Prica iz nepricave....

[Neva]

Ајд сад, цео град га зна, значи и ја?

Mislim da da.....

 

[Zvezdica]

Ja ga verovatno ne znam, ali nije to sad ni bitno.

 

[Neva]

Da li mislite da vaše dete nema ogledalo? Da li ste vi njegove oči?

Upravo o tome se i radi...Naravno d adete zna, i sto je starije sve ce vise primecivati...ali, ako ima "normalnu" okolinu, mislim da ce lakse prebroditi buru koja ce mozda izbiti u njemu...a ako se non stop puni negativnom energijom tako da pocne i sam sebe da mrzi zbog toga, onda....

 

[Zvezdica]

Ono sto sam primetila, jeste da objektivno (ako tako nesto postoji) stanje uopste nije presudno. Dakle, neko klempav, gojazan ili sa nekom fizickom manom cesto ce imati manje samopouzdanja, ali ne mora da znaci. S druge strane, mnoga deca koja nemaju nekih ociglednih problema imace bezbroj kompleksa, lose samopouzdanje i los drustveni zivot. Od cega to sad zavisi?

 

[storm cloud]

Mislim da da.....

 

[YouBetterStop]

strasno je, strasno koliko neki ljudi zapravo ne shvataju da su srecni i da, eto, npr. konkretan primer iz teme, slabovidost, nije faktor zbog koga to dete ne bi moglo da zivi sasvim dobar i ispunjen zivot.
naravno da je svakom njegov problem je najstrasniji i najveci, ali da ne sirim temu sad.
a klempave usi ili grbav nos su zaista najmanji problemi, koji lako mogu biti korigovani. a deca umeju da budu jako surova.
eh, sad si me podsetila i na onu drugu grupu roditelja, koji svoje dete predstavljaju kao najpametnije, najbolje, najlepse...i tako non stop, ubedjuju svoju okolinu da je to zaista tako, medjutim, meni se ne dopada to sto i svojoj deci to stalno ponavljaju.
pretpostavljam da je ovo ipak mozda bolja varijanta nego da dete omalovazavaju, ali sigurno da ni to nije dobro.
mada, slazem se da je većina roditelja u pravu kada kaze da je njihovo dete naj naj - ali samo sto se njih tice.
trudim se da budem realna. mada je tesko.

 

[Treća]

Upravo o tome se i radi...Naravno d adete zna, i sto je starije sve ce vise primecivati...ali, ako ima "normalnu" okolinu, mislim da ce lakse prebroditi buru koja ce mozda izbiti u njemu...a ako se non stop puni negativnom energijom tako da pocne i sam sebe da mrzi zbog toga, onda....

A šta znači normalna okolina? I pritom treba shvatiti da nisu svi nedostaci jednako strašni. Svakome je njegova muka najveća, ali mislim da neke "falinke" nisu za poređenje. Ovde ste nabrajali uglavnom stvari koje se daju rešiti. Ako dete ima klempave uši, neka ide na operaciju. Njemu će biti lakše. Ali to je nikakav problem u odnosu na neke.
Samo onaj ko ima problem zna kako se oseća. To što neko drugi misli da on ne obraća pažnju je maska koju on stavlja na lice. Čovek ponekad da bi sebi pomogao namerno ide tamo gde ima opasnosti kako bi se suočio. Ne znači da nije svestan i da ne pati, već ne želi da pati više time što će se osamiti u potpunosti.
Roditelji nisu dovoljni da bi se dete osećalo dobro ako ima neki problem. Oni su osnova. Meni moji nikada nisu pominjali moj problem, ali sam im čitala na licu zabrinutost, pa uz neke komentare kojih oni nisu bili svesni kapirala da neke stvari nisu kako valja. Okolina je bila takva takođe. Slučajni prolaznici nemilosrdni. Ono što sam ja očekivala da će moji roditelji uraditi jeste da mi pomognu da na pravi način rešim problem. Oni su nudili kvazi rešenja i to samo onda kada primete da sam ja "pala". Pošto sam od ljudi koji se "trude" da budu nasmejani i optimistični.
Znam da ima ljudi sa gorim, mnogo gorim, problemom od mog, ali moj je dovoljno veliki da napravi sranja. Sada je bolje, ali je onda kada nije trebalo da postoji bilo gadno. Ponašanje mojih roditelja je za svaku osudu. Oni to ni danas ne kapiraju, iako sam im hiljadu puta prebacila.
Suština svega ovog što sam pisala nije da kukam, već da vam kažem da ako zatrpavate problem time što vama nije važan, pošto vi volite svoje dte kakvo god da je, ono će se išćupati na ovaj ili onaj način, ali je vaš odnos uništen. Ja sam pronašla snagu u nekim stvarima, nisam nikada do kraja klonula, ali sve zahvaljujući sebi i svom duhu, ali sa njima nikada neću imati odnos kakav bih želela. Volim ih, ali nemam osećaj bliskosti.

