatre i požare gase,

koje i miluju i seku k'o mačem,

pogled njen je bio i otrov i lek,

u sebi je sve zvezde krio

i sunce i mesec u njemu su se kupali,

tamni se oblaci sakupljali

preteći da potope sve oko nje.



Očima se i smejala i ljutila,

njima je pričala i ćutala,

i kao da je svaku misao čitala

i kao da je sa daljinama razgovarala

samo ako bi negde pogled usmerila,

i evo, mogao bih da se zakunem,

i sad taj pogled osećam na sebi

kako me nekud iz daljine posmatra

dok po mojim tajnama prekapa.



Voleo sam njene usne,

način na koji se smeje,

one bore smejalice i one mrštilice,

voleo sam dete koje je u osmehu krila,

način na koji hoda, uspravna, krhka,

ramena koja se nisu povijala kako bi

koji vetar od njih hteo.



Voleo sam sve njeno, ali nju,

nju nisam voleo.Ne.

I evo, zaklinjem se tu pred vama,

nikad je nisam voleo niti je volim.

Kunem se njome.Uvek je bila moja zakletva.

Zauvek će biti moja zakletva.

Mora tako, jer mi ona ništa ne bi verovala.



I ne opsujem kad o njoj mislim,

niti zadrhtim sav kad odnekud joj

miris, nošen vetrovima, osetim

i ne mrzim to što me opseda i proganja

pomisao da je neko drugi zasmejava,

nimalo se ne pitam ko je pored nje

i koga je i kako gledala,

kome se smešila, koga pogledom presekla,

šta se to mene tiče, te misli na ljubav liče,

a ja, ja sam se vama zakleo,

nju nikad, baš nikad nisam voleo.



Morate mi verovati, inače mi ni ona

nikad neće poverovati.

Nisam je voleo, tako mi Nje.

Tako mi Nje...


nn

2014-05-09_meda_1000.jpg
 
*pustinjakinja:
Tako mi Nje



Voleo sam je, ili ne, možda i nisam.

Ni sam ne znam šta osećam

kad o njoj razmišljam.



Voleo sam belinu njene kože,

da prstima pratim obline tela,

voleo sam da otkrivam i ljubim

i najsitniji mladež na njoj.

I sad bih mogao da pobesnim

samo kada bih znao

da je još neko za svaki mladež saznao,

mogao bih, ali to ne znači da je volim

ili da sam je ikad voleo.



Voleo sam njenu svilenu kosu

pod mojim prstima,

i kad joj pramen nestašni

preko lica padne i kad je vetar

raščupa i zamrsi, tu kosu

meku i neukrotivu poput njene ćudi

koju nikad nisam uspeo da ukrotim,

a nije da nisam hteo, nije da nisam

sve od sebe dao, samo da je vidim

obuzdanu, samo da je vidim okovanu.



Voleo sam njene oči koje

nikad nisam do kraja razumeo,

oči koje pale vatre i požare gase,

koje i miluju i seku k'o mačem,

pogled njen je bio i otrov i lek,

u sebi je sve zvezde krio

i sunce i mesec u njemu su se kupali,

tamni se oblaci sakupljali

preteći da potope sve oko nje.



Očima se i smejala i ljutila,

njima je pričala i ćutala,

i kao da je svaku misao čitala

i kao da je sa daljinama razgovarala

samo ako bi negde pogled usmerila,

i evo, mogao bih da se zakunem,

i sad taj pogled osećam na sebi

kako me nekud iz daljine posmatra

dok po mojim tajnama prekapa.



Voleo sam njene usne,

način na koji se smeje,

one bore smejalice i one mrštilice,

voleo sam dete koje je u osmehu krila,

način na koji hoda, uspravna, krhka,

ramena koja se nisu povijala kako bi

koji vetar od njih hteo.



Voleo sam sve njeno, ali nju,

nju nisam voleo.Ne.

I evo, zaklinjem se tu pred vama,

nikad je nisam voleo niti je volim.

Kunem se njome.Uvek je bila moja zakletva.

Zauvek će biti moja zakletva.

Mora tako, jer mi ona ništa ne bi verovala.



I ne opsujem kad o njoj mislim,

niti zadrhtim sav kad odnekud joj

miris, nošen vetrovima, osetim

i ne mrzim to što me opseda i proganja

pomisao da je neko drugi zasmejava,

nimalo se ne pitam ko je pored nje

i koga je i kako gledala,

kome se smešila, koga pogledom presekla,

šta se to mene tiče, te misli na ljubav liče,

a ja, ja sam se vama zakleo,

nju nikad, baš nikad nisam voleo.



Morate mi verovati, inače mi ni ona

nikad neće poverovati.

Nisam je voleo, tako mi Nje.

