Pričamo, dakle postojimo - Arhiva

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Priča za dobro jutro:

Iz prilične daljine dođe mi slika devojčica koje su se umudrile dok piške u dvorištu iza kuće.

Letnji je dan od podneva, odrasli su prilegli posle ručka. Devojčice pristaju da budu zarobljenik zatočen u buretu pored šupe, gusar s povezom preko oka, belac kome će Komančo Indijanac baštenskim makazama skinuti skalp, samo da se igraju sa nama dečacima. U jednom trenutku, baš kada je sve spremno za pljačku voza koji tek što se nije pojavio iza okuke, one prekidaju igru. "Moramo da piškimo. Ne počinjite bez nas i nemojte da nas gledate."

Odlaze tamo gde "ne možemo" da ih vidimo, u potpunoj tišini, traže svaka svoje mesto na kojem će, skoro ne dišući, proučavati svoje zlatne končiće. Malo ih je i strah. Neka bubica uplašena iznenadnim pljuskom može da poskoči iz trave i neprijatno pecne. Mlaz pravi krivudave rukavce po zemlji, terajući kolonu mrava da ustukne i da se dokobelja kamena dok poplava ne prođe. Najpametnija i najstarija devojčica uvek piški na uzvišenju s kojeg se njen Ind i Gang obrušavaju na spore pritoke majušnih barica u dolini.

Dok mi poput urođenika okupljenih oko kotla u kojem se krčka neki (muvalov) jadničak, piškimo oko drveta glasno se smejući i domunđavajući oko piša, devojčice ćute, pognute prema zemlji. Možda neka i digne glavu i za trenutak ugleda zajapureno lice koje gviri iz šiblja, ali već je kasno da se s piškenjem prekine, a i baš je briga što taj blesavko zija, kad ne može da vidi njen ružičasti prorez.

Kao po komandi sve se dižu i navlače gaćice, zaboravljajući na mamino upozorenje da moraju uvek da se obrišu, makar listom, da se ne bi ojele. Osim jedne sa slabom koncentracijom, koja još uvek čuči, čak i kad su ostale razdragane potrčale prema nama, njihovim dečacima. Čeka inspiraciju isplaženog jezika, pljucka ispred sebe prizivajući zlaćani pljusak, koji meni s udaljenja i lepote ove noći, liči na zlatnu kišu Zevsovu.


 
Да започнемо овај тмурни дан нечим инспиративним: како су се волели Мајстор и Маргарита:

- И мене је освојила не толико њена лепота, колико необична усамљеност коју нико није видео у њеним очима.

- Она ме је погледала зачуђено, а ја сам наједном и потпуно неочекивано схватио да сам за цео живот заволео баш ту жену! Како вам се то допада, а? Ви ћете, разуме се, рећи да сам луд?

- Тако, причала је она, тога дана је изашла са жутим цвећем у руци како бих је ја на крају пронашао, и да се то није десило, она би се отровала, толико јој је живот био празан.

- Ко ти је рекао да на свету не постоји права, верна, вечита љубав! Нека лажову одсеку његов гнусни језик!
 
Modruna bi možda i volela klasičnu muziku da je ne iritiraju dirigenti. Čim čuje tu vrstu muzike, ona zamisli simfonijski orkestar i ispred njega dirigenta kako u zanosu maše rukama, vrcka guzicom i klima glavom, na kojoj se ne zna gde su oči i usta, jer mu kosa pada preko lica. "Šta li on tako raščupan umišlja?", ljutito gunđa. Smatra da bi muzika bila bolja kad bi muzičari neki ton odsvirali pogrešno. Mada, ona i muzičarima zamera kako ne nauče da sviraju bez dirigenta, kad po sto puta ponavljaju jedno te isto.

: )


 
Poslednja izmena:
kojote:
Modruna bi možda i volela klasičnu muziku da je ne iritiraju dirigenti. Čim čuje tu vrstu muzike, ona zamisli simfonijski orkestar i ispred njega dirigenta kako u zanosu maše rukama, vrcka guzicom i klima glavom, na kojoj se ne zna gde su oči i usta, jer mu kosa pada preko lica. "Šta li on tako raščupan umišlja?", ljutito gunđa. Smatra da bi muzika bila bolja kad bi muzičari neki ton odsvirali pogrešno. Mada, ona i muzičarima zamera kako ne nauče da sviraju bez dirigenta, kad po sto puta ponavljaju jedno te isto.
Kliknite za proširenje...
Модруна слуша скоро искључиво класичну музику (изузетак -- Чик Кориа), а знаш шта је чудно? Обично волим да слушам руску музику у извођењу руских музичара, јер имам утисак да руску душу може да разуме само Рус. Али и ту постоји изузетак: Херберт фон Карајан која мрзим из дна душе као декларисаног нацисту, а који је тако невероватно добар диригент да га ...... обожавам! КАКО он изводи "Лабудово језеро" то Јевгениј Светланов (најбољи руски диригент) може само да сања!
 