 

[Becky Thatcher]

Tema me potsetila na onu forumašicu neku što je otvorila temu o tome kako su testovi za daunov sindrom kod trudnica pogrešni i kako je ceo svet sranje : (
Pa je onda bila otvorena tema da li biste rodili dete da znate da postoji povećan procenat verovatnoće da će se roditi bolesno i sl....U glavnom, bejahu to teške teme : (

 

[Neva]

Pod normalnom okolinom sam podrazumevala porodicu sa razumevanjem...stavila sam normalnu pod navodnike, jer ima onih koji kazu da nijedna porodica nije normalna i svaka je prica za sebe...i u pozitivnom i u negativnom smislu...i nemojte citirati Tolstoja...da on ima to sto nema, verovatno se ne bi za par godina pitao, osecao otudjenost i sl...To je to...nedovoljna podrska raditelja..Mada, opet ponavljam, sujeta njih samih je isto bitna..ebi ga, zasto su drugi zdravi, a moje ovakvo...? Mislim da je kljuc u ovom stavu i odgovoru...?
Drago mi je sto si pregurala to preko sebe iuspela da pobedis sve duhove...barem tebi bitne...

 

[Neva]

Tema me potsetila na onu forumašicu neku što je otvorila temu o tome kako su testovi za daunov sindrom kod trudnica pogrešni i kako je ceo svet sranje : (
Pa je onda bila otvorena tema da li biste rodili dete da znate da postoji povećan procenat verovatnoće da će se roditi bolesno i sl....U glavnom, bejahu to teške teme : (

Ako vam je teska, moze i da se zatvori...Ja sam zelela samo da iznesem to kao nesto sto je mene povredilo i rastuzilo mada nemam dete...Eto, kako hocete....

 

[Treća]

Meni je drago što si je otvorila. Htela sm par puta da otvorim nešto slično, zbog svojih problema, odnosno mučenja kako oprostiti najbližem koji te je izneverio, ali nisam htela da deluje kao da kukam, pa sam preskakala. Ovako se makar malo dotakla tema.

 

[Becky Thatcher]

Ako vam je teska, moze i da se zatvori...Ja sam zelela samo da iznesem to kao nesto sto je mene povredilo i rastuzilo mada nemam dete...Eto, kako hocete....

ma jok... opušteno, dešava se svašta stvanro - i mene isto pogode tako neke stvari i onda nekako taj dan posebno pazim i mazim lenu - ne znam što, smešna sam...

 

[gost 271475]

Ne,dobra je tema.
Moja drugarica iz osnovne je imala jako,ali bas jako klempave usi i retku kosu,tako da su stalno strcale.Smesno je bilo,pa su je svi zezali.
U 6-7 razredu je otisla na operaciju,verovatno vise zbog pritiska ostale dece u skoli nego sto je sama htela.
Ubrzo se sve vratilo u normalu,kao da nikada nije ni bilo klempavih usiju,ali je ostala trauma.

 

[YouBetterStop]

Ako vam je teska, moze i da se zatvori...Ja sam zelela samo da iznesem to kao nesto sto je mene povredilo i rastuzilo mada nemam dete...Eto, kako hocete....

jeste teska i tuzna. ali to nije razlog da o tome ne pricamo.
meni je u svemu tome najzalosnije to sto roditelji traze izgovor u detetovim (ne)sposobnostima, umesto u svojim.

