Dobar dan svima koji citaju ovo
Otvorio sam ovu temu u nadi da ce se naci neko ko ce mi dati konkretan savet. Tema je prilicno dugacka (kao sto cete i sami uvideti), i bio bih veoma zahvalan ako bi neko izdvojio vremena da procita moju pricu. Dakle, da pocnem.
Imam 18 godina, i sa sobom nosim jedan veoma tezak i iscrpljujuci teret. Do sada sam bio u 6 ili 7 veza, i svaki put sam se suocavao sa istim problemom, a to je prevelika zavisnost o devojci, i prebrzo vezivanje za nju, a naravno, ni jednom ta situacija nije bila obostrana (da jeste, ja ne bih imao razloga da otvaram ovu temu). Svaki put ta moja preterana vezanost me je dovela do ludila, do preispitivanja samog sebe, sumnjanja u svoje sposobnosti, manjka samopouzdanja, i velikog broja razocarenja. Naravno, mnogi stariji od mene ce sada pomisliti "ih, sta te tek ceka u zivotu, ti si tek na pocetku..", i svestan sam toga, ali ako budem nastavio ovim tempom, i u svakoj sledecoj vezi davao "celog sebe", od mene "nece ostati nista", kako mi je slikovito rekao jedan drug.
Ljudi kada su zaljubljeni, skoro uvek su raspolozeni, nasmejani, pozitivni. Ali ne i ja. Ja kada sam zaljubljen (a mozda i nije u pitanju zaljubljenost, do toga cu doci kasnije), izgubim bilo kakav kontakt sa realnoscu i postajem jako negativan i pesimistican. "Sta radi, sa kim je, zasto se ne javlja, mozda je ljuta", to su najcesce misli koje mi prolaze kroz glavu dok sam u vezi. Jer, jednostavno imam taj strah, strah da ce mi bilo kog trenutka stici poruka "Ej Luka, ne zelim vise da budemo u vezi, dosadilo mi je, izvini, nije do tebe.", kao sto mi se vec jednom i desilo. I nakon takve situacije, ja se bacim na razmisljanje, "gde sam to pogresio, sta sam to uradio", drugim recima, smatram sebe inferiornim u odnosu na devojku (sto naravno ne bih trebao da radim). Prilicno sam paranoican, ako se ne javlja duze nego inace odmah pomisljam najgore, i bacam se u tugu i pre nego sto bih trebao. Nekad bez razloga, a nekad sa razlogom, moram priznati da me taj osecaj u par situacija i nije varao.
Jednom prilikom, sestra mi je rekla da kod mene ne postoji klasican proces -dopada mi se/ svidja mi se/mnogo mi se svidja/zaljubio sam se-, vec ja jednostavno ISTOG TRENA prelazim na zaljubljivanje, dok naravno kod devojke taj proces ide svojim tokom. Za devojke sam oduvek radio mnoge lepe stvari, pisao sam im pesme, crtao razne stvari, trudio se da ih svakog dana nasmejem, iznenadim i odusevim. Ne znam da li one to cene ili ne cene, ali vremenom, uvek se udalje od mene...jednostavno, kao da sam dosadan, nezanimljiv, "previse dobar".
Neko je jednom rekao (nisam siguran ko, ne zelim da nagadjam): "Da bi vas zena volela zenski, morate za njom postupati muski", i smatram da je ta recenica u potpunosti tacna. Ali jednostavno, nisam takav tip, nisam jedan od onih koji ce taktizirati u vezi, praviti devojku ljubomornom, ne javljati joj se ceo dan kako bi se ona zapitala gde sam. Ne volim da se poigravam sa devojkama, a ispada da samo takvi tipovi uspevaju. Ali jednostavno, ja nisam takav, a da se trudim da budem ono sto nisam je nemoguce, mislim da nije prirodno lagati samog sebe i druge u tom smislu, i praviti se da smo ono sto nismo.