Modruna:
Модруна слуша скоро искључиво класичну музику (изузетак -- Чик Кориа), а знаш шта је чудно? Обично волим да слушам руску музику у извођењу руских музичара, јер имам утисак да руску душу може да разуме само Рус. Али и ту постоји изузетак: Херберт фон Карајан која мрзим из дна душе као декларисаног нацисту, а који је тако невероватно добар диригент да га ...... обожавам! КАКО он изводи "Лабудово језеро" то Јевгениј Светланов (најбољи руски диригент) може само да сања!
Kliknite za proširenje...
Prelepo. :)

Raduje me što sam te pogodio u "živac". :heart:
 
Јеси, признајем. :D

Још мало о Карајану: с једне стране невероватна сензибилност, с друге стране гвоздена строгост према музичарима -- не само да их је терао да милион пута понове једно те исто, него их је тукао ако није задовољан, а ако се не поправе под хитно, избаци их из оркестра без пардона, јер је увек било бар хиљаду њих који су чекали у реду да упадну у "Берлински". Тако је "Берлински" постао појам оркестра који ће се тешко икад поновити.
 
A ово је Чик Кориа, једна песмица која просто пуца од животне радости:


Обратите пажњу на речи: песму је написао енглески песник Невил Потер, а Чикито ју је само компоновао.
 
Poslednja izmena:
kojote:
Iva Best je zapazila jednog slatkog kustosa, i kao posledica njene rešenosti da ga što pre poliže kao šećerlemu, obrela se u Umetničkoj galeriji Nova medijala.

Ah, ta iskonska potreba da sve sto volimo ili nam se svidja dodirnemo usnama...

Ivu Best zaprepašćuju nova dostignuća i nove tendencije u vizuelnoj umetnosti.


Kako si znao da sam "zalutala" iz nekog od proslih vekova i tesko prihvatam "nova dostignuca i tendencije"? Stvarno sam zaprepascena, sto kazes :lol:


Ali on će uskoro biti ljubljen a oni neće, i zemaljska pravda će tako biti zadovoljena.

E, vala i neka bude tako! Ovo mi se svidja :lol:

"Ako noćas ovom kustosu budem ljubila, grickala i siskala kitu sve dok ne ejakulira, da li se taj moj čin može smatrati performansom i pored toga što ga niko neće zabeležiti?"


S obzirom da je performans vrsta akcione umetnosti u kojoj umetnik "ne daje nista osim sebe samog", u ovom slucaju, publika bi bila suvisna , cak nepozelnja ;)
Kliknite za proširenje...


Lepo sto si mislio na mene nocas i sto sam bila jedna od tvojih muza :cmok:

Srecan put :bye:
uz mog omiljenog Pet Metinija "The Longest Summer"


 
Once I was young
yesterday, perhaps
danced with Jim and Paul
and kissed some other chaps.
Once I was young,
but never was naive.
I thought I had a trick or two
up my imaginary sleeve.
And now I know I was naive.

I didn't know what time it was
then I met you.
Oh, what a lovely time it was,
How sublime it was too!
I didn't know what day it was
you held my hand.
Warm like the month of May it was,
and I'll say it was grand.

Grand to be alive, to be young,
to be mad, to be yours alone!
Grand to see your face,
feel your touch,
hear your voice say
I'm all your own.

I didn't know what year it was
life was no prize.
I wanted love and here it was
shining out of your eyes.
I'm wise,
and I know what time it is now.

-------------------------------------------

Once I was old
Twenty years or so
rather well preserved:
the wrinkles did't show.
Once I was old,
but not too old for fun.
I used to hunt for little girls
up my immaginary gun.
But now I ain for only one!

I didn't know what time it was
then I met you.
Oh, what a lovely time it was,
How sublime it was too!
I didn't know what time it was
you hold my hand.
Warm like the month of May it was,
and I'll say it was grand.

Grand to be alive, to be young,
to be mad, to be yours alone!
Grand tosee your face,
feel your touch,
hear your voice say
I'm all your own.

I didn't know what time it was
life was no prize.
I wanted love and here it was
shining out of your eyes.
I'm wise,
and I know what time it is now.
 