 

[storm cloud]

Опростићете ми на незнању и неискуству, пошто немам деце, али једна ствар ми никако није јасна - зашто родитељи децу посматрају као савршена бића?

Имам утисак да се благо форсира став да родитељ који не види своје дете као идеално у ствари ни не воли довољно то дете.

Могу да замислим да су у питању стварно снажна осећања, али опет не видим зашто због њих изгубити реалност. Мислим да је за децу подједнако лоше дизати их на пиједестал, као и потцењивати их или убеђивати их да су мање вредна. Зашто се деца не могу сагледати у целини њихових добрих и лоших особина? Зар није боље потрудити се да се оно што је лоше коригује и порадити на сваком могућем напретку и побољшању, уместо негирати све и гледати дете као Бога? Хладан туш није решење, у смислу да се деци сурово скреће пажња на њихове евентуалне недостатке, али прекомерне похвале без основе су медвеђа услуга, зар не? Уместо да помогну детету да изгради самопоуздање, могу баш да буду узрок пада истог када изађу из "стакленог звона".

То ме подсети и на оне ситуације са којима се просветари стално срећу, када позову родитеље на разговор због дететовог проблематичног успеха или понашања, а родитељска реакција буде нешто типа: "Он/она ће мени да каже да је моје дете онакво или овакво...моје дете је у ствари суперинтелигентно/талентовано/геније/вундеркинд, само је несхваћен/немотивисан/мрзе га професори/...љуби га мајка...". Пун свет генијалаца, ма да. Са таквим родитељским ставом нема шансе да дете увиди своје грешке и поради на њима. Добро, то није пример за ову тему, али то ми је прва асоцијација на нереалне родитеље.

 

[Afroo]

Niti je dete krivo što se rodilo tako "posebno" niti je kriva porodica što ima problem,
i što ga možda sama ne ume da reši...smatram da roditelji rade sve najbolje što
znaju za svoje dete...a znaju li to je suština....očito mnogi ne...a kod nas nema
baš nekih naročitih ustanova koje bi edukovale takve roditelje i pomogle i njima
i deci....Tema jeste tužna, teška...bolna..ali je to stvarnost....i na moju veliku
žalost ima mnogo dece....koja su rođena drugačija...što nikako ne znači da ih
treba, zanemariti, maltretirati...i dodatno frustrirati....ali isto tako ne mislim ni da
ih treba preterano štititi od spoljnog sveta. Oni se jednostavno moraju uključiti u
društvo..ako ni zbog čega drugog ono zato što roditelji moraju biti svesni da nisu
večni....i da svojoj deci moraju pomoći da se uključe u društvo...i da mi daju do
znanja da su korisna bića bez obzira na sve njihove mane ako ih imaju....i da
uostalom i nije sve u tom nekom fizičkom izgledu...kojem ipak svi težimo i
bitan nam je.....mora se raditi na tome dugo...i temeljno..ko je to rekao da
neko ko ima klempave, uši....veliki nos, neskladnu građu (a ti su samo sitnice)
nije dovoljno dobar.....ko kaže da neko ko je oboleo od paralize, distrofije ili
ima neki blaži oblik retardacije ipak nije ali baš za ništa sposoban.....NETAČNO,
skroz.........slabovidi i ljudi sa nedostatkom sluha...su jednako korisni i mogu
dati mnogo od sebe....samo je to velika i teška borba...koja traje godinama.

Meni je jako bolno kada vidim bilo koga ko ima nekakav teži problem, u to ne
ulaze klempave uši to mi je smešno..bar u današnje vrene.....ali nikad tu
osobu ne gledam onim tužnim pogledom....baš zato što je njemu već samom
dovoljno tužno što je takav. Bila sam u nekoliko situacija gde su ljudi u
kolicima iz raznih razloga i osetila sam koliku oni želju za životom i dokazivanjem
imaju.........i pitam se ko ima pravo da im to uskrati...da ih omalovaži i ubije tu
njihovu volju?????

Kod nas je veliki problem još uvek na žalost, što je bolest sramota, što se
takva deca kriju....što se roditelji povlaće i tu decu izoluju iz sredine u kojoj
žive....tek kad to bude prevaziđeno u našem društvu....možemo ići dalje,
a do tada....mislim da će biti mnogo tužnih pogleda, ogorčenih roditelja,
i šokirane okoline.