Tako mi Nje...


nn

2014-05-09_meda_1000.jpg
Kliknite za proširenje...
:zag::heart:
 
Hoću li do kraja života uspeti sve svoje škrabotine nekako strpati bar na jednu temu :think:
Teška da ću :mrgreen:

Sa jedne od tema, moglo bi u "Jedno od onih bezbroj možda" nikad dovršeno i više od pola izgubljeno.
Dobro i glavu imam na ranemanima :mrgreen:

"Pola veka se srećemo na istoj Zvezdi, ne često, taman koliko je potrebno da se ne zaboravimo.
Taman koliko treba da, kada jednoga dana se sretnemo oči u oči, znamo da su to te oči, one koje me prate od rođenja.
Pola veka znam da postojiš.Isti, a drugačiji.Običan, a poseban.
Moguće da smo se sreli u prolazu, okrznuli u gomili, ali nam se pogledi nikad nisu sreli utapajući se u jednu tačku, tačku beskonačnosti.
Ko zna, čudni su putevi života, još čudniji snovi u kojima živiš, traješ i postaješ stvarnost.
Ponekad proživimo iluziju ubeđeni da živimo sopstveni san.
Prođe u toj iluziji čitav jedan vek, no, nemari, neka bude i samo jedan dan stvaran,
neka se susreti sa one Zvezde pretvore u jedan jedini susret na tlu, biće dovoljno.
Dovoljno da poverujem da se ne živi zalud i da proživljeni vek iluzije ne uzme najlepše od nas,
da ne prekriva maglama puteve koji vode do onog jednog jedinog pogleda u kojem nema ni iluzije ni zablude.
Da, poznajem te pola veka, tu si negde, tu u beskrajnoj gomili prolaznika.
Možda samo još nisi počeo da me tražiš.Možda i ti, kao do juče i ja, još živiš svoju iluziju.Možda.
Možda je najružnija reč.Podseća na nikad, čak i nikad lepše zvuči i deluje stvarnije.
Svejedno.Moje šetnje univerzumom ionako neće stati ni prestati.Ako nigde, ako nikad, na onoj Zvezdi ipak ću te sretati uvek i zauvek.
Jednom, iza beskraja, kad više ne budeš deo gomile, kada nestanu magle, kada ne bude više mana što ne umem da se guram, laktam i namećem, srešćemo se.
Tamo, iza beskraja, lako ćeš i ti mene prepoznati.Zovem se - tvoja."

( 2015. nn )

224357_shutterstock-397015894_ls.jpg
 
Predugo

Predugo stajah na vetru
i vetar odnese nekud
sve moje snove i reči sve.

Predugo stajah na kiši
i kiša ispra svaku poru
i svaki trag sećanja.

Predugo mrak bi plašt
pod kojim sam hodala
i želje, kao greh, krila.

Predugo zaključana osta
ona nevina devojčica
koja još u čuda veruje.

Predugo, skoro kao večnost,
tišinom obavijena, zanemeh.

nn

343691_shutterstock-243654601-1000x0_orig.jpg
 
" Pismo bez adrese

Zdravo Stranče

Kao da je deset života prošlo od kad se nismo videli, čuli, razmenili neku reč, onako, u prolazu okrznuli mislima.
Kao deset života, a nije tako davno, i ne tako dugo kao što je znalo biti.
Nisam dugo ni reč o tebi.Nigde.Nikom.Ništa.
Ni reč, a ti si prisutniji nego ikad.
I nisam, nimalo nisam sigurna da mi se to dopada.Nimalo.
Puno toga sam prekrila zaboravom.Počne čovek svesno zaboravljati, a onda to ide samo od sebe.
Zaboraviš i ono što bi da upamtiš, i ono što bi da zauvek sačuvaš, sa čim bi da zaspiš, budiš se, živiš...umreš.
Zašto onda ne mogu da zaboravim onaj deo o tebi koji bi sam po sebi trebalo da je davno, davno pre svega, zaboravljen?
Zašto najvažnija reč koja čini život životom ima u sebi tvoje ime?
Umorna sam od tog pitanja koje me tera na sumnju da sam normalna osoba.
Nimalo nije normalno.
Dugo sam se preispitivala, analizirala, delila i oduzimala.Sabirala.
Zbir je uvek na koncu bivao isti.Uvek si bio na istom mestu.
Možda se jedino menjala lestvica koja je vodila ka naviše.
Suludo, to znam. Ne znam samo da li postoji za tu suludost neki efikasan lek.
Nije da nisam tražila, nije da nisam probala.Jesam.Ali avaj.
Volela bih da bar, kao što sam nekad pre, bar malo budem besna na tebe.Mrvicu.
Taman toliko da mi dan prođe a da te nema u njemu.Taman toliko da tvoje ime ne ide u korak sa onim što život znači.
Istina je, nedostaješ mi.I suludo je bežati od sebe.No ja nikad nisam ni bežala od sebe.Od tebe da.
Nisam uspela pobeći.Nikad.
Nedostaješ mi, ali ne, ne želim ni da te vidim, ni čujem, ne, ništa od toga.
Još uvek sam toliko normalna da znam da to nikad nije bilo dobro ni za koga.Najmanje za mene.
Nedostaješ mi.Tek toliko da se u prolazu naše misli dotaknu.Samo toliko.Mrvicu.
Nedostaješ mi Stranče.Uvek na onoj uskoj listi nedostajnja koja najjače nedostaje.
Nedostajanja koja ništa ne može zameniti.
Nedostaješ mi, ali to nije razlog da tišine progovore, srce se oslobodi, duša otključa, ili ne daj Bože, reči poteku.
...a tako mi je duša puna sputanih želja i neizgovorenih reči...
Zbogom Stranče.Zbogom...ali nikad zbogom zauvek.