Poslednja izmena:
Uf... :)


Yesterday, when I was young,
The taste of life was sweet, as rain upon my tongue,
I teased at life, as if it were a foolish game,
The way the evening breeze may tease a candle flame

The thousand dreams I dreamed, the splendid things I planned,
I always built, alas, on weak and shifting sand,
I lived by night, and shunned the naked light of day,
And only now, I see, how the years ran away

Yesterday, when I was young,
So many happy songs were waiting to be sung,
So many wild pleasures lay in store for me,
And so much pain, my dazzled eyes refused to see

I ran so fast that time, and youth at last ran out,
I never stopped to think, what life, was all about,
And every conversation, I can now recall,
Concerned itself with me, and nothing else at all

Yesterday, the moon was blue,
And every crazy day, brought something new to do,
I used my magic age, as if it were a wand,
And never saw the worst, and the emptiness beyond

The game of love I played, with arrogance and pride,
And every flame I lit, too quickly, quickly died,
The friends I made, all seemed somehow to drift away,
And only I am left, on stage to end the play

There are so many songs in me, that won't be sung,
I feel the bitter taste, of tears upon my tongue,
The time has come for me to pay,
For yesterday, when I was young
 
You talk like Marlene Dietrich
And you dance like Zizi Jeanmaire
Your clothes are all made by Balmain
And there's diamonds and pearls in your hair

You live in a fancy appartement
Of the Boulevard of St. Michel
Where you keep your Rolling Stones records
And a friend of Sacha Distel

But where do you go to my lovely
When you're alone in your bed
Tell me the thoughts that surround you
I want to look inside your head

I've seen all your qualifications
You got from the Sorbonne
And the painting you stole from Picasso
Your loveliness goes on and on, yes it does

When you go on your summer vacation
You go to Juan-les-Pines
With your carefully designed topless swimsuit
You get an even suntan, on your back and on your legs

When the snow falls you're found in St. Moritz
With the others of the jet-set
And you sip your Napoleon Brandy
But you never get your lips wet

But where do you go to my lovely
When you're alone in your bed
Tell me the thoughts that surround you
I want to look inside your head, yes I do

Your name is heard in high places
You know the Aga Khan
He sent you a racehorse for chistmas
And you keep it just for fun, for a laugh haha

They say that when you get married
It'll be to a millionaire
But they don't realize where you came from
And I wonder if they really care, they give a damn

But where do you go to my lovely
When you're alone in your bed
Tell me the thoughts that surround you
I want to look inside your head

I remember the back streets of Naples
Two children begging in rags
Both touched with a burning ambition
To shake off their lowly brown tags, yes they try

So look into my face Marie-Claire
And remember just who you are
Then go and forget me forever
'Cause I know you still bear
the scar, deep inside, yes you do

I know where you go to my lovely
When you're alone in your bed
I know the thoughts that surround you
'Cause I can look inside your head


 
:rumenko: hvala :rumenko:

Slucajno sam (ako slucajnosti postoje) naletela na Krstu, znas ono, trazis nesto na netu pa te odredjeni pojam odvede ko zna gde i zavrsis na mestu gde nisi ni planirao i usput svasta procitas, saznas i dok se okrenes vreme proletelo. Naravno, pronadjes ti to sto si trazio, ali onda na nekom tamo sajtu bude nesto jos interesantnije sto te povuce da odes opet na neki drugi i tako u krug. Ono sto me je privuklo da "svracam" na Krstu su postovi nekih ljudi od kojih mozes mnogo da naucis (jer ucis dok si ziv), ili obradujes se kada otkrijes da neko razmislja slicno kao ti, ali je to sroceno onako kako mozda ni sam ne bi mogao, a bas bi tako zelo da kazes (obrazlozis) jer identicno osecas i mislis itd.. jedna od tih osoba si i ti. Ali, iskreno.
Tvoj nik mi, takodje, dosta govori o tebi (moj nema posebno znacenje, jer sam uletela na "brzaka" da bih imala pristup svim postovima, a onda sam se malo "zarazila", i posto sam i zbog posla cesto na netu, dolazim cesto).
Da skratim, uzivam da citam sve sto napises.
Naravno, slatki su mi i svi oni duhoviti i sarkasticni likovi koji me raspoloze i nasmeju, i sve u svemu, raduje me sto takvi ljudi postoje.
Ima i onih za koje sam znala da postoje na ovoj planeti, ali sam srecna sto ih nemam u svom okruzenju (sada na neki nacin jesam okruzena njima, sta da se radi :lol:), ali ipak "Sličan se sličnom raduje"

Takodje, svidja mi se ovaj tvoj "piano bar" (cini mi se da si ga tako negde nazvala) zato sto je atmosfera neobavezna i opustena, jer cesto nemam vremena da citam duge postove i "mnogo" ozbiljne teme, pa mi je ovo jednostavnije resenje.

Naravno, u pocetku sam se "pecala" pa sam na neka ozbiljna i teska zivotna pitanja odgovarala isto tako, ozbiljno i sa punom odgovornoscu (tako se kaze?), sto, naravno, oduzima dosta vremena, onda ukapiram da se na kraju sve pretvori u "sprdnju' i ismevanje osobe sa problemom (koja je potrazila savet i postavila pitanje) tako da se trudim da to vise ne radim, mada me neke tudje muke zabole, i onda pomislim, a sta ce mi sad pa to?
I, tako...
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top