 

[Earring]

Da, i ja to mislim...

E sad, interesuje me kako vi, majke dozivljavate " nedotsatke na svojoj deci " ...? Na primer, dete ima klempvae usi ili sl...nesto, sto kasnije moze da doprinese kompleksu kod deteta....Da li ih kurazite, ubedjujete da to nije nista strasno, da li ih manje volite ( ako to postoji )....? Kako se vi kao majke botite sa tim spolja i unutar sebe....?

Ја имам обрнут проблем, моја ћерка мисли да је много лепа и ја морам врло опрезно да јој саопштим да има још једна прелепа девојцица у њеној школици. Ипак, кад јој кажем да је она мени најлепша на свету зато што мислим да није најважније како неко изгледа него какав је као човек, како се понаша и шта ради, и да је волим највише на свету и да никада не могу волети ниједно дете више од ње, без обзира колико је лепо или паметно, и да је волим највише на свету не само зато што је моја ћерка већ зато што је једна дивна душа и зато што је моја душа, онда се она само насмеје, загрли ме и заборави на то да ли је неко леп или ружан, већ размишља да ли је добар или лош.
Сто пута смо заједно констатовале како нисмо савршене, али да то није битно, већ је важно да се волимо, да смо добре и да смо увек ту једна другој.

А у вези са темом - нисам јој до сада набијала на нос ништа у вези са изгледом јер мислим да је генерално ружно упућивати и учити децу да вреднују људе на основу тога, а то што има велика стопала и длакаве ноге на маму је стално предмет заједничке шале у кући. Она је схватила да је то нормално и смејемо се томе заједно. Пре неки дан ми је рекла - али мама (за свог другара) ја не гледам само како он изгледа, ваљда је важније какав је он овако, мислим како се понаша и то.
А наравно да смо је храбрили да је лепа, јер ако је ми не храбримо - ко ће?
Деца у том узрасту много се диве физичкој лепоти и док их та фаза не прође не треба им љуљати самопоуздање. Кроз причу је схватила да физичка лепота није најважнија и то ми је јако драго, а мислим да је разумела да лепоту не чини само тај физички изглед већ сам јој објашњавала да неко не мора да буде физички леп, али да може да буде шармантан, духовит, да има стила, да буде негован и васпитан и да просто засени и некога ко је можда физички лепши од њега.
Што се тиче неких мана у понашању, трудим се да јој прво полако и мирно скренем пажњу на то. На моју жалост, то врло ретко прихвати из прве. Онда морам да јој поновим више пута, а некад и повисим тон да би ме саслушала. Изнесем јој где је погрешила а онда и дам предлог решења како да ту грешку исправи. Уме да буде болно, али као мајка која свом детету заиста жели све најбоље нећу затварати очи пред тим кад греши и не исправљати је, већ ћу се увек трудити да је усмерим на прави пут, иако, признајем није нимало лако.

 

[ILO]

Imala sam drugaricu... koja je imala nemu sestru... kao dete je ta devojka bila nešto bolesna i izgubila glas... dobro je videla i čula, osim što nije mogla da priča. Prema njoj su se svi u porodici ponašali kao da je retardirana. Retko je puštali iz kuće, samo da prošeta po dvorištu. Za moju drugaricu u tom odnosu koji je imala prema sestri nije bilo ničeg loše. Ne znam, možda su takav stav prema sestri roditelji preneli i na nju.
Od svih hendikepa koje čovek može da ima, nedostatak glasa je među najmanjim. Koliko slepih i gluvih ljudi ima, pa završe fakultete na primer, osnuju porodice, osposobe se da sami brinu o sebi... Ali retko ko bi uspeo da prevaziđe svoj hendikep, ma koliko mali bio, da iza sebe nema ispravan stav roditelja i podršku porodice.

 

[Hellen]

.....
Mama???
:???:

ТИ ли си?!

Разговараћемо кад се вратиш из школе!