U potpisu - nomen nescio "

bula3-610x350.jpg.webp
 
Kameni mrak

Sustignu me sve aveti
iz dubokog mraka,
sve ružne spodobe
crnog pakla
i sve mi se čini;
ni korak se s mesta
gde moj svet je stao,
nisam makla.

Skameni se lice
skameni se srce
skamene se oči,
i vetar se skameni
zamršen u mojoj kosi,
koraci teški, pognuta ramena,
sve dublja bora
po sredini čela.

Stignu me sve aveti
i kao da Zemlju prekrije mrak,
a dan je, i leto je,
i svetle su noći i jasne zore,
a ja i sve u meni
u duboki mrak tone.

Da bežim?Kuda?
Kuda i gde od sebe pobeći,
kako se svetla domaći,
kako iz dubokog pakla
put pronaći?Roje se pitanja,
i još teži mrak postaje,
kamen ćuti i ćuteći
pita;kad i kako se odustaje.

Stignu me sve aveti,
aveti od kojih se ne može bežati,
mrak čaše gorčine toči,
a znam, iako žeđ me mori,
popiti ne smem ni kap.

Svuda je tmina, svuda mrak,
tek duša blagim svetlom zatreperi,
zaiskri slabašan plam,
borba još traje znam,
još u sebi imam moć,
proći će i ova bitka, ovi dani
u kojima nema ničeg
osim ružnih silueta u mrkloj tami.

nn

10696402_600623910048883_7924868452055312223_n.jpg
 

u vrijeme kada sumnja izlazi iz zbunja
u vrijeme kada svako u svakoga sumnja
gdje smo sada mi, gdje su one rijeci velike
gdje smo sada mi, od australije do amerike

gdje je ona ptica sto imala je glas
sto nosila je uvijek dobru rijec za nas
o da l' smo rodjeni zli, il' smo u putu to postali
o da l' smo rodjeni zli, il' smo isti k'o ostali

smijehom strah pokrijem uvijek
kad otkrijem da si sretna
daleko od mene na kraju svijeta
gdje svako za sebe tugu tka

smijehom strah pokrijem uvijek
kad otkrijem da si sretna
daleko od mene ma nek' si dobro
nek' ruza ne vene kad venem ja

u vrijeme kada sumnja protice kroz vene
kome je to stalo do tebe i mene
mi nismo rodjeni zli, mi nikad nismo to ni bili
mi nismo rodjeni zli, voljeti nismo ni prestali

smijehom strah pokrijem uvijek
kad otkrijem da si sretna
daleko od mene na kraju svijeta
gdje svako za sebe tugu tka

smijehom strah pokrijem uvijek
kad otkrijem da si sretna
daleko od mene ma nek' si dobro
nek' ruza ne vene kad venem ja
 
Poslednja izmena:
" Pismo bez adrese

Jedino moje,

'...Oprosti što te budim,
što moja nesan mira ti ne da...'

Zvala sam te, i došao si.Nasmejan i lep i spreman za šalu kao nekad...
Došao si pun svetlosti, topline i ljubavi...i nestao za tren.Tren kao treptaj.
Pokazao si mi dubine moje tame kao da si hteo da mi kažeš kako mogu slagati ceo svet, ali ne i tebe.
Loš sam lažov, oduvek.Oprosti mi što sam pokušala i tebe slagati.
Rekla bih ti da je danas sve dobro, ali neću više da tebi pričam, jer ti znaš i pre mene svaku moju reč i svaki moj pokret.
Volela bih da opet dođeš, bar taj mali treptaj, ali nešto u meni mi govori da te neću videti dok one male sive tačkice između crnila,
ne postanu sasvim bele i dovoljno velike da prekriju crno.
A lepo si mi rekao, zagrlićeš me kad ne bude crnog.Nisam te slušala.Pokušala sam.Pokušavam.Znaš to...
Znam da je poslednji put kada si dolazio, taj deo sa crnom bojom bio još teži nego onomad.
I evo, priznajem, ni sebi nisam htela priznati koliko je u meni tame.
Oprosti što sam se pitala čiji je mrak, tvoj ili moj.Odgovor sam imala čim sam otvorila oči prateći u mislama tvoj svetli lik koji je nestao
ostavljajući moje prazno krilo i moj mrak da se suoče sa sobom i svetom.
Volela bih da se opet pojaviš, da me jako jako zagrliš, da ti osetim miris, čujem smeh...volela bih,
ali nešto duboko u meni mi govori da te neću videti skoro.