E sad, vracam se nazad na onaj deo kad sam rekao "mozda i nije u pitanju zaljubljenost". Ja jos uvek nisam upoznao osobu koja se, poput mene, zaljubila za bukvalno 2, 3 dana. Mnogi mi pricaju da je to nemoguce, mozda i jeste, nisam siguran. Sta je u stvari zaljubljenost? Da li je to ono kad o toj osobi mislite BUKVALNO svakog minuta, svake sekunde, gledate njenu sliku bez prestanka, zelite da je stalno tu uz vas? Da li je to zaljubljenost, ili mozda opsednutost, bolest, ili nesto cetvrto? Pre svake veze uporno sam govorio sebi "Kontrolisi se Luka, nemoj da dajes vise nego sto ona bude davala tebi", ali ne, ja jednostavno MORAM da pustim da me emocije nose u propast. Uvek dajem 10 puta vise nego sto devojka daje meni, i to je moja velika greska. Vremenom, one postaju hladnije, manje zainteresovane za mene, i posle kraceg vremena, sve sto sam gradio i u sta sam ulagao, pukne. I sta mislite sta se desi kada to pukne? Padam u depresiju, nista vise u zivotu nije vazno, nista nema miris, ukus, lepotu. Kao da sam izgubio sve sto sam u zivotu imao, i kao da se vise nijedna nece pojaviti. A uvek se pojavi, uvek bude isti tok stvari. Veciti krug koji me prati i u kojem trcim poput hrcka. Nakon pocetka svake veze, ja ne razmisljam o uzivanju i lepim trenucima, ja razmisljam o kraju. Vodi me misao "jednog dana cemo sigurno raskinuti, mozda to bude vec sutra", i onda gubim volju za bilo cime.
Ok, ova tema se vec pretvorila u neku vrstu izjadanja, a to mi nije bio cilj. Konkretno, ono sto mene zanima je kako da poradim na tom nekom samopouzdanju, i kontrolisanju samog sebe i svojih emocija, jer ja ovako vise ne mogu. Svakog dana je to borba protiv samog sebe, trud da potisnem te svoje emocije. Kao da sam izvadio svoje srce, stavio ga na tanjir, pruzio devojci i rekao "Molim te nemoj da ga probodes", a onda sam ga tako drzao i drzao, strepeci da ce ga probosti umesto da ga vratim sebi.
U ovom trenutku ja imam devojku, zajedno smo mesec i po dana, i priznajem da je prvih mesec dana bilo sasvim lepo. Medjutim, desila se neka manja svadja (kada bih detaljno pisao o cemu se radi, tekst bi bio iste velicine kao ovo sto sam do sad napisao, mozda cak i duze). Uglavnom, raskinuli smo, i jedva sam podneo to, pogotovo zato sto je krivica bila moja (rekao sam nesto pogresno u pogresnom trenutku), i bilo mi je jako krivo. Odmah sledeci dan smo se dopisivali na fejsu, rekao sam kako mi je tesko, ona je rekla kako joj je tesko jos vise nego meni, tu sam napisao razne stvari, i u jednom momentu ona je rekla "Ne mogu da ti objasnim koliko si mi znacio i koliko mi jos uvek znacis, tvoje reci su me toliko dotakle da ne pamtim kad sam zadnji put ovoliko plakala"...nakon par sati dopisivanja, pomirili smo se, i bilo mi je drago. Pogotovo zbog te prethodno navedene recenice. Proslo je par dana, i ona je opet nekako hladna, nezainteresovana, kao da se sprema da me otkaci. A mozda se i ne sprema, nego je sve to plod moje izvrnute maste, ko zna. Ipak, nacin na koji ja sad razmisljam definitivno nije normalan za osobu koja je u vezi.
Eto, ne znam sta bih vise napisao, razne misli su mi se motale po glavi nekim nepovezanim redosledom, isto tako sam ih i izneo ovde, nadam se da ce biti razumljivo za onog ko bude izdvojio dobrih 20 minuta svog zivota za citanje.
Verovatno bih trebao da kazem jos neke stvari o sebi i svojoj licnosti. Kao sto sam vec spomenuo, imam 18 godina, 4. sam godina srednje, oduvek odlican ucenik, jako ozbiljan, odgovoran, korektan, zreo, i mozda imam malo drugacije poglede na svet od ostalih. Ali eto, stvar koja mene muci je ta moja zavisnost u vezama, veliki pesimizam, nekontrolisanost emocija, nesigurnost u sebe, sumnjanje u svoje sposobnosti, nisko misljenje o sebi. Nadam se da ce neko znati sta da mi kaze na sve ovo (samo se nadam da mi niko nece reci da sam lud, toga sam odavno svestan), i unapred iscekujem potencijalne odgovore kako od muskih, tako i od zenskih clanova foruma. Unapred hvala svima na citanju