 

[Banshee]

srecom moji roditelji su me uvek podsticali u svemu sto sam htela da radim,ali znam primere izrazito posesivnih,drskih,destimulisucih,pa usudicu se da kazem i zlih roditelja.a to je meni sve lecenje licnih kompleksa iz nekog perioda zivota,bolesna potreba za dominacijom,ponizavanjem verovatno zato sto je neko nekada njih isto tako tretirao...al u celoj prici mi nije jasno da ne mozes da uvidis koliko su te stvari lose i da bukvalno namerno svom detetu unistavas samopouzdanje,cinis ga nesrecnim,rastrzanim izmedju potrebe da se dokaze i nametnute ljubavi prema roditelju koji ga tretira ko najgoreg neprijatelja...tuzno sve u svemu.....jako mi je zao kada vidim u sta roditelji nekada znaju da se pretvore....neki ljudi se protiv toga koliko toliko uspesno bore,ali neki jednostavno puknu i povuku se u sebe...

 

[Neva]

neki ljudi se protiv toga koliko toliko uspesno bore,ali neki jednostavno puknu i povuku se u sebe...

Nazalost...mora covek imati mnogo vere u sebe...pogotovo tada...

 

[Hellen]

Ono sto sam primetila, jeste da objektivno (ako tako nesto postoji) stanje uopste nije presudno. Dakle, neko klempav, gojazan ili sa nekom fizickom manom cesto ce imati manje samopouzdanja, ali ne mora da znaci. S druge strane, mnoga deca koja nemaju nekih ociglednih problema imace bezbroj kompleksa, lose samopouzdanje i los drustveni zivot. Od cega to sad zavisi?

Не знам. Вероватно до неке базичне сигурности коју добијемо још као врло мали, од прихватања и поштовања од стране родитеља на првом месту. Верујем да ако од родитеља добијемо добру основу, ако се осетимо као особе вредне поштовања и љубави - да ћемо се онда лакше изборити са злонамерним утицајима средине.

Ја сам увек била врло сигурна у своје способности, али незадовољна својим изгледом. У периоду пубертета све другарице су ми се чиниле лепше и згодније од мене (добро, то је и нека нормална фаза у одрастању)...али, рецимо, моје ћерке су врло задовољне својим изгледом (бар за сада)...
На пример, моја млађа се гледа и гледа у огледалу и онда дође сва задовољна да ми саопшти:''Мама, ја имам јако лепе очи!'' А реално, очи јој нису ништа посебно...(љуби их мајка)... Ја сам јако задовољна због тога што се она себи допада и надам се да ће тако остати, јер мислим да је то јако важно.

Старија има један ожиљак на бутини који не воли, који лети покушава да прикрије...и којег се стиди. Ја јој говорим да то нико не примећује, да треба да волимо себе са свим недостацима које имамо, али ипак одлазимо код лекара и чинимо све да се то смањи и да буде што мање видљиво. Не зато што је ружно (скоро је неприметно) него зато што њој смета.

 

[Hellen]

Опростићете ми на незнању и неискуству, пошто немам деце, али једна ствар ми никако није јасна - зашто родитељи децу посматрају као савршена бића?

Имам утисак да се благо форсира став да родитељ који не види своје дете као идеално у ствари ни не воли довољно то дете.

Могу да замислим да су у питању стварно снажна осећања, али опет не видим зашто због њих изгубити реалност. Мислим да је за децу подједнако лоше дизати их на пиједестал, као и потцењивати их или убеђивати их да су мање вредна. Зашто се деца не могу сагледати у целини њихових добрих и лоших особина? Зар није боље потрудити се да се оно што је лоше коригује и порадити на сваком могућем напретку и побољшању, уместо негирати све и гледати дете као Бога? Хладан туш није решење, у смислу да се деци сурово скреће пажња на њихове евентуалне недостатке, али прекомерне похвале без основе су медвеђа услуга, зар не? Уместо да помогну детету да изгради самопоуздање, могу баш да буду узрок пада истог када изађу из "стакленог звона".