'...Oprosti što te budim
i što ne umem bez tebe
ovo klupko zamršenih godina
da odmrsim sama, bez tvojih ruku
bez tvojih koraka, bez tvoga osmeha...
...
...Oprosti što te budim,
što moja nesan mira ti ne da...' ~ nn "

Osecaj-tuge-i-zalosti-utce-na-zdravlje-naseg-srca.jpg
 

Mesec prosipa bokal fosfora.
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.

Silueta se davno nazire.
Neko uzdahne, neko zazire.
Isto vide a razno tumače,
đavo prste u farbu umače.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
I lila, tamnu, čeznjivu,
i boju breskve, nežnu i sramežljivu,
setno sivu, nepogrešivu.

Roze nađoh međ' starim pismima,
modru vrpcu nad teškim mislima,
ukrah riđu iz pera drozdova,
laki purpur iz prvih grozdova.

Uzeh oker sa sveće svečarske,
drap sa svilene mašne bećarske,
mrku s tambure tužnih tonova
a cinober sa nosa klovnova.

Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela,
ali bez nje bi bela još izbledela -
bez crne bela ne bi vredela.

Srce je moje napuklo
k'o kora starog bagrema,
al' u tvom oku kao lane zadrema.
I, jedva, kao šapati,
niču u uglovima zlatne paprati.
Pramen sna u sliku navrati.

Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, k'o ova, znaće Bog,
doslikaću portret života svog.
 
Za moju dušu.......


Ko iskreno i strasno ljubi istinu, slobodu i otadzbinu slobodan je i neustrašiv kao Bog, a prezren i gladan kao pas

Svaka tvoja staza ima svog junaka
oj Krajino zemljo slavnijeh predaka
U Krajini ljutoj, rodila je majka
Kosovskog junaka, od Zmijanja Rajka.

Kad je sveti Lazar na Kosovo zvao
Na megdan je Rajko odmah pohitao
Oj Krajino majko na svemu ti hvala
Što si ti junake za Kosovo dala

Tu gde škrti kamen ljubi sinje more
Ti pokaži svima Jankovića dvore
I ponosna budi na Ravne Kotare
Dalmaciju svetu i njene serdare

Mučeničkom krvlju ti si ovenčana
Zadužbinom slavnom Janković Stojana
U zaborav ne daj hrabroga hajduka
Slavnoga junaka Mandušića Vuka

Gomjenica, Krupa, Krka, Oćestovo
Sa svojih oltara poručuju ovo
Vratite se Hristu i Svetome Savi
Našoj drevnoj crkvi svojoj krsnoj slavi.

Na ognjištu svome pomoli se Bogu
Za sve pretke naše, napredak i slogu
Oj Krajino majko, dok ti ime traje
Čuvaćemo tvoje stare običaje.

m.ocestvo5.jpg
 

Jos nosim tvoj trag duboko u ocima,
da lakse do mene prepoznas put u snovima,
i odraz si moj u uglu ogledala,
bez tebe jos lutam ko ukletva bez obala
Izadji iz mene,
na sat il dva,
kad utrnu vene,
da te prezivim ja
Starim sam, cemu se bez tebe nadam,
ciju laz zivim ja,
nema nas, a sve bih dao da jos nas spaja
ista bol i predaja
Jos pratim tvoj trag duboko u grudima,
to jedino mesto gde dodjes mi na prstima,
oprosti mi bol i nocas te osecam,
da zelja je jaca od vremena zaboravljam
Izadji iz mene,
na sat il dva,
kad utrnu vene,
da te prezivim ja

Starim sam, cemu se bez tebe nadam,
ciju laz zivim ja,
nema nas, a sve bih dao da jos nas spaja
ista bol i predaja
Starim sam, cemu se bez tebe nadam,
ciju laz zivim ja,
nema nas, a sve bih dao da jos nas spaja
ista bol i predaja
Starim sam, cemu se bez tebe nadam,
ciju laz zivim ja,
nema nas, a sve bih dao da jos nas spaja
ista bol i predaja..
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Nina
Što se bore misli moje - Mihailo Obrenović
Odgovora
2
Pregleda
189
safon
S
Nina
"Dečak koji je čekao pored reke - Misuri 1865."
Odgovora
1
Pregleda
157
Nina
Nina

Back
Top