То ме подсети и на оне ситуације са којима се просветари стално срећу, када позову родитеље на разговор због дететовог проблематичног успеха или понашања, а родитељска реакција буде нешто типа: "Он/она ће мени да каже да је моје дете онакво или овакво...моје дете је у ствари суперинтелигентно/талентовано/геније/вундеркинд, само је несхваћен/немотивисан/мрзе га професори/...љуби га мајка...". Пун свет генијалаца, ма да. Са таквим родитељским ставом нема шансе да дете увиди своје грешке и поради на њима. Добро, то није пример за ову тему, али то ми је прва асоцијација на нереалне родитеље.

Управо то.
Вероватно је свим родитељима тешко да прихвате да њихово дете има неке мане, то јест да није сасвим у складу са родитељсим очекивањима, и онда често дође и до порицања, што је детету медвеђа услуга.

Ја сам била увек екстра ђак, вуковац без по муке, без учења и било каквог труда. Моја старија јесте до сада била скроз одлична, али из математике је увек ''петица на стакленим ножицама''. С једне стране тешко ми пада кад помислим да можда моје дете неће бити скроз одлично током целог школовања, ал са друге стране већ сад покушавам себе да припремим за то - Па добро, има неке друге таленте које ја нисам имала (анђеоски глас и музикалност), па не мора баш у свему да бриљира!


Свако ко је родитељ вероватно зна како је тешко када се суочимо са тиме да је реалност другачија од наших очекивања....али и то ваљда иде у ''рок службе'' родитеља, и одрастање родитеља из децу...

 

[Micimacko]

moje kumče kada je imala 2 godine na svinjokolju je upala u vrelu mast,imala je opekotine 1.stepena,odnosno izgorelo joj je 75 posto kože,jedva je ostala živa...3 meseca je ležala u bolnici,presađivali su joj kožu postepeno...možete zamisliti i dan danas kakve ožiljke ima na telu...sva sreća lice joj je ostalo netaknuto,ali po telu...no u svakom slučaju kada je krenula u školu na fizičkom kada su se presvlačili njeni drugari su videli te duboke ožiljke i počeli su da je zadirkuju...a da,samo 3 meseca pre nego što je pala u mast njena majka je iznenada umrla sa 29 godina....otac je sam odgajao nju i stariju sestru,ali eto bile su tu neke stvari o kojima sa ocem nisu mogle da pričaju pa su se savetovale samnom i sa mojom mamom...nas dve smo i bile sa njom u bolnici naismenično,jer samo ženska osoba sme sa detetom u bolnicu...e sad,zadirkivali su je,ona sva uplakana dolazila kući,i kada je prasnula i ispričala šta se desilo,ja sam joj tada rekla da je ona jedna pametna,predivna osoba,da ima dobru dušu,i svako ko je odbaci zbog tih ožiljaka nije vredan njene pažnje...kada su joj se ponovo rugali,ona im jesve to rekla,i više je nikada nisu zadirkivali zbog izgleda....

 

[Earring]

moje kumče kada je imala 2 godine na svinjokolju je upala u vrelu mast,imala je opekotine 1.stepena,odnosno izgorelo joj je 75 posto kože,jedva je ostala živa...3 meseca je ležala u bolnici,presađivali su joj kožu postepeno...možete zamisliti i dan danas kakve ožiljke ima na telu...sva sreća lice joj je ostalo netaknuto,ali po telu...no u svakom slučaju kada je krenula u školu na fizičkom kada su se presvlačili njeni drugari su videli te duboke ožiljke i počeli su da je zadirkuju...a da,samo 3 meseca pre nego što je pala u mast njena majka je iznenada umrla sa 29 godina....otac je sam odgajao nju i stariju sestru,ali eto bile su tu neke stvari o kojima sa ocem nisu mogle da pričaju pa su se savetovale samnom i sa mojom mamom...nas dve smo i bile sa njom u bolnici naismenično,jer samo ženska osoba sme sa detetom u bolnicu...e sad,zadirkivali su je,ona sva uplakana dolazila kući,i kada je prasnula i ispričala šta se desilo,ja sam joj tada rekla da je ona jedna pametna,predivna osoba,da ima dobru dušu,i svako ko je odbaci zbog tih ožiljaka nije vredan njene pažnje...kada su joj se ponovo rugali,ona im jesve to rekla,i više je nikada nisu zadirkivali zbog izgleda....